Hriscanstvo i ljudska prava

[RYLAH]

Господ је постављао правила која се добровољно прихватају и могу да се одбаце ако желе, зар не? Није било присиле. Основа државног закона је присила. 

 

Мојсијев закон је био закон у правном смислу и није се могао не прихватити, али он је испуњен, људи су га прерасли.

 

Господ је рекао људима и да се мире да не би ишли судијама, али није рекао да не треба да постоје судије. Војнику није рекао да не буде војник, него да пази како обавља то што ради. Не мора нешто да се каже да би се подразумевало.

 

Закони су остали и даље међу онима који закон нису прихватили, јер би се без тога људи поубијали давно. Ено ти примера друштва без закона у периодима после Француске или Октобарске револуције. Нема потребе ићи даље, тако у пракси изгледа тај идеал друштва без закона у ком сви људи нису спознали љубав. Тешко да је то било чији идеал, посебно не Господњи.

[Пивопија]

Ево мог текста баш о тим ''људским правима'' и докле она воде, пошто је то у контексту теме:

 

 

 

''Имам право''

Стална прича о људским правима и заштити истих, заправо је један од извора трагедије данашњег човечанства. Бројна права, могућности да будеш овакакв или онакав заправо су маска која одводи човека у безнађе и зло. Тако у 21. веку сви инсистирају на својим правима и сви имају право да буду шта год хоће, не питајући се ни на тренутак да ли је то што бирају увек добро, већ хистерично насрћу на сваког ко им гуши та силна права да је заостао, ограничен, затупљен...

Човек је сам по својој природи слободан. За сваки поступак који учини сигурно ће касније одговарати и све што му се дешава последица је његовог ранијег слободног избора. Дакле, само постојање човека значи сталне одабире, човек током читавог живота бира између добра и зла. Постоје људи који зраче врлином, који су до савршенства довели своју спознају добра и зла, и који једноставно и лако препознају све што је зло за човекову душу. Исто тако постоје и они мање искусни, које је увак лако преварити и обманути, који леко наседају на сва зла. Постојала су времена у којима се знало шта значи часно и поштено живети, времена у којима се врлина ценила изнад свега, и свако се трудио да је достигне. Век у коме живимо заправо постао је век толеранције према злу. Стално инсистирање на толеранцији води управо према толеранцији свега што није нормално и природно, према одступању од правих вредности и према оправдавању девијација и болести. Све оно што није нормално постаје друштвено прихватљиво у име прогреса и напретка човечанствва, а свако ко би се супротставио томе етикетира се као ограничен и заостао, као неко ко жели да се врати у мрачно доба у коме нема никаквих права. А управо је реченица ''Имам право'', која је постала обележје модерног времена, заправо погубна по људске душе. На свако ''Грешиш'', млад човек увек може, као робот, изговорити догматско ''Имам право'' и тако се заувек закопати у својим грешкама. Онај ко упозорава на грешке постаће бездушни тиранин који ти не даје никаква права на било шта у животу, који те спречава да живиш како ти желиш, али зато онај ко ти каже да имаш право на све постаје твој велики пријатељ који ти је отворио очи. Тако се помоћу те кобне реченице милиони и милиони деце широм света одлучују да крену лошим путем и оправдавају себе тиме да им модерно време даје сва могућа права. А онај ко те упозорава, ко хоће да те извуче из грешке, њега је већ модерно време окарактерисало као заосталог злочинца који кочи и твој прогрес и прогрес целог човечанства.

Када би се и сваки појединац као и цело човечанство колективно, запитали да ли им баш сва та силна права која су им дата иду на корист, када би се запитали да ли је заправо све што је модерно и прогресивно нужно добро и корисно за човека, можда би схватили да је реченица ''Имам право'' само шарени чамац који те неповратно одвози у реку која завршава водопадом. Да сте само послушали оног досадног старца са обале који вам је говорио да не улазите у тај чамац, можда се и не би тако страшно кајали док вас водопад неповратно баца на дно.

 

http://istinska-pobuna.blogspot.com/2013/08/blog-post_14.html