Отац Димитрије Дудко

[Guest Оливера]

Димитриј Дудко, свештеник

Датум рођења:

24.  фебруар 1922. 

Датум смрти:

28.  јуна 2004.

Датум рукоположења:

1960.

Отац Димитриј Дудко је рођен  24. фебруара 1922. у селу Зарбуда, Брјанског региона у сељачкој породици.

Године 1937., када је Димитрију било свега  15 година, власти су ухапсиле његовог оца јер је одбио да се прикључи колективним фармама (колкозима). Мајка остаје са троје мале деце, фактички без средстава за живот  и могућности да их добије. Породица је некако преживљавала до 1941. године, када постаје још горе – долази до нацистичке окупације која је трајала скоро две године. Године 1943., после одласка Немаца, Димитрија позивају у Црвену армију и слабог, неухрањеног, одмах шаљу на фронт. Годину дана касније, после рањавања и тешке упале  везане за тифус, отпуштају га из армије.

Године 1945.  Димитрије је ступио у Московску Богословију, након чега је 1947. године пребачен у Московску Духовну Академију. Међутим, већ шест месеци касније, 20. јануара 1948. године, он је ухапшен и осуђен на основу члана 58-10 КЗ. РСФСР (због анти-совјетске агитације и пропаганде) на казну од десет година у логорима, а затим на још  пет година лишавања грађанских права. Кроз осам и по година, 1956., ослобађају га из затвора и са великим кашњењима враћа се на Академију, где је дипломирао 1960.

Након завршетка студија, рукоположен је у московској цркви Светог Петра и Павла, која  је, међутим, 1963., била порушена, откривајући следећу жртву нових таласа отвореног прогона религије од стране такозване „обновљене“ власти под вођством Хрушчова. Оца Димитрија премештају у цркву Светог Николе, која се налази на Преображењском гробљу.

Године 1973., о. Димитрију сасвим забрањују да служи, „због нарушавања црквене дисциплине“, јер је, прешашвши границе дозвољеног „одржавао разговоре са људима.“ Међутим, четири месеца касније забрана је укинута, и он је постављен за свештеника  у Орехово-Зујевском округу Московске области, у Храму Великог Никите.

После неког времена о. Димитрије је повређен у аутомобилском судару, услед чега су му поломљена колена обе ноге. Прогноза лекара је била: на своје ноге никад више неће стати, у најбољем случају на штаке, а о служби више ни не треба да мисли. Ипак, после "чудесног" (његове речи) излечења после пет месеци, о. Димитрије започиње службу у цркви Смољенске  Гребњевске иконе Богородице у Московској области.

Пет година касније, 15 јануара 1980.,  поново је оптужен према Кривичном законику за анти-совјетску делатност. То је била Брежњевско- Андроповска спирала завртња развоја социјализма. Једино што у  том „класичном“ опредељењу не изазива сумњу: није било стагнације социфицираности злостављања и мучења људи, не стагнира страх у мислима десетине милиона људи.

Када је ухапшен, од о. Димитрија је конфискована и нетрагом нестала огромна лична библиотека. Међу конфискованим, налазио се његов последњи рукопис: "Каквим језиком разговарати са савременим светом", и није враћен до сада ... Отац Димитрије је пет месеца преседео у истражном затвору КГБ –а и кроз годину и пет месеци, случај је затворен.

На овај или онај начин, али о. Димитрије је у септембру 1980. почео да служи у храму Владимирске Иконе Богородице у селу Виноградову у Московској области. Четири године касније, пред одржавање Светског фестивала омладине и студената, њему је било суђено да и даље лута: или због страха страх од могућих "контаката“ са странцима,  или обучавајући се за превентивно “прозирање“  будућих жеља "светских" власти, црквене власти су га поставиле за сеоског свештеника у село Черкизово (4 сата вожње), где је служио по цео дан.

Отац Димитрије био је врло свестран: био је свештеник и исповедник и великог броја духовне деце, као и организатор сталних  хришћанских чтенија и разговора, промишљен проповедник и писац.

Значајна духовна искуства, велико искуство у комуникацији са људима о. Димитрија, описано је у разним објављеним и необјављеним радовима. Његово име је познато на Западу: осам његових књига објављено је тамо, и преведено на многе језике.

Дела:

„О нашој нади. Разговори“ , „Верујем, Господе“, „Недељни разговори“, „На време и у погрешно време“, „Непријатељ изнутра“, „Литургија на Руској земљи“...

28. јуна, у 5 часова, после дуже болести у 83-ој години, свештеник Димитрије Дудко  је умро.

Образовање:

1947.-МосковскаБогословија.

1960. -Московска Духовна академија.

Извор: Руска Патријаршија

[Guest Alefshin]

Свештеник који је мисионарио у најгоре време по Цркву, вреди га споменути на нашем форуму.

Браво за тему!

[Guest Alefshin]

Гребнево 5 часть из 6

[Guest Alefshin]

http://www.krotov.info/spravki/persons/20person/1922dudk.html

[Guest Оливера]

Отац Димитрије Дудко

се родио 24.02.1922., у селу Зарбуда у Брјанској области, у породици сељака. Његов отац је ухапшен као кулак 1937., а 1943. је послат на фронт, али је кроз годину дана враћен због тифуса. 1945. Димитрије ступа на Московску духовну богословију, коју завршава 1947., када уписује Московску Духовну Акдадемију.

Само годину дана касније, 20,01.1948., хапсе га и осуђују по члану 58-10 КЗ РСФСР (антисовјетска агитација и пропаганда), на десет година у лагеру и накнадних пет година губљења грађанских права.

1956., је ослобођен и наставља са похађањем Академије, коју завршава 1960.

Рукоположен је у свештеника и почиње да служи у московској цркви Петра и Павла. Пошто је црква разрушена 1963., отац Дудко је премештен у цркву Светог Николаја, на Преображенском гробљу.

Забрањено му је да служи 1973., због проповеди у којима је постављао оштра и неугодна питања тадашњој интелигенцији. Забрана је скинута четири месеца касније и он је постављен за свештеника  у Орехово-Зујевском рејону московске области у цркви Великомученика Никите.

Кроз пет месеци, отац Дудко почиње да служи у цркви Смоленско-Гребневске Иконе Мајке Божије у селу Гребневу, крај Москве.

15. јануара 1980., поново га хапсе. Кроз четири године шаљу га у село Черкизово.

(превод потиче са горњег извора)- Оливера

[Guest Оливера]

Отац Александар Мењ и отац Димитрије Дудко

[Guest Оливера]

http://www.pravoslavie.ru/sm/5960.htm