Stručnjaci

[Grizzly Adams]

Srbiju svakih desetak godina zahvati čudna opsesija stručnjacima. Ovo je treća generacija stručnjaka koje se ja sećam. Posle Avramovića, Panića i raznih drugih kandidata (čak se i gazda Jezda kandidovao za predsednika sa argumentom da on, kad tako uspešno vodi banku, sigurno ume da vodi i zemlju) s početka 1990-ih, došli su eksperti iz ranih 2000-ih na čelu sa Dinkićem i Đelićem, a sada po svim prilikama stiže novi talas Vučićevvih eksperata.

I narod se svaki put nepogrešivo pomami, kao da je glavni nedostatak srpske ekonomije to što nije vođena na dovoljno stručan način. Poslednji put kad sam gledao vesti, glavna zamerka javnog mnjenja bila je to da političari mnogo kradu. Sada će, odjednom, stručnjak iz inostranstva ili stručnjak iz dijaspore, iz MMF-a ili sa Jejla, svojim finansijskim znanjem, preciznom matematičkom formulom, sprečiti političare da kradu.  Nešto mi se tu ne slaže.

Naravno, ključni problem Srbije nije ni politička krađa sama po sebi, ni nedostatak tehničke obučenosti upravljača državnim finansijama, već pogrešna ideologija. Ekonomsku politiku ne opredeljuje nivo stručnosti ministra; ekonomsku politiku opredeljuje ideologija. U Srbiji se kritikuje i ovo malo kapitalizma kojeg ima; najveći neprijatelj društva su privatne firme i poslodavci; država drži ključne sektore, ima svoje banke, ima svoje agencije, odbija da privatizuje javna preduzeća i u tome niko ne vidi problem; grebatori od sporta do "kulture" su na svakom koraku i još su ubeđeni da im je novac poreskih obveznika neotuđivo ljudsko pravo; država i lokalne vlasti regulacijama reketiraju privredu i prizivaju korupciju. To su problemi koje ne rešava nikakvo poznavanje finansija i budžetskog računovodstva.  Rešavaju ih prave vrednosti, poštovanje za privatnu svojinu i slobodu pojedinca, i rešava ih razumevanje ekonomije na jednom vrlo opštem nivou, shvatanje da je privatna inicijativa ono što stvara ekonomski rast; da država u najboljem slučaju može da presipa iz šupljeg u prazno, a u gorem i više realističnom da aktivno uništava vrednost stvorenu u privatnom sektoru.

Problem Srbije nije što niko u Ministarstvu finansija ne ume da sabere brojeve, izračuna kamate i napiše budžet. Kad bi to bio problem, rešenje bi bilo dovođenje stručnjaka koji to mogu da urade. Umesto toga, problem je vrednosni, ideološki i ekonomski na jednom vrlo uopštenom nivou.  Ali kad narod već voli, lakše je dovesti eksperta čudotvorca nego smanjivati potrošnju i sređivati javni sektor.
 
Slaviša Tasić
 
http://trzisnoresenje.blogspot.com/2013/08/strucnjaci.html

[Аурор]

Ekspert sa Jejla će da dođe, da izvede čaroliju i puf!

[Баба]

Што се бре ви амери буните па њега амери шаљу ?!!

[Аурор]

Што се бре ви амери буните па њега амери шаљу ?!!

 

 

Ova situacija je kao kad neko nema volju da trči i da jede manje kako bi smršao, pa se odluči za "čarobnu tabletu".

[Solomon Kane]

Што се бре ви амери буните па њега амери шаљу ?!!

 

Боје се да не попије наш Амер чај.

[Grizzly Adams]

Povodom ove 'rekonstrukcije' Vlade se povela priča da treba neko od stranca da vodi resor finansija. Uvoz pameti je u redu ukoliko vi nju nemate i tu nije ništa novo. I danas Srbija uvozi ono u čemu oskudeva, od banana do kapitala, a pamet uvozimo najviše kroz tehnološki know how ali i kroz organizacionu kulturu. Država Srbija je u XIX veku uvozila ljude, naročito Srbe 'prečane' ali i dosta Nemaca, Čeha, Slovaka, Mađara, Slovenaca itd. Na primer, upravnik Državne štamparije je bio Filip Valer (Philip Walter) iz Efoldersbaha u Esenu (umro u Beogradu 1862, njegov je bio kasniji član Srpske kraljevske akademije nauka Mihailo Valtrović) koji su obavljali državne poslove. Kao što vidite, kažem 'država Srbija' jer mislim isključivo na one ljude koji su došli da rade u državnoj službi, bez onih koji su došli u Srbiju kao tadašnji Divlji zapad u potrazi za zaradom, pokrećući sopstvene poslove. Današnji uvoz stručnjaka bi bio opravdan samo ukoliko nema nikog od ekonomista koji bi bio u stanju da postavi dijagnozu problema srpske ekonomije i da rešenja. Ako je to istina, onda treba zatvoriti sve državne ekonomske fakultete i gomilu ekonomskih instituta. Većina ekonomista u Srbiji je već godinama zapenila pričajući o glavnim problemima srpke privrede, a to je pre svega javni sektor koji je preveliki, neefikasan i jednostavno preskup i ubija sistematski ono malo ljudi koji rade nešto korisno, ali njih niko nije slušao.

 

Kandidat za novog ministra finansija je dao nacrt svog predloga mera (videćemo da li će kandidat da postane ministar i da li če ovo zaista biti primenjivano). Much a do about nothing.

 

1. Nulta mera tolerancije prema neplaćanju poreza i tajkuni: mislim da ćemo ovde naići na razočarenje i da ovo neće doprineti poboljšanju stanja. Slažem se sa time da svi moraju da plaćaju poreze (bilo bi bolje da je u pitanju ista poreska stopa). Većina ljudi ne plaća poreze ne zato što neće nego zato što ne mogu. Poresko opterećenje u Srbiji je jako visoko što uz loš privredni ambijent (slaba tražnja, visoke kamatne stope, inflacija, kursni rizik itd) i ako se bude insistiralo na ovome bez smanjenja poreskih obaveza, samo će još više firmi biti zatvoreno. Ne znam tačno koliko 'tajkuni' plaćaju porez ali najveći poreski dužnici na listi Poreske uprave su državna preduzeća (aktivna ili u stečaju). Samim tim, nema puno nade da se nacedi nogo para jer bi onda država morala da plaća obaveze sama sebi.

 

2. Progresivna poreska stopa: ajme meni. Finansijski stručnjak umesto da se zalaže za flat tax kao nešto što može da pomogne hoće da uvede nešto baš suprotno.

 

3. Ubrzano izdavanje dozvola: ovo slušam već sa svih strana od uvođenja nogo Zakona o gradnji. 

 

4. Strateški partneri za javna preduzeća: a zašto ne privatizacija? Ovo je veoma problematično, jer ako na kraju završimo kao sa FAS-om ili Železarom nismo mnogo dobili. Privatizacija sa druge strane može dosta da sredi stanje u njima i da dovede do novog ciklusa investicija i zapošljavanja. Kratkoročno, taj privatizacioni prihod se može iskoristiti da se smanji zaduživanje. Jeste da će pare da se skrcaju na platice i penzijice jer tako hoće i narod i političari, ali ćemo barem tih par godina uštedeti na tome što ne plaćamo kamatu. Jedinu dobru stranu kod strateškog partnerstva vidim u tome što potenciojalni investitori znaju sa kim imaju posla i da bi malo njih bilo zainteresovano da preuzme te firme bez čvrstog obećanja da im se niko neće mešati u posao i menjati postoječu regulativu ili poreze. Ovo je za njih najsigurniji način da se tako obezbede.

 

5. Preduzeća u restrukturiranju: izgleda da će proći Dinkičev plan. On je loš jer je restrukturiranje bez restrukturiranja, najveći broj preduzeća koja zapošljavaju najviše radnika će ostati u ešalonu gde je navedeno da će država da im pomogne da pokrenu proizvodnju kroz subvencije, pa potom traže strateškog partnera. nešto detaljnije o tome sam pisao ovde (pretposlednji pasus). 

 

6. Povratak mladih stručnjaka: nije mi baš jasno kako ova mera ima veze sa javnim finansijama, osim možda kao još jednu slavinu iz koje će teći novac.

 

Sve u svemu, prilično razočaravajuće. Novi kandidat je od 6 mera dao jednu koja nema veze sa javnim finansijama, 2 mere koje nikako ne mogu biti nove jer svi ekonomisti u Srbiji kukaju za njima ali nije bilo ko da ih sluša tj nije bilo političke volje, 1 za koju sumnjam da će biti ispunjena i 2 za koje nisam uveren da će imati dobre rezultate. 

 

Mihailo Gajić

 

http://clubvonneumann.blogspot.com/2013/08/novi-ministar-stara-prica.html