Историја и природа - Бранко Павловић

[Srdjan]

ИСТОРИЈА И ПРИРОДА

 

"Царство слободе" и "царство нужности"

 

Стављајући у однос ИСТОРИЈУ с ПРИРОДОМ, већ је на први поглед јасно да овде не мислимо на историју као истраживање или као науку, него на историју као збивање у времену. Следимо ли даље ту мисао, одмах се поставља питање није ли и природа неко збивање у времену? Ако јесте, онда би се природно од историјског догађања разликовало, рецимо, по томе што би природно догађање испољавало много већу правилност (законитост) од историјског догађања, и што би времена природниог догађања била неупоредиво дужа од оних с којима рачунамо у историјским догађањима; на пример, у природним догађањима реч је о милионима и милијардама тзв. светлосних година, а у историјским тек само о хиљадама обичних календарских година. Отприлике тако и поступамо кад хоћемо да на једноставан начин постигнемо да наше идеје о историјском и природном догађању постану јасне, у смислу јасности која се постиже пребројавањем (рачунањем), односно мерењем.

 

С оне стране једноставног

 

Док рачунамо, бројимо и меримо те и друге ствари изгледају сасвим једноставне и јасне, али кад почнемо да мислимо шта је то што бројимо и меримо, или кад се питамо шта су у ствари број и мера, све што је раније било једноставно постаjе сложено, и све што је раније било јасно постаје нејасно. Испитивање и мишљење сада нам се показују као узроци компликација и нејасности: док не мислимо и ништа не питамо, све је једноставно и јасно; кад мислимо и питамо, све постаје компликовано и сложено. Погледајмо како смо доспели до оне нејасности првог степена. Најпре смо за историју и природу нашли заједнички именитељ - збивање, потом смо оно што се збива сместили у време и, најзад, начинили смо разлику између веома дугих и неупоредиво краћих времена. Но, сада се поставља питање јесу ли историјска и природна времена различита само по релативној краткоћи или релативној дужини; потом настаје питање да ли су времена доиста мерљива неком дужином, отприлике на исти начин као што су мерљива просторна растојања; најзад, питање је како се нешто може "сместити у" време, отприлике на исти начин као што ствар смештамо "у" неки простор, рецимо у неки магацин или у неки ковчег?

 

У историји у којој се ми налазимо, док постављамо оваква питања и уопште док било шта чинимо и радимо, свакако разликујемо - у односу на нас - прошлост, садашњост и будућност. Питање је, међутим, шта би у самој природи, која је нешто што нас у погледу времена бескрајно надмашује, могло бити прошлост, садашњост и будућност. Ако природа доиста има прошлост, садашњост и будућност, онда би то њено имање морало бити у некој вези с нама који разликујемо оно што је било пре нас, оно што је сада заједно с нама, и оно што ће бити после нас. На тај начин или се ми људи укључујемо у природу, те постајемо нека врста мерила њене временитости, или се пак то што зовемо "природа" укључује у оквире наших историјских здања па на тај начин ПРИРОДА постаје неки структурални елеменат наше историје. Али како је то уопште могућно, ако смо ми људи, с обзиром на моћ и пространство природе, толико сићушни?

 

Шта је природа?

 

Досадашњи ток нашег мишљења приморао нас је да поставимо ово питање. Многима ће можда изгледати да то питање не треба ни постављати, јер оно може бити или превише тешко да му се може наћи некакав задовољавајући одговор у оквиру једног кратког написа, или пак може бити такво да је непотребно јер се већ зна шта је природа. Ово "зна се" могло би да упућује на људе од струке и науке, или чак и на друге, који ће можда спремно рећи: "природа је једноставно све оно што нас окружује". Ово би у неком погледу можда могао бити задовољавајући одговор, али лако се може показати да су у њему садржане извесне не тако мале тешкоће. Прво, ако се оно "нас" односи на све људе, ми се таквим одговором стављамо у средиште природе, а што је још горе, таквим одговором ми сами себе некако искључујемо из природе: ми нисмо природа, него је природа све оно што је "око нас". Неко ће можда рећи да оно "око нас" значи само око наше свести, али тада се морамо питати да ли је наша свест неко биће неприродно, ванприродно, натприродно, или је она, с обзиром на чврстину и реалитет природе тек неко ништа, неко ништа које се пита, које мисли, броји, рачуна, и које као ништа ипак има неко своје окружење. Има и других тешкоћа у оном одговору, јер ако је природа "све што нас окружује", тада ћемо у природу морати убројити и све оно што су људи створили и начинили: књижевна и филозофска дела, уметничке слике, правне системе, идеологије, религије; потом, железнице, аутомобиле, авионе, тенкове, итд. Очигледно је, дакле, да са идејом о природи као о нашем окружењу не можемо далеко одмаћи.

 

Како онда уопште можемо одмаћи, како се можемо извући из збуњености у којој смо се нашли мишљењем и постављањем питања. Можда је излаз у томе што ћемо питати "оне које знају", филозофе, људе од науке? Мораћемо то да учинимо, јер питање шта је природа није так тако наједном искрсло у нашем времену, ту и сада. То је једно давнашње - дакле, у неку руку историјско питање. То питање и на њега дати одговори у одређеном смислу се могу показати као конституенти нашег духовног бића, а ово духовно биће није природно него баш историјско.

 

Три одговора

 

1.Природа је узрок кретања. Ово је одговор до којег су у својим испитивањима дошли грчки филозофи. Узроком су они називали извесну моћ и силу,која може да изазове или произведе "кретање" (kinesis). Најједноставније "кретање" је оно које неко биће (=ствар) врши прелазећи из једног места у друго по некој правој, кривој или кружној линији. Други облик "кретања" зове се настајање (рођење) и рашћење. Грчка реч  physis (природа) и њен латински превод natura примарно означавају рођење. Трећи облик "кретања" зове се преображај (alloiosis) у смислу "подругојачења" трансформације. Сходно томе, све што се креће (у смислу промене места), све што настаје (у смислу произвођења нечег што раније као такво уопште није постојало), све што се преображава, тансформише, мења (у смислу промене једног облика постојања у неки други облик постојања) бива или "по природи", или "по случају", или "вештачки" (тј. дејством људског умења).

 

Ако "случај" као моћ (силу) што изазива "кретање" елиинишемо, остају нам два међусобно супротстављена узрока - "природни" и "вештачки". Први у лику природе делује некако сам по себи, други у лику људске праксе делује производећи неприродна, тј. вештачка "кретања". Људска пракса се, међутим, обично не схвата само као производња (фабрикација) вештачких (уметничких) ствари, него и много шире, као производња замисли (идеја), норми, установа, вредности, као делање у складу с унапред одређеним сврхама и намерама, као борба у најширем смислу те речи - уопште, као разноврсна активност која оставља трага у индивидуалној и социјалној меморији. Ипак, видимо да људска пракса, посматрана као пандан дејству природе, нема такву моћ (силу) да може заменити природно дејство - на пример, произвести живот. Штавише, људска пракса у свом најразвијенијем и најбогатијем облику чини да људи само још једним делом свог бића (рођење, сазревање, старење, смрт) егзистирају као природна бића. У свему осталом, они егзистирају као практична (делатна, вештачки-производећа), или, укратко, као историјска бића.

 

2. Природа је ствар која се простире, просторно биће. Ово је одговор до којег су, поједностављењем претходног (грчког) одговора дошли модерни филозофи. На други начин саопштено, природа је бескрајно пространство по којем је у обликованом или необликованом виду расута претежно неорганска материја. Тек само понегде, и то под специјално повољним условима, у том бескрајном пространству постоји и органска материја, тј. она материја која може да се расплођава, разможава и расте.

 

Они који су овакав одговор изнашли већ су се у пуном смислу речи понашали као историјска бића. Они су учили од Грка и супротстављали се Грцима. На тај начин, они нису били сами наспрам природе као некаквог спољашњег простирућег предмета.  Не бити сам значи бити у неком друштву, али друштво модерних истраживача природе нису сачињавали толико њихови савременици, колико неки већ давно умрли људи, грчки филозофи. Од ових умрлих понешто је преузимано, а много тога је послужило као повод за супротстављање. У почетку, мислило се да се сви облици "кретања" које су открили Грци могу редуковати на "кретање у право смислу речи"- на локално кретање. Касније се није на томе много инсистирало, старе идеје су дошле до изражаја на нов начин, па је природа раздељена на три дисциплине тако да свака има своју. Природа која се испољава као локално кретање припала је физици; природа виђена као скуп различитих преображаја изводивих различитим комбинацијама њених "елемената" припала је хемији; најзад, природа схваћена као "оно што расте, расплођава се и размножава" припала је биологији и њеним помоћним дисциплинама. Јасно је да је ову поделу извршила историјска пракса; природа се сама по себи није поделила.

 

3. Природа је законитост. Овим одговором се претходна разједињеност природе отклања, те природа преко законитости опет постаје јединствена. Законитост је име преузето из морала и права, мада су моралне и правне регуле првобитно биле извођене из уочених природних регуларности. Контроверзија physei-nomo плод је једног већ довољно дугог историјског живљења чија је последица управо то супротстављање људских установа ономе што се природно регулише. Из тог основног произишла су друга супротстављања: природна законитост виђена је као бескрајно "царство нужности", док је, с друге стране, морално-правна законитост предочавала једно ограничено "царство слободе", или једно "царство" ограничене слободе.

 

За природу као законитост везане су идеје општости и нужности: све што је настало мора и да пропадне, све што је рођено мора и да умре, сва кретања материјалних тела потчињена су неумитном дејствовању закона сила. То је названо "царством нужности", које се свуда простире и заузима сва "места". Ако је тако, где се онда налази оно "царство слободе"? Одговор мора бити - негде, јер "царство слободе" уопште нема месну, просторну егзистенцију. Његова је егзистенција другог типа: она није природно дата, она се успоставља, установљује посебно - људским делањем, те док људи живе само као природна бића, рецимо као биљке и животиње, они уопште и не успостављају то "царство слободе", не знају да је оно могуће. Истина, и "царство слободе" се успоставља у неком прородном простору, нека то буде рецимо уопште - на Земљи, али оно не произлази из саме локализације као нека биљка из свог семена; оно једино произлази из историје, тј. из људског делања, из односа људи, а то ће рећи из друштвених односа који су сложенији од свих других односа и који уопште и не могу као такви да постоје без неког, макар и минималног, опстанка слободе.

 

Импликације

 

Природа у напред приказаним значењима није нам дата непосредно, него посредством знања које је историјско Но, чак и кад држимо да нам је она дата и непосредно, као биће које нас далеко надмашује у погледу свог бескрајног простирања и трајања, ми се у односу на то биће стављамо у неку другост, или нам се природа открива као нека другост. Оно "ми" није, ни у првом ни у другом случају, само неки скуп организама и механизама, или тек нешто што је "из праха настало" и што ће се после извесног времена "у прах вратити". У сваком случају, спремни смо да ономе "ми" придамо неку важност која се неда свести на природно функционисање нашег можданог ткива, тј. на природно произвођење наших свесних садржаја. Одакле ћемо себи прибавити ту важност, ако је човек "трска која мисли", или нешто налик на црва који гмиже и рије по земљи. "Трска која мисли" и црв су већ неки  механизми и организми, те ако је човек нешто такво и само такво, јасно је да му се не може придати никаква посебна вредност.

Важност и вредност онога "ми" не може се, дакле, преузети из саме природе, јер у њеном "царству нужности" и нема никакве важности и вредности, пошто све бива по неумитним законима сила. Оно "ми" постаје нешто значајно и вредно тек у историји, која је сасим основано названа "царство слободе". Историја и природа, слобода и нужност, оно што мисли-разумева-дела-ствара вредности и оно што функционише на начин механизма или организма, постају супротности у оквиру којих се одвија наш живот.

 

 

др Бранко Павловић

 

-----------------------

(чланак објављен у часопису Галаксија, бр.61, мај 1977.г.)