Миљков манастир - Ваведење Пресвете Богородице

[ribar]

Миљков манастир - Буковица



Један је од манaстира Моравске свете горе који се налазе на десној обали реке Велике Мораве
Миљков манастир је своје садашње име добио у другој половини 18. века а ранији назив је био Буковица. Није познато ко је подигао манастир Буковица, али први писани документ о њему датира из 1374. године. Те године кнез Лазар својом хрисовуљом (повељом) дарује метохе манастиру Раваница, између осталих помиње се БОУКОВИЦА БРОД НА ГЛОЖАНСХЕ НА МОРАВ.
Постоје тумачења да је манастир подигао Деспот Стефан Лазаревић, али то је више претпоставка, а мање историјска чињеница.
Има историјских података који говоре да је у манастиру Буковица око 1420. год. радила манастирска преписивачка школа за преписиање старих књига.
После пада Србије, Турци су 1467. године извршили попис становништва у коме се помиње и манастир Пресвето Ваведене и село Гложане. Неоспорно је да је реч о манастиру Буковица.
У време аустријске окупације Србије, на једној аустријској географској карти уцртан је манастир Буковица.
Претпоставља се да је поновном окупацијом од стране Турске, манастир порушен и спаљен.
Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија садашње име Миљков манастир. Миљко је у старијим годинама живео у манастиру, ту се упокојио и сахрањен је у порти манастирској.
Од 1787. године па на даље, преко Миљковог манастира одржавана је веза са устаницима Коче Анђелковића (Кочина крајина-Фрајкорски рат).
Године 1793. на основу турског фермана, ресавски кнез Петар Јаковљевић из Гложана изабран је за врховног кнеза дванаест србских нахија. Он је почео са обнављањем манастира јер су га Турци после пада Кочине Крајине за одмазду спалили.
У то време, крајем 18. века, у манастир долази свештеник Миљко Ристић из Лапова и веома интензивно и делотворно наставља са већ започетом обновом манастира. У овом периоду обнавља рад и манстирска школа за описмењавање и образовање будућих писара, учитеља, попова.
Ову школу је, у ранијем периоду, завршио и војвода Стеван Синђелић око 1780-85. године док је као младић живео и радио на имању кнеза Петра Ерчића Јаковљевића у Гложану.
У периоду припрема за Први Србски Устанак, Миљков манастир постаје место окупљања ресавских и шумадијских устаника.
Године 1803. у манастиру се састају нахијске старешине и за вођу устанака бирају Обор кнеза Петра, али он то одбија.
Године 1808. у знак захвалности, Миљков Манастир добија од Карађорђа на поклон црквено звоно на коме је писало: ''ливено за владе Верховног Вожда народа Сербског Георгија Петровича''. Храм је 1811. комплетно обновљен на старим темељима.

Године 1830. звоно је скинуто и однето у Крагујевац и било је прво звоно које је зазвонило у слободној Србији, касније је послато у манастир Раваница. Од кнеза Милоша, манастир Миљково је касније добио ново звоно.
Сломом Првог Србског устанка, манастир је за одмазду опљачкан и спаљен.
Око 1820. године манастир је делимично обновљен и наставља са духовним радом.
Садашњи пут за манастир, поред стене, просекао је поп Станиша Алексић из Црквенца. Био је ученик манастирске школе и учесник 1. и 2. Србског Устанка, сахрањен је са јужне стране цркве.
Године 1856. извршена је знатнија обнова манастира, под руководством игумана Хаџи Пантелејмона, родом из Гложана. Садашња грађевина цркве је из тог периода. Од те обнове па надаље почиње успон манастирског живота.
Око 1900. године направљен је камени зид чији су остаци на југоисточној стени манастира.
Године 1926. у манастир су дошли руски емигранти – монаси са високим интелектуалцима у братству на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим. Манастир је духовно и материјално обновљен. Капела коју су саградили се и данас налази у склопу манастира. У манастиру су боравили до 1936. године. 
Године 1952. манастир је претворен у женски општежитељни манастир. Прва настојатељица била је најпре монахиња, а од 1967. године игуманија Доротеа. У овом периоду манастир је добио и данашњи изглед. Године 1968. је завршен сестрински корпус са јужне стране, године 1996. трпезарија у наставку сестринског корпуса, године 1999. завршен је конак за госте.

[Пајко]

 

Као ктитор се помиње и каравлашки кнез Ђорђе Радулбеговић, војвода у служби Деспота Стефана Лазаревића
али то није историјски потврђено а пошто има података да је 1420. године радила манастирска преписивачка
школа за преписивање старих књига, овај манастир, се повезује са манастиром "Манасија" и Деспотом Стефаном.

 

У тефтеру "Браничевског субашилука из 1467. године се помиње као напуштен под именом "манастир
Пресвето Ваведење" што је неоспорно "Буковица". Помиње се у турском попису из 1476-78. године где
се каже да у њему живе четири монаха. Последњи пут се помиње у турском попису 1516. године уз
податак да је манастирско имање сејалиште села Добршева.

[Пајко]

Братству су припадали јеромонах Јован, касније епископ Шангајски и чувени Отац Тадеј Витовнички који су овде примили постриг и рукоположени.Братство је 1939. године премештено у манастир Туман, а тамошње братство у Миљков. Миљков манастир је 1952. године претворен у женски општежитељни манастир са игуманијом високопреподобном Доротејом (Бојковић) која је била на дужности до 25. децембра 2007. године. 

 

Сестре, на челу са мати Доротејом, показале су велику љубав и пожртвованост, урадивши нов живопис у Цркви и подигавши нов конак, започет 1961. године, који је освештан 1968. Садашњи иконостас и живопис је 1967. године урадио монах Наум Андрић. Али, на томе се није стало. Саграђен је још један, лепши и новији конак у коме се налази и зимска капела посвећена светом Максиму Исповеднику. Мало је манастира у Србији који имају овако леп и удобан конак, који је довршен нешто после 2000. године. Наравно, не смемо заборавити ни прекрасно уређену манастирску порту, којој би могле да позавиде и најуређенији паркови у Србији.

 

Схи игуманија Доротеја (Бојковић) и сетринство које је она предводила је заслужно за обнову манастира "Златенца", такође, и манастира Светог Николе (познат као "Добршева", налази између "Златенца" и "Миљковог").

[Пајко]

 

Данашња игуманија Миљковог манастира је м. Ангелина са 16 сестара , 2 духовника и 1 послушника. 

[Guest]

Прошле године дошао је владика архиепископ Марко берлински Руске Заграничне Цркве , донео је делиће моштију светог Јована Шангајског , свете Јелисавете и Варваре и њихове Службе.
Такође , архиепископ Марко нам отавио и објавио Најрадоснију вест , да ће РЗЦ ускоро канонизовати и преподобног Амвросија Курганова духовног оца светог Јована Шангајског.
Задњи замонашени монах ( после осласка Руса ) био је мој чукун деда монах Рафаило Милошевић ( монах што се спомиње у горе наведеном тексту ) , а касније , овом Сестринству придружила се моја баба монахиња Гаврила ( ту је и започела прве искушеничке дане пре више од 50год. док је чукун деда био жив ), осетивши задње дане овоземаљског живота , желела је да се овде поново врати , стално је говорила  ДА СЕ САХРАНИМ ТАМО ГДЕ САМ И ЗАПОЧЕЛА , БЛИЗУ МОГ ДЕДЕ МОНАХА РАФАИЛА.
Владика је благословио , дошла је и после осам месеци - Упокојила се уочи светог Николаја Српског и Жичког 2009г.Господње.
Монах Рафаило се упокојио 1.маја , а монахиња Гаврила 2.маја.

[Искушеник]

http://www.eparhija-dalmatinska.hr/arhiva2009/0146-09-c.html

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/995/tekst/svet-knjige/print

[Guest]

БРАТЕ !

Полако се припрема канонизација , владика Марко је почео Службу да сатавља преп.Амвросију.

Чињеница да је Свети , за живота Свето је живео и после упокојења Свети се показао ( на сам дан његове сахране - Господ га већ прославио ) , Благодат исцељења.

Када јаве за каноникацију - ОБАВЕСТИЋУ СВЕ ВАС .

[Guest]

[Пајко]

МИЉКОВ МАНАСТИР СА РУСКИМ МОНАСИМА



На самом крају 1925. године вршилац дужности старешине манастира је био јеромонах Теодосије (Валаамски) руски избеглица, који је 4. фебруара 1926. год. предао ову дужност Русу јеромонаху Амвросију. Нема сумље да почетком 1926. год. настаје ново доба и ново поглавље у историји миљковог манастира. Наиме, по споразуму представника наше и Руске заграничне цркве овај манастир је проглашен за српскоруски општежитељни манастир. Новом настојатељу Амвросију је остављена инструкција да у манастиру заведе живот по угледу на светогорске и најчувеније манастире у Русији. Крупна морална личност, велики духовник, јеромонах Амвросије, био је и високи интелектуалац. Привукао је цвет руског монаштва у емиграцији а манастир је, у тишини, усамљености и делеко од сваке светске вреве, убрзо постао оазом монаштва. Братство, махом састављено од Руса, веће крајем 1926. год. је бројало 20 душа. У манастиру су се вршиле све уставом црквеним прописане службе а манастир бележи успехе и стални напредак.
у 1928. год., од 15. до29. јуна, пребивала је у Миљковом манастиру чудотворна икона курске Божје Матере, велика светиња руског народа. Огроман број нашега света поклонило се овој светињи док је пребивла у овом манастиру. Те исте године је оправљена и црква споља.
Не само строги монашки живот, какав се у манастиру проводио, уставно богослужење и дивно руско пјеније, били ти који су, из дана у дан, привлачили све већи број посетилаца светињи на Морави, већ је то била и узорна економија: баште, њиве, виноград, воћњак; затим, онај унутрашњи ред и чистоћа, зоографисана трпезарија, поправљен кров, подигнуте нове келије... Све је то одисало једном новом снагом, новим духом, молитвеним и побожним, којим се живело у манастиру. Колики је значај, у то време, придаван манастиру сведоче и безброј забележених посета високих званичника наше и РЗ цркве. О животу у Миљковом манастиру за време игумана Амвросија веома сликовито говори у свом дневнику, иконописац и монах, Наум Андрић који је објавио јеромонах Јован Рапајић у Браничевском веснику за јануар/фебруар 1937. године. јер је одмах видео његов уметнички, историјски и шири значај. Дневник сведочи да је Миљков манастир био дисциплинована радна заједница по вођством Амвросија Курганова рођ. 1. јануара 1896. год. у селу Говорово, срез сарански, Русија. Дипломирао је на богословском и филолошком факултету у Варшави након чега је отишао у чувени манастир Оптину Пустињу. Као руски емигрант, припадао је најпре јурисдикцији бугарске православне цркве, затим је прешао у Југославију, најпре у епархију шабачко-ваљевску а затим у епархију браничевску 1926 год. У чин аримандрита рукоположио га је епископ браничевски др Јован 1931. године. Архимандрит Амвројије настојатељ манастира Миљкова преселио се у вечност 18. маја 1933. год. на велику жалост братије. Покојник је светлео строгим монашким животом а и његова обитељ је могла да служи за углед и узор осталима. Сахрањен је у порти Миљковог манастира. У натпису на мермерном гробу стоји: "Овде почивају земни остаци схиархимандрита Амвросија (Курганова) пож. 40. г. оснивач српскоруске киновије, који се упокојио 17. маја 1933. г. Самопожртвована љубав и преподобна смерност красиле су целог живота овога слугу Христовог и најпримеренијег монаха. Споменик му подижу Срби и Руси који су се уверили да је отац Амвросије"свима био све, да како год кога" и приведе Богу."
Схиархимандрита Амвросија је наследио игуман Лука (Родионов). Тих година су Миљков манастир посетили многи епископи Руске заграничне цркве. Братству је припадао и учени јеромонах Јован (Максимовић) потоњи епископ шангајски. Једно веме је у манастиру била изложена чудотворна икона Мајке Божје из Курска. Игуман Лука Родионов је осликао иконостас цркве у Глоговцу која је саграђена 1936. године по пројекту архитекте Момира Коруновића по чијем је пројекту рађен и иконостас. Одлуком епископа браничевског др Венијамина 478/936. г. од 24. фебруара 1936. године братство манастира Миљковог у архијерејском намесништву ресавском премештено је у манастир Туман а братство манастира Туман у Манастир Миљков.
 

[Guest]

Повест о чудотворној икони Мајке Божије АХТИРСКE у Манастиру Миљково

Руси су је донели заједно са чувеном Курком Мајком Божијом. Када су одтишли на запад, са собом су понели Курску , а Ахтирску су оставили у Миљково.

 

Ова икона припада иконама Мајке Божје које су се у Русији доста прославиле.

 

У првој половини 18. века при Покровској цркви у селу Ахтирка, Харковска губернија, служио је свештеник отац Василије Данилов, који се одликовао праведним животом, јаком вером и трудољубљем. У време косидбе, 2. јула 1739. године, отац Василије, желећи да испроба нову косу, отишао је с њом у своју башту, која се налазила око храма. Једва што је успео да замахне косом, приметио је у високој трави икону Пресвете Богородице, како лежи пред њим у високој трави и зрачи неком ослепљујућом светлошћу. Коса је испала из руку свештеника. Он је пао на колена и почео да чита познате му молитве Богородици. Затим је он са побожношћу подигао икону и понео је у свој дом. Овде је она стајала три године, побуђујући код домаћих необичан осећај поштовања. Било је примећено, да ако се ко спремао да проведе ноћ у тој соби, где је икона, на њега је нападао непознати страх и он је бежао из собе. Без обзира на дубоко осећање побожности код оца Василија, икона се није чувала у потребној чистоћи. Три године након што је пронађена, отац Василије је у сну добио наредбу од Пресвете Владичице да својим рукама ослободи икону од прашине која је нападала на њу, да је омије чистом водом и да је украси. Од страха се пробудио и те ноћи испунио наређење Царице Небеске.

Исте ноћи видео је он и други, необични сан. Сањао је да иде к реци, да у њу излије воду, која му је преостала након омивања иконе. Срете Богородицу у лику прекрасне девојке, која му рече: ''Куда носиш ту воду? Врати се са њом кући и чувај је, она ће болеснике лечити од грознице!'' Отац Василије је имао кћер која је управо страдала од тога. Пробудивши се, напојио је том водом и она је истог часа оздравила. И други су се исцелили од грознице, који су од те воде пили.

Посматрајући икону, свештеник је приметио на дасци оштећења и поручио је једном иконописцу да их поправи. Он је икону понео са собом, спремајући се да за два дана почне да ради на њој. Но ноћу је од иконе чуо глас: ''Устани, јер је настало време да вратиш икону одакле си је узео. Поправити је ти не можеш.'' Иконописац се молио пред иконом остали део ноћи, а рано ујутру је вратио оцу Василију и испричао му о свему. Због свих ових околности, уверио се отац Василије у чудотворну моћ иконе и одлучио да је приличније да она стоји у храму. Постављена у свети храм, ускоро се икона прославила и новим чудесима.

Код иконописца Јована било је наручено да поправи живопис иконе. Његов син је боловао од грознице. Сазнавши за чудесна исцељења, отац је омио икону водом и напојио малишана, који је оздравио. Затим се збило још неколико исцељења.

Наређено је да се истраже ова чуда и бригадир Лесовицки са пуковским старешином је дао писмено сведочење да многи људи, долазећи из разних места добијају исцељење од ове иконе. То је било затражено из Петербурга, из Светог Синода и императорка Јелисавета Петровна је наредила нову истрагу, која је доказала истинитост свега. Била је наређена и трећа истрага. Иследници, кад дођоше у Ахтирку, позвали су сва лица, која су примила исцељење, да дају исказ под заклетвом. Коначно, 1751. године Свети Синод је заповедио да се Ахтирска икона Мајке Божје има поштовати као чудотворна.

Прослављење иконе је врло обрадовало царицу. Она је решила да јој у Ахтирки подигне камени храм. Гроф Растрели је израдио план храма. Императорка је својеручно уписала у књигу прилога суму од 2000 рубаља, у то време огроман прилог. Књига се та чува и до сада. Црква је освећена 1768. године и по својој величини је величанствена. Прослављењу Ахтирске иконе у вишим круговима руског друштва, а такође и одушевљењу Царице много је допринео овај догађај.

Године 1748. пролазећи за Петербург, у Ахтирки се задржала болна удова баронеса Вајдел са две малолетне кћери. Бринући се за судбину својих девојчица, којима је претило да остану потпуна сирочад, баронеса се жарко молила пред иконом Богомајке за исцељење. Ноћу је видела у сну Владичицу, која јој је рекла: ''Узалуд молиш за оздрављење. Тебе чека смрт. Пожури да раздаш по црквама и сиротињи цело твоје имање. То ће бити корисно за твоју душу!'' Болесница је указала на своју децу. ''Не брини се о деци, одговорила је Богомајка, ја ћу им бити свагдашња Покровитељка. А ти се припремај за смрт, јер ћеш умрети за три дана и раздели своје имање по црквама и сиромашнима, да би се молили за тебе!'' Болесница је свој сан испричала духовнику и журно почела да дели своје имање. Заиста, за пет дана она је умрла. Вест о томе дошла је до Царице и она је позвала сирочад на Двор, васпитала их и удала за двојицу велможа: једну за грофа Пањина, а другу за грофа Чернишова. Оне нису никад заборавиле благодатну помоћ која им се излила преко Ахтирске Мајке Божје и давале су до смрти богате прилоге храму, где је икона пребивала.

Уочи Свете Тројице икону из Покровског Сабора на најсвечанији начин преносе, а то је установљено 1844. године, у обновљени Ахтирски Тројицки манастир.

Најпознатије копије чудотворне Ахтирске иконе Мајке Божје налазе се и у следећим местима:
– у Харкову, у храму Светог Архангела Михаила;
– на обали Оскола, у храму села Боровој, где је раније била Горохватска Богородичина пустиња;
– у селу Межиричи, Лебединског округа, у Покровском храму;
– у селу Рјасном, Ахтирског округа, где је нарочито поштована;
– У селу Есману, Черниговског округа; и
– У Москви, у величанственом храму са пет престола, која носи име ''Николе Јављенога'', на Арбату, овој икони је посвећен Свети Престо.
 

И света обитељ манастира Миљков има част да чува једну копију ове Чудотворне иконе. Круна на икони дар је у Христу упокојеног синђела Хаџи Јована Стојковића. А сребрни дарови прилог су поменутог оца Јована за душу његове почивше мајке Јелисавете, као и сребрњаци, који су прилог високопреподобне игманје, мати Доротеје, настојатељице ове свете обитељи.

Пресвета Богородице, спаси нас. Амин!

[Пајко]

[Пајко]

Сајт Миљковог манастира (Ваведења Пресвете Богородице):

 

http://www.miljkov-manastir.info/

[Пајко]

 

Миљков манастир - посебан утисак остављају фреске Преподобног Исака Сирина и Деспота Стефана Лазаревића

[Пајко]

 

Седми је, у низу(низводно), манастира Моравске свете горе.