Света стража изнад Подгорице

[Guest - . . .-]

Свештеник Никола Пејовић: чувар храма у коме почива највише светаца Српске православне цркве – 42 момишићка мученика Снимио Н. Ђурић

Од нашег сталног дописника

Подгорица – Храм Светог Георгија светли неким чудним сјајем, издиже се међу стотинама малих и великих кућних и градских светиљки на брду Момишићи изнад Подгорице. Само је он будан сваког трена, стражари над градом у ком је рушен, спаљиван и обнављан више пута.

Није радост ни у једном народу позивати се на број мученика, јер и један ако је, довољно је туге и покајања. А у храму Светог Георгија почива највише светаца Српске православне цркве на једном месту – 42 момишићка мученика – које је након 324 године од смрти Свети архијерејски сабор прибројао за свеце.

Зна се само да се злочин десио 1688, на један од великих православних празника – на Божић или Васкрс.

Реду Христових мученика придружили су се по мукама и страдању онога трена када их је спалио моћни турски паша Сулејман. Силан Турчин је био немилосрдан па је наредио да се у цркви живи спале два свештеника и четрдесет ђака, махом из братства Поповића.

Јуначко братство Поповића, љубећи руке својих свештеника, није хтело продати веру за понуђену условљену „слободу”. Легенда каже да су им Турци нудили да приме ислам у замену за главу – али нису хтели.

Пошто нису хтели, главом су платили. Онако како се плаћа све што нема цену – слобода и вера.

Владика црногорски-приморски Амфилохије о њима је изговорио: „Знали су да је земаљско за малена царство, па су радије себе жртвовали за Христа Бога, него да жртвују своју душу и образ за лажну веру и за лажно и пролазно богатство.”

Да се велики освајачи нису мирили са поразима, нити праштали другима победе, доказао је Сулејман паша, који је, огорчен због учесталих пораза своје војске на бојном пољу, посебно оном у крвавом походу на Куче, одлучио да у „живи огањ” претвори црквицу у, тада селу, Момишићима, на периферији изнад Подгорице.

Кости спаљених сакупљене су и чуване у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, где су биле похрањене за све време турске окупације. Када је храм у Момишићима обновљен 1936. мошти су, по благослову тадашњег митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића, пренете и положене у ћивот испод часне трпезе.

Народ памти и преноси с колена на колено да је пренос моштију пратило „све што је могло да хода”.

„По казивању старијих, била је тада и тим поводом литија у којој је учествовала цела подгоричка варош и не само она”, прича нам свештеник Никола Пејовић. „Док је, кажу, крстоносац био већ у цркви у Момишићима, онај последњи тек је излазио из цркве под Горицом.“ Раздаљина од Цркве Светог Ђорђа под Горицом до цркве у Момишићима, преко старог висећег моста на Морачи, износи око три километра, па се на основу тога може закључити колики је простор народ покрио том приликом.

У време Другог светског рата Немци су у цркву уселили своју радио-везу и радио-станицу, а 1942. године бива срушена. Након њих стигли су ослободиоци и није било мудро питати ни за мученике ни за цркву. Ћутао је верни народ са свештенством и молио се. Четрдесет ђака и два свештеника пресели су се у легенду.

Након 53 године црква је обновљена. Године 2006, на Младенце, свете кости су извађене из земље, опране вином и ружиним уљем и положене у ћивот.

„Није тачно утврђено када је изграђена. Неки извори говоре у 16. веку, али се помиње и у повељи цара Душана Хиландару из 1348. Део новог живота овог храма јесу и фреске посвећене покољу из 1688. и икона ’Четрдесет два момишићка мученика’, која је благословљена и на литургији у храму на Врачару”, подсећа свештеник Никола.

На предлог митрополита Амфилохија, момишићки мученици су и формално канонизовани и од наредне године биће у црквеном календару.

„Централна прослава Светих новомученика момишићких, од ове године, одржаваће се 17. маја, а свету литургију служиће митрополит са свештенством. Који ће датум бити унет у календар као свети још са сигурношћу не могу рећи. То ће одредити Сабор Српске православне цркве”, објашњава нам свештеник.

Сада при храму школу веронауке похађа четрдесеторо деце, активан је и беседничко-реторички клуб „Златоуст”, веронаука за одрасле, али и Добровољно друштво давалаца крви.

Храм на Малом брду је света стража изнад Подгорице. Светли и чува верни народ.                          

 

Новица Ђурић

објављено: 04.05.2013.

 

Објављено у Политици

[Пг]

У цркви Светих новомученика момишићких ће се вечерас, као и претходних година, служити поноћна Литургија.

У почетку је било 50ак људи(и толико људи је правило гужву јер је црква буквално 5 са 5), али заслугом свештеника Јовице, који је сада у Канади, и тамошњих мјештана тај је број је удесетостручен. Није да имам фаворита међу свештенством, али такво домаћинство и однос, које је према свима показивао свештеник Јовица, се ријетко сријеће. А могу да кажем да је добио достојног замјеника. Ако ико је ико од вас ко чита овај форум неким случајем у Подгорици, ја му од свег срва препоручујем да дође ноћас на поноћну Литургију.

 

Свети Мученици Момишићки молите Бога за нас.

[Ромејац]

 

 

 

Подгорица – Храм Светог Георгија светли неким чудним сјајем, издиже се међу стотинама малих и великих кућних и градских светиљки на брду Момишићи изнад Подгорице. Само је он будан сваког трена, стражари над градом у ком је рушен, спаљиван и обнављан више пута.

Није радост ни у једном народу позивати се на број мученика, јер и један ако је, довољно је туге и покајања. А у храму Светог Георгија почива највише светаца Српске православне цркве на једном месту – 42 момишићка мученика – које је након 324 године од смрти Свети архијерејски сабор прибројао за свеце.

Зна се само да се злочин десио 1688, на један од великих православних празника – на Божић или Васкрс.

Реду Христових мученика придружили су се по мукама и страдању онога трена када их је спалио моћни турски паша Сулејман. Силан Турчин је био немилосрдан па је наредио да се у цркви живи спале два свештеника и четрдесет ђака, махом из братства Поповића.

Јуначко братство Поповића, љубећи руке својих свештеника, није хтело продати веру за понуђену условљену „слободу”. Легенда каже да су им Турци нудили да приме ислам у замену за главу – али нису хтели.

Пошто нису хтели, главом су платили. Онако како се плаћа све што нема цену – слобода и вера.

Владика црногорски-приморски Амфилохије о њима је изговорио: „Знали су да је земаљско за малена царство, па су радије себе жртвовали за Христа Бога, него да жртвују своју душу и образ за лажну веру и за лажно и пролазно богатство.”

Да се велики освајачи нису мирили са поразима, нити праштали другима победе, доказао је Сулејман паша, који је, огорчен због учесталих пораза своје војске на бојном пољу, посебно оном у крвавом походу на Куче, одлучио да у „живи огањ” претвори црквицу у, тада селу, Момишићима, на периферији изнад Подгорице.

Кости спаљених сакупљене су и чуване у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, где су биле похрањене за све време турске окупације. Када је храм у Момишићима обновљен 1936. мошти су, по благослову тадашњег митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића, пренете и положене у ћивот испод часне трпезе.

Народ памти и преноси с колена на колено да је пренос моштију пратило „све што је могло да хода”.

„По казивању старијих, била је тада и тим поводом литија у којој је учествовала цела подгоричка варош и не само она”, прича нам свештеник Никола Пејовић. „Док је, кажу, крстоносац био већ у цркви у Момишићима, онај последњи тек је излазио из цркве под Горицом.“ Раздаљина од Цркве Светог Ђорђа под Горицом до цркве у Момишићима, преко старог висећег моста на Морачи, износи око три километра, па се на основу тога може закључити колики је простор народ покрио том приликом.

У време Другог светског рата Немци су у цркву уселили своју радио-везу и радио-станицу, а 1942. године бива срушена. Након њих стигли су ослободиоци и није било мудро питати ни за мученике ни за цркву. Ћутао је верни народ са свештенством и молио се. Четрдесет ђака и два свештеника пресели су се у легенду.

Након 53 године црква је обновљена. Године 2006, на Младенце, свете кости су извађене из земље, опране вином и ружиним уљем и положене у ћивот.

„Није тачно утврђено када је изграђена. Неки извори говоре у 16. веку, али се помиње и у повељи цара Душана Хиландару из 1348. Део новог живота овог храма јесу и фреске посвећене покољу из 1688. и икона ’Четрдесет два момишићка мученика’, која је благословљена и на литургији у храму на Врачару”, подсећа свештеник Никола.

На предлог митрополита Амфилохија, момишићки мученици су и формално канонизовани и од наредне године биће у црквеном календару.

„Централна прослава Светих новомученика момишићких, од ове године, одржаваће се 17. маја, а свету литургију служиће митрополит са свештенством. Који ће датум бити унет у календар као свети још са сигурношћу не могу рећи. То ће одредити Сабор Српске православне цркве”, објашњава нам свештеник.

Сада при храму школу веронауке похађа четрдесеторо деце, активан је и беседничко-реторички клуб „Златоуст”, веронаука за одрасле, али и Добровољно друштво давалаца крви.

Храм на Малом брду је света стража изнад Подгорице. Светли и чува верни народ.

 

Извор