Иконе Богородице, посебно поштоване у РПЦ

[Guest Оливера]

У Владимирском сабору, на месту иконе пренесене у Москву, урађена је копија исте величине, од игумана Ратског манастира на Волини, и постављена по наређењу светог митрополита Петра.

Поново је благодатна помоћ од чудотворне иконе Владимирске, била јаљена године 1408. против ординског цара Едигеја, који је неочекивано дошао до Москве. Тада није било у Москви ни кнеза ни митрополита. Од људи није било помоћи. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапијати ка Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Едигеј се припремао да пресуди Москви, но у то време је примио вест о нередима у Одри и убрзо се удаљио из Москве.

Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, године 1451. до Москве је дошао Ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили предграђе Москве и радовали су се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је у време пожара обавио крсни вход на зидовима града. Видевши инока Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му је рекао: „Антоније, приљежно моли Бога за избављење града“. Антоније му је одговорио: „Ти си велики архијереј Божији, и Твоје молитве не презире Богоматер, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе град.“ Московљани су се били са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи ново појачање Татара. Но ујутро је под зидинама нестало непријатеља. Ноћу су побегли од Москве, узевши са собом само лака кола. По казивању летописаца, „Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде на њих са многобројном војском.“ Мазавша је у страху окренуо коња кући, његовом примеру следовали си и његови војници, сви се устремњујући у бекство. Војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од Москве. Велики кнез је показао народу Победитељног Војводу страшних пукова, он је похитао у храм и пао пред Владимирском иконом, са благодарним сузама славећи заступницу православних. После 8 година од најезде Мазовши, напао је на Москву његов отац Седи – Ахмет и у гордости се хвалио да ће поробити целу Русију. Син великог кнеза Јован, прогнао је његове пукове из Русије. Епископ Јона је припао ка заступништву Богоматере, посрамио хвале Ахмета и устројио године 1459. допуну у похвалу у славу и част Богоматере у Успенском сабору.

Православна црква свршава још и 23. јуна празновање Владимирске иконе, као успомену на избављење Русије чудесним заступништвом Богоматере од Ординског цара Ахмета, године 1480. за време великог кнеза Јована 3. Васиљевича. Ахмет, хан Златни Орди, пошао је с громадама велике војске да опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси називали појасом Богоматере, која чува московски посед. Велики кнез, укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и отечество. Обе војске су стајале цео дан друг против друга у очекивању напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, збило се дивно избављење нашег отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да отступи од Угре, желећи сачекати да прђу Татари. А Татари су разумели ово отступање као да их Руси намамљују у заседу и зато су почели отступати. У почетку су то чинили полако, ноћу их је неочекивано обузео такав страх, да су они побегли главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано и свргавање ига татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружије, ни мудрост људска није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установљено је у 1480. год. 23. јуна празновање и у тај дан се у Москви врши крсни вход у Сретенском манастиру с Владимирском иконом Пресвете Богородице.

А 21. маја, православна црква свршава и трећи пут празновање, Сретење чудотворној икони ради два догађаја. Први је био 1514. год. ради обновљења Владимирске иконе у дому митрополита Варлаама, ради чега је и установљен био крсни вход из Успенског сабора у Сретенски манастир 21. маја.

Са успоменом на обнову сједињено је празновање другог историјског догађаја: Избављење Русије заступништвом Владичице.

...

[Guest Оливера]

Године 1521. од Кримских Ногајских и Казански Татара, под вођством Ахмета – Гиреја, који је продро у московске пределе, са толиком брзимом, да је велики кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на брег Оки, да би задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег Новогорода и Вороњежа, до брегова реке Москве, непријатељи су узели као плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали оставивши их по земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану, и Астрахану. Слабе и старе су морили глађу, оскрнавили су свете храмове. Према отсјају запаљених дрва стајао је Ахмет Гиреј, неколико врста од Москве, и ни откуд није било наде у помоћ. У Москви је царствовала пометња. Сви су бежали у Кремљ. У гужви су газили једни друге. Сви су тражили спасење у Кремљу, а сузне молитве нису вршили. У пола ноћи један блажени по имену Василије, са сузама се молио у придворју Успенског сабора. Његова дуга молитва је била загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом отварају, и чудотворна икона Богоматере излази са свог места, и од иконе се чуо глас: „Излазим из града са руским светитељима.“ По том се св. црква испунила пламеном, који је у магновењу исчезао. Те је ноћи, седећи у својој келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, која је била слепа, је видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других светлих мужева у свештеним одеждама. А посред њих је чудотворна икона Богоматере. Но тек што су изишли на Фроловска врата, срели су их преподобни Сергије Радоњежки и Варлаам Хутински, и припали к ногама светитеља и питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама одговорили: „Дуго смо молили Свемилостивога Бога и Пречисту Богородицу за избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из града него да и понесемо и чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи презпели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог допустио да дође варварски народ, и да их сада казни, да се кроз покајање врате Богу. Свети подвжници Сергије и Варлаам, почели су умољавати одлазеће светитеље, да би посредништвом својим умилостивили праведни суд Божији, и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову Матер. Свтитељи су осенили град крстообразно. Икона Богоматере се врати у Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити московску посаду али су видели око града безброј руске војске и с ужасом известили о томе хана. Хан томе није поверовао и послао је друге поверљивије. „и видеше тада дупло више руске војске и рекоше му“. И тећи пут посла неке од ближњих да установе истину. Они су са трепетом побегли говорећи: О царе, што касниш? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, и побегоше. Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја. Крсни вход се врши у Сретенском манастиру.

У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, Православна Црква радосно вапије пред Њеном Владимирском иконом: Данас се светло украшава славни град Москва, као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну икону Твоју. Ка Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако:  О, Пречудесна Владичице Богородице, моли се, из Тебе оваплоћеном Христу Богу нашем, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од свих непријатељских напада и спаси душе наше као Милосрдан.

Није једино од Татара избављала Богоматер православну Русију. Наступила су тешка времена за Русију, у којима јој је суђено било трпети такве беде, за које она није знала и у временима најезда Татара. Са свих страна су се појавили нови непријатељи: Пољаци, Швеђани, и Кримски Татари. Велики кнез Теодол Иванович је схватио да нема довољно снаге да би се упустио у борбу са тако силним непријатељима, и обратио се Небеској Заступници. Татари су већ били на Воробевим брдима, око Москве. Велики је кнез са свим народом и свештенством вапијао ка Богородици и поткрепљен молитвом, изашао је са својом војском насупрот непријатељима. У средину војске је била постављена икона Богоматере. Татари су се жестоко били дан и ноћ. Наједанпут их је све ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на Руса и уливала им страх. Тако да су они у гомилама бежали ка своме логору, и све даље и даље, док нису дошли у своју земљу, та их је сила гонила. На путу су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне Војводе, и од Које су црпели храброст и искуство задобивши победу.

Наступила су тешка времена. Најгори Татари, Пољаци и Швеђани су разорили Русију, и отимали безаконито од ње целе области. А на пресолима православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма и зажелео да православни руски народ учини неправославним. Његове слуге су се понашали као варвари, упали су у храм Успенија, и са патријарха Јована почели кидати свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице и рече: „Овде пред овом иконом ја сам удостојен архијерејског чина, и 19 година сам чувао светлост вере. Сада видим невољу црке и како обмана и јерес торжествује. Мати Божија, спаси православље!“ Истински је устао против самозванаца и пред том самом иконом молио себи небеску помоћ и заштиту православља. Заступањем Богоматере самозванац је свргнут. Извојевана је победа над злом. Русија је стављена под заштиту православља, а руски је народ са страхопоштовањем пред небеском заступницом је стремио из покољења у покољење и осветио себе поклоњењем Богоматери, пред чудотворном њеним ликом. Код нас се каже не мртвој икони, већ живом изображењу, Изабраној Војводи.

После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богоматере, Та Света Икона је служила као благослов великим кнезовима у свим важнијим догађајима у животу.

Пред Њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отечеству. Од давнина и до овог времена све руске монархије су примале свештено увенчање и миропомазање за царовање пред ликом Владимирске иконе у Успенском Московском сабору. Пред иступање против непријатеља, велики кнезови и цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При избору све руских митрополита и патријараха, Владимирска икона Богоматере је биле јемац и благослов. Имена за избор, запечаћена царем, полагана су са панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богоматере, да она покаже – кога је изволела Она сама изабрати. После молебствија сам цар или старији од архијереја, ломи печат и објављује име изабранога. При општој невољи, архијереји су се са молитвом обраћали ка Владимирској Божијој Матери, као на пример у време рата, пожара, болести. Када је велики пожар уништио Москву 1547. године, Владимирску икону су хтели изнети из Успенског храма, но никако је нису могли померити с места. По речима летописца: „Сама Богоматер није само чувала своју икону но и цркву и сав свет покрива и штит“. Многи су се удостојили видети над успенским сабором жену у светозарним одеждама, како се моли и осењује храм. Њеним милостивим заступништвом гнев Божији се почео блажити, и пожар се утишао не причинивши штету храму. У невољама архијереји су узимали чудотворну икону и носили као посредницу пред властелом. Године 1698. патријарх Адријан је посредовао за осуђене на смртну казну стрељањем од императора Петра 1. држао је у рукама Владимирску икону Богоматере. По изгнању Пољака из Москве Пожарским и Мининим, руска војска и народ је вапијао: „Боље нам је умрети него предати на поругу Владимирску икону Пресвете Богородице“. При наиласку Француза на Русију, у 1812. год. икона је Владимирска по заповести свише, била послана у Владимир 2. септембра. При доласку у Владимир, свету икону су један дан са крсним входом носили по граду. Из Владимира преосвећени Августин је отишао са иконом у Муру, а одатле, 20. октобра вратио се са њом у Москву. Владимирска икона Богоматере се налази у Московском Успенском Сабору, на левој страни царског врта, у направљеном кивоту у висину 1 аршин и 7 вершков, у ширину с непуних 15 вершков. Риза је на икони од чистог злата. Древни грчки рад са драгоценим камењем. Процењен на око 60 000 рубаља у сребру.

Извор: Радио Светигора

[мирођија]

[мирођија]

[мирођија]

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[Оља]