Васкрс на Тајвану

[Срђан Ранђеловић]

 
Божијом вољом нађох се на Тајвану! Заиста се долазак у ову далеку земљу не може никако другачије објаснити. И колико год ме радовала помисао на одлазак на Тајван, толико сам имала чудан осјећај непознатог. Прије него што ћу кренути на пут, брат Стаменко ме питао да ли сам икада могла и помислити да ћу ићи у земљу чији превод о православној цркви сам добила од о. Гаврила. Заиста невјероватно! И онда сам се присјетила текста о том народу који и дан данас вјерује у мноштво богова, новац и материјалне ствари.
 
Путем интернета сам пронашла архимандрита, о. Јонаса Муртоса, који води православну цркву на Тајвану па смо преко мејла успоставили контакт, добивши упутства како доћи до цркве у Таипеиу. Са његовим благословом и кренух на пут.

Моја срећа је била неизмјерна када сам, по доласку, упознала православне људе из Украјине и Бјелорусије са којима договорих заједнички одлазак у цркву. Васкрс сам дочекала у православној цркви у Таипеиу (Таипеи данас има око 7 милиона становника), која се налази у предграђу овог града, поред ријеке Xиндиан. Наиме, то није црквени објекат већ простор који је изнајмљен у једној згради на 4 спрату. Када смо изашли из лифта на вратима једног стана је постављен крст тако да смо само по томе знали да је ријеч о цркви... А када смо ушли у стан нашли смо се у једној просторији средње величине са мањом кухињом са стране, и тоалетом (изнајмљена гарсоњера). На зидовима просторије постављене су иконе, а у средини су постављене столице што ме мало збунило. На церемонију је дошло око 50-так људи (нешто Кинеза, Руса, Украјинаца, Грузијаца, један Арменац, Американац са породицом, Бјелорус, Македонац, Александар из Београда (филмски режисер) и ја).
 
Служено је на енглеском, кинеском и руском језику, са понешто грчког јер је о. Јонас Грк (са Свете Горе). У почетку, да будем искрена, нисам имала осјећај који сам очекивала... можда зато што ми је све било страно и што нисам разумјела језик у срцу, али у једном тренутку о. Јонас је одлучио да одржи бесједу која је била изузетно дирљива. На најједноставнији могући начин тим људима (азијатима) је објашњавао шта су Бог, љубав, покајање, праштање, суштина Православља, али нисам сигурна да су га успјели схватити. Затим је о. Јонас објаснио да ће извршити освећење светих Дарова пред свима нама објаснивши значење тог чина, и давши нам инструкције како да се молимо. За мене је то било равно чуду! Као да ми је поклоњен најљепши могући дар, ту преда мном. Е управо тада, у тој молитви, осјетила сам такву радост и онај предивни осјећај који ријечи не могу описати, благодарност Богу за све! Знала сам да сам управо тамо гдје требам да будем и нисам се осјећала као странац већ као нераздвојни дио те чудне заједнице.
 
Сам крај службе био је јако дирљив јер је о. Јонас толико био у молитви да сам имала осјећај као да није са нама, и у једном тренутку је занијемио (као да ће заплакати), међутим брзо се вратио и завршио церемонију. Причестила сам се заједно са свима који су се припремили за ову свету тајну, а онда нас је о. Јонас поздравио најљепшим поздравом на различитим језицима: CHRISTOS ANESTI! ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! CHRIST IS RISEN!
 
Благословивши храну (свако је понешто донио) услиједило је честитање и настављено заједничко дружење... Отишла сам да се упознам са о. Јонасом и предала сам му икону Пресвете Богородице Лепавинске скупа са малим иконама, које је он са радошћу узео. Пошто је све поздравио, вратио се до мене и почели смо разговарати о овим људима. О. Јонас се бави и психологијом, и изучава многе књиге које се баве анализом људског понашања. У овој земљи, одмах по рођењу, дјеца се уче послушности, без постављања питања, нема развијања емоција а родитељи врло често шаљу дјецу код својих родитеља како би они могли радити по цијели дан и тек викендом их виђати. Да ли можете замислити да родитељи никада не љубе своју дјецу? Овдје нема исказивања емоција! Поред тога, о. Јонас је навео примјер његових пријатеља, азијата, који су сада стари брачни пар. У разговору са мужем он је сазнао да муж никада, за сво вријеме колико су у браку а сада увелико имају унучад, својој жени није рекао да је воли. Питала сам о. Јонаса како се млади уопште вјенчавају, а он је одговорио да је код њих уобичајено да након виђања двоје младих одређено вријеме мушкарац пита дјевојку да се уда јер то тако уобичајено. Такође ми је дао савјет да никада не постављам питања професорима (пошто сам сада на курсу), јер се овдје учи од малих ногу да се то никада не ради. Уколико студент постави питање професору то значи да доводи у питање његов ауторитет! Том студенту ће бити веома тешко заврштити факултет. Овдје се ствари прихватају без постављања питања...
 
Проповиједање Православља овим људима је, из свега наведног, веома тешко. Питање је да ли они уопште могу схватити појам љубави, а шта могу без љубави? Говорећи о вјечном животу и припремама које сада чинимо како бисмо се настанили у Царству Небеском, о. Јонасу ови људи често постављају питање зашто да желе вјечни живот када је овај живот који сада живе само патња? У себи сам обећала да ћу се молити за о. Јонаса, јер колико љубави, труда и жртве морате уложити да бисте били овдје, радећи готово немогућу мисију са овим људима! Давши нам благослов о. Јонас ме позвао да му се јавим и да наставимо разговор јер смо морали ухватити задњи воз за наш градић.

Завршила бих овај мој субјективни доживљај предивним ријечима нашег брата Владимира: „Остаје нам барем да овакви какви јесмо, свако на свом меридијану, заједно запјевамо пјесму ширу од Земљиног шара, побједоносну химну нашем Спаситељу: „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав!

с. Драгана


Фотографије погледајте на страници извора:

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6973