Манастир Беочин

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Чуда Пресвете Богородице Беочинске

 

Казивање Игуманије манастира Беочина о чудотворствима Беочинске иконе Богомајке †

 

 

Једне недеље за време службе довели су младића, од двадесет и неку годину. Довукли су га до пола дворишта, а одатле су га носили пошто није могао да иде и унели су га у Храм. Служба је била завршена. Свештеник са монахињама кренуо је према њему. Ноге су му биле изврнуте, он је ишао на чланцима, руке су му биле потпуно изврнуте у зглобовима, очи су му биле преврнуте, само су му се виделе беоњаче. Он тако вучен није могао да корача, није могао да иде а није могао да се носи. Ту смо га сусрели и почели са молитвом и полако смо га донели пред Мајку Божију. Ту му је свештеник са монахињама читао молитву. Сви су клечали и молили се . Прво су му се вратиле очи и могао је нормално да гледа, затим су се вратиле руке и зглобови су се исправили, а ноге у зглобовима се иправише и он је употпуности стао својим ногама на земљу. То су људи видели и прославили Господа, Мајку Божију и светог Владику Варнаву.

†

Младић кога је нога толико болела да више није могао да хода, три пута је дошао пред икону Мајке Божије и очитане су му молитве за здравље, болови су прошли и никад више није имао проблема.

†

Младић из околине Новог Сада побегао пре пет година од куће. Звао га отац кући да дође, неће да дође. Звала га мајка кући да дође, одбија и њен позив. Рекавши: Никад више код куће нећете ме видети. Дошли су родитељи пред икону Мајке Божије и ту се молили, и толико смо сви молили Мајку Божију да врати младића кући, јер га родитељи само једног имају. Кад су се родитељи вратили, младић је већ био дошао кући. После пет година вратио се својој породици.

†

Десило се у Београду, да се младић замерио својим родитељима, и отишао од куће. Доста је година прохујало и родитељи су дошли пред Мајку Божију. Толико смо се сви молили, била је пуна Црква народа, сви смо клечали. Кад су родитељи дошли кући он их је назвао телефоном и питао их: Да ли је то мајка? На питање мајке ко си ти? Младић је одговорио: Ја сам мајко твој син. Ја немам сина, ја мог'сина незнам, седам година није код куће. Мајко, ја сам твој син. И то вече стигао је кући и никад више није бежао од куће.

†

Безброј чуда. Сто педесеторо деце је измољено од Мајке Божије од бездетних родитеља. И ми смо сву ту децу овде крстили.

†

Знам, и видели смо децу која су боловала од падавице и која су се овде исцелили на очиглед свих.

†

Доведу девојку, донесу је на ћебету, која не може да се ослања на своје ноге, простру је пред Мајку Божију и ту је на 15-ту молитву устала и никад више није падала.

†

Младић који је био сав избоден по лицу и руке су му биле избодене, испечене, исцелио се да никада више није падао.

†

Има деце која су била на крајњој ивици живота. Родитељи су их доводили, и читане су молитве за здравље, и они су престали да се дрогирају. Ми и многи други смо очевици оваквих чуда.

†

Видели смо многе болеснике од рака који су се исцелили а молили су се овде пред чудотворном иконом Богомајке. О томе ће бити објављена и књига.

†

Једном је ватра почела да сева из иконе, искакале су искре из иконе. И ми смо почели да размишљамо због чега се то дешава. Свештеницима и владикама о томе смо говорили и дошли смо до закључка да треба да направимо рам за икону јер је почео народ да је дира рукама, да је пипка да носи делић по кући. Сада смо је заштитили да то не могу чинити. Икона је стара 500 година као и икона Господња са друге стране.

†

Има једно чудо које се десило Јелени и Паји који су на раду у Немачкој. Седамнаест година нису имали деце и чују за чудотворну икону и дођу. Било је неколико аутобуса народа. Они су се усрдно молили пред иконом Богомајке. Прочитана им је и молитва. Када је Јелена у Немачкој пала под сто, доктори су јој сви рекли, Јелена, ти никад не можеш имати деце, ти си бездетна. Лекари су јој рекли да су шећер и притисак у реду, и да се са њом нешто необично дешава. Утврдили су да је носећа од тога дана када је била пред иконом беочинске Мајке Божије. Време је одмицало, после девет месеци Јелена је родила детенце и наденула му име Никола. И то је дете донето из Немачке у манастир да се крсти. И овде смо га крстили. Кум је био Србин, који је исто тако радио у Немачкој и који је имао три сина. Тај њихов кум клекнуо је пред чудотворну икону Мајке Божије и рекао: Мајко Божија, буди чуварка моје деце, дома мога и породице моје, Мајко Божија хвалићу Те у све векове, чувај ми децу моју. Сви су га гледали како се молио и плакао. Прошло је од тада једно две године. Његов најмлађи син узео је велики нож, литар ракије, и одвезао се три километра од своје куће, и себи пресекао вене. Прво је попио ракију.. сва је крв изашла. У 12 сати ноћи дете је пало у кому и изгубило свест, смрт само што није наступила. Долази му једна жена у лиластој хаљини, која има широке рукаве и има огртач преко главе, прилази му и каже: Драгане, што си то урадио и велику жалост ставио на мене, твоје родитеље и себе. Дете нема ни капи крви. Хоћеш ме послушати да ово више никад не урадиш и ја ћу ти увек помагати. Хоћу. Призови ме и ја ћу доћи да ти помогнем. А он је пита ко си ти? Ја сам Мајка Божија беочинска Богородица, са левог стуба, где је твој отац клечао и молио се да му ја будем заштитница. Ја вам јесам заштитница, ја сам све оставила и дошла да ти помогнем. И узела је његове руке са пресеченим венама наместила их и подигла га, одвела га и увела у кола, возила кола и дошла до његовог стана. Сама капија се отворила он је гледао, отворила се троје врата, увела га је у дневну собу и пустила га. Кад је он лупио на под отац је брзо изашао да види шта се то чуло и видео своје безживотно дете. Није отишао детету већ на телефон да зове нас и рекао: Молим мајку игуманију да идете пред икону Мајке Божије и моли те да се душа мог детета врати у његово тело, јер је пресекло вене и крв је изашла. Кад смо отишли пред икону и молили смо се: Мајко Божија врати душу детета да дете живи. Дете је устало и село, и метнули су га родитељи на кревет. Стигли су лекари. Он крви није имао. Одвезли су га у болницу и питали Драгане, хоћеш ли нам рећи шта си урадио. Имао је 16 година. Каже да се био нешто наљутио да му је живот постао мрзак и решио да изврши самоубиство. и јавила му се Богомајка као са беочинске иконе са левог стуба и узела ме за руку, наместила их и рекла ми да никад више то не урадим, да не ожалостим Њу и моје родитеље. Ја сам обећао да то више нећу чинити. Немци су написали књигу о тој чудотворној икони. Питали су га: Драгане, ако ми одемо у Беочин у тај манастир, хоћемо ли ми видети икону и тај стуб на коме се Она налази, где ти је отац клечао и молио се пред њом. Рекао је, можете. Драган је потпуно оздравио. Дошли су родитељи, Драган и његова два брата и захвалили Богомајци што се Драган налази међу живима.

†

Ова икона Богомајке се јавила двојици другова. Дође прво код једног и каже: Да не иде у Нови Сад јер је покварен аутобус којим треба да путују. Он јој каже ја и мој друг смо се договорили да идемо. Ја морам да идем. Ја ћу отићи код њега да му кажем. Оде Богомајка и код другог дечака и каже му да аутобус није исправан да не иду. Они је послушају. У особи препознају беочинску Богомајку, као да је сишла са иконе, деца нису отпутовала. Аутобус се запалио уз пут.

†

Нека жена је боловала од тумора, имала је велики стомак и тумор који је био тежак 11 кг. Када је сазнала за болест она је кукала. Овде су је довели пред Мајку Божију, и за седам дана тумор је нестао да се ништа није примећивало. Када је дошла лекарима они су јој рекли да су је погрешно позвали. У питању је друга жена која има велики тумор. Она им је рекла да је то она, установљено је да тумор више не постоји.

†

Други човек Ненад, коме је била отпала коса и трепуше, да је побелио као креч, родом из Бањалуке. Био је у институту у Каменици. Сваки дан је долазио таксијем. Кад су лекари видели да је оздравио, питали су га: Шта си радио, Нешо? Где си био. Свако јутро сам ишао пред беочинску Богомајку. Отишао је кући здрав.

†

Једној жени која је била комуниста и није веровала у Бога, а ни родитељи јој нису веровали, јави се Мајка Божија и каже: Недо, иди у Мој манастир и ја ћу ти даровати чедо на руке. Неда је пита ко си Ти? Ја сам Мајка Божија из Беочина. Поче обилазити манастире и ни у једном не препозна онај у који треба да дође, и на крају када је дошла на капију беочинског манастира, рекла је: То је тај манастир који сам видела у сну. Неда је препознала икону која јој се јавила. Касније је Неда постала носећа и родила је сина и ту смо га крстили пред Мајком Божијом.

†

Једном су муслимани ухватили једног дечака, одвели су га у логор који се налази у Ораховцу. Ту су га мучили, злостављали, гледао је кад су друге људе мучили.. шта му све нису радили. Мајка му је три месеца у седам сати стизала пред Мајку Божију а у седам сати увече излазила из храма, непрестано се коленопреклоно молила. Није се са колена подизала. Повремено смо успели да је убедимо да попије чај, па се опет враћала на колена. И каже кад је њено дете у тамници било и размишљало сваки дан шта ће од њега бити, неко му је пришао и рекао: Андријане крени са мном. Три страже стоје пред тамницом са пушкама на готове, опет чује глас: Андријане крени ја те водим, не видим никога. Проведе га поред три страже и каже му иди Адријане тамо право, за тобом ће пуцати, а ти се не бој, дете ухвати правац и преплива реку Дрим. Каже да је река носила камење и дрвеће а до њега ништа није долазило. Узме мобилни од неког човека и јави се родитељима и они стигну ноћу тамо али га нису водили кући него у три сата стигли пред Мајку Божију. До сванућа су се молили, узели су икону Мајке Божије и дан данас славе ту Милосрдну Мајку Божију. Ту муслимани долазе.

†

Има муслимана који су добили помоћ молећи се пред чудотворном иконом да и дан данас проповедају. Једна муслиманка која је добила помоћ код иконе Беочинске Богомајке; сретне у Немачкој једну Српкињу и пита је зашто плачеш? каже јој: имам скоро 45 година а немам деце, хајде да те ја одведем где сам милост у Бога нашла. Доведе је муслиманка, пред икону Мајке Божије и ту су јој читане и читане молитве, и та је Српкиња родила Бошка и Љиљану. То су деца измољена од Бога. Играју се као да певају службу. Тој дечици је сада око две године.

†

Малу Марију редовно од малих ногу доносе у цркву. Од месец-два је родитељи доносе а 17 година нису имали деце. Сви смо се са њима молили, и донели су на свет Марију. Кад је доведу у цркву она се моли Мајци Божијој, захваљује јој што је дошла на свет.

†

Има безброј чуда... Једна жена Рада која 15-16 год. није могла да има децу и дошло је до развода. Она је дошла пред Мајку Божију и толико се молила. Ја сам се молила Мајци Божијој да каже овој жени да иде, јер нисмо могли више да издржимо напоре које смо сваку ноћ имали јер су се молитве до пола ноћи читале. Када се вратила кући она је постала носећа. Добила је прво малу девојчицу па је родила и сина и ту смо децу овде крстили.

†

Имамо исто једну жену која је измолила дете. Деде када су виделе колико година нису имали унучади закажу крштење на другом месту. Мајка је плакала знајући шта је обећала Мајци Божијој. Дође нама овде и каже: Незнам шта ћу са животом, хоће да се дете у хотелу крсти и ту да буде ручак. Ја сам јој казала: Три пута дођи овде пред Мајку Божију и ти ћеш видети. Када се трећи пут вратила, кажу јој, кажи једном где хоћеш да ти се дете крсти? Дошли су овде и ту су детенце крстили. Ето сви смо очевидци оваквих чудеса.

†

Дође један човек и пита се: Шта је овом народу да клечи и да се моли, Мајко Божија, Мајко Божија.. И њега су заболела уста и он је једва жив остао док није пред иконом плакао и молио за опроштај, после чега су га уста прошла.

†

Дошао један официр из рата, начисто се изобличио. Брате шта је вама? Не пише му на челу, само ћути. Ко би мени овај камен склонио са срца био би велики у очима мојим. Моли се пред Овом иконом па ће ти камен отићи са срца. Кад је пред Мајку Божију клекао, моли се и каже: О шта Ти уради, нема оног камена. Нестаде. Нестаде. А ја му кажем, Богомајка га склонила.

†

Дошли новинари, врућина..они се тако распојасали. Кажу ми: Хоћемо нешто да сликамо. Не можете те данас. Они се боре да сликају, ја се борим да им не дам. Не дозвољавам им да уђу у Цркву. Пустите нас, самога ти Бога. Хајде уђите. Уђоше и размилише се по Цркви. Гледају, гледају па пред Мајку Божију. Кад је Она дунула на њих, они један преко другога па на пола Цркве. А ја гледам и помислим ала су ови пијани, са овима нешто није у реду. И још једном до истог места. И још једном кад је дунула још се даље одбише. Кажем ја: Ови су пијани треба да иду напоље. О Господе, кад је Она дунула на њих до врата су отишли. Почеше плакати и кукати. Шта је вама, кажите. Мајко, Ова икона нам не да да јој приђемо, нас истера. Клекните сви, клекните људи и молите се као деца: Мајко Божија опрости нам, Мајко Божија опрости. Молим Те прими нас, Мајко Божија, из далека смо дошли. Дозволи Мајко да те сликамо, ја ништа не умем да кажем. Устаните људи и молите Оче наш, Богородице дјево, викаше: Мајко Божија опрости нам и приђоше и сликаше је. Исликаше и опростише погнуте главе са страхом.

†

Чудотворна Мајка Божија исцељује људе разних вера, један муслиман каже: Мајко, ја сам дошао да плачем, имам деветоро женске деце а немам ни једно мушко. Ја незнам шта ћу са животом. Иди ти Мајци Божијој и кажи: Па како ћу да јој кажем? Мајко дај ми једно мушко дете, деветоро женских, сви ће отићи. После је добио дете. Дошао старац 76 година, носи детенце. Она ми га је дала. Лепо дете и био је захвалан Богомајци.

†

Дошао један Белорус. Дете огрубело, оседело, побелело, сасвим се изобличило. Довео га отац. Мајко игуманија, моје дете 7 година не може да положи један испит. Постало је психички преосетљиво и ништа не смемо да му кажемо. Не знамо више шта да радимо. Кажем ја њему: бато, моли се. Молио сам се. Онда да клекнеш и да се молиш Мајци Божијој, да му просвети разум. Кад дође кући нека положи тај један испит. Положио је десетком и опет дошао да захвали Мајци Божијој.

†

Отишли су из Новог Сада у Вршац и узели најтежег болесника. Кад вас погледа као да пусти она два фара, која као да секу оне које гледа, а свака длака на глави стоји усправно. Доведоше је пред Мајку Божију да се прочита молитва. Ја је питам: Умеш ли нешто да певаш? Она ме погледом сече, сече. Сутра је опет доведу. Јелена молиш ли се? Стегнем јој три прста па је прекрстим. Хајде Јелена полако за мном, изговарај Оче наш...Када је четврти пут доведоше, од капије је трчала. Сама је ушла као здрава. Вратила се и дала дипломски, уписала постдипломске, магистрирала и докторирала, све по Божијој вољи и Божијем закону. Она је сада проповедник о чудотворној икони.

  Чуда Мајке Божије Беочинске †

Жена која је пет година ходала на коленима, донели су у манастир пред Мајку Божију. На коленима је ушла у цркву и дошла до иконе Мајке Божије и читане су јој молитве. После молитве она је трчала по цркви и бацила је штапове. Код куће је имала сина Лајоша који је са ратишта дошао болестан. У тренутку њеног исцељења, исцелио се и њен син који је боловао од великих страхова понесених са ратишта и никада није скидао ћебе са главе, мајку је сачекао на вратима.

†

Младић кога су много ноге болеле, чује за икону Мајке Божије и крене аутобусом из Новог Сада. Када је дошао до краја аутобуске станице, он је изашао и велики напор је уложио да стигне до манастира. Лежао је у трави, људи су пролазили поред њега, не схватајући о чему се ради. Од станице до манастира је потребно 15 минута, а он се мучио 2 сата, док није стигао пред манастирску капију. Стајао је пред манастирском капијом и није могао ући док га сестре нису позвале и увеле у цркву, где је одмах почела молитва да се чита за оздрављење. Младић се јако мучио и имао је велике болове до пола молитве, а по завршетку молитве било му је боље. Попио је чашу воде и отишао је трчећи, људи су се чудили, јер су видели у каквим је мукама био при доласку.

†

Жену која је имала тумор на мозгу, довели су на молитву и она је остала цеo дан у манастиру. Требали су да је воде у Словенију на операцију, и отишавши тамо је утврђено да нема ни ожиљка.

†

Исцељење једне девојке: Седела је за писаћим столом, пала је под сто и сва се укочила. Позвали су њеног брата, вукла су је три човека од капије до манастира. Положили смо је пред Мајку Божију и очитане су молитве. Доводили су је три дана. Трећи пут када су је довели она је дошла сама од капије до иконе Мајке Божије. Исцелила се потпуно и она је велики молитвеник пред Мајком Божијом.

†

Један доктор који је дошао пред Мајку Божију чудио се неким казивањима о чудима Мајке Божије. Дуго је стајао и гледао у икону и питао шта се то дешава. Одједном бива подигнут пред Лик Мајке Божије и сам у чуду прославио је Мајку Божију.

†

Детенце о четири године које од рођења није ходало,родитељи су донели пред Мајку Божију и спустили. Оно се толико претурало пред иконом Мајке Божије, очитана је молитва. После чега је детенце устало и трчало.

†

Један тежак болесник који је био у ранама које су биле дубоке и до 5цм. Игуманија се четрдесет дана молила пред Мајком Божијом, читајући Молебни канон за исцељење. Након четрдесет дана, била је недеља у 12 сати када је Игуманија стајала пред иконом Мајке Божије, била је потпуно свесна и плакала је молећи за помоћ болеснику, одједном од олтара све иконе Апостола су дошле пред икону Мајке Божије и стале у ваздух. Игуманија је чула разговор Мајке Божије и Апостола. Мајка Божија је питала Апостоле: зашто је Игуманија тако тужна? Они су одговорили: „Сестра Марина је болесна и она се плаши да ће умрети ."Мајка Божија каже Апостолима: „Сестра Марина неће умрети, она ће оздравити." И тако је било, сестра Марина је оздравила и устала.

†

Једно дете од шест година који се зове Зоран, био је тешко болестан. Лекари су рекли да дете треба одмах да изнесу из болнице, дете није ништа јело и било је у јако критичном стању. Мајка је са болесним дететом дошла пред Мајку Божију, носећи га на рукама. После молитве дете је оздравило и тражило је хлеба. Јео је и мајка га је одвела за руку.

†

Жена из Новог Сада која дуго није имала децу, дошла је пред Мајку Божију да се моли. Помагала је и у манастирским радовима и све монахиње су се молиле, и она је милошћу Мајке Божије добила два сина.

†

Медицинска сестра из Беочина, долазила је пред Мајку Божију да се моли јер 7-8 година није имала деце. После молитве понела је и родила здраву девојчицу.

†

Жена из Беочина, Весна која дуго година није имала деце, долазила је на молитву неколико пута и после тога је родила здраву децу.

†

Адвокат и његова супруга дошли су да се моле за ћерку која је имала преко четрдесет година, а није имала деце. После молитве је родила мушко дете.

†

Брачни пар из Новог Сада који дуго није имао деце, долазио је да се моли пред иконом Мајке Божије, и Мајка Божија им је даровала двоје деце.

†

Брачни пар из Београда који 17 година није имао деце, свагде су ишли и ништа им није помогло. Дошли су пред икону Мајке Божије, плакали су, читана им је молитва и добили су двоје деце.

†

Човека који три месеца није спавао због последица са ратишта, довели су пред Мајку Божију и после молитве он је заспао и три дана и три ноћи се није будио. После тога је уредно спавао.

†

Дете које од рођења није уопште спавало. Имало је годину дана када је доведено пред Мајку Божију. После молитве спавало је 24 сата и више није било пролблема са спавањем.

†

Беби од три дана је вршена операција кичме. У време операције родитељи су се молили и клечали пред иконом Мајке Божије. Операција је била успешна и без последица.

†

Утврђено је да беба која се још није ни родила, нема неких делова тела. Од времена када је то утврђено, родитељи су се стално молили пред иконом Мајке Божије до рођења. И гле чуда, дете се родило здраво и без икаквог телесног недостатка.

†

Девојка која десет година није могла да дипломира, дошла је пред Мајку Божију, молила се и после тога је дипломирала са највишом оценом.

†

Једна девојка пет година није могла да положи један испит, а после молитве пред иконом Мајке Божије брзо и успешно га је положила.

†

У време рата из РС је дошао аутобус пред икону Мајке Божије. Била је зима, снег, молили су се пред иконом до 12 сати ноћу. Игуманија се помолила Мајци Божијој да устану и оду, и тог момента они су устали и отишли.

†

Млада жена која дуго није имала деце на Аранђелов дан је дошла пред Мајку Божију и са сузама се молила.. од тог дана јој се рачунала трудноћа. Сада има две девојчице.

†

Дипломирана правница, 10 година није могла да нађе посао, заветовала се Мајци Божијој да ако нађе посао све што заради она ће јој поклонити. И Мајка Божија јој је помогла и она је сутрадан добила позив за посао. И испунила је своје обећање.

†

Младић кога је пет година непрестано болела глава је имао велике муке. После молитава пред иконом Мајке Божије престала га је болети глава.

†

Девојка која се дрогирала...родитељи не знајући шта ће, селили су се из града у град и на крају су је довели пред икону. Читане су јој молитве и она се више никада није дрогирала.

†

Мајка једне монахиње је пала и сломила кук, после молитава за њу, било јој је боље.

†

Стефан после три месеца је почео да сиса.

†

Осамдесетих година је била велика оскудица, није било уља и нисмо имале чиме палити кандила. Молили смо се пред Мајком Божијом, и јави се Мајка Божија једној жени из Беочина и нареди јој да одмах донесе 10 литара уља у манастир. И од тада више никада није нестало уља у манастиру. Још јој је Мајка Божија наредила да годину дана доноси уље за кандило.

†

Стојан из Беочина, који је умро у затвору, јави се својој мајци Љубици у сну и каже јој да га је послала Мајка Божија да разговара са њом. Сутра је мој рођендан и све што си спремила да однесеш на гроб, однеси у манастир Беочин сестрама и оне ће да часте све који дођу. Мајка и његова супруга су дошле пре зоре у манастир и донеле све што су спремиле.

†

Дете које је имало шест месеци није хтело да сиса и донето је на молитву пред Мајку Божију. Била је недеља, црква је била пуна народа и после молитве мајка га је изнела и он је одмах почео да сиса. И сви присутни прославише Господа и Мајку Божију.

†

Случај са Видом из Черевића!

Седела је пред својом кућом и пила кафу и чује глас који јој наређује: „Устани одмах и хајде у манастир Беочин!" Никога није видела, она је пошла у своју собу и неко јој не да, да уђе у кућу и чује исти глас: „Видо хајде у манастир Беочин треба да помогнеш!" Узела је обућу и избезумљена трчала у правцу манастира. Када је дошла на раскрсницу питала је једног човека где је манастир. И он јој је помогао. Било је 3 јутра сена које је требало покупити, а киша се спремала. Она је стигла до манастира и упутили су је на њиву да помогне. Тај глас је био глас Мајке Божије која је скупљала раднике да се сено покупи пре кише. Мајка је призвала и једног човека кога је заболео зуб, он је 4 км трчао до манастира а за њим су трчала и његова два сина јер су се плашили да отац хоће да се убије. Када је стигао пред Мајку Божију, пружио је руке и рекао јој колико га боли зуб. И одмах је бол нестала..он и његова два сина су дошла да помогну купити сено. Киша је пала када је сено било покупљено.

†

Један младић који уопште није могао да једе, дошао је на Литургију и читана је молитва и после тога је почео да једе.

†

Млада жена из Сремске Митровице је оставила своју породицу и отишла у непознатом правцу. Њена свекрва је дошла у манастир и 7 дана преклечала пред Мајком Божијом молећи да јој се врати снаја. Када се вратила из манастира,снаја ју је дочекала код куће са децом. У време свекрвине молитве у кући су се чули јауци мале деце која су призивала мајку непрестано. Снаји се јавио Архангел Михаило са мачем и наредио јој да се врати кући, она није хтела, и Архангел ју је бацио и она је одмах пала пред кућу и чула дечије гласове „Дођи мајко дођи". Они славе Архангела Михаила јер га је Мајка Божија послала да им помогне.

†

Човек који је имао расуло у породици побегао је од куће. Месеци су пролазили а он се није враћао. Туга и бол је обавила кућу. Његов отац и његова тетка монахиња дошли су пред Мајку Божију и одмах су почеле молитве пред Мајком Божијом. Када су се вратили кући, он је већ био код куће. После тога је био мир у породици.

†

Позвали смо једног академика да уради једну икону каква је и ова икона Мајке Божије,па да се ова икона склони, а та нова да се стави на њено место. После тога су се почела дешавати чуда пред старом иконом, па нико није смео да је премешта.

†

Једна старица од осамдесет година, позајмила је новац своме комшији, време је пролазило, а он није хтео да јој врати новац. И она је дошла да се жали Мајци Божијој да комшија неће да јој врати паре. Он је добио наређење од Мајке Божије да врати старици паре или ће тешко бити кажњен. Он је одмах вратио паре.

†

Два школска друга из детињства која су одрастала заједно, седели су у школској клупи, факултет су завршили.. Заједно су отворили фирму, почео је друг друга да поткрада. Друг није могао да поверује да би га његов пријатељ поткрадао. Време је пролазило, а у каси је нестајало новца. Сумњао је у супругу, мислио је да она краде и већ је било дошло пред развод брака. Почео је да долази пред Мајку Божију, да јој се моли; да му покаже ко прави проневеру. Када се вратио из манастира друг га је чекао, клекнуо је пред њега и рекао: „Брате ја те поткрадам, опрости, све ћу ти вратити!" Тако је и било,све му је вратио.

†

Атила католичке вере је био наркоман и полако је наступала смрт, а он је само говорио: „Крстите ме, крстите ме, крстите ме!" Водили су га по католичким црквама, и нико није хтео да га крсти. Довели су га у Беочин, била је Литургија, увели су га у цркву и он је говорио, крстите ме! До пола крштења није реаговао, а од пола потпуно се исцелио. Сада је здрав и ради. Много се захваљивао!

†

Неколико дана пре јављања сина мајци, једна жена из Раковца је њој пришла, док је била на молитви пред иконом Мајке Божије и рекла јој: да је Мајка Божија њој рекла да је њен син жив.

†

У манастир долази Димитрије да се моли за баку, која је у болници јер има гангрену, нога се почела јако осетити а има и декубитис. Димитрије и Нина су долазили и читала се молитва пред Мајком Божијом. После тога бака је пуштена кући и нога је боље.

[Guest]

[Guest]

Свети Владика Варнава Хвостански и Беочински

ЕПИСКОП ХВОСТАНСКИ – ВАРНАВА НАСТИЋ

Епископ хвостански Варнава Настић је рођен 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана, САД, од родитеља Атанасија и Зорке. На крштењу је добио име Војислав. У отаџбину је дошао као дете. Основну школу и гимназију са испитом зрелости завршио је у Сарајеву, а Богословски факултет 1937. у Београду.

После завршетка школовања постављен је на дужност катихете при Државној учитељској школи и сарајевској гимназији. Замонашио се 1940. године у манастиру Милешеви добивши име Варнава. Блаженог спомена нови Свештеномученик српски митрополит дабро-босански Петар Зимоњић га је рукоположио у чин јерођакона.

Други светски рат га је задесио у Сарајеву, где је остао за време постојања злогласне НДХ делећи судбину са својим страдалним српским православним народом. Поглавник НДХ Анте Павелић га је једном приликом позвао да дође у Загреб и понудио му да прими дужност епископа тзв. Хрватске православне цркве. Отац Варнава је ту понуду категорички одбио.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1947. године изабрао за викарног епископа хвостанског. Хиротонисан је исте године у Београду.

Године 1948. комунистички суд у Сарајеву га је осудио на десет година тешке робије због «злочина издаје, слабљења економске и војне моћи наше земље, помагања терористичких банди, вршења непријатељске пропаганде и вршења шпијунаже у корист англо-американаца», како је наведено у пресуди Окружног суда у Сарајеву од 1. марта 1948. године. Стављено му је на терет и то што је своју сестру Добрилу научио енглески «како би могла да дочека англо-американце», како су навели комунисти. Кривично дело шпијунаже му је монтирано, а састојало се у «кривици» епископа Варнаве што је у своју кућу примио шофера УНРР-е који је довезао хуманитарну помоћ у Сарајево.

Затворску казну је издржавао у зеничкој робијашници. Све време је био у најстрожој изолацији, у мрачној и влажној ћелији злогласне зграде 3/А. Комунисти су га одмах ошишали и обријали. Одредили су га да изучава браварски занат јер су знали да је слабе физичке снаге и крхког здравља. Мучили су га глађу, жеђу и самоћом како би га сломили, али епископ Варнава је остао веран свом опредељењу за Богочовека Христа и свој српски правоверни народ. Епископ Варнава је имао специфичан одговор на сва мучења и понижења која је у затвору трпео. Свакога дана, недељом и празником, певао је тропаре и црквене песме, што је тамничаре људских тела и душа доводило до лудила, и после чега су га још више и још страшније кажњавали.

С обзиром на то да је епископ Варнава био омиљен међу затвореницима, а посебно међу интелектуалцима који су се као «националисти и реакција» нашли у тамници, за које се он молио Богу, комунисти су га 1949. године преместили у сремскомитровачку робијашницу. Са њим је премештено још неколико осуђеника, углавном српских интелектуалаца.

Све су их везали жицом, а епископ Варнава је био везан за руку са једним католичким жупником. Када је воз стигао у Сремску Митровицу, вагон са осуђеницима је одвојен од композиције и остављен на један споредни колосек. Пошто су у току ноћи сви осуђеници заспали, полиција се повукла и закључала вагон. Око један час иза поноћи, на вагон у коме су се налазили осуђеници, који су чекали да буду спроведени у сремскомитровачку робијашницу, «случајно» је налетела једна локомотива у пуној брзини. Од пуног вагона осуђеника само су једанаесторица преживели несрећу. Епископ Варнава се спасао тако што је од удара одлетео кроз прозор заједно са везаним римокатоличким жупником, који је на месту остао мртав. Епископ Варнава је том приликом поломио обе ноге и једну руку.

Лица која су се налазила на железничкој станици, у непосредној близини колосека на коме се одиграо смишљени комунистички злочин, потрчала су да пруже прву помоћ повређенима, али полиција их је у томе спречила. Медицинска екипа је стигла читав час касније док су се поломљени и угрувани осуђеници превртали и мучили на камењу и у вагону. Медицинску екипу је пратила патрола ОЗНА-е. Сви повређени су пребачени у сремскомитровачку болницу. Лекари су у болници вршили хитне хируршке интервенције, али ОЗНА је после неколико часова дошла и забранила да се повређенима даље пружа лекарска помоћ. Епископ Варнава се у том тренутку налазио на операционом столу. Пета му је била пробушена сврдлом како би се у њу ставила метална шипка. Лекари су узалудно покушавали да објасне погубност такве одлуке. Јер, наређење је, ипак, било наређење, макар и по цену људских живота.

Официри ОЗНА-е су наредили да се сви осуђеници потрпају у камион, на голе даске каросерије и без игде ичега. Требало је да их превезу у сремскомитровачки затвор. До затвора су вожени великом брзином и по неравном и разлоканом путу, тако да су двојица поломљених осуђеника умрла на путу до затвора. Остали су однесени у затворску болницу. Одатле су после неколико дана поново враћени у градску болницу. До болнице су их превезли – коњском запрегом.

Епископ Варнава је у сремскомитровачкој болници остао неколико месеци. Одатле је пребачен за Београд, а одатле на принудан боравак у београдски манастир Ваведење, где је остао да лежи скоро годину дана.

Народ је масовно долазио да посети и види живог мученика епископа Варнаву. То је узнемирило ОЗНА-у, те је донето наређење да се владика пребаци у манастир Гомионицу код Сарајева.

Епископ Варнава је у кућном притвору, у мастиру Гомионици, одлежао казну до 1960. године. Владика је после издржане казне отишао у манастир Крушедол, а одатле у манастир Беочин, где је и умро 12. новембра 1964. године у педесетој години живота. Према неким подацима, који се сада не могу проверити, епископ Варнава је отрован кафом.

У манастир је често долазио Милан Вилић, шеф верске полиције за Србију. Непрестано је убеђивао епископа Варнаву да измени став према «народној власти», али је то било узалудно. Епископ Варнава је остао непоколебљив у свом православно-хришћанском и националном уверењу.

Вредно је сетити се проповеди коју је епископ Варнава једном приликом одржао у Саборној цркви у Сарајеву. Он је том приликом рекао: «Радује ме што је село код Сарајева добило електрификацију, али ме не радује то што је то срачунато на помрачење душа наше благочестиве деце српске. То су светле куће са мрачним душама. Данашње власти осветљавају простор око себе, а душе народа воде у таму. Електрификација се искориштава од стране безбожника за помрачење душа људских, а то је најстрашнија тама за мој народ чији сам епископ... И докле комунистичка партија лута кујући паролу «братства и јединства», дотле је ми већ имамо од Господа Исуса Христа који вели:»Љуби ближњег свог као себе самог». Зар то није далеко узвишеније од парола «братства и јединства». И докле се аналфабетски течајеви труде да описмене људе и науче их писати слова азбуке, дотле се Црква труди да прво описмени људе са три слова, а то су БОГ. Према томе, ко не зна та три слова, он је највећи аналфабета, па макар какве дипломе овога света имао...»

Комунистима су ове речи епископа Варнаве посебно засметале. Јавни тужилац Чеда Милојевић му је на суђењу поставио питање: «Значи, Војиславе (крштено име епископа Варнаве), за вас је и друг Тито аналфабета?» Епископ Варнава му је на то одговорио.»Јесте. И он и сви други који неће да знају за три слова БОГ, аналфабете су». У својој завршној речи на суђењу епископ Варнава је изјавио:»Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико Хришћана осуђено, јер то су Турци и Немци и усташе са нама чинили».

Српски народ је у тим тешким данима комунистичког терора о прогона кришом певао песму:

«Варнаву нам у тамници муче,

Нектарије пребијен јауче,

Василије још ожиљак има

Од камења кад га руља стигла.

Арсенија спроводе удбаши,

Црној Гори пред «народне власти».

Епископ Варнава Настић, велики Архијереј Српске Цркве и мученик, умро је у манастиру Беочин у педесетој години живота. Сахрањен је 14. новембра 1964. године поред манастирске цркве. У свете мученике уврштен и канонизован 2005. године.

Истински служитељ олтара Божјег

Аутор: вероучитељ Петар Николић, Број 926, Рубрика Догађај

Поводом канонизације новопрослављеног Светог исповедника вере, епископа Варнаве (Настића), у Епархији сремској одржани су црквенонародни сабор и молитвено - литургијске свечаности које су окупиле више хиљада верника Србије и Војводине. Прослављање Светог Варнаве започело је 1. октобра архијерејском Литургијом и парастосом у фрушкогорском манастиру Беочину, где се 1964. године упокојио и био сахрањен свети владика. Чинодејствовао је епископ сремски господин Василије са више свештеника и ђакона архијерејских намесништава Срема. Увече је служено празнично бденије, уз појање Студијског хора Музиколошког института САНУ под диригентском палицом проф. др Димитрија Стефановића.

Велика духовна радост настављена је 2. октобра када се у порту храма и око ње слила река људи из многих крајева наше земље који су дошли да присуствују овом црквеном собрању. На свечаној бини, у близини манастирске цркве, архијерејску Литургију служило је девет владика, митрополити загребачко-љубљански Јован, и дабробосански Николај, епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, осјечко-пољски и барањски Лукијан, славонски Сава, хумски Максим и сремски Василије, који се након Литургије пригодном беседом обратио народу, свештенству и монаштву: „Радосни јесмо и велику благодарност Богу дугујемо што је крајем прошлог и почетком овог 21. века почаствовао и подарио и обогатио својим светим благословом нашу помесну цркву мученичку и напаћену епархију Сремску и благочестиви народ српски са своја дивна, у Господу Васкрслом, два мученика и исповедника вере: Светог Рафаила Шишатовачког и Светог Варнаву хвостанског и беочинског. Присуство светитеља међу нама чини да је сведочанство истине у историји живо".

Подсећајући на визионарске речи и мисли свог претходника блаженопочившег владике сремског Макарија који је за св. Варнаву говорио да „је све волео, увреде радо праштао и да се никада није љутио нити поглед на лицу намрштио", епископ Василије је нагласио да је он у свим својим искушењима непрестано понављао светопавловске речи: „Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје". (Фил.4.13).

Преживео је цео свој младалачки живот и епископски стаж у казаматима Сарајева, Зенице, Сремске Митровице, Стоца, а кад је у манастирима покушао да нађе свој духовни мир и спокојство, Удба ни једног тренутка није престала да на њега мотри. У свом страданију био је свестан схвативши да страдања у овоземаљском животу „нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божје". (Рим. 8,18-21). Био је неустрашиви борац за истину и правду, несаломиве позитивне енергије, ватрени родољуб, истински служитељ олтара Божјег, достојанствени сведок Христа Васкрслог.

На крају је епископ сремски Василије, преносећи поздраве Његове светости Патријарха српског господина Павла, прочитао текст којим је 18. маја 2004. године Архијерејски сабор СПЦ у Диптихе светих Православне цркве уврстио исповедника Варнаву, епископа Хвостанског и Беочинског, чији ће спомен Српска црква убудуће обележавати сваке године 12. новембра. У културно-уметничком делу програма учествовали су Павле Аксентијевић и глумци Српског народног позоришта у Новом Саду.

Поводом проглашења епископа Варнаве за светог, Епархија сремска је објавила његову Службу коју су саставиле монахиње манастира Јазак, чији је Св. Варнава био духовник. Сестринство је сачувало и један број Варнавиних писама која је сакупила и издала Епархија сремска и са иконицом светог бесплатно делила народу.

Свечаности у манастиру Беочин присутвовале су многе угледне званице и гости међу којима и секретар америчке амбасаде у Београду, потпредседник Скупштине АП Војводине Ђорђе Башић, председник огранка САНУ-а у Новом Саду академик Зоран Ковачевић, командант новосадског Корпуса, пуковник Станимир Матијевић, председник Матице српске Божидар Ковачек и многи други.

Мученик и страдалник

Епископ Варнава, у свету Војислав Настић, рођен је 31. јануара 1914. године у Герију, Индијана (Сједињене Америчке Државе), од побожних родитеља Атанасија и Зорке, рођене Лаковић, који су га од детињства васпитавали у православном духу. Отац му је био родом из Пљеваља, а мајка из Никшића.

У Америци је живео до своје осме године. По завршетку другог разреда основне школе, Војислав је са родитељима дошао у Сарајево где је са одличним успехом завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом. Потом је са оцем отишао у Охрид код владике Николаја (Велимировића) који му је дао благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Дипломирао је 1937. године и по повратку у Сарајево постављен је за катихету у две школе. Замонашио га је 1940. године у манастиру Милешеви митрополит дабробосански Петар (Зимоњић), а седам година касније у Саборној цркви у Београду, 20. маја 1947, хиротонисао га је патријарх српски Гаврило Дожић за викарног епископа хвостанског. После Другог светског рата прогањали су га комунисти па је 11 година провео на робији. Након вишедеценијског страдања упокојио се у Господу у манастиру Беочин

12. новембра 1964. године.(Из књиге ,,Свети исповедник Варнава епископ Хвостански", протојереја Саве Б. Јовића)

[Guest]

Високопреподобна игуманија Екатерина Радосављевић

 

 

 

 

 

Марија је рођена 1934. године у породици Радосављевић, од оца Милоша и мајке Тонке из часне и радне породице. Потиче из срца српског шара, ваљевског краја из села Причевићи код Ваљева. Питом крај у западној Србији. Много се девојака и момака из тог краја одлучило за монашки живот. За живот тежак али частан.

 

Марија је била друга ћерка која се замонашила. Од малена детета, са своје две рођене сестре, привила се уз олтар Божји.

 

Имала је 14 година када је прешла праг Ћелијске обитељи. Мати Сара игуманија манастира прихватила ју је као своје дете. У ћелијама је тада било 45 сестара.

 

Искушеницу Марију у монашки ред је увео, кроз свети чин полагања монашких завета, знаменити духовник ћелијски и богослов светског гласа, отац Јустин Поповић на празник Усековања 1952. године и добија монашко име Екатерина.

 

После 18 година духовног стасавања у Ћелијској обитељи, своје монашко послушање наставила је са сестрама по духу и телу, Марином и Варваром у манастиру Гргетег на Фрушкој Гори. Била је велика оскудица у монахињама и требало је помоћи. Шест година су монахиње остале у манастиру Гргетег. Очистиле су црквену порту, раскрчиле су земљу око манастира, поправиле су и окречиле неколико соба у конаку. Служба се све време служила.

По благослову владике Никанора, три сестре Марина, Екатерина и Варвара са две искушенице из манастира Гргетега долазе у манастир Беочин 1972. године.

 

Монахиња Екатерина на празник Вазнесење Господње 1981. године прима игумански чин и од тада је игуманија манастира Беочина.

 

Октобраску награду општине Беочин добила је игуманија манастира Беочин Екатерина у име дугогодишње бриге и старања о монашком подмлатку које је најбројније на фрушкој Гори. Посебан допринос игуманије Екатерине исказан је у обнови и реконструисању манастира како би се ово световно, духовно и културно добро сачувало.

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]