Реч “одумирање” најтачније описује живот у Србији

[коЖељ њацИ]

Реч “одумирање” најтачније описује живот у Србији

Све је мање искрених односа међу људима. Тржиште на коме се сви ломатају за парче бољег живота немилосрдно меље. Посматрам како су људи највећим делом усмерени само на себе. Некада својевољно, а некада јер су приморани


Млади новосадски редитељ Милош Пушић недавно се врло успешно представио филмској публици на Међународном фестивалу у Карловим Варима својим најновијим филмом “Одумирање”. Ако се по јутру дан познаје, светска премијера “Одумирања” биће само увод у наредне успехе овог филма, који, поред сјајне глумачке поделе, доноси и причу која још увек није осликана на домаћем филмском платну. Наиме, “Одумирање”, настало из редитељској пера уметника потеклог у урбаној средини, говори заправо о нестајању спрског села. Али, и дубље, о изумирању основних друштвених и традиционалних вредности које саме по себи нису априори лош ауторитет, што је показала и наша друштвена ситуација у последњих неколико година. У филму водеће улоге играју Бранислав Трифуновић и Борис Исаковић, а домаћа премијера Пушићевог остварења очекује се већ на јесен.

– У Карловим Варима имали смо светску премијеру, а то је један од најстаријих и најважнијих филмских фестивала на свету. Била ми је част да се нађемо тамо са филмом. Увек постоји страх када први пут пушташ филм, остаје нека празнина док не дође реакција. Врло ми је важно да неко ко не говори мој језик и није одавде разуме причу коју желимо да испричамо. То се и десило, сви су до краја схватили и препознали себе у филму. Такође, страни медији су на доста места писали о “Одумирању”, тако да сам врло задовољан – прича Милош Пушић за Новине новосадске.

Занимљиво је да си пре овог филма снимио једну првенствено градску причу “Јесен у мојој улици”. Овога пута, међутим, радња се одвија на селу. Филм је тако посвећен пре свега феномену изумирања сеоских средина код нас. Колико је било тешко себе из оног урбаног миљеа сада поставити у неке друге оквире?

Није било тешко, јер, рецимо, обронци Златибора делују толико моћно да те опчине и право је уживање снимати тамо. Филм јесте делом о одумирању села, али то је само парченце приче, мислим да је стање у земљи далеко страшније и поразније од тога. Реч одумирање можда најтачније описује стварност у Србији. Све је мање искрених односа међу људима. Тржиште на коме се сви ломатају за парче бољег живота немилосрдно меље. Посматрам како су људи највећим делом усмерени само на себе. Некада својевољно, а некада јер су приморани. Управо тај свет себичности, новца и похлепе логично води ка одумирању. Свега. Па тако и села.



Интересатно је да један млад редитељ, који припада, на неки начин, новим урбаним генерацијама, сними филм о овој теми. Чини се да је одлика те неке лажне урбаности да се иста тематика заобилази и да се не схвата њена далекосежнија озбиљност?

Свет болује од моде и гомилања бесмислених информација путем интернета. Тако да се било каква егзистенција или стварање ван тог света сматра чудним и на неки начин непожељним. Зашто би живот неког ушминканог “урбаног” лика одевеног према диктату медија био важнији од живота баке у забаченом селу без струје и воде. Напротив. Где год се дешавала прича најважније ми је да покушам да разумем ликове којима се бавим и да их заволим, какви год били. Чак је било лакше то учинити на селу. Лакше је остварити директан контакт са једноставним људима који не живе под маскама које им продају индустријски гиганти. Такође однос државе и становништва према скрајнутим руралним подручјима је често ниподаштавајућ. А када се нешто о селу снима онда је то лажна идеална слика забавног и баналног живота што је апсолутно нетачно. Живот је суров и често сте остављени на милост и немилост природе и државе.

Колико је било тешко продукцијски снимити “Одумирање”, пошто сви знамо у каквом се стању тренутно налази домаћа кинематографија?

“Одумирање” је нашло пут до свих нас. Душан Спасојевић је написао изузетан сценарио, причу у којој смо се препознали и даље је све ишло својим током. Ми се овим филмом бавимо више од три године. Да бих толико дуго био део нечега, морам изузетно да верујем у то. Одумирање је проглашано за најбољи пројекат на конкурсу Филмског центра Србије, добијена су средства за почетак снимања која, наравно, нису била довољна. Ипак уз помоћ пријатеља и подршку других институција успели смо да завршимо филм. Неизмерно сам им захвалан. А да ли је тешко? Скоро је немогуће, али филм је пред вама.



Филм је снимљен по литерарном предлошку комада Душана Спасојевића који је дуго игран у “Атељеу 212”. И то је такође још један преседан, јер последњих година је врло редак случај да неко од нових аутора за свој филм узме театарски књижевни предложак за сценарио?

Сценарио, роман или драма по којој радиш филм је, уколико је добар, чврст темељ на ком се безбедније гради филм. Зато не видим разлог за бежање од добрих писаца. Сјајни романи наше књижевности нису никада снимљени – то је потпуни апсурд. Надам се да ћу имати прилике да се позабавим неким од њих. Што се тиче класичних текстова, одувек су ми блиски. Никада ми нису били занимљиви експерименти са формом без много смисла. Површна разбијања форме вођена модом и лажним експериментом најчешће теже игнорисању гледаоца и самодовољношћу аутора. Потребна ми је нарација која ме вуче да гледам даље. А уколико нема озбиљне теме – чему све?!

Респектабилна је глумачка подела у филму, јер носеће улоге играју Борис Исаковић и Бане Трифуновић, који је уједно и копродуцент филма. Реч је о два глумца који припадају двема различитим генерацијама, које се и сукобљавају на филму, као представници традиционалне логике и младе генерације?

Генерацијски јаз је важан део приче. Борис и Бане су одлично урадили посао и прецизно сликали сукоб из кога се чита филм. Такође Бане се позабавио и продукцијом и једнако добро одиграо и ту улогу. Трудили смо се да те две улоге не мешамо и да све продукцијске задатке решимо пре снимања, а потом да се бавимо само филмом. Глумачка подела је увек есенцијална за исход филма. А овај пут је била стварно добра. Поред Бориса и Банета, морам да поменем и Дару Џокић, Јасну Ђуричић, Емира Хаџихафизбеговића, Новака Билбију, Милицу Јаневску, Микија Крстовића и Лидију Стевановић који су изнели филм. Било је уживање радити са тако добрим глумцима. И увек можеш много да научиш.

Како са ове дистанце гледаш на свој филмски првенац “Јесен у мојој улици”?

Драг ми је, како другачије? Надам се да се у њему и даље осети лудост и ентузијазам који су пратили снимање. То је непоновљив осећај, може се рећи да је “Јесен” направљена искључиво енергијом групе пријатеља, имали смо минимална средства, радили без хонорара, али смо уживали. Нисам га дуго гледао али сам схватио још једну занимљиву ствар: постао је документ о делу града који више не постоји у том облику. Сада је, као и многи делови Новог Сада, претворен у наказно насеље. Инстант инвеститори без укуса и обзира за град и људе у њему неповратно су га наружили.



Колико је тешко данас младим ауторима који се баве филмом у Србији да изнесу своје приче и уопште направе филм?

Новине су пуне вести о лошем стању у култури, о бизарним одлукама министарства о укидању суфинансирања филмова а ускоро, претпостављам, и свега другог што има везе са културом. Када све то сагледате како да очекујете да је лако снимити филм? Непрестани проблеми са финансирањем исцрпљују и отежавају да се у потпуности концентришете на оно што је најважније – дело. Кризу користимо као оправдање за све. Мислим да новца у ствари има, само није добро распоређен. Када погледам бахаћења у јавном сектору увек помислим колико добрих ствари би се могло учинити са тим новцем, невезано за филм, уопште. Добра ствар данас је што је техника приступачнија него икада – то је једна од предности уз низ потешкоћа. Мислим да је то идеално за младе ауторе. Уколико имаш идеју и групу добрих сарадника, врло лако можеш снимити кратак филм који је на сјајном техничком нивоу. Нажалост, људи то не цене и често траже оправдање за свој нерад, уместо да користе ту дивну демократизацију технике.

Где ће премијерно бити приказано “Одумирање” код нас и, дакако, да ли већ у плану имаш неко наредно остварење?

Домаће приказивање почеће на јесен, а нама најближе пројекције у скорије време су на Палићком, те потом и на “Цинема Цитy” фестивалу у Новом Саду. Што се тиче следеће ствари које радим, биће то филм “Хероји радничке класе”. Поново се радња догађа у Новом Саду и бавиће се односом радника и инвеститора који су разорили овај град током протеклих петнаестак година. Пишем га са својим пријатељем, монтажером “Јесени” и “Одумирања”, Иваном Кнежевићем. Сценарио је изабран у програм за развој сценарија Берлинала - “Сцрипт Стацион” и управо завршавамо финалну верзију и крећемо у јурњаву за новцем. Верујем да ћемо успети у томе. Та прича је врло важна за овај град и земљу у распалој транзицији.

Сава Никић

http://www.postar.rs/?p=7561