Белешке из омилитике

[antics]

Верујем да сам имао срећу да ми омилитику предаје о. Љуба. Претурајући по хард диску у потрази за неком књигом наиђем на своје белешке с његових предавања. Мени су биле драгоцене, па ће можда још некога инспирисати, као и нас, окупљене у учионици преко пута библиотеке.

 

 

 

Предавања из ОМИЛИТИКЕ проф. др Љубивоја Стојановића на ПБФ БУ у зимском семестру школске 2007/08. године.

 

- - -   + + +   + + +   - - -

 

13.11.

 

= = УВОДНО ПРЕДАВАЊЕ О ПРОПОВЕДИ = =

 

Увек треба да памтимо да не проповедамо себе, него Христа распетог и Христа васкрслог (јеврејима саблазан, а јелинима безумље)! Онда и живимо „Христос посредје нас – и јест и будет“. Треба разликовати добро од зла, али се не треба злом оптерећивати. Не треба потпиривати дух разједињења (колективна гордост верске заједнице) и осуђивати оне који нису ту и сл. Проповед није време за разрачунавање, али ни за подилажење. Морају се пратити догађања.

 

Проповед мора имати централну тему, и то у форми питања и одговора. За проповед нико не треба да има забрањених тема, али мора да осети шта служи за изграђивање. Треба знати кад треба прекинути причу, и кад треба наставити: не треба се одмах саблазнити што људе нећемо из једног говора/разговора убедити.

 

Свака служба је благословена и литургијска.

 

Не говорити претњама („ће идете у пакао!“), него опоменама и обећањима („покајте се, јер се приближило Царство Небеско!“). Треба створити атмосферу поверења, без језика забране.

Проповед је првенствено обећање. Јер, Бог неће брза решења, и то и значе речи: „стрпљењем својим спасавајте душе своје.“

 

Аристотел је рекао: „да бисте придобили масе, правите се да мислите као они“, а с друге стране ап. Павле нас учи: „мислите у себи као Христос што мисли“.

 

 

- - -   + + +   + + +   - - -

 

20.11.

 

= = ИЗБОР И ОБРАДА ТЕМЕ = =

 

Стваралачки дијалог = реторичка аргументација = да проповедник посведочи оно што говори. Јер, суштина богословља није доказивање, него показивање. Доказивање је знак обнављања унутрашње сумње.

Покушај да се ставиш на место оног који мисли другачије, мораш бити у предности која обавезује – да разумеш његове разлоге. Теме свих тема су љубав и слобода.

 

Кад цитира Писмо, проповедник најпре треба да рашчисти са собом. Не значи да онај ко воли свет не воли Оца (1Јов 2, 15), не значи да се овде говори о мржњи на свет, него о новом квалитету љубави; као и што преображена природа не подразумева на првом месту уништење света, него подразумева ново постојање творевине.

 

Има ли уопште потребе за Богом? Јован каже: „нећете да верујете, јер тражите славу једни од других“.

 

Не смемо остати недоречени. Кад се каже „Бог је љубав“, није у љубави онај ко о њој говори, него онај ко је твори. Мржња је крик немоћи, а љубав иде даље од родбинских и произвођачко – потрошачких односа. Јер, то није говор о мржњи, него о новој, дубљој љубави, кад се љуби свако, а не само понеко. Јер, ми кад љубимо, ми у ближњем љубимо његову могућност да саваскрсне са Христом. Одбацујући ту љубав, одбацујући ту могућност саваскрсавања  ближњег, тако одбацујемо Божју љубав (и радимо са антихристом).

Други брат из приче о блудном сину јесте праведан, али нема љубави; док онај први, несрећник, верује у Оца. Дакле, ради све слободно, буди то што јеси, али не остај у томе што јеси, ако то није добро.

 

(анегдота о монаху светогорцу и читачу длана, кад калуђер разоткрије хироманта, или о професору призренске богословије под епитимијом због недоласка у Цркву, у време када је Његова Светост био еп. рашко-призренски. Наиме, професору је епитимија била да мора да иде у Цркву, иначе ће изгубити посао. И тај професор пита једном: „докле ћу ја морати да идем у Цркву?“, а Павле му каже: „све док не будеш хтео“)

 

Љубав се често доживљава као неверство, слабост, издаја, дефетизам, одсуство живота. Љубав треба да буде отворена према другом и другачијем, да прима његова нападања, његове оптужбе, и опет да га воли.

 

Трагедија је да стадо води пастира, а не пастир стадо – кад поп уђе у све „сеоске приче“, па разобличава грешнике и подвлачи идеју испаштања. Некад нам атеисти својим приговорима казују да неће Бога насилника, каквог им Га ми представљамо, не показујући на нама, нашим примером дакле, да је Бог љубав. Проблем је што и ми сами имамо страх од Бога, а не страх Божји – па верујемо да ћемо Бога умилостивити баш ми, а не и комшија (који, можда, не иде у Цркву).

Не можемо да говоримо свету, кад смо ставили ограде и између нас самих, јер први хришћани су затварали врата (двери, двери, са премудрошћу пазимо) Цркве, а данас двери деле Цркву на важне и мање важне.

 

Проповедник не сме да враћа у прошлост, или да тапка у месту. Проповедник мора да води човека даље, не губећи из вида појам о новом човеку. Да човек схвати да праштати није наивно, али да то објасни аргументовано, уважавајући стање верника који не дели то мишљење („па докле више само ми да праштамо, а они да нас газе?“). битно је те људе привести познанију да не треба они Бога да исправљају по својој мери, него да себе саобразе Божјој мудрости.

 

Проповед треба да се ћува једностраности; треба да изгради једну конкретну заједницу, у афирмативном, преображајном контексту.

 

 

- - -   + + +   + + +   - - -

 

27.11.

 

= = ГРЕХ КАО ТЕМА ПРОПОВЕДИ = =

 

Проповед није моћ владања, него благодат служења спасењу човека. Проповед није продубљивање бунта, него објава радости спасења. Треба покренути човекову слободу, а не претити паклом. Богоносац учи: „проповедник мора да моли човека да почне да се спасава“, а Златоусти каже: „наше је да предложимо (Царство небеско), а не да наговарамо“.

 

Несигурност пројављује страх. Само сигуран човек може да ствара. То што причамо мора бити искуствено. Да ли баш увек осећамо предокус Царства?

Не треба да просуђујемо саговорнике морално, и да их квалификујемо и осуђујемо (и то је значење молитве „да молчит“). Слушалац треба да се осећа као грађанин Царства небеског. Јер, шта су радили први хришћани: празнословили да је Нерон антихрист (иако је он то и био), или су пратили мученике? Атмосфера жуте штампе ниче у нама. Проповедник мора да је тога свестан, јер је и он сам у томе. Просто, он треба да са слушаоцем превазиђе то све, у дубљем смислу покајне динамике.

 

Проповедник мора да превазиђе и гордост и очајање. Тј, не глорификовати себе пред паством, и постављати себе као узор, али ни не смети да се уста отворе. Јер, Христос је умро да би ја и ти живели, није нас само дао живот као дар, него је и себе самог дао.

Јер, проповедник не сме да (ни несвесно) плаши разуверавањем да онај који жели да се покаје може и да истраје у покајању (као Пс 50, 14 – радост спасења у најпокајнијем псалму).

 

Није Каинов проблем смо у томе што је убио Авеља, него што постаје и судија, узима суд, дакле, на себе и каже: „нема мени опроштаја“.

Добра шанса, коју не можемо никоме ускратити, треба да је тема наше проповеди. Треба васпоставити осећај вечног живота, јер без тога се рађа логика провлачења кроз рупе у закону. Морамо да подржавамо, а не да плашимо, човека да се суочи са собом. То је да би дошло до познања да у Царству постоји шанса за сваког, па се (да се тако каже) исплати да буде се добар.

 

Вера није страх од већег, него потреба за већим. Други долазак није страшни суд, него „милост слави победу над судом“., и то значи „како судите – онако ће вам се судити“. Дакле, човек треба да себе саобрази томе, да милошћу (према ближњем)  победи суд, а не да вера буде један трговачки однос (ја дам толико, а добијем оволико). Сами проповедник треба да одобровољи, а не да уплаши; да створи атмосферу поверења, јер ту се пројављују служитељске амбиције.

Свадбено рухо (уље у лампи) одражавамо Христом, а не собом. Оно што пише у Старечники („никад се не уздај у своју праведност“) не значи да не треба бити праведан. У Христово име треба молити слушаоца да се помири са Богом (који га воли), а не да говори како се Бог наљутио.

 

У томе је суштина покајања: суочити се са собом пред Богом, веровати у Божју љубав и веровати да можемо бити бољи (за разлику од Кајина и Јуде, који би отприлике рекли  то је јаче од мене).

Примери пада (у грех) из Писма нису наведени да нас застраше, него да се ми утешимо због нашег пада. Јер, човек је слабашно биће, али драгоцено Богу.

 

Не треба превиђати грех и повлађивати му, али треба покренути човека да (најприземније) схвати да се исплати бити добар, па онда да је леп осећај бити добар, па онда у живот где опет чекау падови.

Кад човек научи да прашта, да не осуђује, да се не погађа, да се не пореди, онда је научио да се каје.

Живот је борба на терену срца; не борити се против другога, него за другога, и за сваког другога. Живот није само оно што се завршава у гробу. Човека треба најпре разумети као човек, па тек онда као проповедник. Треба човеку дати да одболује свој бол, да му не би продубљивали и продужавали бол. Ми бежимо од Јовова, а онда такве лове секташи.

Али, као претње су и опасна и лажна обећања у Цркви (нпр. молитва за нешто). Јер, Бог у рају Адаму ништа не обећава, него му каже: „ако радиш овако, биће тако“, а ђаво је тај који обећава (бићете као богови).

 

 

- - -   + + +   + + +   - - -

 

11.12.

 

= = ПРОПОВЕДАЊЕ НА СТАРОЗАВЕТНЕ ТЕМЕ = =

(исправно разумевање библијског контекста)

 

На пример Потоп, по Оцима је праслика крштења или Суда, а поп говори о Богу осветнику који жели да уништи свет. Ипак, многе СЗ теме нису само старозаветне: стварање, грехопад, Каин и Авељ...  Све се то и данас догађа. А не треба ми да „бранимо“ Бога из СЗ прича.

Можемо да говоримо, а да не нападамо, да не сатанизујемо (нпр Дарвина). Проповед не треба да буде задовољење апетита истомишљеника, него брига за спасење света и сваког човека. Сваки човек пролази кроз грехопад, Каинову завист, своје ропство и своју пасху, па СЗ даје теме за врло актуелне проповеди данас. Нпр грехопад. Да ли је битно да ли је то била баш јабука, да ли је плод био отрован...? Не, треба разлучити у тој причи да заповест није забрана, него је заповест позив, јер Адам добија земљу да њоме овлада у стваралачкој истрајности. Стварати треба не да би се потрошило, јер то је наследнички бунт према прецима, и небрига ка потомцима. Зато, треба стварати да би се све принело као свештеножртва.

Још је битно, Бог не каже „убићу те“, него каже „урећеш“, док ђаво каже „бићеш као Бог“. Августин каже да Адам није погрешио, не би се Христос родио, али вара се: родио би се, али не би био распет. Јер, ако је Августин у праву, онда не би требао да проклиње Еву.

 

Морамо имати у виду да у људима постоји развијено веровање у дуализам, па треба рећи да првородни грех није Божји пораз, јер човек није публика Божја, него треба да је сарадник Божји.

Човек има унутрашњи порив ка обожењу, и тај порив је Адам погрешно усмерио, и отада се људи често и најчешће оклизну с пута обожења у странпутицу идеологије равнобоштва. И такви смо сви – као Адам и Ева, само је „један свет, један Господ Исус Христос“ који није осудио, него обожио.

Проповедник мора да покрене човека да уђе у себе. Дакле, нађимо Каина у себи, јер иако нисмо убили или украли, да ли мрзимо? А то је рушење заједнице, и постиђује нас у есхатону. Али, ни Авељ више није наиван иако је побожан, јер није врхунац вере да нас неко/свако убије, као што ни они који мрзе нису сви Кајини, него не-Авељи. Јер, Авељ није брат блудног сина. Извуцимо закључак зашто Бог није хтрео да прими жртву Каинову. Како каже Господ: „кад не чиниш добро, зло је на вратима“.

 

Зашто је, дакле, Бог крив за стихије? Где је ту човек, који треба да саствара Богу? Заборављамо на очување (Ноје) и увек некако апострофирамо пропаст (неваљалог света). Али, и то није Божје подизање против човека, него човека против себе. И кад се дошло у безизлазно стање, Бог сачувава Ноја. Јер, све што је створено не може да пропадне, јер Бог је све створио за вечни живот. Јер, зар је Бог крив што се неко дрогира и умре млад? А Бог неће да спречи ништа, да руши слободу Адамову. Јер, све му је већ унапред рекао, није могао још да га и вуче за уво...

 

Нејасније ствари треба објаснити јаснијима. Тешко је нпр објаснити Божју љубав, или вавилонску кулу без контекста Педесетнице. Содом и Гомора стоје насупрот Авраамовом госпољубљу. Не треба акцентовати неке догађаје као догађаје Божјег гнева.

Језик силе није језик Цркве; Црква се не брани, она сведочи да љуби сваког човека. Они који нас прозивају, позивају нас да будемо још бољи. У проповедима не треба „разводњавати“ суштине, а разводњава када ни проповеднику није јасно. Асно је онда када се суштина може изнети језиком који човек разуме.

Не треба причати само неке сладуњаве „причице“ о Христовим чудима, и не треба лишавати слушаоце тога дда је историја старог Израила и наша – новог Израила. Јер, Павле каже да је онај огњени стуб био Христос, а и сам Господ кажеЧ „Авраам, отац ваш, виде овај дан и обрадова се“. Јер, лако је поверовати ако Он сиђе са Крста, али вера је када верујеш у Њега када је умро и погребен. А бог је дао и разум и вољу, па би силазак са Крста насред Голготе био заиста Божји атака на човекову слободу.

 

Палама је рекао: „проповедник је чедољубива мајка која зна када треба дати детету да једе само, а кад треба сажвакати и дати му тако“. Е, та храна не треба да је неслана, мора да је сварљива, јер проповедник мора да проживи Библију да би је сведочио.

 

У каиновској борби се гради вавилонска кула, али зар то није борба за опстанак у сивилу (homo homini lupus est)? Или, велике силе и њихови нуклеарни програми= Дакле, све је то и данас око нас. Па, чак и са нама у свему томе.

А треба имати у виду да су у старим хагиографијама 80% свих библијских цитата старозаветни. Сваки проповедник треба да гради своју комуникацију својом одговорношћу, са свешћу да дело Божје ради, тј да не критикује претходника. 

 

 

[antics]

Да подвучем, ако можда није било јасно: ово су моје белешке, дакле није у питању записано оно што је о. Љуба говорио, него оно што сам ја у датом тренутку стигао/одлучио да запишем. То што је он говорио неупоредиво је шире од мојих сакатих бележака. Ја кад их читам - сећам се самога предавања и могу да разумем да неко и неће њима бити одушевљен. Али ће оне можда подсетити некога на предавања којима је присуствовао, некоме... А ако ништа од овога није потребно, администрација ће то очас  

[Zawisza]

Daj još beležaka, inspirativno, fini jezik,  ...

[antics]

Нема више, на жалост. Нисам стизао да запишем, само сам слушао, упијао... 

[Zawisza]

Piši, lepo je kad može nešto fino da se nauči, uneo si kvaliteta u forum...