Александријска патријаршија - кратак историјски преглед

[Guest]

Александријска патријаршија - кратак историјски преглед

јереј Бобан Стојковић

 

 

Оснивање Александрије. Ширење хришћанства у Египту. Доба гоњења

 

 

Град Александрија основан је 332-331. године пре Христа у јеку освајања Александра Македонског. Судбина Александријске патријаршије је у великој мери одређена специфичним историјским развојем главног града хеленистичког и римског Египта, Александрије. Првобитно, град је имао мешовито становништво (Египћани, Сиријци, Грци, Јевреји). У III и II веку пре Христа овде се досељава малобројна група Римаљана из Кампаније и Римa. Град се брзо развијао и постао један од интелектуалних центара античког света, заједно са Римом и Атином. У ери владавине Птолемеја основана је чувена библиотека у Александрији.

 

Захваљујући насељавању јеврејске заједнице, у Египту су нашироко коришћени текстови Старог Завета. У III и II веку пре Христа почиње са превођењем Светог Писма на грчки језик. Као резултат тога, 271. године пре Христа појављује се Септуагинта - превод Седамдесет преводилаца, Јевреја, који је спроведен под вођством досељеника родом из Атине, Димитрија Фалерског, оснивача Александријске Библиотеке. Превод Старог Завета на грчки језик представља припрему хеленистичког света за перцепцију Новог Завета.

 

У време хришћанства, јеврејска заједница у Александрији је цветала. Један од познатих припадника дијаспоре у Египту био је Филон из Александрије († око 50. године), под утицајем јелинске философије, у тумачења текстова из Старог Завета

 

користио је алегоријски метод. Александријски Јевреји су имали своју синагогу у Јерусалиму. Дакле, они су одржавали везе са Палестином и знали су за земаљски живот Спаситеља.

 

Апостоли Варнава и Лука проповедали су у Александрији. Међутим, према предању оснивачем цркве у Александрији сматра се Свети Апостол и Јеванђелист Марко. Он је стигао у Египат око 40/41 године, поред Египта проповедао је и у Тиваиди и Пентапољу. Био је први епископ Александрије (око од 42. до 62/63. године). Дакле, александријска катедра је једна од најстаријих и апостолског је порекло. Пре Другог Васељенског Сабора, она је била на другом месту по рангу помесних хришћанских цркава (после Рима).

 

На граници I и II века у Александрији је дошло до борби између различитих култова, верских секти и хришћанства.

 

Од времена владавине цара Септимија Севера (193 - 211) у Александрији почињу масовни прогони хришћана. После његовог доласка у Александрију 202. године издаје едикт против хришћана. У поређењу са другим областима Римског царства гоњење хришћана у Александрији је било најокрутније и најсвирепије.

 

Прогони хришћана се настављају и под царевима Децијем Трајаном (249 - 251), Валеријаном (253 - 260), а посебно Диоклецијаном (284 - 305). У овој ери масовних погубљења хришћана, број мученика за веру је био око десетине хиљада. Зато и није случајно што „Диоклецијанову еру“, која је почела првом годином његове владавине (284), Египћани називају „Ера мученика.

 

Цар Константин Велики (306 - 337) показао је благонаклоност према хришћанству. Године 312, заједно са Ликинијем (308 - 324) издао је указ о престанку прогона хришћана, док следеће 313. године издаје Милански едикт, којим се у империји дозвољава слобода вероисповести.

 

У II - III веку овде је основана богословска школа, из које су изашли презвитер Климент Александријски († око 216) и његов наследник Ориген († 251), оснивачи научне теологије, који су поставили темеље за христијанизацију паганске хеленске културе и философије.

 

У почетку, настојатељ Александријске хришћанске заједнице назван је једноставно епископ. У првој половини III века појављују се почасне титуле: „папа“, „пастир, и господин“, „отац отаца“, од друге половине IV века и титула „патријарх“.

 

Црква Александрији је колевка монаштва. Овде су се подвизавали и оснивач монаштва свети Антоније Велики († 356), и први организатор општежитељног монаштва монах Пахомије Велики († 348 град). Под његовим вођством у Тиваиди је основан манастир. Међу египатским монаштвом најпознатији оци су Пајсије Велики († 400), Пимен Велики († 450), итд. . У време инвазије Арапа (VII век) у северном Египту, било је око 600 манастира.

[Guest]

Улога епископа у Александрији у тринитарним и христолошким споровима

 

 

Прве половине IV века обележена су појавом аријанства и борбе са њим. Арије је био родом из Александрије или Либије. Око 318 – 320. године дошло је до сукоба Арија и архиепископа Александрије Александра који се оштро противио његовом лажном учењу. Године 320-321. године Александар је сазвао Сабор на коме је присуствовало око 100 епископа из Египта и Либије, на коме је осуђена Аријева јерес.

 

Први васељенски сабор, сазван у Никеји, најоштрије је осудио Аријево учење. Овим деловање аријанаца није било заустављено већ је још више интензивирано. Централна фигура борбе против аријанаца био је свети Атанасије Велики (297 - 373), александријски архиепископ. Он је био смењиван и враћан на трон шест пута, као резултат напада и интрига аријанаца и других јеретика против њега (мелетијеваца - следбеника јереси епископа ликопољског Мелитија, јевсевијана и следбеника Аполинаријеве јереси). У периоду прогонства светог Атанасија Великог, александријску катедру су заузимали аријанци. Наследници светог Атанасија Петар II (373 - 380) и Тимотеј (380 - 384) – настављају да се боре против аријанаца. На крају, када је за цара Источног Римског царства дошао Теодосије I посвећен православљу, Други васељенски сабор (381) коначно је осудио Арија и друге јереси. Овај сабор је усвојио и низ одлука које се тичу цркве у Александрији: Александри је додељена епархија Египта, која је обухватала долину Нила, Либију и Пентапољ.

 

Борба александријских поглавара са јересима није била завршена. На пример, архиепископ Кирило (412 - 444), водио је не малу борбу са следбеници античких култова, сујеверјем, магијом и врачањем, чега је много било међу сеоским становништвом Египта. Најважније дело Светог Кирила је борба против јереси Несторија цариградског патријарха, која је кулминирала сазивањем Трећег Васељенског Сабора (431. године), под председништвом Кирила и осудом несторијанства. Дакле, улога Александријске Патријаршије у тријадолошком спору је веома значајна. Наследник на катедри Светог Апостола Марка имао је водећу позицију међу осталим епископима.

 

Од средине V века православна црква у Александрији билa je укључен у борбу против различитих ставова о природама у Господу Христу, који су одвели ка јереси монофизитства, а затим и монофизитском расколу.

 

Почетак монофизитства везује се за архимандрита једног од цариградских манастира Евтихија. Његово учење је почео да прихватио и патријарх александријски Диоскор (444 - 451). Године 449, у Ефесу, одржан је „разбојнички сабор“, и оправдано је Евтихијево учење. Четврти васељенски сабор, осудио је јерес монофитсва, Диоскора лишио катедре и епископског достојанства. Ипак, монофизитство је у Египту било веома снажно, и после овога Сабора катедру су заузели патријарси-монофизити, од којих је последњи био патријарх Гај (535 - 537).

 

Египатски хришћани (Копти) нису признали одлуке Четвртог Васељенског Сабора, и одвојили су се од Једне Саборне Цркве, и постају посебна национална Коптска монофизитска црква. Током управе патријарха Аполинарија (551 - 568) дошло је коначног прекида односа између православне и монофизитске (коптске) заједнице у Египту. Коптска монофизитска црква делује у Египту и у данашње време има свога патријарха и своју јерархију.

 

У првој половини VII века у време александријског патријарх Кира (630/631 - 642) јавља се монотелитска јерес. Он је прихватио идеју коју је изнео цариградски патријарх Сергије, да у Христу постоји једна воља. Коначно монотелитска јерес осуђена је на Шестом Васељенском Сабору 680-681. године.

[Guest]

Патријаршија у доба арапске владавине (640 - 1517)

 

 

У другој трећини VII века источне провинције Византије, напали су Арапи-муслимани. Арапска освајања почела су 30-их година VII века под вођством калифа Омара (634 - 644). Користећи нестабилност византијске династије Ираклида, незадовољство политиком Цариграда на периферији империје (Сирија, Палестина, Египат), као и слабљење царства у борби са верским јересима, Арапи спроводи један низ освајања. На крају 639. године једна од арапских трупа извршила је инвазију на Египат. Византинци су бранили Александрију, међутим лишени подршке локалних Копта, 642. године били су принуђени да предају град, након чега Арапи освајају даље на запад, и своју власт проширују на све територије Северне Африке.

 

У покореном Египат, хришћани су сачували слободу вероисповести и широку унутрашњу аутономију. Најбољу позицију међу Арапима имала је Коптска црква, прогоњена од византијске власти, али зато сада лојална новој власти. Монофизити, користећи покровитељство освајача, почињу да заузимају православне храмове и манастире. Патријаршија је била под арапском влашћу, а број православних верника већ у VII је драстично смањен.

 

Локални не-муслимани су имали обавезу да плаћају порез, углавном џизију и харач.

 

Очајно стање православних додатко компликује чињеница да је трон александријских патријараха дуго остао упражњен. Патријарх Кир је умро у пролеће 642. године и изабран је његов наследник, Петар (такође монотелит) који је напустио Египат заједно са византијском војском и умро у Цариграду 654. године. После њега трон александријских патријараха је био упражњен више од 70 година. Свештеници из Александрији су рукоположење примали у Сирији.

 

До средине VIII века Египтом је владала династија Умаида. Однос Арапа према египатским хришћанима био је двострук: с једне стране, династије су се значајно разликовале по толеранцији према њима. У Александрији уз дозволу власти могли су се градити нови храмови, у другим областима египатски хришћани су у више наврата малтретирани.

 

У време калифа Хишама 731. године било је дозвољено да се поново изабере александријски патријарх и то је био Козма I (731 - 767).
Године 750, на власт у Египту је долази нова династија Абасида (750 - 969). Положај православних није се ништа значајније променио, што је у великој мери зависило од личности египатских намесника, а не од политика калифа. Једни су рушили хришћанске храмове и на хришћане наметали данак, док су други дозвољавали да се обнављају порушени храмови и граде нови.

 

У време патријарха Софронија (836 - 859) дошло је до једног од најмасовнијих прогона хришћана, као последица тога су многи уништени храмови, док су хришћани били принуђени да носе карактеристичну одећу као знак бешчашћа, забрањена је употреба звона, и служење Свете Литургије . Према исламском закону било је забрањена употреба вина. Хришћани су морали да користе за Евхаристију суво грожђе, које су потапали у воду и тако добијали некакав сок, који је коришћен на Литургији.

 

У другој половини IX века долази до размимоилажења Александријске цркве са црквом Константинопоља и грчким светом у целини. Главна манифестација слабљења веза са грчко-византијским светом је постепена исламизација православног становништва и ширења међу њима арапског језика и арапске културе. Долази и до продирања арапског језика и у богослужење. Један од расадника хришћанског литерарног стваралаштва на арапском језику био је манастир Св. Катарине на Синају, који није био под Александријском црквом. Класиком арапско-хришћанске књижевности средњег века сматра се александријски патријарх Евтихије (933 - 940), аутор дела из историје, медицине и богословља. Најпознатије његово дело је „Историја света од његовог настанка до 938. године. “
Године 969, у Египту, Палестини и Јужној Сирији на власт долази династија Фатимида (969– 1171).

 

Политички центар Египта уместо града Фустада, постаје нови град основан у делти реки Нила Ал-Кахира (модерни Каиро), где је 973. године премештено седиште калифа Ал-Муза, а касније и седиште православног патријарха. Политика Фатимида је такође карактерична по двострукости: најсуровији прогони (на пример, калиф Ал-Хаким у првој деценији XI века), праћени рушењем цркава и погромом читавих хришћанских четврти. Било је погубљења свештенства, забрана прослављања празника, што је све утицало на прекид релативно пријатељских односа успостављене између калифа и православних.

 

Наравно да због свега овога углед александријске катедре значајно опада. Ипак, једна позната чињеница говори у прилог томе да се глас александријског поглавар итекако слушао у Цариграду. Наиме, у време владавине византијског цара Василија II дошло je до спора између њега и цариградског патријарха Сергија, поводом пореза кога је цар наметнуо, а патријарх прогласио противзаконитим. Као посредник између две стране изабран је александријски патријарх Теофило (1010 -1019). Он је проценио да обојица нису у праву. Направио је две воштане фигуре, које представљају цара Василија и светог патријарха Сергија. Оној фигури која представља цара одсекао је леву руку, док је оној која је представљала патријарха одсекао језик, осуђујући овим императорово насилно понашање, и са друге стране патријархово нестрпљење.

 

Сергије је у знак захвалности за помирење на Теофила ставио свој епископски омофор а цар Василије своју царску круну. Према легенди од овог догађаја, патријарх александријски је добио посебно право да носи два омофора и два митре, једну редовну и једну баршунасту која подсећа на скуфију (ову другу ставља када после великог входа на Литургији прима Дискод и Путир). Од тада патријарх александријски добија титулу „судија васељене. “

 

Од краја XI века почиње епоха крсташких ратова. Египат је постао арена борбе између исламских и западних цивилизација. Крсташи су неколико пута покушали да освоје Египат. Инвазија крсташа покренула је нова шиканирања православних од стране муслиманских Арапа.

 

Године 1171, рођак једног од команданата арапских трупа Салах ад-Дин срушио је калифат Фатимида у Египту и основао нову династије Ајубида (1171 - 1250). Поразивши убрзо крсташе Салах ад-Дин осваја Јерусалим и Палестину.

 

Објективно, крсташки походи су само погоршали положај египатских хришћана, што је изазвало талас муслиманског фанатизма и прогон „неверника“. Иначе крсташи су источне хришћане сматрали јеретицима. Током инвазије на Египат, крсташи су пљачкали становништво, не чинећи никакву разлику између муслимана и хришћана. Године 1219, као резултат петог крсташког рата у Дамијету је основана од стране крсташа латинска катедра и постављен латински александријски патријарх. У ствари, Египат се и није налазио под влашћу Латина, а права латинског патријарха су била само номинална.

 

Године 1250, династија Ајубида била је збачена од стране последње арапске династије Мамелука, која је владала Египтом све до 1517. године.

 

Мамелучки султанат постао је политички и верски центар целог исламског света. Мамелуци, за разлику од својих претходника, били су веома верски нетрпељиви, сам државни апарат је више пита спроводио гоњења хришћана и рушење храмова.

 

У периоду XIII - XIV века, многи православни патријарси у Александрији, потицали су из грчких средина, који су одмах после избора, настављали да живе у Цариграду, из којег су управљали својом црквом и да скоро и нису се појављивали у Египту. Они су активно учествовали у политичком животу Византије (нпр. патријарах Николај II (1243 - 1276), Атанасије III (1276 - 1308). Када је 1438 – 1439. године у Фиренци одржан Флорентински унонистички сабор, поглавари Александрије, као и Антиохије и Јерусалима нису потписали одлуке. Штавише, три источна патријарха су упутила Окружну Посланицу где осуђују унионистичку политику Цариграда.

 

Патријарх александријски Марко VI активно се борио са латинским мисионарима у Сирији и на Криту, који је био под влашћу Венеције.
Крајем XV века на челo цркве у Александрији долази патријарх Јоаким (1487-1565). Након што је провео 12 година на Синају, 1480. године стигао је у Палестину, где је спријатељио са будућим патријарх јерусалимским Германом, који је врло често долазио у Египат. Својом ученошћу Јоаким је стекао славу и углед, тако да је још у 38. години живота изабран за патријарха.

 

Због сталних прогона у Северном Египту број хришћана и свештенства је бројао неколико стотина. Честе промене династија доводиле су до стално нестабилног положаја хришћана. У период османлијског ропства александријска патријаршија је ушла са великим теретом проблема, од којих је један био проблем Синајског манастира.

[Guest]

Александријска Патријаршија у време османлијског ропства (1517 - 1798)

 

 

После освајања Цариграда (1453) турска доминација у следећем столећу шири се на на Блиски Исток, земље југо-источне Европе и Северну Африку.

 

Египат од 1517. године под Турцима, постаје провинција Отоманске империја. На њеном челу био је гувернер, постављен из Истанбула. У неколико деценија, унутрашње прилике у земљи биле су стабилне, али са крајем XVI века долази период немира и нереда, током којих турске паше губе реалну власт, а у први план долазе мамелучки бегови који желе да се одвоје од Отоманског царства и оснују независни султанат. Међутим, њихови покушаји били су неуспешни.

 

Положај хришћана у Отоманском Египту дефинисан је традиционалних одредбама исламског закона, који за њих не предвиђа пуни статус грађана, ни верску слободу, већ само унутрашњу аутономију своје заједнице. У принципу, Турци су били толерантнији од Мамелука. У Египту, положај хришћана је био повољнији у односу на друге провинције. Немуслимани, као и у средњем веку, имали су значајну (а понекад и пресудну) улогу у неким облицима трговине и финансија.

 

Православна заједница у овом периоду наставља да се бројчано смањује. Египат је 1651. године посетио руски монах Арсеније (Суханов). Он је записао да у Каиру стално живи 600 православних Арапа и Грка, заједно са посетиоцима има их око хиљаду. Док је број монофизита Копта око 150 - 160 хиљада.

 

Већина православних живи у Каиру, Александрији, Дамијету и др. Од XVI до почетка XIX века на територији Александријске патријаршије било је свега 8 православних храмова. Овим малим стадом заправо је управљао сам патријарх, и понекад је било неколико титуларних епископа (епископ тиваидски, митрополит мемфиски и либијски). Због недостатка православног становништва православна црква у Александрији је константно била у великом финансијском проблему, тако да је преживљавала уз подршку других православних цркава и помоћ владара, углавном из Русије. Званични литургијски језик је био грчки и арапски. Сви патријарси овог периода били су пореклом Грци. Избор следећег патријарха, по правилу, био је углавном по жељи претходника, онда уз сагласност египатског свештенства и верног народа.

 

За време владавине султана Селима I (1512 - 1520) патријарх Јоаким је добио ферман, којим су потврђене његове патријарашке привилегије и којим је заштићен од самовоље државних органа власти. Иако овај документ није сачуван, његов садржај се може назрети на основу најстаријег постојећег фермана, датог александријском патријарху Матеју Псалту (1746 - 1766). Патријарх је имао апсолутну власт над свим свештенством и монасима, био је чувар цркава и манастира, има право да разводи бракове, одређује наследства и бави се другим пословима своје пастве, док турске власти нису добиле право да се мешају у ове послове. Отоманске власти забраниле су долазак латинске пропаганде међу православне.

[Guest]

Синајско питање

 

 

Током векова, манастир Синај је био предмет раздора између две цркве - Александријске и Јерусалимске. Синај је дуго била под јурисдикцијом Јерусалима. Александријски патријарси су имали претензије на Синај (углавном на манастир Свете Катарине).

 

Године 1540, у Јерусалиму је одлучено да се катедра на Синају оснује архиепископија, као и то да се ограничи утицај Александрије на рад манастира. Међутим, убрзо после овога александријски патријарх Јоаким (1487 - 1565) сматрајући недостојним понашање једног синајског епископа, инсистирао је на саборској одлуци којом би се игуману Синајске Горе одузело епископско звање, већ би само деловао као игуман манастира.

 

На крају, проблем је решен на Сабору у Цариграду 1575. године, када је успостављена архиепископија под јурисдискцијом Јерусалима.

 

Крајем XVI века синајско питање је поново актуализовано. У то време, добијањем великих прилога, Манастир на Синају је постао моћан и утицајан, и почео је да се залаже за потпуну аутокефалност. Подворје Синаја у Каиру, било је затворено, чиме је Александријска патријаршија лишена великих прилога. Подворје је наставило са радом тек 1651. године.

 

Укључивање Египта у Отоманско царство у великој мери је побољшало везе између Православне Цркве у Александрији и других Источних Патријаршија, које су такође биле под турским јармом, везе су су успостављене и са Русијом (делегација Александријске патријаршије била је у Москви 1523, 1556. године, итд. ). Руски цареви пружали су овој цркву снажну финансијску подршку, кроз слање не само новца, већ и слањем одеће као и светих сасуда потребних за вршење богослужења. У муслиманском окружењу оваква помоћ је била крајње неопходна.

 

Патријарха Јоакима на трону александријских поглавара наследио је Силвестер (1569 - 1590). Положај хришћана у Египту је и даље био веома тежак. Поред интензивне прозелитске активности римокатоличка црква је убеђивала источне хришћане да усвоје грегоријански календар, што су категорички одбацли патријарх Константинопоља Јеремија и Александрије и Силвестар.

 

Крајем XVI века интензивиранa je руска дипломатскa активност на Блиском Истоку у вези са оснивањeм Московске Патријаршије, за шта је требало добити сагласност од источних патријараха. Александријски патријарх Мелетије Пигас поводом овога заузео је скептичан став. Али је коначно 1593. године одобрио оснивање нове патријаршије, међутим одбио је да прихвати да Московска патријаршије буде на трећем месту у диптиху православних цркава, као што су то желели у Русији.

 

Под условима превирања и сукоба у Цариградској цркви, патријарх Мелетије Пигас преузео у извесној мери духовно и политичко вођство на православном Истоку. Постоји око 300 његових писама и посланица око разним црквеним и политичким питања, упућених Украјини, Криту, Молдавији, Сирији, итд. Али највећи утицај на хришћански Исток имао је александријски патријарх Кирило Лукарис (1601/02 - 1620).

 

Током XVII века присутна је стална веза са Русијом. Цареви Теодор Алексејевич и Алексеј Михаилович су небројено много пута послати новчану помоћ. Патријарх Пајсије (1657 - 1678) је био први поглавар александријске цркве, који је посетио Русију. Године 1666, стигао је у Москву, где се већ активно говорило о делу патријарха Никона. Заједно са антиохијским патријархом Макаријем III Пајсије је председавао заседањима Великог Московског Сабора 1666 – 1667. године, који је санкционисао Никонову осуду и одлучење старообрјадаца.

 

Финансијска помоћ из Русије је наставила да стиже и XVIII у веку. На пример, у време цара Петар I I званично је наређено да се помаже александријској патријаршији. Године 1735, по указу Ане Ивановне је успостављен је фонд „Палестинске државе“ из којег је сваких пет година, источним патријаршијама и манастирима били додељивано по 500 рубаља. Међутим, ови износи, због спољно-политичких догађаја (руско-турског рата), били су додељивани спорадично.

[Guest]

Александријска патријаршија у XIX и XX веку

 

 

Године 1798, Египат је нападнут од стране француске војске под вођством Наполеона Бонапарте, када су освојени Александрија и Каиро. Локални хришћани су постали поуздан стуб нове владе. Ово је пооштрило односе хришћана и муслимана. Године 1801, Французи су изгубили Египат. Након грађанских нереда 1801-1805. године Египтом је завладао отомански војни командант Мухамед Али (1805 - 1849), који је тежио независности од Порте. Он је био покровитељ хришћана, у његово време неки хришћани заузимају високе позиције у финансијским структурама и бирократском апарату. Оваква политика према хришћанима трајала је око 15 година. Након грчког устанак 1821. године повећано је непријатељство према хришћанима, посебно према Грцима у Египту.

 

У првој половини XIX века Александријска патријаршија наставља контакт са Русијом. У време Николаја I обнављају се уплате у „палестинске државе. “ Од средстава добијених из Русије патријарх Јеротеј (1825 - 1845) подигао је нову резиденцију у Каиру и цркву Светог Ђорђа (1839), обновио манастире Светог Георгија и Светог Саве (који су толико били оскудни да су више подсећали на парохијске цркве), отворио је грчко-арапску школу у Каиру.

 

Године 1843, основана је званична организација грчке заједнице у Александрији. Велики и активан напредак грчке православне заједнице је развио јасну структуру управе, који се састојала од тзв. епитропије - изабраних представника.

 

Године 1851, патријарх Јеротеј II (1847 - 1857) посредством архимандрита Порфирија (Успенског), начелника руске православне мисије у Јерусалиму, добија дозволу да пошаље у Русију епископа Никанора тиваидског ради прикупљање помоћи, која је износила око 50 хиљада рубаља.

 

Године 1855, на захтев митрополита москвског Филарета (Дроздова), Свјатјејши Синод Руске Православне Цркве доделио је храм Светог Николаја у Москви Александријској цркви, где је ова црква отворила своје подворје. Патријарх александријски Јеротеј II послаo je зa оваj храм делиће Часнога Крста. Прилози у овоме храму постају један од главних извора прихода Александријске цркве.

У време патријарх Калиника (1858 - 1861) разматрано је питање савеза православне и коптске цркве у Александрији. Архимандрит Порфирије (Успенски), који су учествовао у дебати, убеђивао је Калиника да уступи патријарашки трон коптском патријарху Кирилу IV, а да заузврат коптско свештенство прихвати вршење свих обреда и канонских прописа Источне православне цркве. Међутим, овом предлогу као да није суђено да се оствари, године 1861, патријарх Кирил IV се упокојио, а патријарх Калиник се повукао са трона.

 

У време патријарха Јакова II (1861-1865) дошло је до коначног решења питање Синаја: Подворје манастира Синаја у Каиру било је ослобођено свих ограничења, у њему је било дозвољено вршење богослужења на којина је помињан александријски патријарх.

Године 1866, после повратка из Русије епископ Никанор је био изабран за патријарха (1866 - 1869). Он је издао посебну одредбу да Патријаршијом управља не само патријарха, већ и Синод, који се састоји од четири епископа. Никанор је разрешио један део чланова епитропије који је покушавао да утиче на састав Синода.

 

Последњих тридесет година XIX века црквом у Александрији је упарвљао бивши патријарх Константинопоља Софроније IV (1870 - 1899), који је уживао утицај и престиж у православном Истоку. Ово је нова ситуација у управљању овом црквом, која обезбеђује учешће свих православних заједница Египта у избору патријарха, као и правно изједначавање Каира и Александрије.

 

Крајем XIX века Египат губи своју независност и постаје зависан од Француске и Енглеске. Инострана доминација и финансијско поробљавање земље изазвало је пораст национално-ослободилачког осећања, које је кулминирало у побуни против Араби-паше, 1882. године. Као последица овога патријарха Софроније и православно свештенство је било присиљена да напусти Египат. Устанак је био потиснут након артиљеријског бомбардовања Александрије од стране енглеске флоте. Египат је био окупиран од стране Велике Британије и формално остао све до 1914. године као део Османлијског царства, а у ствари, био је под британским протекторатом.

 

На прелазу из XIX у XX век број православних у Египту се увећао. До почетка XX века било је око 100 хиљада православних хришћана. Број свештенства је спорије растао, на почетку двадесетог века под патријаршијом биле су 3 митрополије (тиваидска, јерапољска и триполска), са око 50 клирика, 8 храмова и свега 2 манастира (Светог Саве у Александрији и Светог Ђорђа у Каиру). Улога Синода, у ствари, опет је била не много значајна због малог броја свештенства

 

У првом кварталу двадесетог века на александријској катедри се налазио патријарх Фотије (1900-1925) један од великих епископа на Истоку. Он је вешто водио послове цркве: наставио изградњу цркава и манастира, образовних и добротворних установа, основао штампарију, где је почело штампање часописа и основао патријаршијски музеј. Територија Патријаршије је била подељена у седам епархија.

 

Након ступања на трон у Александрији, бившег цариградског патријарха Мелетија II (Метаксакисa) (1926-1935) , aлександријска црква 1926. године прихвата нови, грегоријански календар. Године 1930, патријарх Мелетије потписао је „Уредбу о свештеничком служењу“ по којој у свештенички чин није могао прими нико ко није завршио Богословију или нема универзитетско образовање.

 

Године 1934, је издат је документ којим је уређена административна структура и управљање александријском црквом, овај акт је 1938. године измењен и допуњен, он укључује одредбу по којој патријарха бира свештенство и православна заједница, без обзира на етничку припадност. Кандидат за патријарха мора да има богословско образовање, да имају најмање 40 година и не мање од 10 година свештеничког стажа.

 

До 1930. године број хришћана је био 120 хиљада, од којих су већина били Грци.

 

Упркос чињеници да је у Африци је увек постојала, поред грчке, многобројна арапска православна заједница, аутохтони народи овог континента нису примили православље пре почетка двадесетог века, географска препрека били је пустиња Сахара. Тек од двадесетог века почиње мисионарску делатност усмерена ка унутрашњости континента.

 

Резултат овог мисионарског рада је оснивање 1928. године православне епархије у Јоханесбургу, 1931. године у Триполију, у Тунису, а затим и у Судану и Етиопији. Године 1946, православне заједнице у Уганди и Кенији (такозвано „црно православље“), припојене су канонском општењу Александријске патријаршије. После 12 година, дакле 1958. године овде срећемо три нове епархије: Источна Африка (Кенија, Уганда, Танзанија), Централна (Заир и Конго) и Западна Африка (Камерун). Године 1968, основана је нова епархија родезијска (Зимбабве). Године 1997, долази до оснивања још четири епархије: ганске, букобске, епархије на острву Мадагаскар и у Нигерији.

 

Године 1982, у Најробију (Кенија) Александријска патријаршија је отворила Богословију, где су се васпитавали будући пастири из свих делова афричког континента.

 

Епископат Православне Цркве у Александрији бројао је 1999. године 22 архијереја.

 

Јурисдикција Александријске патријаршије простире се на држава Северне, Централне и Јужне Африке.

 

Патријаршијска резиденција и саборни храм посвећен Благовестима Пресвете Богородице налазе се у Александрији. На челу цркве у Александрији је је патријарх, који носи титулу: „ Најблаженији и највисокопоштованији отац, господин и Владика, Папа и Патријарх великог града Александрије, Ливије, Пентапоља, Етиопије и васцеле земље египатске; отац отаца, пастир пастира, Архијереј Архијереја, тринаести Апостол и судија васељене. “ Заједно са патријархом црквом управља и Свети синод, који се састављен од митрополита.

 

Православна црква у Александрији је члан Светског савеза цркава и члан Савеза цркава Блиског Истока и врло активно учествује у екуменском покрету.

 

Тренутно на афрички континенту Света Литургија се служи на десетине језика у више од 400 парохија, са око 300 свештеника. Број православних хришћана је више од једног милиона људи. У свим епархијама Патријаршије постоје катихетске и средњих школа, као омладинске организације. Званични лист Александријске патријаршије је часопис Пантенос.

 

Године 1997, на чело православне цркве Александрији изабран је патријарх Петар VII (Папапетру). Рођен је 1949. године на Кипру, завршио је богословију у Никозији. Године 1983, Свети Синод изабрао га је за епископа вавилонског. Године 1990, Петар је постављен за митрополита акрског и целе Западне Африке, а 1994. године за митрополита камерунског и западно-афричког. Године 1997, устоличен је за александријског патријарха.

 

У априлу 1999. године патријарх Петар је био у званичној посети Руској Православној Цркви. Током посете, патријарх московски и целе Русије Алексеј II и патријарх александријски Петар отворили су у Москви при цркви Свих Светих Подворје Александријске патријаршије. Тада је патријарх Петар предао патријарху Алексеју грамату којом се Руској православној цркви уступа храм св. великомученика Димитрије у Каиру, чиме је ојачана братска веза између ових двеју црквава. У Александрији, постоји Подворје Руске православне цркве при храму светог Александра Невског.

 

На позив Патријарха српског Павла и Светог архијерејског синода, од 9. до 16. маја 2002. године, поглавар Александријске патријаршије био је у посети Српској православној цркви. Том приликом, Патријарх Петар је посетио сремску, сачку, банатску, шумадијску, браничевску, црногорско-приморску и захумско-херцеговачку епархију. Патријарх Павле је на свечаном пријему приређеном у част високе делегације Александријске Патријаршије, доделио Његовом Блаженству Патријарху и Папи александријском и све Африке Господину Петру Орден Светог Саве првог степена.

 

Патријарх и Папа александријски г. г. Петар VII пострадао је у суботу, 11. септембра 2004. године, заједно са 11 црквених великодостојника, сарадника и 5 чланова посаде, у авионској несрећи на путу од Атине до Свете Горе.

 

Војска и полиција Демократске Републике Грчке потврдиле су да су сви путници који су били у војном хеликоптеру на путу за Свету Гору, настрадали. Командант грчке војске Николаос Дувас истиче да се хеликоптер срушио у Егејско море, 5, 5 наутичких миља далеко од обале полуострва Халкидики. Војни извори истичу да се ова несрећа случајно догодила, али се још увек поуздано не зна узрок несреће. Генерал Николаос Дувас је истакао да су временски услови и видљивост били добри, а да је хеликоптер био стар само годину и по дана.

 

У хеликоптеру су настрадали патријарх александријски Петар VII, митрополит пилусијски Иринеј, митрополит картагински Хризостом, епископ мадагаскарски Нектарије, архимандрит Арсеније, архимандрит Калистратос Економу, ђакон Нектарије Кондојоргос, правни саветник александријског патријарха Јоргос Маврос, технички саветник александријског патријарха Патрокло Папастефану, саветник за штампу александријског патријарха Јоргос Ксенудакис, брат патријарха Петра VII, г. Јоргос Папапетру и патријархов лични пратилац Спиридон Курсарис. Несрећу је избегао јереј Апостолос Форлидас, који је пред полазак из Атине морао да одустане од пута из личних разлога. Петорица чланова посаде су: мајор Папанастасиу, наредник Раптис, наредник вода Панделис Хацивангелис, главни наредник Панајотис Голегос, и командант армијског ваздухопловног хеликоптерског батаљона Димитрис Папаспиру.

 

Данас на Афричком континету постоји око 6 милиона православних хришћана, и њихов број стално расте. У Јужноафричкој Републици, мисионарски рад предводи Српска православна црква.

 

Од октобра 2004, предстојатељ Александријске православне цркве је патријарх Теодор II.

 

Александријска православна црква је организована у 5 египатских и 9 афричких епархија. Богослужења се врше на старогрчком и арапском језику, а такође и како смо напред поменули и на разним месним дијалектима.