Схиархимандрит Амвросије (Курганов)

[Guest]

Осамдесет година од упокојења великог миљковског духовника

Схиархимандрит Амвросије (Курганов)

Аутор: ипођакон Андреј Тарасјев, Број 1110, Рубрика У спомен часних ликова У манастиру Миљково на Морави, 17/30. маја 2013. г. окупили су се „миљковци“ и „амвросијевци“ да се молитвено сете великог Аве.

Владимир Курганов рођен је у селу Говорово, у Саранској области у Русији, јануара 1894. године. На студијама историје у Варшави среће истакнутог духовника протојереја Константина Коронина који га упознаје са ректором Богословије у Тверима, Архимандритом Венијамином (Федченковим), потоњим архиепископом, за кога ће побожни младић остати до краја живота духовно везан.

По избијању рата Владимир наставља учење у Москви, где га затичу прво фебруарски, па крвави октобарски преврат. На Сверуском Црквеном Сабору 1917. г. упознаје другу изузетно значајну личност свог духовног живота: Архиепископа Антонија (Храповицког), потоњег чувеног Митрополита кијевског и галицког, поглавара Руске Заграничне Цркве. Зато није случајно да је Владимир већ тада пожелео и изабрао монаштво, као најпоузданији пут ка спасењу, те одлази у чувену Оптинску пустињу као искушеник.

Али недовољно зрео, млади Владимир напушта Оптину! Следи повратак кући, одлазак у грађански рат, евакуација из Крима са остацима Врангелове Беле армије. Током избегличког живота у Цариграду поново среће Митрополита Антонија, који га рукополаже за ипођакона и саветује му да отпутује са осталом масом избеглица у Србију. Али сада је Владимир зрео за монашки живот. Сазнаје да је његов духовник Архиепископ Венијамин основао „руску“ обитељ у манастиру Петковица и одлази тамо. Тако отпочиње десетогодишње служење Амвросија Курганова у иночком чину.

После подвизавања у Петковици и двогодишњег боравка у руском манастиру у Бугарској крај Јамбола, по препоруци Митрополита Антонија он прихвата руковођење древним српским манастиром Миљково на Морави, недалеко од Свилајнца. Стигавши јануара 1926. у тај манастир затекао је праву пустош: храм који прокишњава, њиве запуштене... Он и његова петорица искушеника приањају на посао и већ кроз годину дана братство је бројало преко 20 душа, црква је поправљена и осликана на оштећеним местима, њиве и виногради обрађени, набављена стока...

Творац тог духовног и материјалног препорода беше свакако неуморни отац Амвросије. Он није наређивао – у свему је сам учествовао: и у богослужењима и у најтежим радовима, и у иконописању и у сталним поукама. Његови ученици су га следили са љубављу, не из опасности од неке казне, већ у страху да не ражалосте свог Аву.

О његовом раду дивно говоре кроз успомене Владика Антоније (Медведев) и наш блажени старац Тадеј. Није чудо да су из те монашке кошнице изашли Св. Јован (Максимович), Архиепископ шангајски, и архиепископи лосанђелески Антоније (Сенкјевич), западноевропски Антоније (Бартошевич) и његов брат Епископ Леонтије, Иван (Филип) Гарднер, сјајни зналац древног појања... многи архимандрити, професори, вероучитељи...

Почетком 1933. године јако се прехладио и, по наредби Митрополита Антонија, провео у Београду неко време на клиници. Али предосећајући скори крај измолио је повратак у своју обитељ. Није могао да учествује у дугим службама прве недеље Великог Поста, а последњу Литургију је одслужио у Недељу православља.

Уснуо је у Господу 17/30. маја 1933. у својој келији. Сахрањен је иза олтарске апсиде у порти свога Миљкова. На опело су приспели Митрополит Антоније, читав низ свештених лица Руске Заграничне Цркве, велики број свештенства околних места и многи мештани.

Преподобни Аво Амвросије, моли Бога за нас!