Razotkrivanje najvece lazi u istoriji covecanstva

[SHADOWS OF THE LIGHT]

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 

ТОМ I

 

 

 

 

 

ДЕО ДРУГИ - ОДЕЉАК ПРВИ 
Однос Бога према твари - Бог као Творац света

 

36. Првородни грех, његови узроци и последице

 

Наши прародитељи нису остали у стању првобитне праведности, безгрешности, светости и блаженства, него су преступивши заповест Божју, отпали од Бога, светлости, живота, и пали у грех, таму, смрт. Безгрешна Ева је допусти­ла да буде обманута од лукавомудре змије. Обмана је изве­дена уметнички, заслађена привидном наивношћу. Полазећи од питања које тобож изражава сумњуу постојање Божје заповести, змија отворено клевета Бога, приписује Му завист, тврдећи, насупрот Њему, да ће једење забрањенога рода учинити људе безгрешним и свезнајућим, и да ће они бити као богови. Саблажњиви предлог змијин изазива у Евиној души врење гордошћу, које брзо прелази у богоборачко расположение, коме се Ева радознало подаје и хотимично преступа заповест Божју.Жена са своје стране наво­ди мужа да јој следује, и он драговољно једе од забрањеног рода. Свето Откривење овако описује тај догађај: Змија беше мудрија од свега звериња земаљског које створи Господ Бог. И рече змија жени: је ли истина да је Бог казао да не једете од сваког дрвета у рају? А жена рече змији: ми једемо са дрвета у рају; само рода са онога дрвета усред раја, казао је Бог, неједите и не дирајте у њ, да не умрете. Α змија рече жени: нећете ви смрћу умрети; него зна Бог да ће вам се, у онај дан кад окусите с њега, отворити очи и бићете као бого­ви (ώς θεοί), знајући добро и зло. И виде жена да је род на дрвету добар за јело, и да га је милина гледати, и да је кра­сно ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу своме, те и он окуси.[1]

Овај библиски опис јасно показује да је змија први, главни, творачки узрок пада наших прародитеља, и, на тај начин, проналазач, зачетник, творац греха и зла у свету видљивом. Али, не змијасама по себи, јер је и она као створење доброга Творца морала бити добра,[2] већ она као оруђе ђавола који се скрива у њој и из ње говори, клевета Бога, наговара Еву на зло. А да се у змији скривао ђаво, лако се и јасно види из других места Светога Писма. У њему се вели: И збачена би аждаја велика, змија стара, која се зове ђаво и сатана, који вара сву васељену[3]; ђаво је човекоубица од почетка[4]; завишћу ђавола смрт уђе у свет[5]; змија превари Еву лукав­ством својим[6]; од жене је почетак греха, и због ње умиремо сви.[7] Порекло зла и греха је у ђаволу; отуда сваки грех људски, не само први, у суштини својој води порекло од ђавола као творца свих зала; између грешника и ђавола постоји неко тајанствено генетичко сродство, због чега богонадахнути Апостол вели: Којитвори грех од ђавола је (έκ τοϋ διβόλου εστίν), јер ђаво греши од почетка (ότι απ' αρχής ό διάβολος άμαρτάνει)[8].

Овом истином Светога Писма о пореклу и узроку греха и зла у свету прожета је душа Светога Предања. Као што је завист ђавола према Богу била узрок његовом паду на небу, тако је завист његова према човеку, као боголиком саздању Божјем, била повод пагубном паду првих људи. „Треба сматрати, вели свети Златоуст, да речи змије припадају ђаволу, кога је на ту превару побудилањегова завист, а овом се животињом он користио као згодним оруђем, да би, прикривши мамцем своју превару, обмануо најпре жену, а потом помоћу ње и првозданога"[9]. Ђаво је завишћу отпао од Бога, пише свети Иринеј, и пошто је он пали анђео, то он и може чинити само то што је чинио у почетку: обмањивати и заводити ум човеков на пре­ступање заповести Божјих, и постелено помрачавати срце његово[10]. Завист ђаволова, вели свети Григорије Ниски, и из ње рођена наклоност ка пороку, постала је пут у свако потоње зло. Јер кад је он, отпавши од добра, породио у себи завист, и први пут створио у себи наклоност ка злу, он je, — слично камену који се одвалио од врха планине и својом сопственом тежином котрља наниже, — покидавши своје првобитне природне везе са добром и гравитирајући свом својом тежином ка пороку, својевољно вучен као неким бременом, дошао до крајње грани­це порочности; и пошто је он ону разумну силу, коју је од Творца добио за сарадњу у добру, учинио својим оруђем за проналажење злобних планова, то он лукаво, са обманом, приступа човеку и наговара га да сам себи својим сопственим рукама нанесе смрт и постане самоубица[11]. Нема сумње, ђаво је творац греха, а змија је била само оруђе његово: Сатана же льстивый сосудъ змiя употребивъ, снедiю прелести[12].

Други узрок, или боље саузрок пада наших прародитеља била је њихова слободна воља. То се види из библијског описа. Иако је пала по превари Сатане, Ева није пала што је морала пасти, него што је хтела; њој је предложен, а не наметнут, прекршај заповести Божје. Она је поступила по предлогу Са­тане тек пошто је претходно свесно и драговољно свом душом својом усвојила његовпредлог, јер она и душом и телом учествује у томе: разгледа род на дрвету, види да је добар за јело, да је милина гледати га, да је красно ради знања, размишља о њему, па тек онда доноси одлуку да узабере с њега и једе. Како је поступила Ева, тако је поступио и Адам. Као што је змија наговарала Еву да окуси од забрањенога рода, а није је приморавала јер није могла, тако је и Ева урадила с Адамом. Он је могао да не прими род који му је Ева понудила, али он то није учинио већ је драговољно преступно заповест Божју.[13] Завишћу ђавола и обманом жене човек је заборавио дату му за­повест, окусио горки род и био побеђен грехом.[14] Зло се зачело у змијиђаволу; искушењем змијиним побеђена је била жена; затим је женом побеђен муж, те је на тај начин зло доби­ло своје биће кроз тројицу[15]. И човек и жена учествовали су у своме паду својом пуном слободом, јер ван слободне воље не­ма греха, нема зла.[16] Да први људи нису пали драговољно, нико их не би могао приморати да падну,[17] јер ђаво само побуђује на грех а не принуђује, пошто нема моћи за то.[18]

 

 

 

37. Суштина и значај прародитељског греха

 

Грех наших прародитеља бескрајно је важан и судбоносан поступак, јер је њиме поремећен сав богодани однос човека према Богу и према свету. До пада сав се живот наших прародитеља заснивао на богочовечанском поретку: Бог је био све у свему, и они су то са радошћу и усхићењем осећали, сазнавали и примали; Бог им је непосредно откривао вољу своју, и они су јој се свесно идраговољно повињавали; Бог их је руководио у свему, и они су Му свим бићем радосно следовали. Падом је нарушен и одбачен богочовечански поредак живота, а усвојен ђавочовечански, јер сусвојевољним преступањем заповести Божје први људи објавили да желе достићи божанско савршенство, постати „као богови" не помоћу Бога већ помоћу ђавола, а то значи: мимо Бога, без Бога, против Бога. Сав живот њихов до пада састојао се у драговољноблагодатном испуњавању воље Божје; у томе је био сав закон живота, јер је у томе био сав закон Божји пре­ма људима. Претступањемзаповести Божје, то јест воље Божје, први људи су преступили закон и ступили у безакоње, јер је грех — безакоње (ή αμαρτία έστιν ή ανομία)[1]. За­кон Божји: добро, служење добру, живљење у добру, заме­нен је законом ђавољим: злом, служењем злу, живљењем у злу. Заповест Божја је закон, јер изражава вољу доброг и предоброг Бога; нарушење те заповести је грех, и јавља се каонарушење закона Божјег, као безакоње.[2] Непослушношћу према Богу, која се пројавила као вршење воље ђаволове, пр­ви људи су драговољно отпали од Бога и приљубили се ђаволу, увели себе у грех и грех у себе,[3] и тиме у основу наруши­ли сав морални закон Божји, који није друго до воља Божја која од човека тражи једино: свесну и драговољну послушност и неизнуђену покорност. „Нека нико не мисли, изјављује блажени Августин, да је грех првих људи мален и лак зато што се састојао у једењу рода са дрвета; и при томе рода не рђавог ине шкодљивог већ само забрањеног; —заповешћу је тражена послушност, таква добродетељ, која је у разумних бића мајка и чувар свих добродетељи".[4]

У ствари, првородни грех значи одбацивање од стране човека Богом одређеног циља животу: уподобљавање Богу на основу боголике душе човекове, и замењивање тога уподобљавањем ђаволу. Јер су грехом људи пренели центар свога живота из боголике природе и реалности у ванбожју реалност, из бића у небиће, из живота у смрт, одлутали од Бога и залутали у мрачну и беспутнудаљину фиктивних вредности и реалности, пошто их је грех одбанио далеко од Бога[5]. Створени Богом за бесмртност и богоподобно усавршавање, људи су, по речима светог Атанасија Великог,скренули са тог пута, зауставили се на злу и осмртили себе, јер их је пре­ступање заповести одвратило од бића небићу, од живота смрти[6]. Душа је кроз грех одлутала од себе, од боголикости своје,и постала изван себе (έξω εαυτής γενομένη)[7], и затво­ривши око којим је могла Бога гледати, измислила себи зло, и на њега окренула своју делатност, уображавајућида нешто ради, док се у ствари батрга по тами и трулежи.[8] Кроз грех људска природа се одвратила од Бога (αποστροφή του Θεού) и обрела се изван присности са Богом (εξω τής προς Θεόν οίκειότητος)[9].

Грех је, у суштини својој, противприродан и неприродан, јер у богозданој природи није било зла, него се оно појавило у слободној вољи неких бића, те се оно јавља као отсту­пание од богоздане природе и устајање против ње. Зло није друго, вели свети Дамаскин, до скретање од природног у противприродно (εκ του κατά φΰσνν εις το παρά φΰσιν παραδρομή), јер нема ничег злог по природи (ουδέν γάρ κακόν κατά φΰσιν). Јер вся елика сотвори Богь — добра зело (1 Мојс. 1, 31); и све што остаје у онаквом стању у каквом је саздано — добро је веома; а оно пак што својевољноотступа од природнога (έκ τοΰ κατά φΰσιν) и скреће у противприродно (εις το παρά φΰσιν) налази се у злу. Зло није нека богодана суштина, или својство суштине, него својевољно (εκούσιος)одвраћање од природног ка противприродном, што у ствари и јесте грех. Грех је изум слободне воље ђаволове (της αυτεξουσίου γνώμης τοΰ διαβόλου εύρημα). Слетствено, ђаво је зао (κακός). У оном облику у ком је саздан, он није био зао већ добар, јер га је Творац створио анђелом све­тлим, блиставим, разумним и слободним, али је он својевољно (εκουσίως) отступио од природне добродетели и обрео се у мраку зла, удаљивши се од Бога који је једини добар, животворећ и светлодавац; јер свако добро њиме постаје добро, уколико се пак удаљава од Њега вољом, а не местом (γνώμη, ού γάρ τόπφ), утолико постаје зло[10].

Првородни грех је утолико судбоноснији и тежи што је заповест Божја била лака, јасна и одређена. Први људи су је могли без муке испунити, јер их је Бог настанио у рају, где су сенаслађивали красотом свега видљивог и хранили животворним родом свих дрвета осим дрвета познања добра и зла[11]. Сем тога, они су били потпуно чисти и безгрешни, те их ништа изнутра није мамило у грех; њихове су доховне си­ле биле свеже, пуне свемоћне благодати Божје[12]. Да су хтели, они су са мало напора могли одбацити кушачев предлог, утврдити се у добру, и занавек остати безгрешни, свети, бесмртни, блажени. Поред тога, јасна је била реч Божја, да ће „смрћу умрети" ако окусе од забрањенога рода.

У самој ствари, првобитни грех семенски, у клици, садржи све остале грехе, сав закон греха уопште, сву његову суштину, његову метафизику, и генеологију, и онтологију, и феноменологију. У првородном греху се открила суштина сваког греха уопште, начело греха, природа греха, алфа и омега греха. А суштина, било ђаволовог или људског греха, јесте: непослушност према Богу као апсолутном Добру и Творцу свега доброга. Узрок те непослушности је самољуби­ва гордост. Ђаво не би могао завести човека на грех, вели блажени Августин, да се у овоме није појавило самољубље[13]. Гордост је врхунац зала, говори свети Златоуст. Богу ништа није тако одвратно као гордост. Стога је Он још испочетка све тако уредио, да истреби у нама ту страст. Због гордости ми смо постали смртни, живимо у тузи и невољи; због гордо­сти живот наш пролази у мукама и напорима, оптерећеен непрекидним радом. Први човек је пао у грех од гордости, пожелевши да буде раван Богу[14]. Првородни грех је као ганглија у коју се стичу сви нерви свих грехова, стога он, по речима блаженог Августина, и јесте „неисказано отступништво (ineffabilis apostasia)". „Ту je и гордост, jep je човек зажелео да буде више у својој власти него у Божјој; ту је и ружење светиње, јер није поверовао Богу[15]; ту и човекоубиство, јер је себе подвргао смрти; ту и духовни блуд, јер је непорочност душе нарушена наговором змије; ту и крађа, јер се користио забрањеним родом; ту и љубав према богаћењу, јер је зажелео више него што му је било довољно"[16]. У нарушењузаповести Божје у рају Тертулијан види нарушење свих заповести Божјих из Декалога. У самој ствари, вели Тертулијан, да су Адам и Ева љубили Господа Бога свог, не би поступи­ли против Његовезаповести; да су љубили ближњега, тј. један другога, не би поверовали наговору змије, и не би, непосредно затим убили себе изгубивши бесмртност нарушењем заповести; не би извршили крађу окусивши тајно од рода дрвета и старајући се да се сакрију од лица Божија; не би по­стали саучесници лажову — ђаволу, поверовавши му да ће постати као богови, и тако не би увредили Оца свог Бога који их је саздао од праха земљиног; најзад, да нису пожелели туђе, не би окусили од забрањеног рода[17]. Да првородни грех није био мајка свих потоњих грехова, да није био бескрајно пагубани ужасан, он не би изазвао онако пагубне и ужасне последице, и не би свеправедног Судију — Бога љубави и човекољубља — побудио да прародитеље наше и њихове потом­ке онако казни.„Заповешћу Божјом било је само забрањено јести са дрвета, и зато грех изгледа лак; али како га је вели­ким сматрао Онај који се не може обмањивати, довољно се види из количине казне"

[Gerhard]

To zahteva da se malo cesce pogledas u ogledalo jer ako neko ovde besomucno palamudi i laprda onda si to ti.

Rece onaj koji tumaci Bibliju kako njemu pase.

 

Dokaz:

Po samom kontekstu, po specificnom jeziku koji se korisiti kao po simbolima koji su u gotovo svim religijama

ako ne isti onda veoma slicni i uvek sluze za metaforicnog prikazivanje jednog dubljeg sloja stvarnosti.

A to sve odredjuje ko? Ti?

 

Vrlo je moguce da je postojala neka osoba koju je Bog upozorio da ce biti potop i inspirisao da izgradi barku ali taj potop definitivno nije bio globalan i definitivno nije samo do tog cevek i njegove dece repopulisana citava planeta.

Definitvno nije bio globalan jer ti tako kazes?

 

Uz sav trud, ovaj boldovani dio nisam uspio da razumijem.

 

 Dakle sv. Atanasije Veliki kaze da se Adam nakon pada vratio u svoje prirodno stanje. Posto je on po prirodi smrtan bas zato sto je stvoren a ne nestvoren. Adamovo kao i stanje citave tvorevine po stvaranju je smrtno a ne besmrtno bas zato sto su stvoreni.

Ponovo palamudis i spinujes.

To sto neki crkveni oci tvrde da je Adam bio smrtan po prirodi, ne znaci da je smrt postojala prije Adama, niti da je to zvanicno ucenje.

 

 

Свети Јован Златоусти каже: „Створено Богом, тело је било безгрешно, бестрасно, а самим тим и слободно од болести, страдања и смрти“. Слично томе пише и свети Јован Дамаскин: „Бог створи човека по природи безгрешним и по вољи слободним. Безгрешним, велим, не у смислу да није могао примити грех, него у смислу том да је могућност греха имао не у својој природи, већ пре у слободној вољи“.

Из тих светоотачких мисли отац Јустин Поповић, изводи логички закључак: „Створен по лику Божијем, човек је изашао из руке Божије непорочан, бестрасан, безазлен, свет, безгрешан, бесмртан“.

 

Библија изричито каже да је човек створен за нетрулежност (Прем.Сол.2,13-14), али је постао смртан (1.Мојс.2,17 и 3,19).

 

 

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Sustina je Gerharde da je covekova priroda smrtna...jer je stvorena..i da samo kada je u zajednici sa Bogom ona je besmrtna....a ta zajednica se nalazi u Bogocoveku....Isusu Hristu....neraskidivo,nerazdeljivo i nesliveno......

[Gerhard]

Смрт у човеку и у свету не лежи у самој природи, него је убачена у човека споља, као какав уљез. Како? Па „завистију дјавољеју смерт вниде в мир“ (завишћу ђаволовом уђе смрт у свет“) – вели премудри Соломон (Прем.2,24). А зашто? Па као „плата за грех“ објашњава апостол Павле (Рим.5,12). Дакле, ако је веровати Светом Писму, смрт не лежи у творевини због њеног порекла из небића, него је дошла у свет и у човека споља.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Смрт у човеку и у свету не лежи у самој природи, него је убачена у човека споља, као какав уљез. Како? Па „завистију дјавољеју смерт вниде в мир“ (завишћу ђаволовом уђе смрт у свет“) – вели премудри Соломон (Прем.2,24). А зашто? Па као „плата за грех“ објашњава апостол Павле (Рим.5,12). Дакле, ако је веровати Светом Писму, смрт не лежи у творевини због њеног порекла из небића, него је дошла у свет и у човека споља.

Znaci po tebi covek je Bog besmrtan po svojoj prirodi?

[Gerhard]

Znaci po tebi covek je Bog besmrtan po svojoj prirodi?

Нисам те разумио. Какав "Бог бесмртан по природи"?

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Нисам те разумио. Какав "Бог бесмртан по природи"?

 

Ajde ovako.Sta je Adama cinilo besmrtnim?Njegova stvorena priroda....ili to sto je bio u zajednici sa Bogom kroz postovanje zapovesti?

[Gerhard]

Ajde ovako.Sta je Adama cinilo besmrtnim?Njegova stvorena priroda....ili to sto je bio u zajednici sa Bogom kroz postovanje zapovesti?

Када је у питању бесмртност душе, она је бесмртна по природи јер је Бог створио човјека по свом обличју, дакле створио је душу да не умире. Тијело је било нетрулежно због заједнице са Богом. Када је прекршена заповијест, тијело је постало пропадљиво због гријеха.

 

Да те питам, је ли вода мокра по природи или по благодати?

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Када је у питању бесмртност душе, она је бесмртна по природи јер је Бог створио човјека по свом обличју, дакле створио је душу да не умире. Тијело је било нетрулежно због заједнице са Богом. Када је прекршена заповијест, тијело је постало пропадљиво због гријеха.

 

Да те питам, је ли вода мокра по природи или по благодати?

 

Znaci Svemoguci Bog ne moze da unisti dusu?

Voda je mokra zato sto je to njeno prirodno svojstvo koje joj je Bog darivao svojom blagodacu.

[Gerhard]

Znaci Svemoguci Bog ne moze da unisti dusu?

Voda je mokra zato sto je to njeno prirodno svojstvo koje joj je Bog darivao svojom blagodacu.

А гдје сам ја рекао да не може? Ради се о томе да Бог неће да је уништи јер ју је створио за бесмртност.

 

Ето видиш, вода је мокра по природи. То не значи да Бог не може да уништи воду, него да је воду таквом створио.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

А гдје сам ја рекао да не може? Ради се о томе да Бог неће да је уништи јер ју је створио за бесмртност.

 

Ето видиш, вода је мокра по природи. То не значи да Бог не може да уништи воду, него да је воду таквом створио.

 

Pa kako moze kad kazes da je besmrtna po prirodi?Eto i ti sad ovde sam kazes moze ali nece znaci nije besmrtna po prirodi vec po blagodati Bozijoj...samo je Bog po prirodi besmrtan....a sve sto je stvoreno jedino kroz zajednicu sa Njim ...moze da ostvari besmrtnost....zasta je Hristos i dolazio..da ostvari neraskidivu zajednicu izmedju stvorenoga i nestvorenoga,vecnoga i prolaznoga,gresnoga i svetoga....kroz Bogocoveka Isusa Hrista...

[Odahviing]

Ето видиш, вода је мокра по природи.

То не значи да Бог не може да уништи воду

Dafaq i just read???

Evo ja ću da je uništim da li to znači da sam Bog i to da sam je stvorio mokru???

Evo uništićuu recimo neki kamen da li to znači da sam ja bog i to da sam taj kamen stvorio mokar? 

[Gerhard]

Pa kako moze kad kazes da je besmrtna po prirodi?Eto i ti sad ovde sam kazes moze ali nece znaci nije besmrtna po prirodi vec po blagodati Bozijoj...samo je Bog po prirodi besmrtan....a sve sto je stvoreno jedino kroz zajednicu sa Njim ...moze da ostvari besmrtnost....zasta je Hristos i dolazio..da ostvari neraskidivu zajednicu izmedju stvorenoga i nestvorenoga,vecnoga i prolaznoga,gresnoga i svetoga....kroz Bogocoveka Isusa Hrista...

Ако није бесмртна по природи, него само у заједници са Богом, то значи да након пада у гријех и раскидања те заједнице, људске душе се враћају у небиће или у најбољем случају "спавају" до васкрсења, што је класична суботарска јерес.

[Gerhard]

Dafaq i just read???

Evo ja ću da je uništim da li to znači da sam Bog i to da sam je stvorio mokru???

Evo uništićuu recimo neki kamen da li to znači da sam ja bog i to da sam taj kamen stvorio mokar? 

Када сам споменуо уништење, мислио сам на враћање у небиће. Иначе, материја се не може уништити (вратити у небиће), тј. човјеку није могуће то.

[Gerhard]

Питање за Сјенку - да ли је сатана враћен у непостојање након свог пада?