Свети Владика Николај: Христос Васкрсе

[Guest]

Свети Владика Николај: Христос Васкрсе

5. Мај 2013 - 7:59

 

После најтамније ноћи освануо је најсветлији дан у историји рода људског.

 

После Великог Петка грануо је Васкрс.

 

Ово се догодило како је видовити Господ наш рекао и прорекао.

 

Осуђени Христос јавио се као Судија света.

 

Избијено и убијено тело Његово оживело је.

 

Попљувано лице засветлило се као сунце.

 

Место трнова венца - круна Цара над царевима.

 

Место осамљености - војске су га анђелске окружиле.

 

Место десетак разбеглих ученика - пола милијарде следбеника славе га данас.

 

Место тесног гроба - стотине хиљада посвећених му храмова по свој земној планети.

 

Обнажено тело обукло се у славу небесну. Љуте ране засијале се као звезде.

 

Крв из рана непрестано се још точи у милионе путира - животворно пиће верних!

 

Унакажен од убоја јавио се у красоти невиђеној.

 

Оковани роб показао се свемоћним Господарем неба и земље.

 

Бездихани мртвац открио се као Животворац.

 

Одбачен од људи - посведочен као једини Спаситељ људи.

 

Продан за тридесет сребреника постао је мерило свих вредности. Стандард свега доброга!

 

Непознати сад је најпознатији.

 

Загонетни - сад је Кључ свих загонетки.

 

Најудаљенији - сад је најближи сваком срцу људском.

 

Погребени праведник васкрсао је.

 

Неправедно осуђен од људи постављен је од Бога за Судију живих и мртвих.

 

Нараштај за нараштајем опијао се Њиме.

 

Племе за племеном прилазило је к Њему.

 

Народ за народом поклањао се Њему.

 

Царства курјачка уступала су место царству Јагњетовом.

 

Крвожедна племена паганска, очишћена Његовом крвљу, уздигла су буктињу Божије истине и братољубља.

 

Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана.

 

И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово име и Његову славу. Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти ни на бурном океану ни у беспутној пустињи нити под стрелама дивљака. Јер су знали, да ко за Њега умре, тај вечито живи.

 

Ко год се од хришћана борио за праву слободу, борио се у Његово име;

 

Ко је тражио правду, позивао се на Њега;

 

Ко је тражио Бога, није могао Њега мимоићи;

 

Ко је проповедао братство, проповедао је Њега;

 

Ко је мирио завађене, стављао је пред њих Крст и Јеванђеље.

 

Грешници су се кајали од стида пред Њим.

 

Злотвори су савлађивани Његовом љубављу.

 

Бесомучници су исцељивани Његовим именом.

 

Очајници су добијали снагу гледајући у Његово Распеће.

 

Покајници су вапили Њему за опроштај.

 

Самртници су предавали своје душе у Његове руке.

 

Страдалници су се уздали у Њега.

 

Борци за истину и слободу носили су Његово крсно знамење.

 

Крстоносне војске заклињане су Њиме.

 

Мученици за Његово име и Јеванђеље журили су у смрт као на весеље.

 

Не говорим ја о неколико стотина или неколико хиљада њих, чија су имена уписана у календар, него о безбројним милионима свих крштених генерација по васцелом свету у току две хиљаде година, чија су имена знана и уписана на небесима: о војсци Христовој, против које је немогуће војевати, и према којој су све противничке војске као „трска стучена и лан задимљен“; о спасеним народима на небу, чији је број већ близу броја песка у мору и звезда на небу, како је обећано Авраму.

 

Христови противници још у првом нараштају говорили су међу собом: „Шта да се ради? Зар не видите да му се не може ништа? Гле, свијет оде за Њим.“ Ово што су они тајно шаптали међу собом злобно и устрашено још за живота Исусова, у првој генерацији крштених људи, то можемо ми данас радосно објавити трубама и клицањем: Заиста не може му се ништа: гле, уистини, свијет оде за Њим!

 

Јер човек може победити човека али не и Сатану. А Он је победио Сатану. Човек може победити дивљу природу, али не и смрт. А Он је победио смрт.

 

Човек може убити човека, али не и васкрснути. А Он је васкрсавао мртве, васкрсао је и Себе, и васкрснуће на крају билионе оних који су веровали у Њега.

 

То ће бити Његова света породица у светом и вечном царству Његовом. Нека би дао Бог да се и ви сви нађете у тој светој породици Христовој, у којој се већ налазе милиони ваших предака, старих и нових.

 

Или зар не осећате ви, да све ово што ја говорим, говорим не само о јеванђелској и општој црквеној историји, него и о историји ваших богоносних и крстоносних предака: свештеника мученика и радника паћеника, и сељака и тежака који прекиваху час плугове у мачеве, а час мачеве у плугове; крстоносних војника, што са крстом војеваху, па или са крстом побеђиваху или под крстом умираху; кнежева, краљева, царева и свих великих богољуба, који својим благом подизаху задужбине по земљи својој и туђој, држећи се оне народне мудрости: „Све за душу, а душу низашто“; девојака и момака, удовица сиротица, које попут свете Петке, светога Саве и царице Милице и Јелене, презреше све пролазне радости живота па кретоше уском и трновитом стазом монашких подвига у наручје Христово; и безбројних стараца и младенаца, који за име Христово бише вођени кано овце на кланицу, и то не само у старо гусларско време, него и у наше епске дане.

 

Стара православна вера у васкрсење распетога Христа, и распете правде уопште, често је потврђивана и подмлађивана легионима нових и све нових мученика српских за Христа. Ево једног из многих примера нашег времена и нашег поколења:

 

Кад су безбожни властодршци постројили у Краљеву 2200 грађана, разног узраста и пола, ненаоружаних и невиних, да их стрељају због 22 њихова војника погинула у борби са националним српским четницима, тада један богомољац, Драгослав, црквењак наше катедрале, стојећи у строју, узео је да мирно чита Нови завет. Приметивши да ће непријатељ убрзо да пуца из митраљеза, он затвори свету књигу и метну у недра, па онда викне из свега гласа:

 

„Не бојте се смрти, браћо, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!“

 

На то из две хиљаде грла као из једнога разлеже се одговор као олуја:

 

ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

 

У том плотуни загрмеше и 2200 хришћанских тела оборише на земљу, док 2200 душа узнесе се у небесну војску мученика за веру Христову. Јер макар да је неко од њих и грешан био, као разбојник на крсту, отишао је у Рај зато што је пред смрт признао и исповедио васкрсење Христово.

 

То су све моја духовна чеда, из моје тужне резиденције. Кам да сам и ја са њима с таквом славом отишао из овога света у бољи! Али судба Божија није то хтела. Него ме оставила да се мучим и преживљујем муке свога народа.

 

Но ја вам овим не казујем историју жалости, но историју славе вашег народа. И уздржавам се да вам говорим више, да се не би погордили. Јер знајте да врлине предака не спасавају небрижне потомке. Потрудимо се зато бити до смрти на духовној и моралној стражи да би се одржали на висини наших крстоносних предака.

 

Честитајући вам данашњу славу вашег храма - славу над славама свега хришћанскога света - ја похваљујем вашу љубав према Христу и вашу народну слогу. Растите у тој љубави и утврђујте ту слогу. Поштујте свога неуморног владику и свог вољеног новог пароха рођеног у мојој епархији као и све свештенике духовнике. Не обазирите се ни лево ни десно него напред правим путем Божијим. Да би заслужили улазницу у небеско царство Христово, коме су се приволели сви крштени преци ваши, да би се удостојили великог Састанка са Христом и својим мученичким рођацима из давних и нових времена. А шта је слађе од тога састанка? И да би стали у строј безбројних војски анђелских и светитељских, па у хору с њима славили вечну победу Христову над смрћу певајући:

 

 

Христос воскрсе из мртвих, смрћу смрт попра и мртвима у гробовима живот дарова.

 

Христос воскресе, браћо и сестре!

 

Христос воскресе, радост донесе!

 

 

 

 

Беседа на Васкрс,
Чикаго 1946. године.

 

 

Извор: СПЦ

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%81-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%B5-r1539