Патријаршије / самосталне цркве

[Guest Оливера]

Патријаршије

Васељенска патријаршија

Византион је у почетку био епископија потчињена престолу Хераклеје, у Тракији, али чим је, захваљујући цару Константину (306-331), постао престоница царства, други Рим, он је стекао велику црквену и политичку важност. Јурисдикцију цариградског патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, после Рима; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта. У 11. веку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци византијског царства него и хришћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије , Балканског Полуострва, Русије и Румунских Земаља. У то вријеме Васељенска Патријаршија имала је 600 епископских тронова. Латински Крсташи освајају Цариград 1204. године; после тога Патријарх премешта своје седиште у Ницеју, гдје је остао у изгнанству све до 1272. године. Затим Цариград пада под Османлије 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Васељенске Патријаршије. Исто тако и формирањем помесних аутокефалних Цркава, на крају 19. века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предано Грчкој Цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци верници у Истанбулу, епархије у Турској, неколико додеканиских епархија, као и Света Гора.

Александријска патријаршија

То је најстарији патријаршијски престол; спомиње га већ Први Васељенски Сабор. Патријарх, који себе сматра наследником еванђелиста Марка и носи титулу "папа и патријарх Александрије и Африке", у почетку по части заузимаше друго место, после епископа Рима. Услиед монофизитског спора, 457. год. Александријска Црква поделила се на две групе: једну која је прихватила христолошко халкидонско учење (451) и власт византског цара ("мелкити"), и другу која је одбацила Халкидон и оформила се као Коптска Египатска Црква ("монофизити"). Александријски патријарх потиче од "мелкита" из Египта. Испрва је Александријска Црква употребљавала коптски или александријски обред, а између 11. и 13. века прешла је на византски обред пошто су и верници и свећеници грчког порекла. Садашња јурисдикција Александријске Патријаршије пружа се на Египат, Судан, Тунис, Конго, Кенију, Камерун и Јужну Африку, земље за које су хиротонисали афричке епископе и свећенике. Патријаршија има седиште у Александрији (Египат).

Антиохијска патријаршија

Спомиње је Други канон Другог Васељенског Сабора (381). У 5. веку, због монофизитске херезе, настаје и овде исти раскол као и у Александрији. Данашња Антиохијска Патријаршија потиче од Сиријаца халкидонаца (или мелкита). Она је употребљавала антиохијски или сиријски обред све до 13. века, када је од Цариграда преузела византски обред. Године 1366. седиште патријарха сели се из Антиохије (данас град у Турској) у Дамаск у Сирији. А 1899. патријарх је Арапин, као и већина клера и верника. Арапски је литургијски језик. Патријаршија, са седиштем у Дамаску, обухвата епархије у Сирији, Либану, Ираку, Сједињеним Америчким Државама, Аустралији, Новом Зеланду, Бразилу и Аргентини.

Јерусалимска патријаршија

На Сабору у Халкидону (451) епископ Јувеналије добија сагласност да Јерусалем буде аутономна патријаршија. Заузевши пето место у поретку пентархије, имала је јурисдикцију над Палестином и Синајским Полуострвом. Услед инвазије Персијанаца и Арапа у 7. веку, а нарочито због оснивања латинских држава у 12. и 13. веку, Јерусалем је изгубио од свог црквеног значаја. Касније је ушао под утицај Цариградске Патријаршије, а тек у 19. веку поново је стекао древну аутономију. Већина верника пореклом су Арапи, насељени у Израелу и Јордану.

Руска патријаршија

Обухвата православне у некадашњем Совјетском Савезу, осим оних у Грузији. Чувају стари, неисправљени календар и у богослужењу употребљавају црквенославенски језик. Године 989. кијевски кнез Владимир намеће крштење народу те тако хриршћанско православље постаје службена вера његове државе. Кнез Јарослав (1019-1054) ставља Цркву под јурисдикцију цариградског патријарха, који именоваше кијевског митрополита. Године 1240. Кијев су освојили Монголи. Московски кнез Димитрије устаје против Татара 1380, али је тек Иван III Московски (1440-1505), одмах после пада Цариграда (1453), успео ослободити земљу. Иван је сматрао Москву "трећим Римом". Године 1589. цариградски патријарх Јеремија даје митрополиту Јову титулу патријарха Русије. Патријаршију је укинуо Петар Велики (1721) и заменио је Светим Синодом. Патријаршија је поново успостављена тек после 1917. избором патријарха Тихона (+1925). После извесног интеррегнмума, 1943. године изабран је за патријарха митрополит Сергије, кога је наследио патријарх Алексије (1945-1971). Историја Руске Цркве познаје велике црквене и духовне вође, као Сергија Радоњешког (1314-1391), Димитрија Ростовског (1651-1709), Тихона Задонског (1724-1783), Серафима Саровског (1759-1833), али и велике расколничке покрете, као "раскољнике", за време патријарха Никона (1652-1658). Московска Патријаршија је дала аутономију Јапанској и Кинеској православној Цркви.

Српска патријаршија

Хришћанство на просторима Балкана почиње првих векова нове ере. Оснивач Српске Цркве био је Свети Сава, син жупана Стефана Немање (око 1167-1196). Монах на Светој Гори, Свети Сава се враћа у земљу 1204, а хиротонисан је за архиепископа Србије 1219. године у Никеји од васељенског патријарха Манојла I. Познате су у историји три Српске патријаршије:

1. она коју је прогласио цар Душан Велики 1346, а Турци је укинули 1458;

2. Српска Патријаршија између 1557. и 1776. (са седиштем у Пећи), кад је Цариград поново укида;

3. Патријаршија тек обновљена 1920. после оснивања државе Југославије, са седиштем у Београду, иако је Србија стекла независну државу још 1878. године. У периоду Другог светског рата Српска Црква и њен патријарх Гаврило (1937-1950), претрпели су највеће губитке и страдања у целој својој историји. Године 1969. од Српске Патријаршије одвојила се самозвана Црква Македоније. Њен митрополит има седиште у Скопљу и носи титулу архиепископа охридског. Канонска позиција ове Цркве није призната од православних Цркава. Српска Патријаршија је дала аутономију Архиепископији Охридској 2002 године.

Румунска патријаршија

Хришћанство се укоренило у Дакији још почетком 2. века, у периоду окупирања ове регије од Римљана, што значи једновремено са формирањем румунског народа. Већ 325. године један готски епископ присуствује Ницејском Сабору. Аријански свећеник Улфила (око 310-381) преводи Свето Писмо на готски језик. У 15. веку организују се две велике митрополије, у Влашкој и Молдавији, под јурисдикцијом цариградског патријарха. Такође, постојала је и митрополија за православне Румуне у Трансилванији, затворена за време аустроугарског царства. После сједињења румунских земаља 1859. године, Румунија 1877. добија државну независност, а 1885. године Румунска Црква стиче аутономију. Године 1925. оснива се Румунска Патријаршија, уздизањем букурештанског архиепископа на степен патријарха. Први патријарх био је Мирон Кристеа (1925-1939). Литургија и проповеди врше се на румунском језику.

Бугарска патријаршија

Бугаре, огранак јужних Словена, покрстили су византски мисионари које је послао патријарх Фоције 865. године. Цар Борис (853-889) примио је хришћанство у форми византског обреда. Бугарска Патријаршија основана је 1017. године, за време цара Симеона, али њу је укинуо византски цар Базилије II(Бугароубица) 1019. Године 1186. захваљујући Светом Сави обнавља се Патријаршија са центром у Трнову, но њу су укинули отомански Турци (1393). За време отоманске окупације Црква се налазила под Цариградском Патријаршијом, која је покушала да укине литургију на црквенославенском језику. Године 1879. Бугари добијају од султана Абдул Азиза право да имају независну Патријаршију. То Цариград није прихватио, те 1882. Бугарску Цркву проглашава "расколничком". Та се неслога превазилази 1945. године, када Цариград даје аутокефалију Бугарској Цркви, признавши за егзарха митрополита Стефана. Тек 1959. године, после 560 година, поново је успостављена Бугарска Патријаршија избором патријарха Кирила (+1971). Бугарска Патријаршија прешла је на нови календар, у богослужењу чува стари црквенословенски језик, а седиште јој је у Софији.

Грузијска патријаршија

Хришћанство је продрло у Грузију још у 5. веку захваљујући Светој Нини. До 1053. године, кад постаје аутокефална, Грузијска Црква била је у тесној вези с Антиохијском Патријаршијом. Од 1817. па до 1917. зависила је од Московске Патријаршије и није имала аутономију. Године 1918. поновно постаје независна, али Руска Црква признаје јој статус аутокефалне Патријаршије тек 1944. године. Седиште Патријаршије је у Тбилисију. Црква употребљава у богослужењу грузијски језик. Аутокефалију Грузијске Цркве не признаје Васељенска Патријаршија.

http://www.spcportal.org/index.php?pg=1808〈=sr

[Guest Оливера]

Самосталне цркве

Кипарска православна Црква

Послије смрти архиђакона Стефана у Светом писму се спомиње да су многи хришћани побјегли и на Кипар. Око 45 апостол Павле и Варнава стижу на Кипар, када је у Пафу крштен проконзул Сергије Павле. По предању на Кипар је избјегао Четверодневни Лазар. Варнава и Марко су остали да проповједају на Кипру, Варнаву су каменовали у близини града Саламине и Марко га је сахранио. Трећи Сабор је потврдио самосталност Кипранске цркве. На првом васељенском сабору учествовали су епископ Кирило из Пафа, Геласије из Саламине и Свети Спиридон из Тримитунта. Изразит антијеретички писац био је Епифаније из Саламине- Панарион (кутија са лијековима). 1191 Крсташи су освојили Кипар и Енглези су га дали на управу римокатоличком реду Темплара., исте године је дошло до побуне и Ричард је дао продао острво јерусалимском краљу Гијому Лузинијану, под франачком влашћу остао је до 1489 када га преузимају Млечани. Латини су у Левкосији поставили свог архиепископа 1220. Турско ропство трајало је од 1571-1878.1878 Предат је Кипар Енглезима. 1925 Кипар је проглашен енглеском колонијом, Кипрани се боре за слободу, устанак је угушен 1931. 1948 На чело цркве дошао Макарије Други и те год. је основан Савет етнархије. 1950 Изабран је за архиепископа Макариос Трећи. 1955 На Кипру устанак. 1956 Макариоса су Енглези одвели на Сајшелска острва у индијском океану и тек су му следеће године допустили да се врати. 1959 Макариос је изабран за предсједника Кипра, а 15 августа 1960 проглашена је Република Кипар. 20 Јула 1974 на Кипар се искрцала Турска војска и заузели су 37% Кипра. Светитељи: Свети Варнава, Лазар Четверодневни, Св. Тит, Спиридон Тримитунсски, Епифаније Кипарски. Манастири: Ставровуни(Часног Крста), Светог апостола Варнаве.

Јеладска архиепископија

Апостол Павле је око 50 године ту проповједао, лично је основао црквене општине у Филипима, Солуну, Верији, Атини, Коринту. Најпознатији ранохришћани су Димитрије Ареопагит, Димитрије и Нестор... 963 Св. Атанасије Атонски основао је Свету Гору уз помоћ цара Никифора Фоке. Четврти крсташки рат срушио је Византију од 1204-1261.У 14 вјеку дошло је до сукоба са западном схоластиком, и углавном се водио између Светог Григорија Паламе и Варлаама и Акиндина. Свети Козма Етолски био је чевени чувар православља за вријеме Туркократије. 1829 Турска је признала Грчкој независност. 1833 Проглашена је монархија и први краљ је био Отон први, Баварац. 1833 Грчка Црква је прогласила аутокефалију а Васељенска патријаршија је признала 1850. 1922 Био је велики прогон Грка из Мале Азије, пре протјеривања у Малој Азији је било 2.500.000 Грка, 2232 храма, 2177 школа. Јермени су у Грчкој 1933 саградили храм Св. Георгија у Атини. Католичка црква има 212 храмова. Има око 150000 Турака- 205 џамија.

Пољска православна црква

1413 Године склопљен уговор између Литваније и Пољске. 1385 Кнез Јагело се јавно одрекао православне вјере и од 1387 римокатолицизам је главна вјера у Пољској. За вријеме краља Сигисмунда Трећег (1587-1632) и Владислава Четвртог (1632-1648) православнима је било нарочито тешко. У борби за очување правослаља нарочито се истакао кнез Константин Острожски (1527-1609) - штампао је «острожку Библију». Лвовско братство (од 1585) и Вилнско братство свим су се силама борили за православље. Свети Атанасије Брестски пострадао је од језуита 1648. Приликом подјеле Пољске 1772 када је Русији припао већи дио у Православље се вратило око 8.000.000. када је Пољска призната 1918 имала је око 5.000.000 православаца. Од 1500 храмова католици су преотели 500. 1938 порушено је око 100 православних храмова. 1943 Убијен је митрополит Алексије. Данас има око 700.000 православаца.

Чехословачка православна црква

Плод мисионарског рада Свете браће Ћирила и Методија а на захтјев Светог Растислава (855-870). 864 Крштен је чешки кнез Боривој и његова жена Људмила. Наишли су на отпор латинских свештеника. Света браћа су ишла у Рим и понијели су мошти Светог Климента. Мађари су 907 уништили Моравску државу. Јован Хус +1414 је оличење буђења националног духа.1451 У Цариграду је био чешки свештеник Контантин Ангелик и са собом је понио «књигу вјере», 1453 Цариград пао и везе прекинуте. Послије смрти Јана Хуса и Јеронима Прашког везе Чеха са Римом су прекинуте, неки свештеници су били рукополагани од православног епископа у граду Мултанску. 1620 Аустроугари су савладали Чехе и они су 300 година били под њима. 1910 у Чешкој је било десетине хиљада православних. Православна црква у Словачкој потпала је под јурисдикцију СПЦ 1921. 1649 У Словачкој је била од језуита наметнута Ужгородска унија. Епископ Горазд је стрељан 4 септембра 1941 и тјело му је спаљено. 1946 СПЦ је дала сагласност ра РПЦ може постављати своје епископе у Словачкој. 1950 Сабор од 820 делегата одбацио је Ужгородску унију из 1649. У Карловим Варима 1948 отворена је богословија. Светитељи: Св. Јован, Света Људмила, Вацлав, Проокопије Сазавски.Чехословачка Црква има око 200.000 вјерника, 245 парохија, 216 храмова, 140 свештеника.

Финска православна црква

Један од просветитеља Финске је Св. Хенрих из Упсале, око 1160. Јован Први је 1286 изабран за епископа Финске. Највећи представник финског протестантизма је Михаило Агрикола (1512-1557). 1593 Сабор у Упсали прихватио је Аугзбуршко исповједање вјере и тим је протестантизма учвршћен у Финској. У Финску је хришћанство прије стигло из Русије, монах Сергије је оснивач чувеног манастира Валаам на острву језера Ладога, Сергија је наслиједио Свети Герман, Валаам је основан 922. 1240 Католички бискуп Томас предводио је Швеђане и Финце у походу на Новгород, Александар Невски их је савладао на ријеци Неви. Сљедећи напад био је 1242 и опет их је побједио Александар Н. 1806 Финска је потпала под Руску власт и тако је било до 1917. Свети Герман је 1793 кренуо у мисију на Атлеутска острва и тамо провео 14 година. 1780 На Финском језику су се појавили први текстови црквених дјела. Тихон руски је признао аутокефалност Финске цркве 1918, а 1923 потпала је под јурисдикцију васељенске патријаршије. Послије Другог свјетског рата Црква у Финској је изгубила 90% имовине и око 70% вјерника. Данас у Финској има око 70.000 православних.

Синајска архиепископија

Синај је данас у границама Египта. Око 310 пострадала је Света великомученица Екатерина. 330 Царица Јелена саградила је малу Цркву, ту се послије подвизавао Свети Нил Синајски.Улазна врата манастира Свете Екатерине стара су 1400 година.Синајски светитељ је Јован Лествичник, наш Свети Сава је посјетио Синај 1234. У Синајском манастиру има сачуваних око 4000 списа. Синајска архиепископија практично обухвата манастир Свете Екатерине у ком живи око 20 монаха.

Православна Црква у Америци

Кристифор Колумбо је открио Америку 1492. Највећи старосједиоци Америке су Ацтеки, Маје и Инке. Ацтеки живе у долини Мексика.Маје су номади. Инке су насељавали подручје Еквадора., Перуа, Боливије, Чиле и Аргентину. Педро из Кордове сматра се најистакнутијим доминиканским мисионарем у Америци. Петар Ганд је мисионарио међу Ацетецима. Православна мисија у Америци кренула је од 1794 преко Атлеутских острва. Григорије Шелихов, руски трговац био је проводник вјере на Аљасци. 1793 монаси Валаама на челу са Јоасафом и монахом Германом стигли су на Кодијак. Јеромонај Јувеналије је 1795 мученички пострадао. Јован Венијаминов је био велики мисионар- превео на атлеутски «Пут у Царство небеско». 1867 Аљаска је продата Америци.1812 Сазидан је први православни храма на подручју Америке у Фор Росу, Калифорнија. 1867 Грци су основали своју цркву у УСА. Срби саградили свој храм у Џексону 1894. 1970 Московска патријаршија признала је аутокефалност Православној цркви у Америци. Данас Грчка архиепископија у Америци има 535 парохија, Америчка п. Црква 528 парохија, антиохијска архиепископија 107 парохија.

Јапанска православна црква

Просветитељ Јапанаца је Николај Касаткин (1863-1912), проглашен за Светитеља 1970. и њему је посвећен храм у Нагасаки. Превео је јапански Свето писмо и богослужбене књиге. Његова дјела: Писма из Јапана, Јапан и Русија. Крстио је љекара Сакаја и свештеника Саваба 1865.Средиште мисије је Токио, први православни свештеник Јапанац Павле Сабас (1875), а први епископ Јапанске цркве сам Николај 1880. 1890 у Токиу је подигнузт храм- Николај-до. Аутономију је стекла 1970 и први епископ био је Владимир, а од 1972 јапанац Теодосије.. православних Јапанаца има око 40.000 хиљада

Албанска православна црква

Стекла самосталност 1937. Албанци се дјеле на два племена Геге и Тоски. Град Драч је једно од најстаријих хришћанских сједишта. Свети Климент и Наум су учвршћивали вјеру. 1479 Пала је под Турке, посљедњи отпор им је дао тада Ђорђе Кастриот- Скендербег. 1913 Албанија је призната као независна кнежевина, а краљевина је проглашена 1928, први краљ Ахмед Зогу. Први поглавар био је Христифор 1937-1949. пред други свјетски рат Албанија је имала 250.000 православних, 354 храма.Под Енвером Хоџом Цркви није било лако. Од 1967 до 1990 у Албанији је забрањен сваки вид вјерског живота. Православци данас чине 25% становништва Албаније.

http://www.spcportal.org/index.php?pg=1809〈=sr

[Guest Оливера]

Дохалкидонске цркве

Дохалкидонске или старе источне цркве, су заједнице несторијанских или монофизитских стремљења које су се одвојено организовале, одбацивши Сабор у Ефесу (431) и Халкидону (451). У атмосфери почетка V века, кад је христолошки догмат био изложен различним неправославним тумачењима и формулисањима, Православна Црква сазива два Васељенска Сабора: 431. год., кад осуђује "несторијанство" те се због тога форм-ира Сиријска црква, и 451. год., кад осуђује "монофизитство". Тако су се цркве у Јерменији, Сирији (јаковитска), Египту (коптска), Етиопији и Индији, односно у пределима на границама Византијског Царства, одвојиле од оних хришћана који су прихватили догмат из Халкидона, сматрајући да су они цареви послушници. Заједничке карактеристике ових цркава јесу: опозиција према доминацији византијске империје, жеља за црквеном аутономијом, локална богослужења, симбиоза са домаћом културом и језиком.

Коптска црква ("копт" значи "стари Египћанин") има порекло у групи православних Египћана које је водио патријарх Диоскор I. Он је подржао "монофизитство" на Сабору у Халкидону (451) и одвојио се од мелкитске групе ("мелкит" значи "царев припадник"), формиране од православних Грка који су прихватили халкидонски догмат. Иако се 520. год. покушало поновно сједињење ове групе са умереним монофизитством око Севера Антиохијског (512-538), од 542. године Копти се, највише благодарећи утицају Јакова Барадаја, епископа Едесе (541-578), организују аутономно као антихалкидонска групација. Временом се Коптска црква коначно одцепила како од Рима тако и од Византије, а арапско освајање 642. год. фаворизовало је ту аутономију. У животу ове цркве монаштво је играло велику улогу. Будући да је њено порекло повезано са пребивањем Јеванђелиста Марка у Александрији, поглавар ове цркве носи титулу "папа Александрије и патријарх престола Светога Марка". Седиште цркве налази се у Каиру.

Сиријска црква потиче од древне Антиохијске Патријаршије, од које се одвојила после 451. год. Има свој зачетак у монофизитској групи у Сирији, која се независно окупила око антиохијског патријарха Петра 455. године. Позната је под именом "сиријско-јаковитска", по епископу Јакову Занзали или Барадају, који је око 540. год. играо значајну улогу у њеном организовању. После прогонства из Антиохије (Арапи су освојили Антиохију 638. год.), црква премешта своје седиште у Мардин (Турска), затим у Хомс (Сирија), а 1959. године у Дамаск. Сиријски монофизити служе Литургију Светога Јакова на сиријском. Од 878. год. сиријско-јаковитски епископи носе титулу Игњатије. Седиште Цркве налази се у Дамаску.

Сиријска (малабарска) црква у Индији има сродну историју са Сиријско-јаковитском црквом, али је аутономна и аутокефална од 1912, кад патријарх антиохијски Абдул Масија ствара у Индији независни патријархат. Поглавар ове Цркве има своје седиште у Котајами (Керала, Индија).

Јерменска Апостолска црква. Хришћанство је продрло у Јерменију још у време Апостола а службеном религијом постаје у IV веку благодарећи светом Григорију Просветитељу. У V веку прихвата монофизитство да би постала независна од Кесарије Кападокијске и Антиохије које се налазе под византијским утицајем. Јерменска црква веома рано има своју сопствену културу, језик и азбуку (саставио је Месроб Маштоц). Историјско, национално и културно средиште свих Јермена јесте Ечмијадзин (Јерменија). Током историје организовали су се други центри за Јермене у дијаспори: 622. Јерусалимски Патријархат, за Јермене у Јордану и Палестини; 1441. Киликијски Католикосат за Јермене у Либану; 1461. Цариградски Патријархат за Јермене у Турској.

Етиопска црква. Етиопију су покрстили Сиријци почетком IV века, мисијом Фрументија, првог етиопског епископа кога је хиротонисао александријски патријарх Свети Атанасије, за древну њену престоницу Аксум. У VIII веку ова црква коначно се изолује од Византијског Царства и прихвата монофизитство. Целе векове, све до 1951, епископе и презвитере рукополагали су и слали коптски патријарси из Александрије. А 1958. Етиопска црква постаје аутокефална патријаршија. После фебруарске револуције 1974. године и збацивања патријарха Теофила, Сабор у фебруару 1976. год. изабира, а у августу исте године устоличује, трећег патријарха Етиопске цркве, Абуна Теклу Хајманота, који има седиште у Адис Абеби.

Асиријска црква Истока ("халдејска" или "несторијанска"). Црква носи име покрајине (персијског царства, источно од Еуфрата), где су се склонили хришћани несторијанци прогоњени од римских царева. Црква се проглашава независном према Антиохији 424. год., са центром у Селевкији-Ктезифону. Од VI до VIII века Несторијанска црква развија у Индији и Кини једну од највећих мисионарских акција познатих у историји. Приврженици ове цркве раширени су по Ираку, Ирану, Сирији и Либану. Употребљавају Литургије несторијанског духа, сачињене пре 431. године на старом сиријском језику. Католикоспатријарх има седиште у Ирану.

Да се не би стварала конфузија имена, треба напоменути да се назив Грчка Мелкитска црква сада употребљава и за католичке заједнице византијског обреда ("унијати"), који су 1724. год. прихватили унију са Римом (после 451. па чак и после 1054. сви православни хришћани, са Запада и Истока, називаху се "мелкитима", у смислу припадности Халкидонском Сабору). Већина мелкита данас су либански Арапи. Такође, Маронитска Католичка црква обухвата групу коју је основао монах Марон (V век) - који је прихватио монотелитско учење, одбацивши Цариградски Сабор (681) - а која се, под притиском крсташа Латина, сјединила са Римокатоличком црквом 1445. године.

Старе источне или дохалкидонске цркве ангажовале су се у последње време на организовању у један покрет међу њима самима, као и између њих и Православних Цркава. Први Свеисточни сусрет био је у Адис Абеби (8. јануара 1965), гдеје одлучено да се формираједна стална комисија за координирање која се поново састајала и следећих година. Иницијативом Екуменског Савета цркава организовано је низ неслужбених консултација између православних и оријенталних теолога: у Архусу, 1964; Бристолу, 1967; Женеви, 1970; Адис Абеби, 1971. У току ових дискусија теолози су разоткрили велики заједнички христолошки темељ на којем се може васпоставити јединство између двеју заједница Источних Цркава. Папа Павле VI и папа Шенуда Ш (Коптска Црква) потписали су 10. маја 1973. године заједничку изјаву којом потврђују да њихове цркве имају начелно исти традиционални темељ вере.

http://www.spcportal.org/index.php?pg=1810〈=sr

[Guest Оливера]

ИНТЕРНЕТ-РЕСУРСЫ КИПРСКОЙ ПРАВОСЛАВНОЙ ЦЕРКВИ

www.churchofcyprus.org.cy - Официальный сайт Кипрской Православной Церкви (греческая и английская версии).

http://www.hristianstvo.ru/orthodoxy/churches/ciprus/ - Подборка интернет-ресурсов Кипрской Православной Церкви в каталоге православных ресурсов «Православное христианство»

Православие.ру

[Božena]