Канонизација Петра II Петровића Његоша

[Odahviing]

какве глупости се овде читају .. извинте на примедби ...

 

Koliko ne volim ovakve komentare, ako imaš primedbu uzmeš pa odgovoriš ili pokušaš da odgovoriš na pitanja

 

 

Питања митрополиту Амфилохију и свима који подржавају канонизацију владике Рада:

1. У ком то народу постоји култ Његоша као Светитеља?

2. Јесмо ли ми толико незнавени да нам Руси шаљу његову икону?

3. Како то да се већ сликају фреске и иконе патријарха Павла, а већ више векова нико није одлучио да Његоша фрескопише или иконопише?

4. Како то да никада није било ни помена канонизације до сада, као што је било у случају Николаја, Јустина, Симеона...?

5. Која су се то чуда дешавала на његовом гробу?

6. Има ли моштију, ако већ сви записи о преносима говоре о костима?

7. Ко то упућује Његошу молитве за заступништво'?

8. Какав је био став САМОГ Његоша о ЛИТУРГИЈИ, ПОСТУ, ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ, а што се може видети из његових забелешки и његових савременика?

9. Како се односити према ЈЕРЕТИЧКОМ учењу код Његоша?

 

Кад се одговори на ова питања можемо наставити разговор. До тада само можемо причати у категоријама - ЈА ТАКО МИСЛИМ или ТАКО ЈЕ РЕКАО МИТРОПОЛИТ, БЕЋКОВИЋ ,КОШТУНИЦА...

 

 

Ako već misliš da su gluposti, onda moraš da imaš razlog zašto misliš da su sve to gluposti, pa izvoli napiši, prosvetli narod koji gluposti piše

[marko_13]

Да, рецимо Свети Николај Жички Његоша није сматрао ни оригиналним религиозним мислиоцем, а камоли хришћанским светитељем.

[Тања1]

Ја сам крива! Обесите ме!

[obi-wan]

Ja cu napocetku poruke da se ogradim - i dalje se mislim, da tako kazem - nisam ni za ni protiv. Trudim se da sagledam celo pitanje koliko mogu sire (jasno mi je da ni to nije dovoljno ni izbliza), jer verujem da ima mnogo toga sto mi promice. Mada, moram da kazem, nisam bio u prvom momentu ni malo odusevljen ovim potezom mitropolita, a i sad se tako osecam, ali ostavicu zakljucak za kasnije, dok se malo slegne cela tema.

 

A evo, za sve ucesnike na temi, sta o ovom pitanju kaze nas prof. dr. Darko Djogo, ili Hariton Alogijadis sa starog foruma verujem. Za one koji ga ne znaju, ili nisu citali nista od njega, odmah da kazem jedan izuzetan teolog u svakom pogledu.

 

Clanak je sa njegovog bloga.

 

http://darkodjogo.blogspot.com/?spref=fb

 

...

 

"Светитељу – запис дубоке оданости

 

У овом смутном од најсмутнијих времена које су, изгледа не случајно, заједно погодиле српску Цркву и српске државе, вијест да је, дне 6-19.5.2013 Љета Благости Господње у лик светих причислен Петар II Петровић Његош узбудила је нашу црквену али и ину јавност као ријетко који догађај. У сред афера и спекулација, у сред свеопште оптерећености најприземнијим аспектом „црквеног“ бивања и живота – један догађај који, иако ће засигурно и сам бити бачен у блато поменуте феноменологије мизерног, говори да Црква има и боље и свјетлије да каже и да буде свијету од онога што су таблоиди у посљедње вријеме имали да кажу о Њој и Њеном постојању.

 

Његош – Светитељ?

 

Морам признати да и ја морам почети од упитника. Да одмах буде јасно: Његош је лик и личност са којом сам одрастао. Незаобилазно представљен на гуслама, навођен и пјеван, и то још у оно златно доба гусларског појања кад се није пјевало у осмерцу (к`о што може и Рамбо Амадеус) него у строгом епском десетерцу, Његош се у мој дјетиљи ум урезао и упјевао на славама, Њега смо удисали као ђедове бркове, вуну и сланину. Он је био разлог због којег смо и у нашим херцеговачким кућама пјевали „Свјетла мајска зоро“ – е да би дошли до Ловћена на коме „Његош спава, најмудрија српска глава“ (данас је не пјевамо јербо би, изгледа, морали устати да поздравимо химну, а и нешто нема тог нама најдражег стиха. Па је лакше „сјеђет`“ но изазивати дипломатски скандал). У сваком случају, ја сам из куће у којој је мудра ријеч „ка` Његошева“. У којој ти прво објасне да постоји Његош, па има и некакав Шекспир. Али светитељ? Искрено, не знам да Га је ико икад споменуо као таквог. Да је рекао „Слава му и милост“, као Светом Василију Острошком. Касније, одрастајући, Његош је од мириса ђедовог џемпера и меритума мудрости постајао све извјеснији, све присутнији: један од оних пјесника којима се непрекидно враћам(о). Наизуст смо памтили, а не учили читаве одломке Горског вијенца, а ја, канда, сањалица – философ – теологу (човјек мора бити све то да би био једно од тога) непрекидно сам читао Лучу микрокосма – и нисам знао да ли ме је више опијала космичко-логосна фасцинација, онај паскалновски осјећај да величанственост свемира само блиједо одсијава Величанственост Творца или ме је више опијао језик, мој идеални језик, ни вуковски, ни класицистички, мој Свети Грал (на жалост, изгубљен за вјекове) српског језичког и културног осјећаја да се помири народно и словенско. Али ни тада нисам размишљао о Владици као Светитељу. Прочитао сам и прелијепу, надахнујућу Религију Његошеву – књигу која подједнако свједочи колико је био дубок и надахнут Његош колико и колико је био дубок и надахнут Св. Владика Николај. Увјерио ме је Лелићки Златоуст да је Млијечни пут – поезија, и Све поезија. Увјерио ме да је пјесник – светитељ, али и даље нисам долазио да спознања да је Пјесник – Светитељ.

 

Зашто?

 

Можда зато што сам самјеравао Његоша и оним другим, очима историје. Што сам, спремајући испите из Историје Цркве имао прилику да чујем колико му је, биће, понекад била тјесна мантија у, а поготово сакос. Нећу сад ни да спомињем шта се све још ту препричавало и пречуткивало. И историја је, канда, пуна трачева, ако већ и сама почесто није трач. Али, остаје и понешто несумњиво „погрешно“. Остаје нешто што се свакако, и у најуглађенијем виђењу неће упасати у предвиђени калуп за светитеље. Остаје „Ноћ скупља вијека“. Остаје она анегдота у којој Његош одбија да цјелива Часне вериге јербо „Црногорци не љубе ланце“ (препричавана по читанкама, она је у мени живјела као вјечита асоцијација на дивљачки и потпуно нерафинисани осјећај који наш динарски човјек и иначе гаји: а то је да је његово достојанство, његов идеал, битнији и живљи и од присуства Светитеља и Светиње; да је оно што је у њему створио отор према завојевачу – а то је осјећај сопственог достојанства и поноса као мјерила свега осталог – подједнако сурово и према хришћанској поруци у којој треба сагети главу. Могу лако да замислим Србина који бива саразапет са Христом, али тешко да могу да замислим Србина који пере ноге Апостолима.) На крају, и сам избор насљедника се показао као историјски сумњив, да не кажем промашен. Књаз Данило је био све само не врстан владар и насљедник Светитеља. Не чини ми се, искрено, нимало светитељском ни благодарење Богу што си ме „над милионима и душом и тијелом украсио“.

 

Па, ипак: Да: Његош – Светитељ!

 

Притом не мислим да је просто Његош као пјесник „заслужио да буде светитељ“. Није Црква САНУ да прима на основу пјесништва у редове истинских бесмртника. Не мислим ни да је „политичка ситуација“ у Црној Гори довољно добар разлог: ни доказивање „црногорствености“ Митрополије, ни подилажење локал патриотизму који је постао национализам није довољно добар разлог за тако што: ни из перспективе Цркве која гледа очима вјечности, ни из перспективе садашње јер је „независна Црна Гора“ настала као идејно анти-његошевски пројекат па, иако им понос не да да Његоша тако лако отпишу из сопствене баштине, властодршци поменуте мирко-државе погазили су све његошевско, Косовски завјет понајрпије, па им канонизација Његоша неће вратити памет на прагове са којих су давно отишли. Дакле, и тај разлог треба искључити. Шта онда остаје?

Остаје Његош сам. Такав какав јесте. Одмах да кажем: поред тога што је Његош у очима многих све оно што и мени, биће тешко истим тим људима показати и доказати зашто је Свети Петар Цетињски попут Стрица му. За то постоји више разлога, а најважнији је: не само да је прост народ, него и теолошко-црквена јавност „средње таласне дужине“ годинама навикавана да Светитеља гледа као испуњавача услова за светост. Светитељ је, просто, неко ко се животом, мученичком смрћу или чудима квалификовао за светитеља. Треба бити поштен па признати да је често и један дух присутан у теолошким круговима подстрекавао такво становиште. Када се студент теологије нађе пред примјерима у којима мора јасно да види да „није све код Дионисија за хваљење“ (израз Св. Василија Великог о Св. Дионисију Александријском), његов духовник би му брже боље интервенисао и све свалио на „безбожног професора теологије који подвргава искушењу“. Тако студент, читајући о Св. Григорију Нисијском и питању апокатастазе, Св. Епифанију Кипарском и иконопоштовању и др. просто „прескаче“ и „жмири“ на наводне „гријехе Отаца“ настојечи да по сваку цијену сачува сопствени идеал „Светог Оца“ као црквене варијанте марвеловим суперљуди. Да ствар буде још гора, ако не наиђе на понеку напомену Еп. Атанасија Јевтића у Патрологији или сам не прочита како је поменута дилема рјешена у Духовном руковођењу Варсануфија и Јована – готово невоља! Не само да студент, свештеник или, не дај Боже, владика неће умјети да одговори себи на једно питање, него ће остати ускраћен за једно од најважнијих искустава Православља – искуство реалног живота који подразумијева не ружичасто ушминкавање него благодатно сагледавање цјелине.

Какве ово везе има са Његошем?

Чини ми се огромне. Суштинске. Јер: ако будемо судиили Његошу сходно сопственим (агиолошким) идеалима – нећемо пресудити Његошу, него нашој индолентности за истински живот. Ако Његоша будемо уклапали у наше калупе за светитеље – попуцаће калупи, прије него што ће Његош престати да буде Боговидац.

Јер Његош је такав какав јесте Светитељ. Немогуће је да човјек осјети, чврсто вјерује – исповједајући то и на самрти – да је овај свијет, исти онај који је „тиран тиранину“ уједно и „подложан законима“ Божијим, а да не буде светитељ. Јер, мјера човјека је да гледа свијет, живи у њему, трпи и пита се о смислу свега. Мјера хришћанина је да вјерује да овај свијет, па макар и био прожет страдањем и болом, јесте осмишљен Свесмислом. Мјера Светитеља је да то исповједа, да о томе пјева, да том поезијом надилази не само сумњу, него да, и сам творац, подражава Творцу, да и питање и вјеру надиђе поетским чином. Јесте, пролази живот, ситан и често ситничав, човјек се у њему креће оном динамиком пада и устајања. Али само Светитељ је у стању да се не запита о Смислу. Само Он да га носи уза се. А Његош је и у томе светитељ. Јесте, не уклапа се – знао је и он – у „имиџ“ светитеља да „пјева љубавне пјесме“. Али, није ли и то живот, није ли у Ноћи он показао да је хришћанство и тактилно, онолико колико је и суптилно, да је управо зато суптилно јер је тактилно (и обратно)? Нисмо ли одавно требали да напустимо „имиџ светитеља“ е да би нам они казивали како је то истински, аутентично живјети? Није ли и раније требало „опростити“ Св. Николају Речи о Свечовеку јер никада и није било шта да се опрости, јер је у свим формама – одувек и заувек и код једног икод другог Христос ту, међу њима?

 

Појавиће се још многа питања. Колико је често Његош служио и кад рукополагао? Може ли се Светитељ „утрпати“ у једнострано виђени профил „(нео)патристичког“ светитеља? Или је и он, попут св. Марије Египћанке, литургијско вријеме доживљавао не квантитативно него квалитативно? Остаће још многа питања. Зато:

 

Његош  - Светитељ..."

[Баба]

Кад ће нама панонскијем Србљима вратити у минеј и зборник светитеља Арсенија Чарнојевића ?

 

 

Он је био у народу поштован као светитељ и имао је своју службу и тропар и дан посвећен. После разних прогона и затирања Србаља мало ко сад ово знаде.

 

По уједињењу СПЦ нико више и не спомиње светог Арсенија Чарнојевића. А он је у народу препознат као светитељ и народ му се на овим просторима молио по његовом представљењу.

 

Дакле ?

[marko_13]

Кад ви пречани будете имали довољно моћног архијереја. Можда оног који може Христовог апостола и јеванђелисту оставити поцрњеног, а свог претходника црвеним словом означити.

[Баба]

Кад ви пречани будете имали довољно моћног архијереја. Можда оног који може Христовог апостола и јеванђелисту оставити поцрњеног, а свог претходника црвеним словом означити.

 

 

Јел ти то нешто на рачун црногорског клана ?

 

Него ајд сад мимо клана, реално какве су то перипетије да губимо свеце?

[marko_13]

Светитељ је Светитељ без обзира да ли га ми овде таквим препознамо. То што неке не препознамо говори више о нама него о њима.

[Vaske]

Светитељ је Светитељ без обзира да ли га ми овде таквим препознамо. То што неке не препознамо говори више о нама него о њима.

 

И то што кажеш. На Његошевом случају ћемо сазнати више о нама него о њему.

[marko_13]

Тачно. Већ видимо много више о нама него о њему.

[Баба]

Светитељ је Светитељ без обзира да ли га ми овде таквим препознамо. То што неке не препознамо говори више о нама него о њима.

 

 

Ето да сам ја сад почео да заступам Његоша за свеца ви бисте ми сви у глас да сам етнофилетиста... а пошта ја преферирам Арсу ви ми ту нешто философирате неповезано...

[Тања1]

Balša Brković:
SVI CRNOGORSKI SVECI

[Gerhard]

Balša Brković:

SVI CRNOGORSKI SVECI

 

Ala ti je izvor....

[Тања1]

Ala ti je izvor....

 

Можете ли ми рећи где сам ја то написала да ми је узор? Ако не нађете, није лепо да ми трпате Ваше речи у уста.  Постављам за читање, вреди сагледати са свих страна и са свих аспеката. Јасно? Управо читам, па ако Вас буде занимало моје мишљење о томе, а Ви ме прво лепо питајте шта мислим о чланку.

[Odahviing]

Ако не нађете, није лепо да ми трпате Ваше речи у уста.

 

Upravo urađeno sa tvoje/vaše strane