Грузијска православна црква - кратак историјски преглед

[Guest]

Грузијска православна црква - кратак историјски преглед

 

јереј Бобан Стојковић    

 

Хришћанство у Грузији од I до V века . Настанак грузијске цркве. Проблем аутокефалности

 

 

Први проповедници хришћанства у Грузији (Иверији) били су Свети Апостоли Андреј и Симон Кананит. Пошто су црноморске обале често служиле као место прогона многих непожељних људи у Римском царству, Јеванђеље су овде ширили многи прогнани хришћани, један од њих био је свети Климент епископ Рима,који је овде протеран од стране римског цара Трајана. Епископ Климент је проповедао хришћанство на Херсону.

 

У каснијем периоду хришћанство шире и мисионари, који углавном долазе из пограничних хришћанских провинција (углавном малоазијских), Грузини се такође упознају са хришћанством кроз контакте са Грцима хришћанима.

 

До масовног покрштавања Грузијаца дошло је 20-тих година IV века, захваљујући светој равноапостолној Нини (уп. 335), која се сматра просветитељком Грузије. По доласку у Грузији, она се прославила светим живот и многим чудесима.

 

Године 326,грузијски цар Миријан погласио је хришћанство за државну религију. Миријан је саградио храм Христа Спаситеља у главном граду Иверије Мцхету, и по савету св. Нине послао изасланство код цара Константина Великог, тражећи од њега да им пошаље епископа и свештенике. Цар Константин је послао у Грузију епископа Јована и грчке свештенике који су наставили проповед међу Грузинима.

Треба напоменути да, све до своје аутокефалности, грузијска црква била није била под јурисдикцијом Цариграда, већ Антиохијске Православне Цркве.

 

У другој половини IV века са грчког језика је грузијски преведен део богослужбених књига.

 

У време цара Вакхтангa I Горгаслана (446 - 499), Грузија је достигла врхунац своје моћи. Године 455, преместио је престоницу државе из Мцхета у Тбилиси, и у новој престоници поставио темеље чувеног Сионског храма. У древним временима и касније Сионски храм је био седиште грузијског поглавара.

 

Међу светињама храма највеће пошровање има крст свете Нина, направљена од грана винове лозе и повезан косом просветитељке Грузије. У време Вакхтанга у Грузији је било 12 епархија, а на грузијски језик преведене су књиге Светог Писма Новог Завета.

 

У историји грузијске цркве много контроверзи изазива питање њене аутокефалности. У науци, има много мишљења о тачном датуму аутокефалности. Разлике се објашњавају недостатком доступних извора, да прецизно укажу на дан проглашења грузијске цркве.

 

По нашем скромном мишљењу, изгледа убедљивијим мишљење да је аутокефалност добијена 457. године и то од Антиохијске Патријаршије.

 

Истраживач Н.Д. Талберг такође сматра да аутокефалност добијена 457. године али не од антиохијске цркве,већ од цариградске.

 

У почетку, поглавар грузијске цркве носио је титулу „ католикос-архиепископ “, а од 1012. године „католикос-патријарх.“

 

Постепено, од Ивераца хришћанства почиње да се шири и међу Авхазима, што доводи 541. године и до оснивања епархије у Питиунту (садашња Пицунда).Чак и у давна времена Авхазија (Западна Грузија) служила је као центар региона. У време гоњења хришћана под царем Диоклецијаном у Питиунту су избегли мученика Орентије и његова шесторица браће. На путу ка Питиунту (данас у близини савременог града Сухуми) 407. године умро је свети Јован Златоуст.

 

У црквеном и у и политичком смислу Авхази су до краја VIII века били подчињени Византије. Званични језик администрације и цркве био је грчки. Вероватно само на прелазу из VIII у IX век појавило се независно од Византије Абхаско (Западно-грузијско) царство (са седиштем у Кутаису). У исто време овде се јављају и тенденције о аутокефалности цркве.

[Guest]

Грузијска православна црква под арапском и турском влашћу (VIII – XVIII век). Подела на Kатоликосате

 

 

Од краја VIII века Северни Кавказ почиње да захвата талас арапских освајања. Византијско царство је било природни савезник хришћанских народа на Кавказу,против освајање муслимана.

 

Међутим, године 736, арапски војсковођа Марван ибн Мухамеда (у грузијским изворима Мурван глуви) са војском од 120.000 војника креће у освајање Кавказа. Године 736. до 738,његове трупе опустошиле су Јужну и Источну Грузију (Картлију), где су 740. године наишле на жесток отпором арагветских кнежева Давида и Константина. Ови кнежеви били су заробљени,брутално мучени и на крају бачени са литице у реку. Након тога, арапска војска је кренула ка Западној Грузији (Авхазији), где је на зидове тврђаве Анакопије поражена и приморана да напусти Западну Грузију. Према историчару Џуаншеру, победу над Арапима авхаске снаге су однеле захваљујући Пресветој Богородици, чија се чувена икона „Никопеја“ налазила у Анакопији. Међутим, на територији Западне Грузије основан је Тбилиски Емирата, подређен Арапском калифу.

 

Као резултат ових ратова интензивира се власт династије владара Авхазије - Западне Грузије. Ово је допринело уједињењу Лазике (Јужне Грузије) са Авхазијом у једно Западно-грузијско (Авхаско) царство. Паралелно са овим процесом у Авхазији се јавља и аутокефална авхаска црква. Највероватније се то догодило у време авхаског цара Георгија II (916 - 960), када је независно Византије овде основана аутокефална чкондидска епархија. До краја IX века у богослужењу грчки постепено уступа место матерњем, грузијском језику.

 

Од 1010. до 1029. године у Мцхету - древној престоница Грузије - архитекта Константин Арсукидзе гради величанствен храм „ Животворни Стуб“ посвећен дванаесторици Апостола, који се сматра мајкој грузијских храмова. Устоличење грузијског католикоса-патријарха обавља се у овоме храму.

 

За време владавине цара Давида IV Градитељa (1089 - 1125) коначно је дошло до уједињење Грузије - Западне (Авхазије) и Источне (Картлије). У његово време је и укинут Тбилиски Емират, а престоница државе је премештена из Кутаисе у Тифлис (Тбилиси). Паралелно са овим дошло је и до и до црквеног уједињења, мцхетски католикос-патријарх раширио је своју духовну власт на целу Грузију, укључујући авхаску цркву, чиме је добио титулу католикос-патријарх целе Грузије.Територија Западне Грузије (Авхазије) ушла је састав мцхетске патријаршије.

 

На овај начин на прелазу из XI у XII век положај грузијске цркве се променио, сад је једна, више нема подела на западногрузијску и источногрузијску цркву. Цар Давид је активно учествовао у изградњи нових храмова и манастира. Године 1103, он је сазвао Црквени Сабор, на коме је утвђено православно исповедање вере и донети канон.

 

Златно доба за Грузију, било је у време владавине пра-унуке цара Давида свете царице Тамаре (1184 - 1213). Она је проширила територију Грузије од Црног мора до Каспијског мора. На грузијски језик су превођена дела духовног, философског и књижевног садржаја.

 

Посебну опасност за Грузију у XIII веку представљали су монголски Татари, нарочито после примања ислама. Један од најболнијих похода за Грузијце био је поход Тимура Тамерлана 1387. године када су немилосрдно уништавани градови и села, а на стотине људи било убијено.

 

Под утицајем непрестаних освајања и политичких неприлика на прелазу из XIII у XIV век, долази до нарушавања поретка и у црквеном животу. Из састава јединствене грузијске цркве 1290. године иступа авхаски католикосат - он шири своју јурисдикцију у Западној Грузији (седиште 1290. године у Пицунда, а од 1657. године у Кутаиси). Поглавар носи тиутлу „Католикос-патријарх авхаски и имеретски.“

 

На територији Источне Грузије у исто време јавља се и Источногрузијски Католикосат (седиште у Мцхету). Поглавар је имао Титулу „патријарх карталински, кахетински и тбилиски.“

 

Турци и Персијанци су још више допринели лошем стању грузијске цркве.Током XVII XVIII века периодично су организовали пљачкање и разорне нападе на територији Кавказа.

 

Није изненађујуће да до друге половине XVIII века у Грузији није била верских школа. Средином XVIII века у Тбилисију и Телави отворене су Семинарије, међутим оне су биле уништене од стране освајача.

 

По речима грузијског историчар Платона Јоселиана, за петнаест векова грузијске историје, није било царства које није било или нападнуто, или срушено, или свирепом угњетавано од стране непријатеља Христових.

 

Године 1783, цар Карталински и Кахетински Ираклије II (Источна Грузија) и формално je прихватио покровитељство Русије над Грузијом. Као резултат преговора са Русијом, 1801. године цар Александaр I издао је манифест по којем је Грузија (најпре Источна а потом и Западна) коначно припојена Русији.

 

Пре присаједињења Грузије Руском Царству, грузијска црква имала је 13 епархија, седам епископа и 799 храмова.

[Guest]

Грузијска Православна Црква у оквиру Руске Цркве. Обнављање аутокефалности 1917. године

 

 

После уједињење са Русијом, грузијска православна црква у саставу руске постојала је као егзархија. Западно-грузијски патријарх Максим II (1776 - 1795) прелази 1795. године у Кијев, где и умире исте године. Од тада, јурисдикција над оба Католикосата прелази у руке католикоса-патријарха Антонија II (1788 - 1810). Године 1810, одлуком Светог Синода Руске Цркве он је свргнут, а на његово место именован егзарх Грузије митрополит Варлаам (Еристави) (1811 - 1817). Према томе, грузијска црква је ушла у директну зависност од Руске Православне Цркве и неканонски је лишена своје аутокефалије.

 

 

С друге стране, под окриљем руске цркве грузијска православна црква је духовно оживела и стабилизовала духовни живот у Грузији, што се није могло постићи током

сталних освајања.

 

 

Током постојања грузијског егзархата дошло је до значајних позитивних промена: године 1817, отворена је Духовна школа у Тифлису, а 1894. године Семинарија у Кутаиси. При епархијама су отваране женске школе,а школе су такође отваране и при парохијама.

 

 

Од 1860. године почиње објављивање часописа „Грузијски духовни гласник“ (на грузијском језику). Од 1886. до 1902. године на грузијском и руском језику излазио је двонедељни црквено-верски часопис „Пастир“. Од 1891. до 1906. године и од 1909. до 1917. године на руском и грузијском језику излазио је једном недељно званични црквени лист „Духовни весник грузијског егзархата “, а свештенство је морало да буде предплаћено за овај лист.

 

 

У време егзарха архиепископа Павла (Лебедева) (1882 - 1887) основано је „Братство Пресвете Богородице“, које је објављивало на руском и грузијском језику литературу духовног и моралног садржаја, организовало предавања, духовне концерте, итд .. Године 1897, ово друштво је реорганизовано у „Мисионарска духовно-просветитељско братство.“

 

 

У Авхазији 70-их година XIX века почиње изградња малих камених и дрвених цркава и манастира. У исто време овде се захваљујући руским монасима са Свете Горе, оживљавање православно монаштво. Чињеница је да је према црквеном предању на овој земљи био сахрањен свети апостол Симон Кананит, а такође у средњем веку, Авхазија је била један од познатих центара православља у Западној Грузији.

 

 

Посебан акценат у време Грузијског егзархата стављен је на мисионарски рад међу непокрштеним народима. Проповедање хришћанства међу Чеченима, дагестанским и других кавкаским народа почело је у XVIII веку. Године 1724, свети Јован манглиски донео је православље у Дагестану, и основао манастира Часног Крста у Кизлиару. На његову иницијативу,основана је мисија коју је предводио архимандрит Пахомије, захваљујући којој су многи народи примили православље.

 

 

До почетка двадесетог века грузијски Егзархат је имао четири епархије, 1, 2 милиона православних хришћана, више од 2 хиљаде храмова и око 30 манастира.

 

 

Од почетка револуционарних догађаја 1917. године и политичке кризе у руској држави, у Грузији се јавља жеља за политичком и црквеном независношћу, и 12. марта 1917. године недуго након свргавања царске власти у Русији, православни Грузијци одлучују да обнове аутокефалност своје цркве. Грузијска јерархија о овоме обавештава егзарха Грузије архиепископа Платона (Рожденственског) (1915 - 1917), који од тада више није био егзарх.

 

 

Своју одлука јерархија грузијске цркве пренела је у Петроград, Привремној Влади, која је у овоме препознала обнову аутокефалне Грузијске Православне Цркве, али само као националне цркве - без географских граница - остављајући тако, руске храмове у Грузији под управом Руске Православне Цркве.

 

 

Пошто су били незадовољни овом одлуком, Грузијци су протествовали код Привремене Владе, рекавши да признање грузијској цркви само националне, а не територијалне аутокефалије, у супротности са канонима Цркве.Грузијској цркви треба да буде призната аутокефалност на територијалној основи, у оквиру древног грузијског Католикосата.

 

 

У септембру 1917. године изабран је католикос-патријарх целе Грузије Кирион (Садзаглишвили) (1917 - 1918), након чега Грузијци почињу национализацију духовних и образовних институција.

 

 

Руска православна црква на челу са Патријархом Тихоном била је против грузијских епископа, доказујући њихово неканоско деловање.

Грузијци у лицу новог католикоса-патријарха Леонида (Окропиридзе) (1918 - 1921), изјављују да је Грузија, придруживањем Русији пре више од 100 година у оквиру јединствене државе, никада није показала жељу да се ово пренесе и на цркву. Укидање аутокефалне грузијске цркве било је дело политичке власти,која каноне тумачи као нешто секуларно. Католикос Леонид и грузијско свештенства били су потпуно уверени у своју исправност и непроменљивост у складу са правилима Цркве.

 

 

Као резултат тога, 1918. године долази до прекида молитвеном општењу између грузијске и руске цркве, који је трајао 25 година. Избором Сергија за патријарха московског и све Русије, католикосу-патријарху све Грузије Калистрату (Тсинтсадзе) (1932 - 1952) чинило се добрим разлогом за зближавање са Руском Православном Црквом, и решавање аутокефалности.

 

 

Октобра 31, године 1943, дошло је помирења двеју цркава. У древном саборном храму у Тбилисију служена је Света Литургија, где су уједињени у молитвеном општењу и католикос Калистрат и представник Московске патријаршије – архиепископ ставропољски Антоније. После тога, Свети Синод Руске Православне Цркве под председништвом патријарха Сергија,прво је прихватио обновљену молитвену и евхаристијску заједницу између руске и грузијске православне цркве, а друго, одлучено је да се католикос Грузије умоли да у руским парохијама очува ону литургијску праксу и обичаје, које су наследили од руске цркве.

[Guest]

Грузијска Православна Црква данас

 

 

Монаштво и манастири

 

 

Утемељивачи монаштва у Грузији су 13 сиријских аскета на челу са преподобним Јованом зедазнијиским, који су овде послати у VI веку из Антиохије, од стране светог Симеона Столпника. Ови монаси основали један од првих манастира у Грузији светог Давида Гарџијцког. Међу најстаријим манастирима у Грузији су: моцаметски (VIII век), Гелатски (XII век), где су сахрањивани цареви грузијског царства, Шио-Мгвимски (XIII век).

 

 

Од 980. године на Светој Гори постоји грузијски манастир, чији оснивач је свети Јован иверски. Овај подвижник измолио је од визнатијског императора један мали манастир светог Климента, где је касније основао велики манастир. Иверски монаси су добили удостојени јављања иконе Пресвете Богородице, која је названа по имену обитељи, Иверска, а по месту где се налази у манастирској капији Вратарница (Портаитиса).

 

 

Године 1083, на територији Бугарске византијски феудалац Григорије Бакурианис основао је Петрицонски манастир (сада Бачковски), један од највећих центара средњевековне Грузије културе и монашког живота. Преко овог манастира дошло је блиских културне везе Византије и Грузије. У манастир је активно негована преводилачка и научно-богословска активност. Крајем XIV века, oвај манастир су освојили Турци-Османлије и уништили га. У XVI веку манастир су преузели Грци, а 1894. године је предат бугарској цркви.

 

 

Од светитеља грузијске православне цркве међу најпознатијима су: Света равноапостолна Нина (+ 335), прославља се 14. јануара, мученик Або Тбилиски (VIII век), Свети Иларион Чудотоврац (+ 882), аскета Давидо-гарџијског манастира, Свети Григорије, игуман Ханџијског манастира (+ 961), Свети Јевтимије Иверски (+ 1028), Света царица Кетеван, убијена 1624. године од руке персијског шаха Абаса. Од Мученика из новије историје, Грузијци веома поштују архимандрита и ученог богослова Григорија Перадзеа. Рођен је 1899.године у Тифлису у породици свештеника. Студирао је на Богословском факултету универзитета у Берлину, затим на Филозофском факултету Универзитета у Бону, где је и докторирао на тему „Почетак монаштва у Грузији“. Предавао је на Универзитету у Бону и Оксфорду. Године 1931, прима монашки чин.Током Другог светског рата завршио је у концентрационом логору Аушвиц, где је и умро у гасној комори.

[Guest]

Устројство Грузијске Православне Цркве и савременог живота

 

 

Према Уставу о управљању Грузијске Православне Цркве (1945), законодавна и врховна судска власт у Цркви припада Црквеном Сабору, који је састављен од свештенства и лаика, и кога патријарха сазива по потреби.

 

 

Католикоса-патријарха бира Црквени Сабор тајним гласањем. Поред патријарха делује и Свети архијерејски синод у који улазе епископи и викари патријархови.Титула поглавара грузијске Цркве гласи: „ Његова Светост и Блаженство Католикос-Патријарх све Грузије, Архиепископ Мцхета и Тбилисија.“

 

 

Епархијом управља епископ, док су епархије подељене на мање округе.

 

 

Парохијом управља Парохијски савет, кога чине представници клира и мирјана, а које Парохијски Сабор бира на 3 године. Председник Парохијски савета је старешина цркве.

 

 

Највећи центри за образовање православних свештеника су Мцхетска Духовна Семинарија која делује од 1969. године, Тбилиска Духовна Академија, која постоји од 1988. године, као и Гелатска Духовна Академија.

 

 

Богослужење у грузијској Цркви постоји на грузијском и црквено-словеснком језику. У Сухумо-авхаској епархији где постоје и грчке парохије, богослужење се врши на грчком језику.

 

 

Грузијска Црква била је члан Светског Савета Цркава (од 1962), учествовала је на свих пет Свехришћанских Светских конгреса (друга половина ХХ века ). Године 1997, Грузијска Православна Црква иступила је из Светског Савета Цркава.

 

 

На Свеправославним конференцијама Грузијска Православна Црква није заузимала одговарајуће место, јер се Васељенска Патријаршија двосмислено изјашњавала о њеном аутокефалном статусу. Године 1930, Цариград је признао аутокефалност цркве у Грузији, а касније је заузео другачији став, прихватао је као аутономну. То произилази из чињенице да је на Првој Свеправославној Конференција 1961. године Васељенска Патријаршија позвала само два представника грузијске Цркве, а не три (по успостављеном поретку аутокефалне цркве шаљу своја три представника-епископа, а аутономне два). На Трећој Свеправославној Конференцији Цркве Константинопољ је сматрао да грузијска Цркве заузима тек 12. место међу другим помјесним Православним Цркава (после Пољске).

 

 

Представник грузијске цркве епископ шемокмедски Илија (данашњи католикос-патријарх) инсистирала је да се ревидира одлука Цариградске патријаршије. Године 1988, као резултат преговора између грузијске цркве и Константинопоља, дошло је до признавања аутокефалности цркве,од стране Цраигрда, али у диптиху Помесних Православних Цркава стављена је на 9. место (после бугарске Цркве.)

 

 

У диптиху Руске православне цркве грузијска црква је увек била и наставља да заузима 6. место.

 

 

Од 1977. године на челу Грузијске Православне Цркве налази се католикос-патријарх све Грузије Илија II (у свету Ираклиje Шилиошвили-Гудусхаури). Он је рођен 1933. године. Патријарх Илија наставио је дело својих претходника који су започели обнављање грузијске цркве. Број епархија је порастао на 27, а најстарије Православне Академије и Семинарије поново постале центри образовања, са својим научним, преводилачким и преписивачким деловањем.Патријарх је приредио и објавио преводе Јеванђеља и целе Библије на савремени грузијски језик.

 

 

У октобру месецу 2002. године десио се велики догађај у животу Грузијске Православне Цркве, наиме Црква је тада усвојила Конкордат „Уставни споразум између државе Грузије и аутокефалне православне Апостолске Цркве у Грузији.“ Ово је јединствен документ у православном свету који покрива практично све аспекте живота у Цркви са својим древним канонским устројством у модерној православној држави. Поред „Закона о слободи савести“ држава и црква потврдиле су своју спремност да сарађују на основу принципа независности једни од других. Држава гарантује вршење светих тајни, признаје брак склопљен у цркви. Црквене имовине је сада законом заштићени, имовина и земљиште православних цркава, манастира не може се отуђити. Религијске вредности које се чувају у музејима, признате су као део црквене имовине. Дванаест великих празника и недеља проглашени су нерадним данима.

 

 

Канонска територија Грузијске Православне Цркве је Република Грузија. По подацима из 1999. године грузијска црква има 24 архијереја и око 4 милиона верника.