Свештеничка породица Марјановић - Позив на памћење

[Срђан Ранђеловић]

Милош Ернаут: Из наше црквене прошлости СВЕШТЕНИЧКА ПОРОДИЦА МАРЈАНОВИЋ - Позив на памћење

 

 

 

 

Данас је, нажалост, мало познато колико су свештеничке породице у минулим временима заслужне за очување нашег националног и вјерског идентитета. Упркос нашем незнању, гробови упокојених свештеника вапију за нашим памћењем, како бисмо од заборава отргнули не само оне које смо неоправдано заборавили, већ и нас саме, који смо, идући својим путевима и беспућима, заборавили пут наших светих предака.   Најпознатија, али и најбројнија, свештеничка породица у Босанској Крајини јесте породица Марјановић, која је Српској Цркви дала 11 свештенослужитеља, иако је, према неким доступним исказима, тај број био већи, те се на неким мјестима наводи 16 свештеника из ове благочестиве породице.        

Старином из Лушци Паланке, ова ја породица дијелила добро и зло са својим народом, чак често пута њени су благородни изданци били прогањани, мучени и убијани због Имена Христовог и свете службе свештеничке.    

Први познати свештеник из ове породице био је Јован Марјановић, парох лушци-паланачки, који је пострадао у граду Видину, а његов насљедник у свештеничком звању и син, свештеник Јаков Марјановић, такође парох лушци-паланачки, одведен је у оковима 1851. године у Сарајево, гдје је испустио своју мученичку душу. Сахрањен је на Старом сарајевском гробљу. Јаковљев син и Јованов унук, свештеник Кузман Марјановић, рођен 1810. године у лушци Паланци, пуне 53 године служио је вјерно и одано својој Цркви и своме народу, имајући свагда пред собом свијетле и свете ликове својих благочестивих предака. Због тога је и био толико поштован од својих парохијана, своје браће свештеника, али и од свога Митрополита, који је за њега увијек имао само ријечи хвале. Његовом смрћу ова свештеничка породица није се угасила, напротив! Благородни изданци и даље су у олтарима приносили бескрвну жртву, чувајући свој народ у вјери Христовој, у вјери отаца.    

Два Кузманова сина, Василије и Милан, такође су били свештеници – први у Хашанима и Дубовику, други у Бањалуци и Санском Мосту, а такође и њихови синови, Василијев Јован, те Миланови Светозар и Владимир, са страхом Божјим и љубављу према роду вршили су своју свештеничку службу.     И унуци свештеника Кузмана, Видови синови – Јован, парох глинички и дабарски, и Ђуро, парох лушци-паланачки, провели су своје животе у свештеном чину, сљедујући тако својим часним прецима. Ипак, ова свештеничка породица, надалеко позната, а сада у великој мјери и заборављена угасила се смрћу свештеника Вида Марјановића, пароха старомајданског и санског.        

Знајући колико је познавање црквено-националне прошлости неопходно за очување нашег националног идентитета, молим сво часно свештенство и монаштво наше Епархије бихаћко-петровачке, али и вјерни народ, да податке о упокојеним свештеницима, као и фотографије њихових споменика и гробних мјеста доставе на адресу електронске поште: [email protected] како бисмо од заборава сачували, описали и публиковали све оне значајне личности и догађаје, који су у великој мјери одредили наше историјско трајање.