Патријарх Московски и све Русије Кирил

[Guest Оливера]

Патријарх Кирил позвао младе грађане Русије да чувају своју земљу

9.01.2011

Патријарх Кирил је позвао младе грађане Русије да чувају своју земљу. Честитајући деци Божић приликом празника у Московском Кремљу, он је назвао Русију њиховим главним благом. Да не би га никада изгубили морамо да памтимо  веронауку Господа. Не чини другима оно што не желиш да би учинили теби, - рекао је Кирил. За Божићни празник је дошло неколико хиљада деце, међу њима и питомци сиротишта, ученици  православних гимназија, парохијских недељних школа и деца-инвалиди. Патријарх им је поклонио играчке, бомбоне, музичке разгледнице и компјутере лап-топ. Деца су му поклонила штене ретке расe.

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

Патријарх Кирил : Мисија мора да буде активност целе Цркве

        То, што  се данас одвија у нашој Цркви, названо је у прихваћеној концепцији мисионарске делатности  РПЦ донесеној 2007., другом христијанизацијом, и то са пуним правом.

Заиста, земља са хиљадугодишњом хришћанском традицијом, која је свету пројавила мноштво Светих Божијих угодника, која је сачувала назив Света Русија, као да се одрекла од свог историјског предања, прошавши кроз страшне историјске катаклизме и разрушила сопствену историјску традицију. На тим духовним развалинама, израсло је четири поколења, и зато је данас немогуће проповедати Христа, једноставно се позивајући и апелујући на традицију и генетско сећање.

Заиста, прошао је сувише велики временски период, током кога се друштво развијало ван сваког учешћа Цркве. Наравно, то учешће се никада није прекидало на појединачном или породичном нивоу код неких људи, али у друштвеној јавности није се чуо глас Цркве. И ради тога, да би људи данас прихватили Христа, заиста су потребни мисионарски напори.

У првом реду место мисионарских напора треба да буде парохија. Парохија је највећа драгоценост  коју има Црква. Парохија обједињује једномишљенике, верујуће људе – управо тамо људи, уједињујући се око Престола Божијег, постају једно тело које се причешћује од једног Тела и Путира. И данас треба уложити изузетне напоре да би се потпомогла реализација тог духовног потенцијала, који постоји у свакој парохоји, у свакој хришћанској општини. Ствар је у томе да у свакој парохији, наравно према њеној могућности, пошто су неке јако мале, слабе – треба одржавати социјалне програме за младе. У те програме, ја бих свакако додао наравно и мисионарску делатност. Док ми не будемо имали савршено конкретне задатке које можемо формулисати  и поставити пред људе, нећемо имати никаквог рада и резултата. И први задатак, који морамо брзо решити, треба да нам буде образовање мисионарских инфраструктура у нашој Цркви, механизма мисије, који непрестано ради.

Потребно је снажити мисионарске пододсеке на нивоу епархија, разрађивати конкретне мисионарске програме.Руководеће наредбе  за ту разраду треба да дају специјалисти Синодалног мисионарског одељења. Они треба да разрађују цео пакет теоријских докумената, укључујући и разне врсте инструкција, методолошких начина, да помажу примењивање мисионарских делатности на лицу места, а даље испуњење треба да се догађа у зависности од конкретне ситуације на том месту.

Сада, нешто што се тиче традиционалног мисионарства, оним, којим су се бавили наши преци. То је христијанизација огромних порстранстава: Камчатке, Јакутска, Руског севера...Тамо, где је до револуције било много храмова, сад ничега нема, а већ је двадесет година прошло од радикалних промена у нашој Цркви и земљи. Дубоко сам убеђен да Далеки Исток, Источни Сибир, север Русије, треба да буду приоритетна места са тачке гледишта мисионарских организацијских напора. Још је преподобни Макариј (Глухарев) говорио о неопходности постојања организација које обухватају огромна пространства, које је он називао „мисионарским утврђењима“, тј. подвижничким мисионарима. Знам, да под руководством нашег Мисионарског одељења се одвија таква делатност, организују се мисионарска утврђења. Али, ја бих желео да видим системски прилаз у тој области.

Одувек  су центри наше мисионарске делатности били и манастири. И данас, у манастире долази огроман број људи. Неко долази будући да је већ уцрковљен да добије духовну помоћ, да се помоли и поклони светињама. Али постоје и они који долазе у манастир само због тога што их привлачи архитектура и историја. Ради тога, мисионарски рад у манастирима је такође велики задатак. Манастири не треба да заплашују људе. Начин односа монаштва ка ходочасницима, па чак и ка туристима треба да буде прожет духовном бригом за човека, да би молитвени, духовни потенцијал обитељи , који се обраћа савременим, неуцрковљеним људима, чинио своје добро дело, откривајући људска срца у сусрет Богу.

Велики проблем наше Цркве, остају расколи, у првом реду украјински раскол.  У извесном смислу преовладавање раскола је такође мисионарски задатак, мада наравно, то је ствар целе Цркве. Али сазнање да је свака изгубљена душа  туга за Цркву, треба да знају и мисионари. Зато ми, који ступамо у контакт са људима који су у расколу, морамо да чинимо  све да би мудрим речима, познавањем проблема и љубављу исцелили људске душе.

Што се тиче многобројних псеудорелигиозних организација и тоталитарних секти,  да би се правилно истрајавало у односима са том публиком, увек треба памтити речи апостола Павла Титу: Јер има много непокорних, празноречивих и обмањивача, особито који су из обрезања, којима треба уста затворити, који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечасног добитка. Говоре да знају Бога. а телима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело. (Тит. 1, 10–11, 16). И данас, у име користи, при чему корист не мора бити материјална, него и политичка, добро организоване групе људи покушавају да обману наш народ, који се није још укоренио у православној традицији на одговарајући начин, посебно тамо, где недостаје манастира, храмова, духовништва, духовног просвећења.

Мисија мора данас бити посао читаве Цркве и сви ми морамо да се објединимо у том мисионарском раду. Мисија ни у ком случају не сме да раздваја људе. Данас постоји извесна напетост између оних који практикују одређене методе мисионарства и оних који негирају такве методе. Мислим, да овде треба смањити ниво сваке врсте запањивања, прекомерне оригиналности.Треба радити са смирењем а најважније је имати само један циљ: да се срца људи обрате Богу. Ако је јасно да се све ради у то име, а све остале ствари које имају за циљ нешто друго, укључујући пиар, славодобитност и слично се ставе у страну, тада нећемо имати код нас никакву напетост.  Помагаћемо једни другима у зависности од тога у којој сфери се води мисија и којим средствима човек изражава своје мисионарске напоре.

Превод за Поуке.орг - Оља

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Оља]

Патријарх Московски Кирил изразио забринутост поводом насиља у неким арапским земљама

Његова Светост Патријарх Московски и све Русије Кирил изразио је дубоку забринутост поводом недавних догађања на Блиском Истоку и у Сјеверној Африци.

Говорећи о „опасним знацима политичког хаоса“ у неким арапским земљама, предстојатељ Руске Православне Цркве је са забринутошћу примјетио да су ови немири проузроковали страдање и бол многих људи.

„Ако неко добије идеју да мијења политичке вође на овај начин, то је веома опасна шема“, увјерен је Патријарх. „Лако је подбунити људе и навести их на сукоб. Но, на примјеру Русије знамо у шта се то може окренути. Ми знамо да је лако људе испровоцирати на сукоб, али како је тешко онда на рушевинама изградити нови живот“.

„Молимо се за Блиски Исток и Сјеверну Африку, знајући да их Господ ставља пред тежак испит. Посебно је важно молити се данас и подржавати источне Патријаршије које постоје више од хиљаду и по година. Много тога се дешавало у овом дијелу свијета, али помјесне Цркве, велике источне Патријаршије, у разним политичким условима су постојале, постоје и, вјерујем, постојаће до кончине времена. Руска Црква ће учинити све што може да подржи наше сестринске помјесне православне Цркве у ово тешко вријеме“, изјавио је Његова Светост.

Патријарх Кирил је молитвено пожелио Божију помоћ народу Блиског Истока и Сјеверне Африке, укључујући и вјерне помјесних православних Цркава, изражавајући наду на брзо окончање крвопролића.

Радио Светигора

[Оља]

Патријарх Кирил забринут радикализацијом религије у Русији

Патријарх Московски и све Русије Кирил изразио је забринутост због радикализације у сфери религије у Русији.

„Ситуација данас иде на горе, зато што се неке религиозне групе радикализују, а то је прије свега резултат активног утицаја из иностранства“, рекао је Патријарх на састанку са амбасадором Израела, Дорит Голендер, који је у сриједу одржан у Москви.

По његовим ријечима, то се „нажалост првенствено односи на муслиманску заједницу“.

„А ако се један дио вјерске заједнице радикализује, увијек се појави неко ко тој сили жели да супротстави своју силу“, казао је првојерарх Руске Православне Цркве.

Он је увјерен да Русија мора бити „посебно осјетљива за међурелигијски фактор, да мора градити односе на начин који ће искључивати сваку радикализацију, и да се мора супротстављати овој радикализацији, чак и ако је донесена споља“.

Што се тиче потенцијала за добре односе међу представницима различитих религија, он је по мишљењу Патријарха „врло велик“.

Како је он примјетио, ако погледате историју Русије, „никаквих вјерских ратова није било“.

„Људи су знали да живе у непосредној близини других, уз одређену међусобну  радозналост, али без икакве агресивности. Агрсивност се појавила када је неко почео да вуче конце, али, можда због климе или велике удаљености, у Русији је то било тешко урадити. Захваљујући томе у Русији смо могли сачувати религиозни мир“, нагласио је Патријарх.

Госпођа Голендер је са своје стране указала на то да многи Руси долазе у Свету Земљу да се вјенчају и да има много мјешовитих бракова.

„Тема мјешовитих бракова у Русији, као што вјероватно добро знате, је наша реалност, зато што у овом дијелу свијата има заиста много етничких група, тако да међунационални, међуелигијски односи такође улазе у сферу наше бриге“, казао је Патријарх.

Радио Светигора

[Оља]

Патријарх Кирил: О преовладавању унинија

Униније је јако опасно осећање, које често прати туга, брига, а понекад и очајање. То осећање је посебно познато усамљеним, старим, болесним и онима који пролазе кроз тешке животне околности.

Узроци унинија су различити и објашњиви са људске стране. Често је то живот који није потпуно испуњен, смрт ближњих или лоши односи са родбином, када они постају лошији од потпуних странаца. Често су то околности везане за губитак здравља, пад у каријери, конфликте на послу. Али, униније је грех, а то значи да независно од објективних околности,  има неки духовни узрок. И ако ми схватимо тај духовни узрок, онда ће се све животне околности показати само као повод за униније. Ствар је у томе, да је са унинијем нераскидиво повезан губитак наде  у односу на друге људе, који као да воде људе ка спољашњим вредностима, као што су новац, власт, каријера, и на крају, губитак наде у самог себе, када се човек покаже недовољно јаким, чврстим, здравим.  „Али хоћеш ли да знаш, о човече сујетни, да је вера без дела мртва?“  (Јак. 2, 20), -  исто тако се може рећи да је вера без наде мртва, зато што се вера остварује у нади.

Нада – то је реална снага  која се остварује вером и која човеку помаже да не подпадне  у униније. Нада у Бога не сме ослободити човека од сазнања одговорности за свој живот и своје поступке, зато што ће у том случају  нади приписивати и личне грешке, чак и злочине. Човек, који живи са вером у Бога, испуњен надом у Творца, влада унутрашном снагом да уради све да би решио проблеме и задатке који су се појавили пред њим. За разлику од оног, који је лишен вере и наде у Бога, такав човек није подложан осећању унинија...И чак ако Бог допушта да будемо сами, не сасвим здрави, допушта тешке околности, онда, преламајући кроз призму своје вере, ми видимо над нама руку Божију и самим тим смо способни да сачувамо миран и спокојан поглед на живот који нас окружује. Дух унинија је дух безбожништва. Када униније захвати друштва и народе, они престају да буду способни за живот.

Ето, зашто је важно сачувати веру у животима људи. Зашто је тако важно да вера буде праћена непоколебљивом надом. Тада се та нада одражава у духовној снази сваког човека, и свих нас заједно.

Молимо се Господу речима велике молитве светог Исака Сирина:  “Господе и Владико живота мог, не дај ми дух унинија“. Слушајући те дивне речи, узнесимо Господу жарку молитву, да нам  Он да веру, оплодотворену надом и тада ће дух унинија отићи од наших срца, чинећи нас јаким, мудрим, спокојним и слободним.

Према материјалима Руске Патријаршије

За Поуке.орг - Јустина

Текст је са насловне стране нашег Портала

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[мирођија]

                                                      Патриарший подарок

                                                      21 июля, 2010

«Я узнала о визите Патриарха и очень захотела получить его благословение, очень хотела, чтобы он благословил мою младшую дочь Александру» – у жительницы Одессы Светланы Климовой трое детей: старший сын студент, дочь школьница и младшая – Александра – больна детским церебральным параличом. Болезнь – результат врачебной ошибки, допущенной при родах.

Светлана мечтала привести дочь на службу Патриарха в соборе Одессы, но такой возможности у Климовых не было: «У нас не на чем ее привезти, нет коляски. А держать ее на руках всю службу невозможно, да и не пробиться нам через толпу народа», – рассказала Светлана.

Женщина решила написать письмо Патриарху Кириллу, в котором объяснила, почему не может прийти на службу, и попросила благословить болящую девочку и помолиться о ней.

Патриарх  пригласил Александру и членов ее семьи в одесский мужской монастырь Успения Пресвятой Богородицы – временную Патриаршую резиденцию, и при встрече подарил им иконку Божией Матери «Касперовская» и детскую инвалидную коляску, в покупке которой помог Синодальный отдел по благотворительности.

«Мы ведь не просили подарка, мы просто попросили о благословении. Это такое удивительное чудо, коляска просто великолепная, очень удобная, и теперь мы сможем гулять на улице, Сашенька сможет общаться с детьми,  выезжать с нами в Церковь», – рассказала Светлана.

Беседуя со Светланой и Александрой, Патриарх сказал: «Иногда мы не можем этого понять, но и здоровье, и болезни являются благословением Божиим».

Так говорит и сама Светлана: «Мы справляемся с Божией помощью, вера в Бога и надежда на Его помощь в любой сложной ситуации очень укрепляет,  обращаемся  к Нему и обретаем помощь».

Подготовлено при участии Николая Шапорева, фото Пресс-служба Патриарха Московского и всея Руси

http://www.pravmir.ru/patriarshij-podarok/