Dijalozi sveštenika i ateiste

[Ignjatije]

Na ovoj temi biće postavljeni veoma zanimljivi dijalozi izmedju jednog sveštenog lica i jednog skeptika - ateiste.

 

Bilo bi poželjno da se daju komentari na svaki dijalog. Dijalozi jesu malo duži ali su, nadam se, veoma zanimljivi poučni.

 

Evo prvog dijaloga

 

 

О БЕСМРТНОСТИ

 

Непознати. Код тебе нисам дошао да се исповиједам. Ја бих хтио тек онако, да попричам са тобом, но, да ли је то могуће?

Духовник. Зашто не би било могуће?

Непознати. Па, видиш, ја хоћу да разговарам са тобом о вјери, али ја сам сам човјек који уопште не вјерује у Бога.

Духовник. Зашто онда хоћеш да разговараш са мном?

Непознати. Ти ћеш ми дозволити да на твоје питање одговорим искрено?

Духовник. Да.

Непознати. Ја не само да не вјерујем; ја не могу уопште да замислим како неко може вјеровати, уз савремено стање науке. Мене интересује, и хтио бих да схватим, шта, на крају крајева, стоји иза вјере образованих људи, које не можеш назвати окорјелим лажовима? Ја сам одлучио - ако ти не одбијеш - да попричам са тобом отворено и, да тако кажем, очи у очи - у чему је ту ствар?!

Духовник. Ја ни најмање не сумњам у истинитост своје вјере, и спреман сам да је браним.

Непознати. Одлично. Али, има још и ово: о чему ја с тобом могу да причам? Мислиш ли ти да је могуће разматрати сва питања са човјеком невјерујућим, и потпуно непознатим?

Духовник. Говори о свему што сматраш да је потребно.

Непознати. Прије свега, ја бих хтио да говорим о бесмртности. Одреди вријеме, када ћеш бити слободан.

Духовник. Говори одмах.

Непознати. Бојим се да ће се наш разговор отегнути.

Духовник. Наставићемо га сљедећи пут.

Непознати. Добро. Само не тражи од мене да будем у свему досљедан. Ја ћу говорити онако, како размишљам када останем сам... Бесмртност... Шта је то - живот послије смрти? А ко ће то тада живјети? Неко или нешто што се налази у мени, што не бива уништено послије уништења мојег тијела? Ако мене баце у ватру, од мојег тијела - мозга, срца, костију - остаће само шака пепела. И ето, ја морам због нечега да вјерујем да ћу ја, упркос томе, негдје, ко зна гдје, наставити да постојим. Какве су основе за ту вјеру? Није ли то проста жеља за вјечним животом и страх од уништења? Мој разум одбија да замисли било какво постојање без материјалне основе. Ја не могу да на човјека гледам као на видљиву футролу у коју је смјештена невидљива душа. И ево, футрола се сломила. Њу можеш да спалиш, а душу да узмеш, извадиш и ставиш на друго мјесто? И шта значи то друго мјесто? Хоће ли она заузимати неки простор? Или је та тајанствена, бесмртна душа, осим што је невидљива, још и "беспросторна"? Шта је онда она? За мене је то чиста бесмислица. И какве тврдње и докази могу присилити мој разум да "повјерује" у ту бесмислицу?.. За сада ћу се зауставити на овоме.

Духовник. Прије него што одговоримо на твоје питање: "какве су основе за такву вјеру?", пробаћемо да размотримо да ли је то баш толика "апсолутна бесмислица" за твој разум, како се чини на први поглед. Узми чисто физичку област. Бачени камен пада на земљу. То виде сви. И сви знају да је разлог пада камена - привлачна сила Земље. Али нико ту силу, коју називају тежа, не види.

Непознати. Али какве везе има сила са душом? Да би сила имала дејство, неопходна је материјална средина. А ви сматрате да душа може постојати без тијела, то јест, без икакве материјалне средине.

Духовник. Савршено тачно. Ја сам ти и рекао да као примјер узимам област чисто физичку. Природно је да ту појаве могу бити само у материјалној средини. Ја хоћу да укажем на то да су и у физичкој области могућа различита својства битија, - ево, напримјер, силе немају све особине материје. Видљива су само дејства сила.

Непознати. Да, наравно. Особине сила и материје јесу различите, али то поређење није убједљиво за питања о постојању душе изван тијела. Научни експерименти са несумњивошћу откривају и утврђују да је такозвани психички живот, заправо, резултат физичко-хемијских процеса, и због тога се живот никако не може одвајати од материје. А одатле слиједи да са уништењем тих физичко-хемијских процеса у живом организму - мора бити уништен и сав живот. Значи, никаква "душа" не може остати.

Духовник. О каквим ти експериментима говориш?

Непознати. О оним који су установили да је мисао резултат одређених физичко-хемијских процеса мозга. Вјештачко надраживање неких жлијезда изазива одређене психичке реакције. Повреда одређених ћелија резулатира, као механичка посљедица, промјеном одређених психичких стања, и т.д. и т.д. Ти, наравно, то знаш. Па зар ти факти не доказују, и то непобитно, да су све појаве "душевног" живота, заправо, просте посљедице тих промјена, односно, биолошких процеса који се одвијају у нашем тијелу?

Духовник. Доказују, али сасвим не то. Они доказују да се душа, сјединивши се са тијелом, налази у некој чврсто спрегнутој вези са њим и, да би дјеловала у материјалном свијету, захтијева одређене материјалне услове. То је најбоље појаснити примјером, опет узетим из физичке области. Узми електричну енергију и електричну сијалицу. Када је сијалица исправна, електрична енергија даје свјетлост, сијалица свијетли. Али, ево, танка нит у сијалици се прекинула. Нестало је струје. Сијалица не свијетли. Значи ли то да електрична енергија не постоји и да су струја и сијалица једно те исто? Струја постоји независно од сијалице. Али да би себе испољила, потребан јој је цијели низ материјалних услова. Баш као и она "енергија" коју називамо "душа". Ако повриједиш материјални апарат који служи за изражавање душевног живота, напримјер, овај или онај дио мозга, - душевни живот неће моћи да се изражава, или ће се изражавати неправилно и непотпуно. Али из тога уопште не слиједи да је твој мозак исто што и твоја душа, или да је твој душевни живот резултат физичко-механичких процеса у ћелијама мозга. Као што не слиједи да су сијалица и струја једно те исто.

Непознати. Али постојање електричне енергије не потврђује се само исправном сијалицом, него и мноштвом других примјера и експеримената. Чиме се доказује битије душе?

Духовник. Причекај. О томе ћемо касније. За сада ми говоримо само о томе - може ли се сматрати да је за разум потпуна бесмислица - тврдити да постоји неко битије и без матријалне основе. Затим, ја те морам питати: узима ли у обзир елементарни, примитивни људски рацио, који највише и прави препреке вјери, узима ли у обзир он научно поимање материје? Јер, по научној представи материје, она уопште није то што ти видиш. Зар ти видиш атоме који се непрестано крећу, а управо они чине - за око непокретну - материју? Зар ти видиш мноштво електрона који се крећу унутар тих покретних атома? И можеш ли ти сасвим да занемариш тезе философије које говоре да, спознавајући материјални свијет, ти спознајеш, ти постижеш само она "субјективна стања своје свијести", која зависе од твојих спољашњих чула, те зато о суштини саме материје ништа и не можеш знати. Да имаш другачије органе вида, другачије органе слуха, опипа и укуса - цијели свијет би ти изгледао другачији. И можеш ли ти у потпуности одбацити тврдње философије да простор и вријеме нису ништа друго, до категорије твог разума? Ако се у обзир узме све то, неће ли се теби учинити да је питање "материје" толико сложено, да је савршено немогуће његово упрошћавање на груби, и већ сасвим ненаучни, материјализам?

Непознати. Допустимо да је тако. Али какве закључке ти одатле извлачиш?

Духовник. Закључци које ја одатле извлачим немају велику тежину. Ја сам само хтио да кажем како о суштини материје ми знамо много мање него што мислимо да знамо, и да нам појаве и феномени који су савршено несумњиви дају основу да не сматрамо да је обично материјално битије, које се опажа помоћу пет наших чула, једино могућа форма материјалног битија уопште.

Непознати. Али из тога се не може извести закључак о постојању таквог битија, као што је душа.

Духовник. Разумије се. И ја такав закључак за сад и не правим. Штавише: ја морам да ти кажем да, чак и када у животу који нас окружује стварно не би било никаквих признака постојања битија које нема материјалну основу, само то ни у којем случају не би рјешавало питање - да ли такво битије може постојати. Ми смо обучени у материјалну форму, сви наши органи су потчињени материјалним законима. И ништа чудно нема у томе што помоћу њих можемо спознати само оно што има материјалну основу. Али идемо даље. Какве су то основе за нашу вјеру у бесмртност? Може ли се бесмртност доказати? Ја сам те правилно схватио? Ти управо тако постављаш питање?

Непознати. Да.

Духовник. Шта ти подразумијеваш под ријечју "доказати"?

Непознати. Под тиме ја подразумијевам или факте, или логичка расуђивања која су општеобавезујућа за човјеков разум.

Духовник. Добро. Што се тиче питања бесмртности, какви докази би тебе задовољили?

Непознати. Прије свега, наравно, факти. Када би са "онога свијета" била дата било каква свједочанства да се живот човјекове душе наставља послије смрти тијела, ја бих питање сматрао ријешеним. Али тога нема. Остаје друго: логика. Логика је, наравно, мање убједљива од факата, али у некој мјери може да их замијени.

Духовник. Свједочанстава о којима ти говориш има мноштво. Али таква је особина невјерја: оно увијек захтијева и тражи факте, а онда их одбацује. Тешко је било шта доказати помоћу факата, када људи захтијевају да, када им се презентују, сами ти факти, са своје стране, буду доказани.

Непознати. И - шта да се ради? Нећемо ваљда да као вјеродостојне факте морати да прихватамо приче из житија светих?

Духовник. Наравно да бисмо могли, само, ја знам да се теби сада таквим фактима ништа не може доказати, зато што за тебе ти факти имају потребу за доказивањем, и то не мање од потребе за доказивањем бесмртности душе.

Непознати. Апсолутно тачно.

Духовник. Ми ћемо рјешењу питања приступити мало другачије. Такође ћемо поћи од факта. Али од факта који је за тебе несумњив и неспоран: од твог сопственог унутрашњег искуства.

Непознати. Не разумијем баш сасвим.

Духовник. Причекај, разумјећеш. За сада ћу да те питам ово. Напримјер, ти својим властитим очима видиш зелено дрво. А теби путем логичких закључивања докажу да то дрво, уствари, не постоји. Хоћеш ли ти послије тога рећи: "То је лаж - оно постоји"?

Непознати. Рећи ћу, наравно.

Духовник. Е, тако. Управо такав пут сам ја изабрао у својим расуђивањима. Узимам оно што ти видиш и у шта не сумњаш, а онда условно стајем на тачку гледишта "негирања бесмртности". Доказујем ти да је оно што видиш и у шта никако не сумњаш, заправо, једна обична "бесмислица", и да оно уствари уопште не постоји. Хоћеш ли ти тада рећи: "То је лаж, оно постоји - ја то знам"?

Непознати. Хоћу, рећи ћу.

Духовник. Али тада ћеш морати да се одрекнеш од моје полазне тврдње, условно допуштене, наравно: од негирања бесмртности.

Непознати. Све то ми није баш најјасније.

Духовник. Биће ти јасно ускоро. А сада ми реци - признајеш ли ти у човјеку слободну вољу?

Непознати. Наравно да признајем.

Духовник. Признајеш ли неку - било какву - моралну разлику у поступцима људи, то јест, једне поступке људи сматраш добрим, а друге лошим?

Непознати. Разумије се.

Духовник. Признајеш ли некакав - какав било - смисао у свом постојању?

Непознати. Да, признајем. Али остављам себи за право да тај смисао видим у ономе што се мени чини да је смисао. За мене је он у једном, за друге може бити у нечем потпуно другом.

Духовник. Одлично. И тако, дакле, за тебе су несумњиви факти: слобода воље, разликовање добра и зла и некакав смисао живота?

Непознати. Да.

Духовник. Све ти то видиш, у све то ти не сумњаш?

Непознати. Да.

Духовник. А сада ја на извјесно вријеме постајем човјек који ни у шта не вјерује, и који никакав други свијет, осим материјалног, не признаје. Почињем логички да расуђујем, и долазим до неизбјежног закључка да је то што је за тебе "несумњиво", уствари, једна обична бесмислица: нема ни слободе воље, ни добра, ни зла, ни смисла живота. И ако у мојим доказима не нађеш ни најмању грешку, хоћеш ли ти мени рећи, упркос томе, да ја говорим неистину, да слобода воље постоји, да постоје добро и зло и смисао живота, да то није бесмислица, него несумњиви факат?

Непознати. Да, рећи ћу.

Духовник. Али, ако то кажеш, зар нећеш онда морати да одбациш полазну моју тезу, из које су изведени сви ти закључци, односно, моје невјерје?

Непознати. Хм... Па, да...

Духовник. Је ли ти сада јасан пут мојег расуђивања?

Непознати. Да.

Духовник. Добро, почнимо са логичким расуђивањем. Пред нама је питање о слободи воље. Шта се подразумијева под тим појмом? Очигледно, такво начело, чија дејства нису одређена неким узроком, односно, које само одређује своја дејства, и представља њихов првоузрок. Воља човјекова порађа низ узрочно-условљених акција, сама при томе остајући слободна, то јест, неусловљена узроцима. Слажеш ли се да тачно дефинишем појам слободе воље?

Непознати. Да.

Духовник. Можемо ли ми признати постојање таквог начела? Разумије се: не можемо. За нас материјалисте, појам "слободе" је очигледна бесмислица, и наш разум никаква друга дејства, осим узроком условљених, ни замислити не може. Јер, свијет се састоји од различитих комбинација атома и електрона. Никаквог другог битија, осим материјалног, нема. Човјек ту није никакав изузетак. И он је својеврсна комбинација атома. Човјечије тијело и човјечији мозак се могу разложити на одређену количину хемијских једињења. У смислу материјалности нема никакве разлике између живог организма и такозване не-одушевљене ствари. А свијет материјални потчињен је одређеним законима, од којих је један од основних - закон узрочности. У том материјалном свијету нема никаквих бесмислених и апсурдних појмова "слободних" дејстава. Лопта се котрља када је ми шутнемо. Не може се покренути док је не ударимо, и не може а да се не покрене када ударимо по њој. Она би била смијешна када би, уз претпоставку да има свијест, почела да друге лопте убјеђује да се она котрља по својој слободној вољи и да је то, што је била гурнута, била њена слободна жеља. Она није ништа више до лопта која се котрља у зависности од тога како је и колико јако ударено по њој, тако да она, с обзиром да је, заправо, само ствар, узалуд умишља да је некакво "слободно" биће.

Све до сада речено може бити изнесено у сљедећем - логички неизбјежном - реду: никакво друго битије, осим материјалног, не постоји. Ако је то тако, онда је и човјек - само дјелић материје. Ако је човјек само дјелић материје, он је онда потчињен свим законима по којима живи материјални свијет. Ако свијет живи по законима узрочности, онда и човјек живи по истим тим законима. Ако материјални свијет не познаје слободне, "безузрочне" појаве, онда ни воља човјекова не може бити слободна, и сама мора бити узрочно-условљена. И тако, дакле, слобода воље не постоји. Слажеш ли се: ја размишљам строго логично?

Непознати. Да.

Духовник. А слажеш ли се са закључком таквог размишљања?

Непознати. Не, наравно, не слажем се. Ја осјећам своју слободу.

Духовник. Идемо даље. Пред нама је питање о добрим и лошим поступцима. Један човјек је дао посљедње парче свог хљеба другом гладном човјеку. А други, сит човјек је од гладног отео његово посљедње парче хљеба. Признајеш ли ти моралну разлику та два поступка?

Непознати. Признајем.

Духовник. А ја тврдим да никакве материјалне разлике између та два поступка нема, зато што су, уопште, појмови добра и зла - чиста бесмислица. Ми смо већ показали бесмисленост појма слободе воље у материјалном свијету. За исту такву бесмислицу ми морамо признати и појмове добра и зла. Како се може говорити о моралном понашању лопте која се котрља када је ударају и зауставља се када наиђе на препреку? Ако су све појаве условно-узрочне, онда у моралном смислу између њих нема разлике. Појмови добра и зла логички неизбјежно претпостављају постојање појма слободе. Како се може говорити о лошим и добрим поступцима, када и једни и други једнако не зависе од лица које их чини?

Замисли аутомат који даје само покрете који зависе од натегнуте опруге: зар ћеш рећи да је аутомат поступио морално или неморално када је спустио своју ручицу? Он ју је спустио, зато што није могао да поступи другачије, зато што је тако направљена његова опруга, и зато се његова механичка дејства никако не могу морално оцјењивати.

А чиме се жив човјек разликује од аутомата? Само тиме што је опруга аутомата видљива, а опруга човјека није. Како је један, тако је и други - само комад материје, тако да они никакве друге акције, осим механичке, односно, узрочно-условљене, предузимати не могу.

Све што смо до сада рекли опет ћемо довести у кратак и логички досљедан низ мисли: никаквог другог свијета, осим материјалног, нема. Ако је то тако, онда је и човјек - само дјелић материје. А ако је он дјелић материје, онда је потчињен законима материјалног свијета. У материјалном свијету све је узрочно-условљено, и зато човјек нема слободу воље. А ако он нема слободу воље, онда се сви његови поступци, као механички неизбјежни, у моралном смислу не разликују. Дакле, "добро" и "зло" у материјалном свијету не постоје. Да ли се ти слажеш са мном, односно, да ли ја расуђујем логички потпуно досљедно?

Непознати. Да, ја нисам примјетио никакву грешку у твојим расуђивањима.

Духовник. Значи, ти се слажеш са мојим закључцима?

Непознати. Не, не слажем се.

Духовник. Зашто?

Непознати. Зато што у мени постоји осјећање за добро и зло, и ја се никада нећу сагласити са тврдњом да нема моралне разлике између подлих и благородних поступака.

Духовник. Врло добро. Идемо даље. Пред нама је питање о смислу живота. Ти признајеш да живот има неки смисао?

Непознати. Да, признајем.

Духовник. А ја тврдим да никаквог циља и никаквог смисла у човјековом животу нема, зато што ни о каквом смислу не може бити ни говора тамо гдје се одбацује слобода воље и гдје се на сав живот гледа као на ланац механичких појава. Када кажеш: пружио сам руку да узмем чашу - ти имаш два факта која су узајамно повезана онако како је циљ повезан са средством. Циљ је да се узме чаша, а средство је пружена рука. И мада си ти, као парче материје, лишен слободе воље, па због тога и твој циљ и средство нису ништа друго до обичне механичке појаве, ипак се у извјесном смислу може рећи да је у покрету твоје руке био неки циљ. Ако узмеш сав свој живот, у његовој цјелокупности, и поставиш питање о циљу тих, међусобно повезаних сврсисходних факата - таквог циља, ако се негира вјечни живот, не може бити. Смрт прекида твој живот, и самим тим се прекида и циљ, ма каквог га ти себи задао ради оправдавања читавог свог живота, и сав живот чини "бесциљним". Ако се негира бесмртност и призна само материјални свијет, о циљу се може говорити искључиво у строго ограниченом и уском смислу - као о циљу одвојених поступака, а да се при томе никада не смије сметнути са ума да је сваки човјеков поступак само механички условљена акција његовог материјалног аутомата. Слажеш ли се ти са тим?

Непознати. Не, не слажем се. Зар човјек не може за циљ свог живота имати тако узвишено стремљење, као што је срећа будућих покољења?

Духовник. Не, не може. Као прво, не постоји ништа узвишено, као и ништа ниско; јер, све што се чини, чини се једнако не-слободно, аутоматски, по овим или оним законима материје. Ако један човјек умире ради будуће среће људи, а други те исте људе издаје непријатељу, то није зато што један поступа узвишено, а други ниско, него зато што они, једноставно, поступају различито, као два различита аутомата са различитим опругама, и те опруге проузрокују различите, али ипак само аутоматске реакције. Ако се питање посматра и са друге стране - са тачке гледишта условне сврисходности тих појава - тај "узвишени циљ" никако не може оправдати човјеков живот. Заиста, ако човјеков живот нема циљ, како се онда тај циљ може наћи у срећи будућих покољења? Јер, живот сваког појединачног представника тих будућих покољења такође нема никаквог смисла. На који начин људски живот може осмислити срећа бесмислено живећих будућих људи? Ма како да бесмислицу и бесциљност помјерамо у будућност, она од те далеке удаљености не добија ни на циљу, ни на смислу.

Непознати. Међутим, људи који потпуно негирају вјечни живот, управо у име тог циља жртвују себе, и то не на ријечима само, него и на дјелу. Очигледно, за њих "срећа будућих покољења" није празан звук. За празан звук нећеш дати свој живот.

Духовник. Као прво, они не жртвују свој живот из неких тамо - ко зна каквих - циљева, него опет због истог оног основног разлога: тако се код њих комбинују атоми, тако дјелује механичка побуда, да они другачије и не могу поступити. Наравно, ако останемо вјерни логици, такву ћемо жртву морати назвати потпуно бесмисленом. И ако ти кажеш човјеку: иди да умиреш за срећу људи који ће живјети послије неколико деценија, - он ће бити у праву када ти одговори: какве везе имам ја са срећом тих мени непознатих и потпуно непотребних људи, да бих ја за њих дао свој властити живот?

Непознати. То су, ипак, ужасни закључци.

Духовник. Да, ужасни. Али да њих се неизбјежно мора доћи. И ако не можеш да их прихватиш, ако осјећаш њихову неистину, мораш одбацити полазну тезу, односно, мораш одбацити негирање бесмртности. Јер ови су закључци, на крају крајева, за твој разум много бесмисленији од признавања битија без материјалне основе или "беспросторности" душе.

Непознати. Да, наравно. Нарочито је тешко прихватити закључак о непостојању смисла живота. Тако је величанствена историја човјечанства, тако су прекрасни производи умјетности, на крају крајева, у сопственом животу сваки човјек има толико узвишених стремљења, толико унутрашњих борби, да ти заиста изгледа дивља помисао да је све то бесмислено. Али шта се ту мијења уз твоју вјеру у бесмртност?

Духовник. Све се мијења! Вјечни живот, као нешто што нема граница и самим тим нема потребу за својим оправдавањем у нечем што слиједи иза њега, сам себи може бити довољан циљ, и због тога може да да смисао свом претходном низу појава, односно, свим коначним тренуцима земаљског живота. Зауставимо се на овоме подробније. Са формалне стране, земаљски живот људи је континуални низ узрока и посљедица на који се може, са тачке гледишта сврсисходности, гледати као на низ средстава и циљева. Напримјер: идем улицом да купим хљеб. Чиним низ покрета који представљају средство за достизање циља - куповину хљеба. Какав је циљ куповине хљеба? Гладан сам, и хоћу да утолим глад. Али, да ли се може рећи да је циљ мог живота да утолим глад? Такав циљ не може оправдати живот, зато што се све што је коначно одређује оним што долази послије њега, и то нешто за њега представља циљ. Коначни циљ, који даје смисао свим дотадашњим претходним моментима у животу, може бити само онај који остаје заувијек, и због тога нема потребу за неким сљедећим циљем као својим оправдањем. Такав циљ и јесте живот вјечни. У њему је смисао живота земаљског.

Непознати. И како ћеш одредити тај смисао? Ради чега треба живјети, ако постоји бесмртност?

Духовник. Одговор је прост и јасан. Треба живјети тако, да би се у процесу земаљског живота достигло најбоље устројство своје бесмртне душе. Нас чека вјечни живот и, у зависности од овдје достигнутог духовног стања, овако или онако ће протицати наше вјечно битије. Освијетљен тим вјечним задатком, сав земаљски живот, до посљедње ситнице, добија велики смисао. При одрицању бесмртности најкрупнији догађаји имају ништаван значај, зато што је сав твој живот, у свој својој цјелокупности, бесмислен, те зато и ништаван. Уз вјеру у бесмртност, напротив, најништавнији догађај добија велики смисао, зато што твој вјечни живот има велики смисао. За вјерујућег човјека у животу нема ситница. Све може имати позитивно или негативно значење за унутрашње устројство душе, зато што је све у животу важно, све је повезано са вјечним његовим начелом, у позитивном или негативном смислу.

Непознати. Да, одговор је јасан. Али, колико се, опет, рађа нових питања и недоумица! Зашто се онда рађају идиоти? Какав је смисао у томе да умре тек рођено дијете, и тако даље, и тако даље?..

Духовник. Да, има много питања на које не можемо одговорити. Зато што нам много тога није откривено у Божијем Откровењу, и за човјеков разум је, без откровења с висине, недоступно. Али зар они који признају само материјални свијет могу одговорити на сва питања, и зар су сви феномени њима јасни? Ипак, тебе то не тјера да посумањаш у оно што сматраш основним истинама о материји. Тако је и овдје. Ако на неко питање немамо одговор, то уопште не треба да нас збуњује - под условом да смо појмили главно: да свијет има још једно битије, осим видљивог, материјалног, и да човјек, осим тијела, има и бесмртну душу. А што се тиче твог питања о дјеци и идиотима - ми њих, у извјесној мјери, можемо објаснити. Ми знамо какав је смисао човјековог живота на земљи. Али уопште не знамо зашто је потребно да се он роди, зашто је потребно сједињење душе и тијела. Очигледно, само то сједињење је неопходан услов вјечног живота који је човјеку даровао Господ. Ако је то тако, и новорођенчад, и идиоти - имају тај услов као учесници у вјечном животу. И тиме се већ оправдава њихов долазак на свијет. Само не знамо због чега је процес земаљског живота неким људима потребан у цјелости, а другим уопште није неопходан, и они умиру само што су се њихове душе обукле у материјалну форму, док трећи, на крају, као идиоти, морају претпјети физичко одрастање, имајући душу савршено заграђену слабошћу разума.

Непознати. Још једно питање. Ако је смисао живота негдје тамо, на небесима, онда све овдашње постаје исто, и све разлике нестају. Зашто се борити против зла? Трпи. Кад умреш - е, онда ћеш бити блажен. Међутим, против преношења смисла живота у загробну област у мени се буни моје право на живот овдје, на земљи.

Духовник. То, што ти говориш - то је увријежена и потпуно лажна предрасуда. Баш напротив: вјера у бесмртност улијева енергију за борбу против зла. Човјек није парче материје подложно распаду, него нешто што има велику вриједност, зато што је он носилац вјечног, бесмртног начела. Зато сво биће вјерујућег човјека бива обухваћено жељом да се бори против онога што унаказује и убија ту вјечну вриједност.

Човјеку вјерујућем је онолико важније да се бори против зла, него што је то човјеку невјерујућем, колико је вјечност већа од кратког магновења земаљског живота. Ако се невјерујући људи, за које човјек није ништа више од комада материје, и који живе не зна се због чега неких 50-60 година а затим се распадају на саставне дијелове, ако се, кажем, они боре против зла, како тек мора да се бори онај, за којег човјек има вјечну, бесмртну душу?

Непознати. Све је то тако компликовано, тако апстрактно, и тако тешко за прихватити!

Духовник. Простота невјерја је само привидна. Невјерујући људи поступају несавјесно. Они поричу бесмртност, и тиме себе ослобађају од моралних обавеза које на човјека налаже религија. Невјерје даје простор за удовољавање страстима, и необузадни егоизам постаје човјекова главна покретачка снага. Али, прокрчивши себи пут за егоистички живот, они у исто вријеме не желе да извуку све закључке и логичке консеквенце на које их обавезује невјерје. А када би они те закључке извели савјесно, из тога би испао такав ужас, да им не би преостајало ништа друго, осим да бјеже од својег невјерја и да од безнадежног очајања спас траже у религији. Умјесто тога они више воле грубу самообману. Настављају да користе ријечи које, из њихових уста изречене, немају никаквог смисла: "слобода", "добро" и "зло", "смисао живота" - и тим ријечима спасавају себе од ужаса неизбјежних консеквенци невјерја. Али те су ријечи туђе, оне невјерницима не припадају. Тим ријечима стварни садржај даје само религија. А овако, код њих - то је самообмана, прилично вјешта, мада не и стабилна. Невјерје је одбацило религију - зато што му је тако било удобније, позајмило од ње ријечи на које нема никакво право (зато што му је, такође, тако удобније), али оно не може задовољити човјекову савјест. Јер, она ће неминовно рећи, више или мање чујно, оно што си рекао ти: ја осјећам слободу воље. Значи, човјек није ствар. Ја осјећам разлику између добра и зла. Значи, постоји други, не само матријални свијет. Ја осјећам да живот има смисао. Значи, невјерје је лаж. Против насиља свакодневног, профанисаног, елементарног рација протествује наш бесмртни дух и побуђује савјест да тражи истину. Не рацио, него сама душа зна - и тајанствено, непостижно начело слободе која јој је дарована, и корјенито разликовање добра и зла, и виши, вјечни смисао живота. Зато се и може рећи потврдно: савјесно невјерје приводи ка вјери.

Непознати. А шта ако се покаже да је лакше прихватити ужас, него вјеру? Шта ако ти мене заиста убиједиш да су ријечи "слобода", "добро" и "зло", смисао живота - туђе ријечи, и да треба изабрати: или потпуно одбацивање тих ријечи и признавање свих ужасавајућих закључака досљедног невјерја, или право на те ријечи, и заједно са тим њихову религиозну основу? И, шта ако, уз тако постављено питање, ја не будем у стању да одаберем друго и, упркос свему, изаберем прво, како ћеш ти тада мене убјеђивати у истинитос твоје вјере?

Духовник. Ја те тада уопште нећу убјеђивати, и готово.

Непознати. Зашто?

Духовник. Један велики човјек је рекао да апсолутна истина и апсолутни апсурд подједнако немају потребе за доказивањем.

Непознати. Како немају потребу? Закључци до којих си ти дошао у свом расуђивању - ужасни су. Али не можеш себе присилити да вјерујеш само због страха од неизбјежности њиховог прихватања. Твоје расуђивање може довести човјека до овакве безнадежне одлуке: ништа, осим материје, не постоји. Ја сам у то убијеђен. Из тога слиједи да је човјек аутомат, да добро и зло не постоје, и да живот човјеков нема никаквог смисла. То је ужасно. Али нека је и тако. Ако су такви закључци неизбјежни, ја прихватам и такве закључке. Шта можеш ти да кажеш таквом човјеку у заштиту вјере? Чиме ћеш оповргнути његово невјерје? По теби испада да са таквим човјеком, просто, не вриједи разговарати?

Духовник. Не, ниси ме схватио. На крају крајева, и вјера и невјерје су подједнако недоказиви. Шта може учинити логика? Она може открити лаж основне претпоставке од које полази невјерје, тако што ће показати до каквих апсурдних закључака оно доводи. Али ако је човјек радије спреман да прихвати очигледно апсурдне закључке, него да се од те претпоставке одрекне, - ту је употреба логике бесмислена. Њему не треба ништа доказивати, њему треба показати позитивни садржај истине. И ако му његово непосредно чуло и осјећање за истину каже да то заиста јесте истина - он ће је прихватити.

Непознати. Каквог метода ћеш се ти придржавати у разговору са мном?

Духовник. И једног, и другог. Говорећи о бесмртности, ја сам се користио логичким методом, зато што си ми обећао да ћеш у случају очигледно апсурдних логичких закључака до којих доводи логика остати при својим убјеђењима о слободи воље, добра и зла и смисла живота, и да ћеш се одрећи од невјеровања у бесмртност као основне, полазне претпоставке. А што се тиче наших разговора, у њиховој свецјелости, ја се надам да ће они дати оно што се достиже другим методом, односно, да ће они раскрити пред тобом сам садржај истине. Али то се тиче будућности. Ми се сада вратимо нашим расуђивањима, и из свега што смо до сада говорили изведимо закључак.

Непознати. Добро. Изведи закључак, а онда ја теби морам нешо да кажем.

Духовник. Прекрасно. Дакле, разматрање вјере у бесмртност нас је довело до сљедећих закључака. Као прво, вјера у бесмртност не противрјечи разуму онолико колико се то чини на први поглед, зато што и у материјалном свијету постоје појаве које се не поклапају у потпуности са нашим уобичајеним представама о материји. Као друго, условно допустивши истинитост негирања сваког другог битија, осим материјалног, ми смо дошли до читавог низа - логички неизбјежних - апсурдних закључака, таквих, као што су негирање слободе воље, разлике добра и зла и смисла живота.

Као треће, ти апсурдни закључци, који противрјече непосредним и несумњивим информација које нам даје наша свијест, натјерали су нас да одбацимо полазну претпоставку из које су они проистицали, то јест, нашу тврдњу да никаквог другог свијета, осим материјалног, нема, и да је човјек само честица тог материјалног свијета.

Непознати. Да, исправно. Само, ово посљедње ја не бих могао да прихватим у тако категоричној форми. Ја бих рекао овако: ти су закључци ставили под сумњу истинитост полазне тезе - да је човјек само честица материје.

Духовник. Нека за тебе то буде тако - твоје субјективно стање од моје логике не зависи. Али логички, односно, објективно, ја тврдим да ће логика - неизбјежно - не само ту тезу ставити под сумњу, него ће је одбацити у потпуности.

Непознати. Допустимо да је тако. Али мени није толико важна апстрактна, или, како ти говориш, објективна истина, колико субјективна увјереност. И на то се односи оно што сам хтио да те питам.

Духовник. Шта конкретно?

Непознати. Може ли се назвати вјером оно што дају - каква било да било - логичка расуђивања?

Духовник. Наравно да не може.

Непознати. Ето видиш, и ти се слажеш да су логичка расуђивања јалова. Мене, у крајњој линији, могу убиједити само факти, зато што беспоговорну убијеђеност увијек даје само лично проживљено искуство. Апстрактни докази у најбољем случају доводе до мисли: "па, можда и јесте тако". Када би "логика" у апстрактним питањима имала снагу математичких доказа, тада - да, она би могла замјенити факте. Али тога нема. И ако ја не знам шта да ти приговорим, из тога не слиједи да си ме убједио. У мени снагу твојих закључивања поткопава мисао: а како други? Колико великих научника не вјерују и признају само материјални свијет! Није ваљда да они не знају за ово твоје закључивање? Очигледно, њима се има шта приговорити, само што конкретно ја не знам шта. У противном случају, сви би морали да буду вјерници. Јер, сви признају да се Земља окреће око Сунца, и да се збир не мијења ако сабирци промјене мјеста. Значи, бесмртност није математичка истина. Оваква размишљања твоју истину за мене претварају, просто, у обичну могућност. Али могућност у питањима вјере - то готово да није ништа.

Духовник. Рецимо да се ја слажем са многим од онога што си рекао. Али моји закључци су сасвим други. Прије него што будем говорио о њима, уклонићу се мало у страну: да попричамо мало о научницима и математичким доказима. Јер, ми ћемо, све су прилике, разговарати много, и о много чему, тако да ће нам и то устребати. Ево, ти помену научнике - невјернике, како ти помисао на њих поткопава безусловну вјеру у бесмртност. Али зашто онда имена научника који вјерују не поткопавају непоколебљиву чврстину твог невјерја? Зашто ти исто тако не кажеш: "Није ваљда да њима нису позната размишљања невјерујућих људи? Очигледно, аргумената против невјерја има, само их ја не знам. У противном случају, сви би морали бити невјерници"? Јер, ти си ваљда чуо за Пастерове ријечи: "Ја знам много, и вјерујем просто, као сваки Бретонац; а када бих знао више, вјеровао бих као бретонска сељанка". Ти врло добро знаш да је велики Лоџ, предсједавајући на међународном конгресу природњака-научника, у свом јавном говору посвједочио своју вјеру у Бога. Ти знаш да наш Пирогов, у постхумно изданом "Дневнику", сумирајући сав свој живот, говори: "Мајчица-живот доведе ме напокон до мирног пристаништа. Ја сам постао, али не одједном, као многи, и не без борбе, вјерник..." "Мој ум може да се саживи са искреном вјером, и ја, исповједајући се врло често, не могу а да не вјерујем себи да искрено вјерујем у учење Христа Спаситеља..." "Ако данас себе запитам - какве сам ја вјероисповијести - на то могу да одговорим позитивно: православне, оне у којој сам се родио и које је исповједала моја породица". "Под вјером ја подразумијевам психолошку способност човјека која га, више од свих других, разликује од животиња..."

А Фламарион, Томсон, Вирхов, Лајел? Да не говоримо о великим научницима, философима, писцима. Није ваљда да сви ти велики учени људи нису знали нешто што ти знаш, није ваљда да су они знали мање од савременог просјечног човјека (невјерника)? Зашто та имена не натјерају тебе да кажеш барем исто оно што си рекао за вјеру: "Таква размишљања за мене невјерје претварају, просто, у обичну могућност"? А сада о математичким истинама. Чак ни ту није све тако безусловно, како се теби чини. Понекад се елементарне математичке истине налазе у противрјечности са истинама вишег поретка. У елементарној геометрији "математичка истина", свима нама позната, говори да се све тачке двају паралелних правих линија налазе на једнакој удаљености једна од друге. Али виша математика тврди да се у бесконачности те праве пресјецају. Из елементарне математике ми знамо "математичку истину" да се збир не мијења ако сабирци промијене мјеста. Али механика тврди да се овај збир мијења са промјеном мјеста сабирака.

Вратимо се сада питању о значају логичког расуђивања у стварима вјере. Да, ти си у праву када говориш да безусловну вјеру може дати само непосредно проживљено искуство. Не факти, него баш непосредно проживљено искуство. Сваки факат се може довести у сумњу. Искуство, емпирија - друга је ствар. Непосредно проживљено искуство и јесте најтврђи темељ вјере. На тај начин, из твоје исправне оцјене значаја апстрактних логичких расуђивања за вјеру слиједи ово: док човјек не буде посједовао религиозно искуство, ни факти ни логичка расуђивања му неће дати праву вјеру. Без тог искуства он може само "допуштати" истинитост онога чему учи вјера, али увијек са опаском: "а можда и није тако". Али ако ти видиш сунце својим сопственим очима: није ваљда да ће твоја увјереност да оно постоји и у каквој мјери зависити од тога - да ли сунце виде и други? Није ваљда да би ти, када би већина изгубила способност да виде сунце и почела да тврди да га нема, почео да сумњаш у оно што видиш сопственим очима, и почео говорити да сунце, мож' бит', и постоји?

Непознати. Али ја не схватам - какво искуство може дати увјереност у бесмртност.

Духовник. Оно унутрашње проживљено искуство, које је код религиозних људи исто толико несумњиво, и исто им онолико потврђује реалност невидљивог, колико теби искуство које добијаш преко спољашњих чула потврђује реалност видљивог.

Непознати. Реци подробније, шта подразумијеваш под тим "унутрашње проживљеним искуством"?

Духовник. Унутрашње осјећање свог духовног бесмртног начела.

Непознати. Али сунце виде сви, а осјећај о којем ти говориш имају само неки.

Духовник. Да. И за то постоје разлози. Већина људи живи недуховним животом. Највише, тајанствено начело у човјеку, које се зове дух, остаје изван њиховог живота. Природно је да они губе и само осјећање своје духовне природе. Оно је потпуно заклоњено и потиснуто свјетовним чулним утисцима и преживљавањима. Сви они живе тјелесним, чулним животом, те зато сви имају чулно искуство. Не живе сви духовним животом, те зато и не могу сви имати духовно искуство. Мора се дубоко загледати у свој унутрашњи свијет. Треба повратити у живот оглувљело духовно начело, треба га почети хранити духовном храном. Тада ће се, мало-помало, у тим унутрашњим преживљавањима, све несумњивије и несумњивије разоткривати реалност постојања душе, стварност вјечног начела у њој, суштинско разликовање у човјеку његове тјелесности од онога што не подлијеже тљењу. Све што се тиче унутрашњег живота - тешко је изразити ријечима. Зато је тешко описати унутрашње преживљено искуство за које питаш. У том искуству ти свој живот осјећаш потпуно другачије, на нов начин, као да се сав загњуриш уњ, и то ти открива да се суштина његова потпуно разликује од материје. Ти кроз такво осјећање живота осјећаш неки нови додир са иним свијетом, нематеријалним, и са другим људским душама, ти почињеш да у себи запажаш унутрашња стања која прије ниси примјећивао, стања која су очигледно неземаљског поријекла. Открива ти се да на тебе стално дјелују силе које су ти раније биле непознате и које немају ништа заједничко са силама које дјелују у материјалном свијету. Почињеш да кроз та преживљавања својом душом улазиш у савршено другачији свијет, и твоје тијело, и сав свијет тварни, почињу да те обремењују својом инертношћу и тежином. Са радошћу ћеш се тада повлачити у себе, да би био у том, ином свијету, који ће ти постати дражи, ближи и рођенији од инертног и тешког материајлног свијета. И што је човјек духовнији, тим му непобитније унутрашње његово искуство свједочи о посебном, непостижном, али несумњивом свијету, којем припада и његов бесмртни дух. Невјерје, то јест, одсуство тог непосредног знања бесмртности, почеће да му се чини исто тако чудним, као што би се човјеку који види учинило чудно да човјек који има очи одједном изгуби способност да види сунце. Заиста, настаје оваква ситуација: стоји човјек који у себи има непобитан доказ постојања другог, нематеријалног свијета и вјечног свог живота, и тврди да никаквог вјечног живота нема и да његов разум не може да прихвати такву бесмислицу, као што је бесмртност.

Рекло би се, нема се шта мудровати, и логика никаква није потребна, и никакви други факти нису потребни, осим једног, који је у теби самом, пред твојим унутрашњим погледом, али који ти упорно и тврдоглаво не желиш да видиш: "докажи ми бесмртност", "натјерај ме да повјерујем", "наведи ми факте". Но, наравно, најубједљивије од свега - то нису философска закључивања ума о слободи, добру и злу, смислу живота, него властито искуство, односно, најубједљивије би било када би човјек могао завирити у сопствену душу и тамо осјетити своју бесмртност.

Непознати. Али тада се питање преноси у другу раван - раван достизања тог искуства?

Духовник. Да, то је већ потпуно другачије, и врло велико питање. Говорити о њему - значи говорити о Цркви, о тајанствима, о молитви и много чему другом. А како се о томе може говорити, ако се нема вјера у Бога?

Непознати. Значи - нама би било најбоље да пређемо на питање о Богу?

Духовник. Да. И ја тако мислим, најбоље је почети од тога.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/dijalozi/Dijalozi01.htm

 

[Ignjatije]

ДИЈАЛОГ ДРУГИ
О БОГУ

 

 

Непознати. Да, у праву си, које год питање да узмеш, неминовно ћеш доћи до питања о Богу. Зато ми дозволи да прострем пред тобом све што од мене чини невјерника. Много од тога што ћу да кажем вјероватно неће бити у директној вези са нашим питањем и можда ће нас одвести мало у страну. Али другачије ја говорити не умијем.

Духовник. Говори, не размишљајући о форми, потрудићу се да те разумијем.

Непознати. Као прво, ја унапријед морам да ти кажем да су сви сколастички докази постојања Бога - чини се, има их седам комада - мени добро познати. Не труди се, молим те, да жонглираш њима. Ја мислим да они још ни од кога нису направили вјерника, а најмање од оних који су те доказе смислили.

Духовник. Не бој се. У питању о Богу ја ћу се логичким методом користити мање него у питању о бесмртности.

Непознати. Значи, нећеш доказивати, него показивати истину?

Духовник. Да.

Непознати. Потрудићу се да је савјесно размотрим. До сада ја, наиме, у учењу о Богу нисам видио ништа осим фантастичне бајке, у коју, узгред буди речено, већ одавно не вјерује нико. Кад сам сретао образоване људе, који живе, авај, потпуно исто као и сви невјерници, али који говоре о својој вјери - ја сам нехотице мислио: није ваљда да се они не претварају? Није ваљда да се озбиљно може вјеровати у све те басне?

Духовник. Признање безусловне искрености једног према другом је неопходан услов овог нашег разговора.

Непознати. Да, да, наравно. Ја сам ову своју мисао навео само ради илустрације - да бих ти показао колико је мени тешко да допустим могућност вјере. И тако, дакле, од чега почети? Од мање важног. Ево, ти си православни свештеник, и убијеђен си да знаш истину. По твојој истини, Бог је Тројичан у лицима и Један по суштини. Ти вјерујеш у тог Бога и сваку другу вјеру сматраш заблудом. Ако пођем код муле, он ће почети да ми говори о свом једином Алаху, и такође ће тврдити да он зна истину, и твог тројичног Бога он сматра лажју која апсолутно не одговара учењу Мухамеда. А затим могу да одем код будисте. Он би ми почео да прича легенде о свом Буди. И тврдио би да само он зна истину. Па онда бих ја лијепо отишао код паганина. Он би ми набројао неколико десетина својих богова и такође би тврдио да само он зна истину. То мноштво разноразних религија, које често искључују једна другу, и које увијек, свака за себе, тврде да се истина налази само код њих, више од свега наводи на сумњу да се и у једној од њих заиста налази истина. Логика је у питањима вјере беспомоћна, а субјективна убјеђеност је, очигледно, недовољна. Јер, сви представници тих различитих религија имају подједнаку субјективну убјеђеност, али им то не смета да само своју истину сматрају правом. Другим ријечима, само својим субјективним стањем они придају објективно значење.

Духовник. Твоје мишљење је налик на то, као када би неко почео да сумња у истинитост научног знања само због тога што о сваком научном питању десетине научника износе различита мишљења. Јасно је да је неко од њих, ипак, у праву. И за тебе ће научна истина бити она која одговара твом поимању те истине. Узми на примјер питање о поријеклу врста. Зар је ту достигнута потпуна сагласност? До дан-данас многи потпуно побијају и негирају Дарвинову теорију. Многи се враћају Ламарку. Постоје и неоламаркисти и неодарвинисти. До дан-данас се у науци још увијек провлаче спорови о том, основном питању биологије. Међутим, ти не говориш: "Биологија не зна истину, зато што разни научници разне теорије сматрају истинитим".

Непознати. Да, али у науци постоје питања која су једнако разријешена за све.

Духовник. Постоје она и у религији. Све религије признају битије Божије. Све признају Бога као првоузрочника свега што постоји. Све признају реалну везу божанске силе са човјеком. Све признају да Бог захтијева испуњавање моралног закона, све признају, осим материјалног, и невидљиви свијет; све признају загробни живот. Зато једна религија не искључује потпуно другу. У свакој религији има дјелић истине. Али пуноћа њена стварно се садржи само у једној, у хришћанској, зато што је она откривена и чува се у Православној Цркви.

Непознати. Ето, видиш, опет нова класификација и нова подјела: зато што је она откривена и чува се у Православној Цркви. А католици? А протестанти? Англиканци? Калвинисти? А мношто свакојаких секти? Менонити, баптисти, квакери, молокани, духоборци, хлисти и други - јер, сви они само себе сматрају правим хришћанима, и Православље је за њих грубо унаказивање Јеванђеља. Шта онда? Коме од вас човјек да вјерује?

Духовник. Колико било да било различитих праваца, истина од тога неће престати да буде истина. Ти то схваташ и знаш у односу на науку. Схвати то и када је у питању религија. Дјелимичну истину многи из разних разлога признају за пуну истину, али пуна истина постоји, и када је видиш, одмах је препознајеш.

Непознати. Зашто је онда не препозанју сви?

Духовник. У огромној већини случајева из незнања, зато што им није познато учење Православне Цркве. А ако им је и оно познато, а и даље не виде истину, онда разлоге неприхватања њезиног треба тражити у моралној области. Религија није наука. Високо морално стање човјека је неопходан услов за спознају религиозних истина.

Непознати. Значи, по теби, пуноћу истине у Православљу не виде захваљујући својим гријесима?

Духовник. Да. Гордост, егоизам, страсти - чине људе толико неспособним да осјете истину, да је они, и видећи је, не препознају. Такви бивају, углавном, родоначелници заблуда, и први њихови сљедбеници. А даље заблуда наставља да дјелује из покољења у покољење, зато што се у тој заблуди они васпитавају и одрастају, чак се и не труде да сазнају праву истину.

Непознати. То је, у сваком случају, оштроумно. Ако ме твоја истина не убиједи, ти увијек можеш да кажеш: сам си крив! - да си мањи грешник, повјеровао би.

Духовник. Да, то је потпуно тачно, ја и могу тако да ти кажем, и рећи ћу ти. Зато што сам ја савршено убијеђен у то да - заиста знати истинито Православно учење, а не осјећати његову истинитост - могуће је само уз неку моралну помраченост.

Непознати. Нека ти буде. Јер, мени није важно како ћеш ти оцјенити моје морално стање, него како ћеш оправдати своју вјеру. Слушај даље. Све сумње моје у вези невидљиве душе још се у већој мјери тичу невидљивог Бога. И јасно је због чега. Јер, кад се говорило о души, пред нама је, окрени-обрни, било неко несумњиво битије - "људска личност", и питање се тицало само њеног састава. А овдје ми говоримо о нечему савршено фантастичном. О неком тамо непостојећем "лицу" које је саздала наша властита машта, и ми се правимо да говоримо о нечем што стварно постоји. А што је најинтересантније - то је да је тај Бог, Којег смо сами измислили, снабдјевен (од нас самих) најапсурднијим особинама. То је тако, вјероватно, да се не би лако открила његова фантастичност. Јер, када би о Богу све било разумљиво, одмах би постало јасно да Њега нема. Шта је то, по вашем мишљењу, Бог? Изгледа, некаква личност. У сваком случају, вјерници Га ките свакојаким особинама људске личности. Он има разум, вољу, осјећања, разгњевљује се, воли и т.д. Али та личност, у исто то вријеме, посједује и особине које су директно супротне самом појму личности. Бог не само да је свемогућ и све зна. Он нема никаквих граница, одувијек јесте и свуда је присутан. Како, поставља се питање, уклопити представу о личности са појмовима "свудаприсутан" и "безграничан"? Под ријечју личност ми увијек подразумијевамо нешто што има границу, која оно што није личност "одваја" од онога што личност чини. Како личност може бити свуда? Тада, све и јесте та личност, и изван те личности, очигледно, ничега и нема. Додуше, видећи очигледну апсурдност свих ових тврдњи, вјерници хитају да додају да је Он још и непостижан. Али таква поправка их неће спасити. Не можеш, наиме, прво напричати мноштво бесмислица, а онда их оправдавати непостижношћу онога о коме су оне напричане. Ако је Бог непостижан, зар није онда боље рећи отворено: Бога има, али ја не знам зашто у Њега вјерујем, зато што је Њега постигнути и спознати - немогуће. Шта мислиш, да се на овоме за сада зауставимо? Или да причам даље?

Духовник. Да, мислим да је боље да се зауставимо на овоме. Прије свега, увијек ћемо имати на уму релативност свих људских појмова када се они примјењују на вјеру. Ево, ти говориш "личност". А можеш ли ти, одвојивши појам "личности" од појма "тијела", са довољном основаношћу говорити о њеним "границама"? Ти овдје опет нама намећеш "просторност", толико неопходну твојим опажањима материјалног свијета, и потпуно туђу битију духовном. Особине о којима си говорио - ум, воља, осјећања - саме по себи не заузимају никакав простор, те стога, када говориш да између Божијих особина и поимања Бога као личности постоји непомирљива противрјечност, ту противрјечност (која је само привидна) видиш зато што у својем уму пред собом ствараш материјалну, тјелесну представу личности, и уз њу прилажеш појам који нема ниакакве везе са тјелесношћу или материјом. А када би допустио да личност може постојати и без материјалне основе, када би јој оставио само разум, вољу и осјећања, - ти би одмах прешао у потпуно нову, "непросторну" раван, и престао би да се збуњујеш том привидном противрјечношћу. Морао би тада признати да су и Бог и душа једнако беспросторни, и да разлика између личности Бога и личности човјека није у томе што човјек заузима "мало" мјеста, а Бог је свуда присутан, тј. заузима "много" мјеста, него у томе што је невидљиво и нама непознато битије једног релативно, а Другог апсолутно. Када у земаљским појмовима описујемо та апсолутне особине, ми у исто вријеме мислимо да се оне односе на оно чему ће ти земаљски појмови одговарати тамо, у савршено другачијим условима постојања. Али нешто од тога тамо одговара нашем простору овдје. То "нешто" у Богу је апсолутна пуноћа, а у човјековој души је само релативно, и због тога ограничено. Због тога ми и тврдимо, имајући у виду апсолутност те особине, која је аналогна земаљској просторности, да је Бог свуда присутан, да свугдје постоји.

Непознати. Мене до извјесног степена задовољавају твоја објашњења. Али ја не разумијем - због чега ви говорите о непостижности Бога.

Духовник. О непостижности Бога ми говоримо због тога што - говорити о неким особинама Божијим, које је Сам Господ открио о Себи људима - још не значи постићи, ограниченом људском свијешћу спознати сав безгранични садржај Бића Божијег.

Непознати. Како се онда може постизати оно што је непостижно? Јер, да нешто постоји - ми признајемо онолико колико то нешто можемо постићи разумом.

Духовник. Ни у којем случају. Постоји нешто што је потпуно реално, што разум који не вјерује у Бога признаје да постоји, а у исто вријеме не може а да не призна да је непостижно.

Непознати. Шта то?

Духовник. Бесконачност простора и вјечност времена.

Непознати. Мени то није баш најјасније.

Духовник. Па, ти, признавајући само материјални свијет, признајеш реалност простора и времена онако како су дати у твојој свијести. Ти њих мислиш "метафизички", они су за тебе реална "протегнутост", која служи за мјерење ствари и хронолошко уређење догађаја. Зато за тебе савршено реалан смисао има и појам "бесконачности" - у смислу простора који нема краја, и појам "вјечности" - у смислу времена које нема граница. За тебе то није "тривијална" бесконачност, него објективно и реално постојање.

Непознати. Да.

Духовник. Али, зар твој разум "постиже" појмове бесконачности простора и бескрајности времена? За тебе је апсурдан, зато што је непостижан, свуда постојећи Бог. Али колико је тек апсурдан, иако је исто толико непостижан, "бесконачни" простор! Зар ти можеш, по својствима твојег ума, да мислиш о нечему што нема краја и граница? А како је простор за тебе "реалност", пробај да водиш мисаону нит "без краја", пробај да замислиш васељену која нема краја. Замисли да си се мислима удаљио коју милијарду километара од Земље на којој стојиш: ма колико ти километара у свом путовању пребројао, уопште се нећеш приближити крају. Могао би те километре да бројиш хиљадама година, и сво вријеме би остајао у истом положају, зато што краја уопште нема... Пробај да замислиш све то - и са потпуном јасношћу ћеш појмити сву неспособност човјековог разума да постигне појам бесконачности. Све, о чему ти мислиш - има границе. Таква је особина твог ограниченог разума. И ако исти такав задатак себи поставиш у вези времена, твој разум ће се наћи у истом таквом беспомоћном положају. Пробај да замислиш трилионе већ протеклих вијекова и трилионе вијекова будућих, и затим осјети, са свом реалношћу, како чак и чудовишне бројке година у прошлости и будућности никако не могу да те приближе некој граници, зато што за вријеме нема ни почетка ни краја. И постаће ти потпуно очигледна крајња неспособност твојег разума да постигне појам вјечности. Али, ето, без обзира на ту немогућност да постигнеш бесконачност простора и времена, ти потврђујеш несумњиву реалност и једног и другог.

Непознати. То је неизбјежно. А како бих ја могао да допустим крај? То је јасно: мада мој ум и није у стању да замисли нешто што нема краја, још већи би апсурд било допустити и крај; јер, какву год огромну величину наведеш - увијек је можеш увећати.

Духовник. Потпуно исправно. Положај твог разума је безизлазан: са једне стране, немогуће је замислити бесконачност; са друге, немогуће је поставити границу. Из тог безизлазног положаја ти налазиш излаз тако што признајеш да непостижни појам бесконачности несумњиво постоји. Зар није тако?

Непознати. Да, тако је.

Духовник. Али исти је такав положај људског разума када је у питању Бог. Постићи Га - немогуће је. Негирати Га - апсурдно је. Остаје само једно: признати да је Његово битије и непостижно и несумњиво.

Непознати. Аналогија тешко да може послужити као доказ.

Духовник. Ја и не доказујем. Ја се само буним против тврдње: "ми признајемо да нешто постоји у оној мјери, у којој то нешто можемо постићи разумом". Ја хоћу да ти, штитећи невјерје, не шириш своја права у на уштрб онога који штити вјеру. Оно што захтјеваш од разума људи вјере, захтјевај и од разума људи који вјеру побијају. Ако, по теби, разум који вјерује мора признавати да реално постоји само оно што се може "спознати", тада нека и разум који не вјерује признаје да реално постоји само оно што се може спознати. А ако невјерницима дајеш право да признају за разум непостижно постојање бесконачности, на каквој основи вјерујући разум лишаваш права да признаје непостижног Бога?

Непознати. Али, негирајући бесконачност, ми долазимо до апсурда.

Духовник. По мени, негирајући Бога, ми долазимо до истог таквог апсурда.

Непознати. Хм, да... твоја аналогија је исправна. Али, хоћеш ли ти мени показати до каквог апсурда долазимо када негирамо постојање Бога?

Духовник. Обавезно. У своје вријеме.

Непознати. Одлично. А сада могу да наставим?

Духовник. Настави.

Непознати. Мојој вјери смета очигледно бајколики карактер ваших откровења. Те бајке, ја се слажем, на свој начин јесу прекрасне. Али то су ипак само бајке. И не може се ваљда вјеровати у њих само због тога што су оне прекрасне. Замисли једног озбиљног човјека који памти оно што су му причали у дјетињству. Како би било лијепо, када би постојале капуљаче које те чине невидљивим, летећи ћилими, сточићи који се сами постављају. У дјетињству нам се чинило да све то постоји "зауправе". И ето, одраслог човјека убјеђују да он настави да вјерује у сва та бајколика чудеса само због тога што су "много добра" она. Наравно да су добра. Али шта да се ради, кад стварност није бајка. Добре су ваше приче о Богу, о спасењу, о вјечном животу, о души, али, нажалост, све је то - капуљача која те чини невидљивим. Не могу пак ја себе да лажем и да по старом тврдим да у све то вјерујем. Не могу да се натјерам да вјерујем да постоји Бог са дугом сиједом брадом, да Он има Сина Исуса Христа, Спаситеља свијета, и Духа Светог, у облику голуба, и да је тај свемогући старчић за шест дана направио свијет. Посљедњи дан је узео гомилицу земље, дунуо у њу, и из ње је одједном испао човјек. Затим је из ребра тог човјека направио жену за њега. А онда их је смјестио у рај, гдје су Адам и Ева појели некакав забрањени плод, и послије тога почињу свакојаке несреће и т.д. и т.д. За сада ћу се зауставити на овоме. Хоћу да те питам - како ти гледаш на ове басне? Није ваљда да ти то узимаш здраво за готово? Или је то опет некаква "алегорија"? И шта је Богу требало да посеже за откровењем у таквој чудноватој форми? Зар се није то могло испричати просто, без икаквих летећих ћилима?

Духовник. Не, библијске приче нису алегорија, и зато се оне не могу препричавати како коме падне на памет, али то није ни просто описивање догађаја, као у историји или у природним наукама, па се зато оне не смију тумачити у грубо материјалном смислу. Библија - то је Божије Откровење, дато човјеку у условима његовог земаљског живота, у оквирима његових појмова, језика и моралног развоја. Кад читаш о стварању свијета, не можеш прилазити томе као научно-природњачком описивању. Господ је Својем Пророку у некој врсти виђења открио тајну стварања свијета. Мојсије је пред собом видио, једну за другом, етапе стварања Васељене. И ма колико према тврдњама науке трајале те одвојене етапе - Божије Откровење ће и даље тврдити да су то били дани. И биће у праву, и никаквог суштинског неслагања са науком у томе неће бити. Божије Откровење ће то тврдити, не зато што је тако важно аритметичко пребројавање - од тога се ништа не мијења: и у току огромних временских периода, и у току тих неколико "дана", дејствовала је једна те иста сила Божија - него зато што је у Откровењу то било јављено у данима. Тебе збуњује форма, али те не запањује смисао. А чини се да би невјерујући разум тебало много више да запањи суштинско подударање Откровења са посљедњим научним открићима, о којима Мојсије, разумије се, није могао ништа да зна. Са научним открићима се подудара хронологија у данима стварања. И оно што је у Библији изгледало потпуно несхватљиво - стварање свјетлости прије небеских видјела - показало се да то уопште није очигледна бесмислица, како су то донедавно тврдили невјерници, него да је то посљедња ријеч науке, према којој је прије формирања небеских тијела у васељени постојао "свјетлосни етар". Не смије се као на алегорију гледати ни на стварање човјека. Човјек је заиста саздан онако како о томе говори Откровење. Али оно што тамо пише се не смије схватати грубо, материјалистички, као вајање фигуре из земље а онда претварање ње у живог човјека. И овдје у библијску причу треба проникнути духом, да би се у пророчким виђењима постигла божанствена тајна Откровења. Човјек - то је заиста комад твари, исто што и сав материјални свијет, који живи по законима узрочности. То је оно у њему, што је било саздано када је већ била саздана земља. Али господ је узео то парче материје, ту материјалну основу, и удахнуо у њу дах живота, то јест, дао јој Свој Божанствени дух и, прије свега, Своје Божанствено начело слободе. И јавио се човјек - образ и подобије Божије.

Непознати. Када о томе говориш тако, све добија призвук вјероватности, зато што ти ствараш некакву апстрактну слику, нешто изван времена и простора. Али чим се са облака те апстракције спустиш на конкретну ситуацију и питаш: а како је то, ипак, Бог "дунуо" у то "парче", и шта је, заправо, представљала та материјална основа сама по себи, када она још није била "човјек" - одмах се показује да све то, у тим "причама", уопште није никакво "Откровење", него, просто-напросто, занимљива бајка.

Духовник. Ти називаш апстракцијом стање у којем се ми за извјестан степен уздижемо изнад чулних опажања која заклањају од нас суштину ствари, и у којем почињемо да видимо нешто што се налази иза граница видљивих феномена. Узми, напримјер, природно појављивање живота. Шта ти знаш о томе? Ти знаш биолошке процесе који прате и који условљавају зачеће живота. Али шта је то живот, и шта се дешава у тренутку зачећа новог бића, не са тачке гледишта физичко-хемијског описивања биолошког процеса, него у самој његовој суштини - како је било, тако и остаје тајна. Додир материјалног и нематеријалног увијек је "изван простора и времена", те зато, ма колико ти пратио и изучавао оно што се види на површини приликом стварања живота - та граница, гдје неживо прелази у живо, увијек ће ти исклизавати, као за тебе неуловљива "апстракција". Зато је бесмислено - онако како би ти то хтио - "конкретно" говорити о томе како је Бог створио човјека и питати како је "дунуо" Бог у "грудву" земље. То је било могуће показати само у Откровењу, гдје постаје видљиво оно што је било невидљиво, и опипљиво оно што је било неопипљиво. "Конкретно" - "грудва" из које је створен човјек је могла да буде видљива свима, а Дух Божији, Који је се дотакао, није могао бити видљив ни за кога. Он је ту "грудву" озарио човјечијом свијешћу. И та свијест је дала човјеку могућност да види Бога. У Откровењу је показан тај, у "конкретним условима" невидљив, тренутак. Да, то је велика тајна. Али, велика је тајна и сав свијет који нас окружује: и у њему се сво вријеме видљиво сједињује са невидљивим, опипљиво са неопипљивим. И када би нама то могло бити показано, ми бисмо то неизоставно видјели у истим онаквим формама, у каквим су нам дата библијска откровења. "Бајколикост" о којој говориш је једина могућа форма откровења која потпуно одговара тајанственом садржају који се у њу облачи, и нашој ограниченој свијести чини доступним оно што је за њу непостижно и што није чулно.

Непознати. Али, на крају крајева, ако се и допусти да иза тих бајки заиста стоји неки тајанствени садржај, ти и тада, просто-напросто, у њега само вјерујеш, ти га не доказујеш.

Духовник. Логички не доказујем. Али њихову истину ја осјећам, не само непосредним осјећањем, него и разумом утврђујем, зато што те приче мени објашњавају необјашњиво, и сав хаос приводе у уређен и савршен поглед на свијет.

Непознати. Но, о "савршеном погледу на свијет" говорити - још ти је рано. Саслушај за почетак моје главне аргументе. Јер, до сада сам говорио само о спољашњим сметњама за вјеру. Сад ћу прећи на унутрашње.

Духовник. Одлично.

Непознати. Колико сам пута пред собом питање о Богу постављао овако: допустимо да тај непостижни Бог и постоји. Допустимо да сам извршио насиље над својим здравим разумом и натјерао себе да признам невидљивог, непостижног, личног Бога. Али, могу ли се умирити ја тим признањем? Јер, разум ће од мене тражити одговоре на читав низ питања која ће проистицати из тог признања. Прво и најубиственије ће бити - о злу. Допустимо да сам ја повјеровао да постоји свемогући, свуда постојећи Бог, Који је све створио и "без Њега ништа није постало, што је постало". Откуда онда зло? Шта је оно? Ко је зло створио? Такође Бог? Очигледно, није. А ако није Бог - онда, ипак, испада да није Бог баш све створио? Али зашто тај свемогући Бог трпи зло, када га није Он створио? Због чега се мора играти та трагикомедија од "борбе против зла", ако свемогући Бог једним јединим покретом може да га уништи и да остави у свијету само добро? Какав одговор на та питања може дати вјера? Опет да све сведе на непостижност? Стандардно склониште, кад вјернику задаш неразрјешиво питање. Али у датом случају неразрјешивост питања о злу мора да нас доведе - не до признања "непостижности" религиозних истина, него до неизбјежног негирања постојања Бога, зато што постојање зла у свијету чини вјеру у Бога бесмисленом.

Друго, не мање смртоносно, је питање о страдањима. По вашој дефиницији, Бог је љубав. Апсолутна, савршена, непостижна и остало. И гле, та љубав допушта да све што живи на земљи - не човјек само, него све, до посљедње инфузорије - страда безмјерним страдањима.Чак и огрубјело срце осјећа сажаљење према оном ко због нечега пати. А ето, тај Бог, сама та љубав - види и чује како стење земља, али неће да прекрати њене муке. Јер, Бог је свемогућ: а то значи, ваљда, да Он може дати срећу свему што је живо? Какав је онда смисао у томе што Бог ћутке "гледи" како се свијет превија од бола? И у томе постоји, претпостављам, такође, виши, "непостижни" смисао? Изванредно. Али, као прво, због чега је Бог створио човјека таквог, да он згријеши? А као друго, плод са забрањеног дрвета је појео човјек - какве везе са тим има инфузорија? Јер, она, барем, није никакве заповијести нарушила, а ипак, и њу боли када је ставе у некакву тамо киселину? Ви волите да говорите како у природи видите Бога. Шта је то? Сљепило, или самообмана? Јер, са тачке гледишта "више правде", природа је - страшни и свеопшти ужас. Гдје је тамо Бог? Тамо све једе једно друго. Једна буба једе другу, птичица једе бубу, кобац једе птичице. Жаба гута пуноглавца, змија гута жабу, јеж једе змију, лисица једе јежа. И све је то Бог у природи? Или, мож' бит', ви видите Бога у мађионичарским триковима попут онога са гусјеницом и јајетом-паразитом? Пробити гусјеницу, положити у њу јаје из којег ће се развити ларва, појести утробу гусјенице, а када се она, на крају крајева, претвори у лутку, изаћи из ње! Све је то Бог? Ти ћеш рећи: "то је посљедица гријеха". Прекрасно! Али зар Бог није "свезналица"? Значи, Он је знао какав ће бити резултат (стварања човјека) - зашто је онда уопште стварао свијет? Опет ћеш, вјероватно, рећи: "тајна", непостижно, неописиво. Али, стани, то још није све! Ви, који признајете Бога, са свим Његовим "апсолутним" особинама, тврдите даље да ће Бог-љубав тог жалосног, несрећног, испаћеног човјека, када овај напокон нађе мир у смрти, послати, још, због његових гријеха, и у пакао, гдје ће се несрећни преступник патити вјечно - "тамо, гдје је плач и шкргут зуба". Мало му било плача и шкргута зуба овдје, на земљи? Показује се - свељубећи Господ је и на оном свијету припремио, на вјеки вјеков, вјечне, још веће муке. Каква бесмислица! Какав ужас! И, успркос свему томе, ја морам да вјерујем! Никад! Никад! Ако, а и то са великим натезањем, и могу да допустим битије непостижног и "невидљивог" Бога - кад себи поставим питање зла и патњи, ја осјећам да је вјера у Бога - просто, ружна глупост.

Духовник. То, што си сада испричао, заиста јесу убиствена питања, али не за оне који у Бога вјерују, као што ти мислиш, него, напротив, за оне који у Њега не вјерују. И мени је веома драго што си ти тако јасно и тврдо поставио та питања - јер, из њих нема другог излаза, осим вјере.

Непознати. То је величанствено. Хоћеш сво моје оружје да окренеш против мене? Хајде да видимо како си наумио да то изведеш.

Духовник. Ја ћу се потрудити да ти разоткријем како на твоја питања одговара вјера, и одмах ћеш увидјети како је пред тим питањима немоћно невјерје.

Непознати. Надам се само да ћеш ме поштедити цитата светих Отаца Цркве и осталих ауторитета.

Духовник. Ти си, вјероватно, примјетио да ја у разговорима са тобом избјегавам такве цитате, мада сво вријеме имам на уму и Слово Божије и дјела Отаца Цркве. Али, овом приликом, ја ћу навести ријечи светих Отаца, не зато што сматрам да они за тебе представљају ауторитет, него зато што они савршено изражавају оно што је скоро неизразиво људским ријечима.

Непознати. Авај. С обзиром да си ти мени дао пуну слободу да се изражавам како ја нађем за сходно, - није у реду да ја тебе ограничавам у том смислу. Слушам те.

Духовник. Зашто свемогући Бог допушта постојање зла? Зашто Он једним јединим актом Своје свемогуће Воље не уништи зло? И зашто свих не учини добрим? То је прво питање које си ми поставио. Ипак, сам начин на који је питање постављено мени говори да је у питању нека врста неспоразума. Замисли, напримјер, питање: може ли свемогући Бог починити гријех? Очигледно, не може. Али ако Он не може починити гријех - значи, Он није свемогућ. Може ли озбиљан човјек постављати таква питања? А твоје питање само на први поглед изгледа да није такво. "Може ли свемогући Бог учинити све људе добрим?" Али, то онда значи уништити основно својство добра, и добро претворити у морално ништа.

Непознати. Уопште не разумијем - шта хоћеш да кажеш?

Духовник. Када би добро било проста и неизбјежна посљедица силе Божије, оно би, као и свака појава материјалног свијета, било узрочно-посљедично условљено, и због тога би изгубило свој морални садржај. Ја сам ти већ показао, кад смо причали о бесмртности, да појава која је условљена узрочно-посљедичним везама не може бити оцјењивана морално. Оно што је лишено слободе - не може бити ни добро, ни зло; оно је неизбјежно. Појмови добра и зла подразумијевају слободу избора у човјеку. Али тамо, гдје се говори о слободи, нема мјеста за узрочно-посљедичну зависност. Дакле, у логичко-формалном смислу, твоје питање садржи противрјечност, или барем неспоразум, који постаје видљивији ако се питање постави у овом облику: зашто свемогући Бог, Сам, Својом силом, не учини људе добрим, односно, зашто их не лиши слободе, без које никакво добро уопште не постоји, нити постојати може?

Непознати. Наравно, у таквој формулацији, питање нема смисла.

Духовник. Али та формулација проистиче из суштине појма добра. Дакле, одговор на питање - зашто Бог Сам не учини људе добрим и неспособним да чине зло је - јасан. Зато што им је Он даровао слободу. И на том појму, појму слободе, ми ћемо се сада зауставити подробније. Када смо разговарали о бесмртности, ја сам о слободи воље говорио да бих показао бесмисленост тог појма за невјернички разум. Сада ћемо покушати да размотримо тај појам са стране његовог позитивног садржаја, толико важног не само за рјешење питања о злу, него и за многа друга питања. Појам слободе спада у ону групу појмова, који су, као и вјечност и бесконачност, са једне стране непостижни за наш разум, а са друге се утврђују као нешто што несумњиво постоји. Човјек мисли по законима узрочности. За ограничени људски разум свака појава мора имати свој узрок. Дејства и појаве које немају узрок он не може да замисли. Али слобода јесте оно што нема узрока, она је нешто примарно, ничим претходним неусловљено, неко тајанствено, за нас савршено непостижно начело. Слобода за наш разум такође нема граница у смислу узрочности, као што бесконечност нема граница у простору, или вјечност у времену. И када би нам пало на памет да слободу постигнемо као узрочност, дошли бисмо у исти онакав, безизлазан положај, у каквом смо се нашли када смо покушавали да постигнемо бесконачност у времену и простору. Ако прекинемо карику у узрочно-посљедичном ланцу и кажемо како, ето, та појава зависи од таквог и таквог узрока, и ту поставимо границу, наш разум ће одмах да се запита: а какав је био узрок који је довео до посљедњег од указаних узрока? А ако кажемо: не, то је био посљедњи узрок, а сам он ничим није условљен, тим самим ми утврђујемо да несумњиво постоји непостижни појам слободе воље као безузрочности.

Непознати. Али, зашто се узрочни ланац не може признати бесконачним?

Духовник. Може, али то ће бити негирање слободе воље. А ја и ти смо утврдили да је слобода воље несумњиви факат, и сада хоћемо само да установимо позитивно значење тог појма. Узрочно-посљедични ланац се може уназад водити до бесконачности само ради објашњења механичких узрока, појава условљених, а не ради објашњења слободе. Ако будеш говорио о бесконачном низу узрока и посљедица, ти ћеш се самим тим одрећи од рјешења питања слободе. То нарочито постаје јасно када се не говори о човјеку као о првоузроку овог или оног дејства, него о Богу као о првоузрочнику свега што постоји.

Непознати. Разјасни ми то подробније.

Духовник. За вјерујући разум Бог је првоузрок свега што постоји, почетак сваког битија, Сам немајући почетак и због тога вјечно пребивајућ. Постигнути то немогуће је исто онолико, колико је немогуће постигнути вјечно битије било чега. Негирати Бога као првоузрочника и рећи да свијет постоји вјечно - значи рећи нешто што је дупло непостижно.

Као прво, то је непостижно онолико колико је непостижно све што је вјечно, па је тако и са вјечним битијем Божијим; а као друго, то је непостижно у смислу одсуства првоузрока у свијету у којем све дејствује по закону узрочности, и у којем се не може доћи до првог узрока узрочно-посљедичног низа појава. Вјера у Бога рјешава то питање другачије. Она помјера стање вјечно постојећег Првоузрочника у област пред-материјалну, у област у којој нема појава пролазних, узрочно-посљедично условљених. То је оно што је било одувијек, прије стварања свијета. А свијет материални вјера мисли као свијет доступан поимању човјековог разума, с обзиром да има почетак и да је створен у времену. А зато што материјални свијет живи по закону узрочно-посљедичности - а не по закону слободе - он има и свој првоузрок - Силу Божију, која га је саздала.

Непознати. Зар то што ти говориш открива позитивно значење појма слободе? Ти сво вријеме мени доказујеш због чега се може, и због чега се чак мора признати тај непостижни појам, али ми никако не откриваш његов позитивни садржај.

Духовник. Да. Али ја неизоставно морам да ти укажем на то, зато што иначе твој разум неће хтјети да прихвати оно што слиједи а што је већ доступно поимању.

Непознати. Да, молићу лијепо, у праву си.

Духовник. Пређимо сада на сам садржај појма слободе. Ми смо саздани по образу и подобију Божијем и "слобода воље" је подобије у нама Божијег начела. Ми указујемо на различите особине Бога, али то не значи да ми мислимо Бога као нешто "сложено", што се састоји из различитих елемената, као што наш материјализам мисли материју. Бог је апсолутно прост, неразложив и недјељив. Дакле, особине Његове нису ништа друго, до савршено људско "описивање" те једине и недјељиве суштине. Таква је и човјечија душа, саздана по Његовом подобију. Ми говоримо: мисао, воља, осјећања, али сви ти појмови немају аналог у сложености елемената душе. Душа је, као подобије Божије, не-сложена, она је јединица недјељива и проста. Слобода воље у тој јединици није један од њених саставних елемената, него једна од њених особина.

Непознати. То испада као некакав недјељиви духовни атом.

Духовник. Па, да. Али боље је да не употребљавамо тај термин. Дакле, начело слободе воље и јесте особина душе, која се састоји у непостижној могућности да се изван узрочно-посљедичне зависности врше различита дејства. Та особина, дарована души од Бога, чини човјека богоподобним, разликује га од свих других живих бића и у смислу морала отвара му пут ка богосавршенству, она даје одговарајући смисао појму добра и зла. Апсолутно добро - то је оно што твори воља Божија. За човјека чинити добро - то значи својом слободном вољом изабирати и чинити оно што је усклађено са вољом Божијом. Такав слободно учињен избор сједињује човјека са Божанским начелом, даје му, као заједничару Божанства, вјечни живот и чини - не апстрактним, него реалним, задатак богоусавршавања. И ево, сада, напокон, дођосмо до твог питања - шта је то зло, и ко га је створио? Зло није самостално постојећа суштина, и зато се не може рећи да га је створио Бог. У човјеку га је створило исто оно начело, које ствара и свако друго човјечије дејство - слободна воља. Шта је онда зло? Оно је слободно изабрана воља која се супротставља вољи Божијој. Такво супротстављање, одсуство јединства воље човјечије са вољом Божијом, одваја, оно као да чупа човјека од Божанског начела и повлачи за собом страшне посљедице које стварају многолико зло. И ја ћу ти ипак навести цијели низ изрека светих Отаца и учитеља Цркве о злу.

"Зло није никаква суштина која има стварно битије, као што га имају друга бића која је створио Бог; оно је само уклањање бића од свог природног стања, у које их је поставио Творац, уклањање у стање супротно овом. Због тога Бог није виновник зла, него оно проистиче из самих бића која су се уклонила од свог природног стања и предназначења" (Дионисије Аеропагит).

"Ми нисмо створени за смрт, али умиремо сами кроз себе, нас је погубила сопствена воља" (Тацијан).

"Адам је сам себи припремио смрт кроз удаљење од Бога. Тако, није Бог створио смрт, него смо је ми сами навукли на себе лукавим саизвољењем" (Василије Велики).

Сада, када имамо одређени одговор на питање шта је то зло и откуда је оно дошло, пробаћемо да одговоримо на твоје друго питање - о страдањима. У чему се састојао греховни пад човјека? У нарушавању заповијести Божије. Та заповијест је била израз Божије воље, са којом је слободна човјечија воља могла да буде у сагласности - и тада би сав живот био повезан са Божанским начелом. Или се она могла наћи у супротстављању тој вољи - и тада би се прекинула веза са Божанским начелом и почео би живот изван Бога. Човјек је пао, то јест, изабрао је други пут.

Непознати. Стани, стани: каква је то била слобода, ако је човјек морао да извршава заповијести Бога?

Духовник. Да, морао је, ако је хтио добра, ако је хтио да има живот без зла, али он је био потпуно слободан у свом избору и уз жељење зла, односно, уз жељење да се супротстави Божанској вољи - он је могао да изабере тај пут; он га је и изабрао.

Ти не волиш када се позивају на свете Оце, али, слушај како прекрасно о томе говори св. Иринеј Лионски: "Вјерници вјерују по њиховом сопственом избору, исто као што и они који се не саглашавају са Његовим учењем то чине по сопственом избору... Онима, пак, који пребивају у својој љубави према Богу, Он дарује општење са Њим. А општење са Њим јесте живот и свјетлост и наслађивање сваким добрима, каква само јесу код Њега. На оне, пак, који се по сопственом избору удаљавају од Бога, Он налаже разједињење са Собом, које су они сами, по сопственом избору, одабрали. Али разједињење са Богом представља смрт и лишавање свих блага која јесу у Бога. Зато ће они који кроз отпадништво губе горе наведене ствари бити лишени сваког блага, и трпјеће казне сваке врсте. Ипак, Бог њих не кажњава непосредно, Сам, него то кажњавање пада на њих зато што су они лишени свега што јесте благо" (Против јереси. Књ. 4, гл. 39,4).

Живот без Бога, "по својој вољи", одмах је човјека одао у власт оним стихијама, које су у потпуној хармонији пребивале само при вези човјека са Богом. Кад је та веза прекинута падом у гријех и самоутврђивањем човјекове воље, све је дошло у стање поремећености, борбе, диобе, појавило се страдање, као супротност блаженству, и смрт, као супротност живота. Питање о страдању најтјеснијим могућим начином је повезано са питањем о злу, зато што је страдање директна његова посљедица. Зато ће и одговор на то питање бити исти. Ко је створио страдање? Није њега створио Бог, него слободна воља човјека који је отпао од Бога. Зато, уништити страдање значи уништити зло и поново успоставити апсолутно добро. Али учинити људе добрим силом Божијом - немогуће је, како је већ речено раније.

Непознати. Не разумијем. Јер, гријех је учинио један човјек, а пати и умире све што је живо?

Духовник. У хришћанском погледу на свијет, као у савршеном здању, не може се ишчупати једна цигла а да се не оштети све. То здање свијета не може се посматрати по дијеловима. Твоје питање опет се базира на неспоразуму. Ти на творевину Божију не гледаш као на једну цјелину, него као на скуп неких независних дијелова, у којем судбина једног дијела није ни утиче на друге дијелове, нити од њих зависи. Бог је све живо поручио човјеку, не само у смислу да му је дао власт над живим царством, него као најсавршенијем, као носиоцу образа Божијег у природи, као глави која све живо сједињује са Богом, и тиме му уручио одговорност за судбину читавог живота. Због тога је и пад човјека био пад свог живота, отпадање - у лицу човјека - од Бога. Зато је, како ћеш видјети даље, и поновно успостављање тог јединства кроз "Новог Адама" било у исто вријеме спасење не само човјечанства, него и свог живота.

Непознати. Ти и даље не одговораш на моје главно питање: зашто је свезнајући Бог, када је знао до чега ће довести слобода коју је даровао човјеку, уопште стварао свијет? И какав је смисао у томе да се створи човјек, ако унапријед знаш да ће он отпасти од Бога и превратити свој живот у непрекидну патњу, и то не само овдје, на земљи, него још и иза гроба.

Духовник. На то питање ја још нисам одговарао, зато што се оно не тиче толико битија Бога, колико се тиче судбине човјека. Ми смо до сада говорили о томе - шта је то зло и шта је то патња, и ко их је створио. А сада ти постављаш потпуно друго питање, питање о односу Бога према гријеху и патњи. То нас питање доводи до велике тајне Искупљења. Само вјера у Искупљење даје потпуни одговор на питање о судбини павшег човјека и односу Бога према њему. Али о томе је боље да говоримо други пут, јер тако важно питање ваља подробно и детаљно размотрити.

Непознати. Изванредно. Али зар си о Богу ти рекао све? Авај, ти си хтио да покажеш истину?

Духовник. Ја сам одговарао на твоја питања и у њима сам ти је показивао. За сада то није сва истина, него само њена главна основа. Ослободи се на неколико тренутака од свих карактерних особина и питања својих, и погледај на ту истину, онакву, каква она јесте, не унаказујући је својим сумњама.

Непознати. Хоћеш да покажеш позитивни садржај вјере у Бога?

Духовник. Да.

Непознати. Говори. Потрудићу се да те саслушам онако како ти хоћеш.

Духовник. Ми вјерујемо да Бог, по својој суштини, јесте Љубав. Да се у Њему садржи савршени свезнајући разум и савршена свемогућа Воља. Одувијек је био Бог, и о животу Божијем, од вијека бившем, прије стварања свијета у времену, - ми не знамо ништа. Разум Божији, помисливши о васељени, Љубав Божија, пољубивша је, и Воља Божија, одлучивши да ње (васељене) буде, створили су свијет. Свијет - то је творачка креација Божанског Разума, Љубави, Воље. Свако дисање живота има источник у Божијем начелу. И свака честица материје има у основи својој разум, љубав и вољу - као у Богу пребивајућа. Све - и видљиво, и невидљиво - постоји Божанском силом. И све има живот и нетљену основу, јер све пребива у Божанском разуму, у Божанској Љубави и у Његовој светој Вољи.

Све живи по непромјенљивим законима које је Господ дао видљивом свијету, али све има, осим тих механичких закона, и виши, разумни смисао, јер је све сједињено са Богом и стреми ка свом првоисточнику. Свијет - то није раздробљени, бесмислени, мртви хаос, који има само привид реда и закономјерности, него разумна, живим Духом Божијим одухотворена, једним животом живећа, за вјечно, нетљено битије припремљена творевина Божија. Највише у њој - то је човјек, образ и подобије Божије, носилац свијести, која је одбљесак Божанског Разума, љубави, која је искра Љубави Божанске и слободе воље, тајанственог начела које је подобије непостижне Воље Божије. Кроз њега, у савезу љубави човјека са Богом, као са Оцем и Творцем - утврђује се и слободни савез све васељене. Ту истину о Богу ми познајемо и у свом духу, када урањамо у духовно самопознање, и у читавој васељени, када се уздижемо до молитвеног созерцавања.

Непознати. Бајка, бајка, бајка. Феноменална, величанствена, само не знам - ко ју је измислио, и за кога.

Духовник. Ти истину називаш бајком; како ћеш онда назвати лаж? Послушај сада оно што сам ја теби хтио да кажем на почетку нашег разговора: до каквог апсурда доводи негирање постојања Бога. "Нема Бога"... Са каквим тријумфом многи изговарају те страшне ријечи! Међутим, да ли они који их говоре разумију - шта оне значе? Не разумију; да разумију, другачије би их изговарали. Да, њих није тешко изрећи. Али какав ужас у души мора да лежи иза њих! Јер, само изгубивши разум се може свечано и са ликовањем говорити о својој погибији. Чему се радовати? Чиме се поносити? Какво ту може бити славље? А ријечи "нема Бога" - то није само твоја погибија, то је погибија дефинитивно свега чиме је жив човјек. И ти се, упркос свему, смијеш и изругаваш над вјером? Упркос свему, на себе гледаш као на побједника? И ти ћеш рећи да то није лудница, него нормално стање људи? Нека, само на један тренутак, изгледа као да си ти у праву. Нека је твоје невјерје постало несумњива, непобитна истина. Нека буде тако. И погледај каква ће се "истина" тада открити пред тобом. Васељена - то је безгранична маса материје која се налази у покрету. Окреће се Земља око Сунца. Мјесец се окреће око Земље. Свака планета има путању по којој се креће, и сваки планетин сателит се окреће око ње, по тачној математичкој фигури. Али и само Сунце, са свим својим планетама, са своје стране, креће се некуда у правцу звијезде Веге. И свака звијезда - то је исто такав сунчев систем који се налази у кретању. Креће се сав небески свод. Креће се небројено мноштво звијезда Млијечног Пута. И креће се сваки атом материје из које се састоји свијет, а у сваком атому крећу се, по строго одређеним математичким законима, електрони. У непрестаном кретању пребива тај свијет који нико није створио. Без смисла и без циља. Као у некој чудовишној машини окрећу се његови точкови и носе га у вјечност. И шта је онда у таквом свијету - "Ја"? "Ја" - то је комадић исте такве твари. "Ја" је иста таква комбинација атома. И мој је живот - бесциљна, ни за шта непотребна игра тих покретних, невидљиво малих честица које су се у свом кретању искомбиновале тако да се појавила моја, ни за шта непотребна, личност, е да би се опет распали, баш као неке коцкице различитих облика и боја, тек тако, ради нечије забаве. Наступиће тренутак када ће Земља изгорјети и охладити се. То јест, атоми материје ће се тако искомбиновати у њој, да ће се прекинути сав живот. Атоми, пак, и електрони, наставиће своје бесмислено постојање (кретање). Вјечно ће се кретати точкови огромне машине, уништаваће се и поново ницати свјетови. Нема вишег разума. Нема вишег смисла. Нема вишег циља у животу васељене. Бездушна, хладна материја, која је одувијек постојала и која ће одувијек постојати. И то је све... Ето, то је твоја истина. Ето чиме се ти поносиш. Ето шта прослављаш. И ти ћеш рећи -то није безумље?

Непознати. Ако о томе размишљаш онако како си ти сад говорио, мало ко би се сагласио да живи. Боље је, и то што прије, пустити себи метак у чело.

Духовник. Да, оно би тако и било. Али ђаво је лукав. Да људи не би могли да се дозову, он их је увјерио да они, управо они, који су изгубили разум, да су баш они ти који мисле здраво-разумно. Научио их је да трабуњају које-шта о величанствености науке, о чудесима технике, о некаквим необичним достигнућима, о томе како ће они нешто - само не знам шта - да побиједе и све да покоре, и свим тим бунцањем је тако добро нафиловао несрећне људе, да они уопште не желе да се лијече. И тек ће, можда, пред смрћу својом, осјетити они, како се са њима поиграо ђаво. А тада је већ касно почињати све испочетка...

Непознати. Да, ти си моју истину насликао као не баш привлачну. Али шта, на крају крајева, шта, осим апстрактних мисаоних конструкција, даје и твоја вјера? Јер, у стварности, и вјерник, и невјерник, имају једно те исто.

Духовник. Вјера у Бога не даје "апстрактне мисаоне конструкције". Она препорађа живот.

Непознати. Ах, значи, и ту долази непосредно проживљено искуство!

Духовник. Неизоставно.

Непознати. Хтио бих ја да знам - какво је то искуство, које бајку претвара у стварност?

Духовник. Ако без унутрашње проживљеног искуства не може бити вјере у бесмртност, тим прије се то тиче вјере у Бога.

Непознати. Молим те да ми о томе испричаш подробније.

Духовник. Да, треба причати. Али су моје ријечи ништавне. Како предати оно чиме живи душа и што озарује свјетлошћу својом сав наш живот? Јеси ли се икада пео на високу планину? Сјећаш ли се осјећаја који те обузме кад се попењеш на врх, кад пред тобом пукне поглед на бескрајну даљину? Е, то је само блиједо поређење са оним што осјећају људи који вјерују у Бога. Само, пред њима се не откривају даљине земље, него даљине безграничног савршенства. Осјећати Бога - то значи осјећати јединство васељене, нетљеност живота, виши његов смисао. Ми имамо посебно - вама потпуно непознато - чуло које нам говори да се о нама брине Господ, и то нам даје увјереност. Ми никада нисмо сами. Ми смо увијек са Њим. Све је за нас огријано љубављу Божијом. Осјећање радости - то је најосновније, најпостојаније наше осјећање. Ум наш, као и код сваког човјека, није у стању да замисли бесконачност, не може постићи шта је то слобода, не зна циљ стварања свијета. Али у осјећању Бога има нешто што је свему томе налик, као када би у једном тренутку све то спознао, иако ниси у стању да задржиш у памћењу, а срце у свом памћењу то задржава у теби заувијек. Вјера у Бога нас препорађа, зато што нам открива извор потпуно нових, за нас до тада непознатих душевних стања. Видимо ли ми Бога? Не, то је више од вида. Можемо ли Га ми опипати? Не, то је више од опипавања. Чујемо ли Га? Не, то је више од слуха. Бог - то је најнесумњивије, најсавршеније моје знање. Све може да се покаже да је била грешка, сан, фантазија. А Бог - ЈЕСТЕ. Па - нисмо ли ми они који треба да славе? Нисмо ли ми они који треба да се поносе? Нисмо ли ми они који треба да прослављају побједу? Нисмо ли ми они који знају истину?

Непознати. Признајем, мој положај није лак: твоја размишљања и даље не могу скроз да ме убиједе.

Духовник. Ја теби показујем истину. Гледај, и одабери, гдје је истина, а гдје лаж.

Непознати. Да, тако је. Али ја, ти мене извини, не могу тек тако, одмах, да одаберем.

Духовник. Значи, ни да ни не?

Непознати. Па... Заиста је много лијепа та твоја бајка, примамљиво изгледа признати је за стварност.

Духовник. А шта ти смета да то урадиш?

Непознати. Још много тога. А више од свега, да ти право кажем, непостижност. Ти си ме дјелимично већ приучио да допуштам постојање непостижног, али и даље остају неријешена питања о злу и страдањима.

Духовник. На њих ћемо се ми још вратити, кад будемо говорили о Искупљењу.

Непознати. Мени се све чини да та нова бајка о Искупљењу не само да неће смањити, него ће још и увећати сметње мојој вјери.

Духовник. Ни у којем случају. Што ти се истина буде потпуније откривала, тим ће ти више бити несумњивија.

Непознати. Али може се рећи и обратно - што више буде лажи, то ће се теже у њих моћи повјеровати.

Духовник. Потпуно тачно. Зато истинита вјера и јесте једно од најнесумњивијих свједочанстава о истини.

Непознати. Није, ваљда, да ти мислиш да твоја вјера може да ме убиједи чак и у такву истину, као што је Искупљење?

Духовник. Да, мислим.

Непознати. Чудно. Међутим, не знам. Послије ових разговора мени почиње да се чини да ипак нисам узео све у обзир када сам се утврђивао у свом невјерју.

Духовник. То је врло добро. Не тјерај то осјећање од себе. Ја сам убијеђен да ће надаље оно у теби бити још јаче.

Непознати. Видјећемо. Скоро да сам спреман да кажем: дај Боже.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/dijalozi/Dijalozi02.htm

[Ignjatije]

ДИЈАЛОГ ТРЕЋИ
О ИСКУПЉЕЊУ

 

 

Непознати. Овај пут немам намјеру да ти постављам питања. У претходним разговорима ја сам доказивао истинитост свог невјерја и хтио да сазнам - шта стоји из твоје вјере. Али - Искупљење? Јер, то значи - учење о Светој Тројици, о оваплоћењу Сина Божијег, о Божијој Матери, о Голготи, о Васкрсењу... Шта ту питати? Мени је све то једна таква апсурдна ствар, тако јасна и чиста "митологија", да ја, једноставно, немам шта да питам. Исто као кад би се говорило о рођењу Венере или о некаквом прикованом Прометеју. Сумње могу да се изражавају у односу на нешто што је барем у минималној мјери вјероватно. Али када се поведе разговор о очигледно глупој и измишљеној ствари - какве ту могу бити сумње и питања?

Духовник. Зашто ме онда уопште слушаш?

Непознати. Морам да признам да си ме натјерао да се на један другачији, нов начин понашам према вјероватноћи и могућности да се може "нормално" вјеровати. А пошто је, како си рекао у нашем разговору о Богу, учење о Искупљењу - неопходни завршетак свега што си говорио о гријеху, страдању и смрти, - како да ме не заинтересује шта ћеш рећи о томе. То је, ако баш хоћеш, једноставно, интелектуална знатижеља.

Духовник. Одлично. Твоја знатижеља није испразна. Иза ње стоји несвјесно стремљење ка познању Истине.

Непознати. Ти све окрећеш у своју корист. Али гарантујем ти да ја ни замислити не могу да бих ја икада-икада могао почети да као истину доживљавам оно о чему ти сада хоћеш да ми причаш.

Духовник. Ја сам рекао - несвјесно стремљење ка Истини, а не свјесно.

Непознати. Авај. Ја се, наиме, још нисам научио да говорим о ономе што је изван моје свијести. И тако, дакле, слушам те.

Духовник. Сада ћемо говорити о највећим тајнама које је човјеку открио Бог, о догађајима који се јесу десили у овом свијету, али по законима савршено другачијег, нематеријалног битија; зато ти догађаји морају бити прихваћени вјером. Под тим не подразумијевамо просто повјерење према туђим ријечима, то није обично признавање без икаквих доказа да нешто стварно постоји, то није (само) вјера "на ријеч", него оно више познање, савршеније од познања само умом, оно свеобухватно осјећање Истине, које те, за разум непостижне Тајне чини најнепобитнијим и најнесумњивијим истинама, каквим их не би могла учинити никаква логичка доказивања. Теби се сигурно дешавало, и то не једном, да нешто слично доживиш у свом животу или да то видиш у твом окружењу. Напримјер, слушаш потпуно непознатог човјека. Све што он говори - потпуно је вјероватно. Али ти, ни сам не знајући како, не умом, него свим својим бићем, осјећаш да он лаже. И обратно: ти слушаш другог човјека, такође непознатог, и исто то осјећање тебе овај пут тјера да вјерујеш свакој његовој ријечи. И кад се у теби појави то осјећање повјерења, потпуно ти непотребно изгледа доказивање истинитости једног и лажљивости другог. Шта ће ти докази, кад вјерујеш? Сви најубједљивији могући докази могу дати мање него што може дати та твоја унутрашња увјереност. Нешто слично, само много савршеније и свеобухватније, може се рећи и за вјеру у религиозном смислу. Ево, ти рече: говорити о Искупљењу - значи говорити о Тројици, о Богооваплоћењу, о Божијој Матери, о Голготи, о Васкрсењу... Да, тако је. Али какви су ту докази? Бог открива човјеку оно што је изван сваког разумијевања, а ми бисмо да од ништавног људског разума тражимо да нам докаже истинитост онога што је човјеку о Себи открио Бог?

Не, боље нам је да са благоговенијем и страхом пажљиво слушамо Божанско Откровење.

Непознати. Ти, чини се, заборављаш да говориш са невјерујућим човјеком?

Духовник. Не, врло добро памтим. Али ја говорим са човјеком који није изгубио способност да осјети истину, односно, да јој повјерује када је угледа.

Непознати. А ја ћу те, као Пилат, упитати: шта је Истина? И мислим да ће моје питање, такође, остати без одговора.

Духовник. Питање Пилатово остављено је без одговора зато што је пред њим стајала Истина за коју је питао. И ако он Њу није хтио - сваки одговор, то јест, доказ - био је сувишан. И твоје ће питање остати без одговора, у истом том смислу. Ја теби свједочим о Истини. А ако ме будеш питао - гдје је она, докажи ми је - такво твоје питање, несумњиво, остаће без одговора.

Непознати. Добро. Слажем се. Немој ми доказивати, него ми покажи своју истину. На крају крајева, свеједно је на који начин ћу ја доћи до ње.

Духовник. То што ми о Богу знамо - човјек никада не би могао сам да дозна. У исто вријеме, то је знање потпуно неопходно да би човјек могао да живи у Богу, да би свјесно ишао путем богосавршенства. Човјечија свијест би могла да дође до мисли о битију Божијем. Али о суштини, о природи Божанства човјек сам ништа не би могао да дозна - нити из свијета и живота који га окружује, нити из мутних обриса свог богоподобног лика. Он би из тога добио само основу за Истини мање или више блиске фантастичне представе. Такве су све религије, осим хришћанске, у којима се природно откровење, дато у самој суштини човјекове душе, као и у природи која га окружује, мијеша са поетском и философском маштом. Само је Сам Бог могао да о Себи каже људима: "На почетку бијаше Слово, и Слово бијаше у Бога, и Слово бијаше Бог. Оно бијаше на почетку у Бога. Све је кроз Њега постало, и без Њега није постало ништа што је постало" (Јн. 1:1-3).

Само је Бог могао да каже људима: "А када дође Утјешитељ, Којег ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће свједочити о Мени" (Јн. 15:26).

У тим ријечима Божијег Откровења утврђује се основни догмат Православља о Богу Тројичном у Лицима и Једином по суштини. То откровење о тајни Пресвете Тројице утврђено је приликом Крштења Спаситеља, када су се три Ипостаси јавиле у формама земаљског битија.

"А када се крсти сав народ, и Исус пошто се крсти и мољаше се Богу, отвори се небо, и сиђе на Њега Дух Свети у тјелесном облику као голуб, и чу се глас с неба говорећи: Ти си Син Мој љубљени, у Теби је Моје благовољење!" (Лк. 3:21-22).

Непознати. Не, не, не могу! Док ти философираш, односно, док оно што вјера говори препричаваш у апстрактним философским формулама, - ја некако и могу да те слушам. Али кад почнеш озбиљно да ми причаш о тим легендама и митовима, и њима потврђујеш своје "истине", ја губим ту способност! Мало ти је, изгледа, било да искушаваш мој разум бесмисленом тврдњом да је три једнако један, него ми још причаш о "проломљеним небесима", о гласовима са неба, о претварању једног од богова у голуба, о "Сину" Бога Оца, Који при свему томе стоји и крсти се у води. И све то говори образован човјек, који је у здравом уму, у двадесетом вијеку, у периоду блијеска и процвата научног знања. Ништа ја ту не разумијем!

Духовник. Смири се. О "блијеску и процвату научног знања" ми смо довољно говорили. Ваљда не бисмо требали на то да се враћамо: па, Лајел, Пастер, Пирогов, Томсон, Фламарион, Лоџ, Вирхов и мноштво других научника се нису мало помучили да до тог процвата дође. И то им није сметало да у деветнаестом вијеку вјерују у то о чему ја сада говорим са тобом. Батали ти испразне фразе лакомисленог и несавјесног безбожника. Нека ти ништа не смета да трагаш за Истином. Вратимо се, дакле, том трагању. Из догађаја које сам описао, и из наведених ријечи Божијег Откровења, ми сазнајемо нешто о унутрашњем битију Божијем. Наравно, тако и мора да буде - много шта овдје не може да стане у људски ум, као што он не може да појми бесконачност времена и простора, битије без материјалне основе, безузрочност у слободи воље. Међутим, могуће је, не постижући непостижно, осазнати његову истинитост и несумњивост. Шта нам је, дакле, откривено о Богу? Бог - то је оно што је било увијек. То је оно што нас изводи из бесконачног низа вјечно промјенљивих појава, из бесмислености ни због чега непотребног кружења. Бог даје почетак васељене у времену, Сам будући без почетка. Ми налазимо покој у апсолутности Његових својстава, зато што она у себе примају све вјечно, све што надвисује човјечије разумијевање. Али Бог, Који је изван граница промјенљивог битија које има почетак, није слијепа, безлична сила, или нешто апстрактно, некаква празна, беживотна апстракција. Ми из Откровења знамо нешто о Његовом Предвјечном животу. Бог је јединосложен по Својем саставу, апсолутно прост. Али то, једино по суштини, апсолутно Начело, Почетак, све створивши и силом Својом све држећи, има три Лица, три Ипостаси, које не раздробљују и не разједињују Његову суштину (природу, биће). Зато Бог јесте Један по Трима Лицима Својим - Пресвета, Јединосуштна и Нераздјељива Тројица.

Непознати. Не разумијем: три лица, ма шта да под њима подразумијевао, - у сваком случају јесу нешто сложено.

Духовник. Нису. Ипостаси - то су лица Божија, која никакву сложеност у суштини својој не изражавају. Свети Оци у видљивом свијету који нас окружује указују на неке појаве у њему, које нам помажу да уз помоћ аналогија са њима уразумијемо ту велику Тајну. Ево, напримјер, Сунце, чије битије има три модуса: у материји која сачињава само његово небеско тијело - као први, у свјетлости коју исијава - као други, и у топлоти којом оно огријева Земљу - као трећи модус. Све то јесте једно сунце, али, као, у три "лица", која изражавају јединствену појаву: материја, свјетлост, топлота. Теби није јасно: како број "три" може да не буде сложен и да се изједначује са јединицом? Али број посједује количинска својства само када се примјењује на појаве материјалног свијета, и та својства за тебе чине неприхватљивим појам несложене Тројице, једнаке Јединици. Јер, и твоја јединствена личност само се условно, када се на њу примјењују земаљске особине бројева, дефинише као тројична по свом саставу, јер се састоји од ума, осјећања и воље. Али у стварности и твоја је личност "јединствена у суштини", недјељива и неразложива на та три вида, који, ипак, не раздјељују твоју природу на три.

Непознати. У мојој личности та три начела имају различите функције, али немају битије одвојено једно од другог, немају самостални живот, који ви допуштате у одвојеним лицима Тројице.

Духовник. Међусобна одвојеност ума, осјећања и воље човјека представљају неку врсту подобија међусобне одвојености Ипостаси Божијих. Ум дјелује у својој сфери, осјећања у својој, воља у својој, али они чине јединствено биће, које ми осјећамо као једно, недјељиво "ја". Али личност је створена у времену, те зато ум, воља и осјећања човјекове личности јесу само релативно подобије, а не поптпуно одговарајући пандан Троипостасног састава Бога. И ја овдје говорим о личности човјека - не да би ти личност Бога мислио исто као што мислиш личност човјекову, него да би, видјевши нешто слично, престао да будеш тврдоглав у својем негирању највеличанственије Истине, само зато што ти се, због аналогије са материјалним свијетом, она чини бесмислена.

Непознати. Управо сам те тако и схватио.

Духовник. Прекрасно. Отвори, дакле, срце своје, не преграђуј му пут ка вјеровању тој Истини. Без противљења саслушај оно што ми о Њој знамо из Божијег Откровења.

Непознати. Да. Потрудићу се да те управо тако слушам. Јер, ко зна због чега, иза привидне бесмислености твојих ријечи ја назирем нешто друго. Не могу да кажем - нешто истинито, али у сваком случају више од онога што сам раније мислио.

Духовник. Ти мутно осјећаш оно што је кристално јасно људима вјере, а нарочито светим угодницима Божијим. То осјећање је натјерало св. Григорија Богослава да ускликне: "Тројица, Чије нејасне сјенке у мени изазивају усхићење!"

Али идемо даље са удубљивањем у познање Истине. Шта нам је откривено у Божијем Откровењу о бићу Божијем? - "Бог је Љубав" (1 Јн. 4:16). Или, како говори св. Григорије Богослов: "Ако нас неко запита - чему се ми поклањамо, шта осјећамо? - ми имамо спреман одговор: љубав".

Шта ми знамо о љубави? Ми познајемо њено дејство, и у том дејству, мада и не постижемо, али са трепетом осјећамо и саму њену суштину. За нас љубав, ма гдје и ма како она дејствовала у свијету, увијек јесте сила Божија, која нас са бићем Божијим сједињује. То је тако задивљујуће рекао св. Василије Велики, у свом "Шестодневу": "Цијели свијет, састављен од разнородних дијелова, Бог је повезао неким савезом љубави у јединствено општење и јединствену хармонију, тако да дијелови, по положају својем веома раздијељени једни од других, бивају сједињени посредством симпатије".

Зар све то не открива и суштину Бића Божијег? Зар се особине Божије не односе на ту суштину? Зар није Бог-Љубав свемогућ, непостижан, невидљив, благ, праведан? Зар нам и стварање, и битије, и јединство васељене не објашњавају суштину Бића Божијег?

Непознати. Значи, љубав и јесте личност Божија? Ја то не разумијем.

Духовник. Када говоримо личност, ми под тим подразумијевамо сав садржај датог бића: силе, стање, све што се у њему садржи и чиме оно пројављује себе извана. Бог је љубав. Шта подразумијевамо ми под том ријечју? На философском језику то би се могло објаснити овако. Ми о материјалном свијету знамо само оно што о њему спознајемо кроз наше опажајне органе. Шта је то ствар "сама по себи" - ми не знамо. Е, оно што је ствар "сама по себи" у материјалном свијету, - у Богу је љубав. Другим ријечима, љубав - то је Бог у Себи. Ако питаш: шта је то Бог у својој суштини, ми ћемо ти одговорити: Љубав. Та ријеч је недоступна нашем разумјевању, али је доступна нашем осјећању. Али ако будеш питао даље - шта је то љубав у својој суштини, нећеш добити одговор, као и приликом питања о суштини физичких појава. И тамо ти познајеш само пројављивања једне или друге силе, а не саму силу "у својој суштини". Ти изучаваш пројављивања и дејства електромагнетне силе, или силе теже, али, шта су те силе у својој суштини - то за тебе остаје непостижно. Ми о љубави знамо много. Нама су откривене њене особине, њена дејства, њена пројављивања. Све, све што човјектреба да зна у границама земаљског битија о Богу, он зна, зна да је Бог љубав, зна и које су особине, дејства и пројављивања љубави.

Зато, ако хоћеш да постигнеш тајну суштине Бића Божијег, читај ријеч Божију, шта се тамо говори о дејству Љубави у свијету: "Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди, љубав се не велича, не горди се, не чини што не ваља, не тражи својега, не срди се, не мисли зла, не радује се неправди, а радује се истини; све покрива, свему вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје, мада ће се и пророчанства прекратити, и народи ће умукнути, и знање ће се уништити" (1 Кор. 13:4-8). "Више пак од свега обуците се у љубав, која је свеукупност савршенства" (Кол. 3:14). "У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх, јер је у страху мучење" (1 Јн. 4:18). "Ако ми љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама" (1 Јн. 4:12). "Ко не љуби, тај није познао Бога, јер је Бог љубав" (1 Јн. 4:8).

Непознати. Од свега што си до сада говорио о Богу, мојем поимању најдоступније је било ово што си говорио сада. Али како то повезати са тројединством? Љубав је јединствено начело, и "лица" Божија раздробљују га у нашој представи.

Духовник. Нипошто. Биће Божије је јединствено. То биће је Љубав. А Испостаси - то су три лица једног Бића. Нама је откривено да је Бог Отац био одувијек, да се Бог Син предвјечно рађа од Оца, и да Бог Свети Дух предвјечно од Оца исходи.

Непознати. Опет недоумица. Бог Отац је одувијек. Бог Син се рађа од Оца, Бог Свети Дух од Оца исходи. Али, појмови "рађања" и "исхођења", шта год они значили у односу на Бога, у сваком случају показују неко ново, раније не бивало стање. Значи, раније је увијек био Бог Отац, а тек онда Бог Син и Бог Дух Свети. Али, ако су Они почели да буду потом, како онда Они могу бити јединствени по природи са Оцем?

Духовник. Опет ти не можеш да се ослободиш од својих материјалистичких представа и за њих неизбјежно везаних појмова времена и простора. Када прелазимо на мисао о Богу, подобије тројединства у нашој личности о којем сам малоприје причао мора бити пренесено у вјечност. Ако кажемо: воља човјекова рађа се од ума, и осјећања његова исходе из његове свијести - зар ће то значити да је у времену ум био прије воље и прије осјећања? Међусобни односи лица Пресвете Тројице стоје изван питања о сложености природе Бога у времену. Ми се морамо унутрашње напрегнути, унутрашње се избавити од ограничених представа, духом се винути до созерцавања вјечности, и тамо, иза граница пролазног материјалног битија, нама ће се открити вјечно пребивајући Бог, у вјечности рођени од Оца Син, у вјечности од Оца исходећи Свети Дух. Није било тренутка у времену када није било Сина или када није било Светог Духа. За Њих нема почетка у времену. Они су одувијек, као и Бог Отац, јер Они су - исти тај, једини по суштини Бог. Бог је одувијек Пресвета Тројица, и одувијек је Бог Отац, од Њега рођени Син и исходећи од Оца Дух Свети.

Непознати. На моје велико запрепаштење, без обзира на јавну недоказивост и фантастичност, оно што си сада говорио мени не изгледа безусловно бесмислено. Не знам да ли ће тако бити и кад пређеш на питање о Искупљењу. Јер, иза учења о Искупљењу стоји јавно раздијељена представа о лицима Божијим. Како се при томе може задржати и представа о јединству Бића Божијег, мени је савршено несхватљиво!

Духовник. Сад ћемо прећи на то питање. Сјети се свог питања о гријеху и страдању. Човјек, којег је Бог створио, образ и подобије Божије, собом сједињујући сав свијет са Божанством, у својој слободној одлуци је изабрао пут који није усклађен са Божанском вољом. Посљедица тога било је отпадање од Бога и почетак живота изван Бога. Успоставио се невидљиви хаос, појавило се зло, страдање и смрт. Да ли је човјек могао сам да се поново сједини са Богом? Није. Јер, живот у складу са вољом Божијом могао је да се одвија захваљујући томе што је човјек био са Богом. Његова слободна воља је била довољна да сачува то јединство. Али она апсолутно није била у стању да сама, без Бога изађе из општег хаоса који је настао као посљедица пада човјековог у гријех, да васпостави општу хармонију. Јер, заједно са човјеком, изван Бога је почео да живи и читав свијет. Дакле, на човјеку је било да и сав свијет врати јединству у Богу. Али то још није све. Зло се јавило у свијету. И ма колико се човјек трудио да исправи свој живот, оно није могло бити уништено. Сам човјек није могао да учини да оно престане да постоји. У таквим условима није могла да се васпостави апсолутна хармонија, што значи, и безусловно јединство са Богом. Међутим, свијет није могао да остане ни у таквом, отпавшем стању, зато што то није могла да допусти Љубав Божија. И ето, Сам Бог-Љубав је захтио да поново сједини човјека, а са њим и сав свијет, са Богом. Да га сједини - не насилно, не помоћу механичке узрочно-посљедичне зависности, него - очувавајући у пуном обиму човјекову слободу. Бог Отац, као савршени Разум, помислио је да за то дјело Искупљења ода Својег Јединородног Сина, у пред-знању Својем знајући све што ће да буде. Морао је да се оваплоти и да живи међу људима Син Божији, друго Лице Пресвете Тројице, Господ наш Исус Христос. Он је морао да постане човјек, остајући при томе да буде Бог. У Њему су морале да буду двије природе и двије воље: Божанска и човјечанска. Он је од човјека морао да има све, осим гријеха. Зло, које се зацарило у свијету, морало је убити оваплоћеног Богочовјека. И то највеће злодјело морао је да опрости људима Христос, у том праштању изливши на свијет сву пуноћу љубави Божије. Човјек се опет у Спаситељу помирио са Богом, у Њему је поново успостављено јединство, уништен је, силом Љубави и праштања, гријех који је починио Адам. Тиме су била задовољена требовања и Божије Љубави и Божије Правде. Васпостављала се апсолутна хармонија, побјеђивала се смрт васкрсењем Богочовјека, Господа нашега Исуса Христа. Као што је из "грудве земље" био саздан први човјек Адам, тако је из "нове земље", из павшег човјечанства устао други Адам - Христос. Први Адам сједињавао је са Богом свијет: и други Адам - Христос - сјединио је са Богом свијет који је од Њега отпао. Сви људи могу ући у то јединство са Богом, кроз вјеру у Христа васкрслог. Та вјера сједињује човјека са Христом, а заједно са тим васпоставља и опште јединство са Богом. Човјек, кроз вјеру у Христа, сараспињући се са Њим, постаје насљедник и причесник вјечног живота. Поново му се отвара пут ка богосавршенству. А заједно са човјеком поново се са Богом сједињује и сва твар. Како говори Апостол: "... сва твар уздише и мучи се с нама до сад" (Рим. 8:22). Али она "са надом чека да се јаве синови Божији, јер се твар не покори тљењу добровољно, него по вољи оног ко ју је покорио, у нади да ће и сама твар бити ослобођена од ропства тљењу, на слободу славе дјеце Божије" (Рим. 8:19-22). На тај начин, вјера у Христа ослобађа од гријеха, патњи и смрти човјека, и сав свијет. Прочитај о томе ријечи Писма. Нећеш ли и ти осјетити у њима силу Божијег Откровења: "Како у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживјети" (1 Кор. 15:22). "... Први човјек Адам поста душа жива; а посљедњи Адам јест дух животворни". "Први је човјек од земље, земљан; други је човјек Господ с Неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески. И како смо носили обличје земљаног, тако ћемо носити и обличје небеског" (1 Кор. 15:45,47-49).

Непознати. Да, слика је величанствена, нема шта. Али ти мене извини. Ја тој величанственој слици нећу прилазити као умјетник, него као груби профан: каква је то боја и чиме сте премазали платно?

Духовник. Питај, наравно.

Непознати. Почећу од онога чиме си ти завршио: "Вјера у Христа ослобађа од гријеха, страдања и смрти". Како то она ослобађа, када до дан-данас свуда унаоколо царују и зло, и страдања, и смрт! Ти говориш да је Христос на Голготи искупио првородни гријех Адама и тиме онима који вјерују у Њега дао могућност да се ослободе од гријеха и његових посљедица - страдања и смрти. Али ми у стварности видимо нешто сасвим друго. Сви људи - и вјерници и невјерници - праве гадости, муче се сав свој живот и, на крају крајева, сви, без изузетка, умиру. Ти говориш - свијет је спасен, а ја видим, и послије распећа Христа, исто оно зло, исте оне патње и смрти, које су биле и прије Његовог распећа.

Духовник. Ту нема никакве противрјечности. То што је учинио Христос, учинио је за вјечно битије свијета. Поново је успостављена и хармонија живота у вјечности: зло је уништено, зато што је дата могућност светости. Нема бола страдања, зато што је човјеку поново отворен пут за вјечно блаженство. Побијеђена је смрт, зато што јеваскрсао Христос и нас очекује свеопште васкрсење. Али процес земаљског живота наставља да тече по старом, а да ли је и могло да буде другачије? Свијет у злу лежи, исто као и послије пада у гријех, зато што је то зло запечаћено у његовој тљеној тјелесности. Али зато се одвија и други процес, у којем постепено, кроз вјеру, људске душе примају оно што им је дао Христос. Христос - то је пут спасења. Пут живота, могућ за свакога ко оде од свијета који у злу лежи и почне да живи у Христу. Прочитај о томе ријеч Божију: "... али како ви учествујете у Христовим страдањима, радујте се, да се и у јављању славе Његове обрадујете и прославите" (1 Пет. 4:13). "... Дарована су нам драгоцјена и превелика обећања, да бисте кроз њих постали заједничари Божанске природе, ако се удаљите од тљења похоте која у свијету господари" (2 Пет. 1:4). "Не оклијева Господ са испуњењем обећања, као што неки мисле да оклијева, него нас дуго трпи, јер не жели да ко од нас погине, него да сви дођу до покајања" (2 Пет. 3:9), "јер, ако устима својим будеш исповиједао Исуса као Господа и срцем својим вјеровао да Га је Бог васкрсао из мртвих, бићеш спасен" (Рим. 10:9).

Непознати. Претпоставимо да је тако. Допустимо да је Искупљење заиста могло бити извршено и, у исто вријеме, процес живота је могао да се настави по старом. Резултати Искупљења одгурнути су на крај процеса, зато што је сам процес у времену - неопходан услов Искупљења. То се и може разумјети. Али какав бездан питања и недоумица изазива само учење о Искупљењу! Прије свега - о смислу Искупљења. Оваплотио се и почео да живи међу људима Син Божији. Људи су Га убили, то јест, починили злодјело, неупоредиво горе од гријеха Адамова у рају. Тамо су појели забрањени плод и нарушили заповијест Божију, а овдје - разапели на крсту Самог Бога. Одједном, то убиство, то ужасно злодјело - не да дефинитивно погубљује свијет, него, напротив, спашава тај свијет. Ту је неки чудовишни неспоразум. Ако је Бог већ хтио да се помири са човјеком, зар није било једноставније просто опростити, него чекати да човјек почини гријех који ће надвисити све његове дотадашње гријехе?

Духовник. У твојим питањима све је од мудрости човјечије. И мудрост човјечија, заиста, нема снаге да одговори на њих. Ти си у праву. Када би праштање било довољно да се васпостави нормално битије васељене, какво је оно било да пада човјековог у гријех, онда, наравно, не би било рашта страдати Христу. Али, да ли је оно могло бити довољно? Праштање је већ било дато оног тренутка кад је донесена одлука о спасењу свијета жртвом Сина, зато што је само опростивши било могуће учинити оно што је учинио људима Бог. Очигледно, та је жртва за то и била неопходна, да би дарована жртва могла спасити свијет. Грешка човјечије мудрости се састоји у томе да она о свему мисли тако што све раздјељује на дијелове, као што на дијелове раздјељује материју. Та мудрост, неспособна да постигне бесконачно, тим самим је лишена способности да постигне и нераздјељиво. Треба се уздићи, духовним созерцавањем, до осјећања јединства васељене у Богу, и појмити да послије првородног гријеха више није било старог свијета. Гријех је могао бити опроштен, то је оно што је људима могао дати Бог. Али да би се искупио човјек који има слободну вољу, односно, ненасилно - није било довољно то праштање. Нешто је и човјек морао да учини, да би се поново успоставило јединство, да више не би било свих посљедица почињеног гријеха. Очигледно, човјеку се морала дати могућност да се препороди из павшег стања у ново, блажено, гдје је, као у рају, живот вјечни. Опет је то велика, величанствена тајна, али ми вјером осјећамо њену Божанствену истинитост: поновно успостављање јединства са Богом, препорађање човјека, уништавање свих посљедица гријеха и задовољење Апсолутне Правде Божије, нарушене гријехом - захтјевали су такву жртву, такав савршен израз Љубави, такво потпуно слијевање воље човјечије са вољом Божијом, какво је могао дати само Богочовјек. Сјети се учења о Пресветој Тројици, о предвјечном рођењу Сина. Каква онда Апсолутнија жртва може да буде - од жртвовања вазљубљеног Сина Својег? И, у Искупљењу, та се Апсолутна Жртва приноси. Какво савршеније изражавање љубави може бити - од спремности одати Себе за ослобођење свијета од свих његових страсти, а то је и било дато добровољном голготском смрћу, којом је Свој живот одао Исус Христос за спасење људи, када се Он молио за оне који су Га распели и када је све опростио Својим непријатељима. Каква дакле савршенија сагласност воље људске са вољом Божијом уопште може бити - од сагласности њихове у лицу Богочовјека? И управо је то било дато у Божијој и људској вољи оваплоћеног Сина. Не злодјелом, које је заиста неупоредиво ужасније од гријеха Адамовог - то је злодјело било само крајња граница тог пада - него жртвом, љубављу и савршеним јединством воље људске са вољом Божијом.

Човјек постаје учесник Искупљења кроз своју вјеру, јер вјера од њега чини сапричесника и Крста, и Голготе, и Васкрсења.

Непознати. Добро. Објаснио си ми смисао Искупљења. Али мој ум се тиме не задовољава. Он пита даље: како је могуће оваплоћење Божије. Како се од жене могао родити Богочовјек? Куд се дједе Бог након што се оваплотио? Или се Бог раздвојио? Један Његов дио остао у Пресветој Тројици, а један закључан у Христу? Како су у Христу могле бити двије воље? Значи, сада, када се Христос након вазнесења поново сјединио са Богом Оцем и Духом Светим, тамо је још у састав Божанства ушла и Његова људска воља?

Духовник. Ти и даље остајеш, свим својим чулима, и свим својим разумом, у свијету материјалном, у пролазном, по физичким законима постојећем, материјалном битију, а у исто вријеме хоћеш да појмиш оно што ни Ангели не могу појмити. Како се од жене могао родити Богочовјек? То је тајна, којој се приближити може само унутрашњим, посебним чулом. Мора се ући у сферу иног битија. Мора се ослободити свој дух од ропске потчињености опажањима тварног живота. Како је могуће битије видљивог свијета? Како је могуће сједињење душе човјекове са тијелом његовим? И у животу, и у битију свијета, и у постојању душе човјечије показује се други свијет, али тамо је он заклоњен оним што је доступно опажању наших спољашњих чула, а овдје пред нама стоји нешто највеличанственије, што нас наводи на благоговејни трепет, о чему ми не смијемо да дрзнемо ни да мислимо, и са чега је свучено све инертно, тварно, све што је доступно нашем разуму. Ти не можеш да кажеш ништа суштински о томе како се рађа живот; ипак, беспомоћност разума пред рађањем живота ти не осјећаш - само због тога што физички можеш да опишеш његов биолошки процес. Ти не можеш ништа да кажеш о томе како се у физичком тијелу оваплотила душа човјечија. Али ти ту не осјећаш тајну, зато што нећеш у човјеку да видиш ништа друго до физичку његову природу. Али и рађање живота, и сједињење душе са тијелом су непостижни за разум, као феномени који излазе из оквира чисто материјалног битија. Ти их не негираш - не зато што можеш да их разумијеш, него зато што су они стално пред тобом. Не негирај онда и тајну Богооваплоћења, не дрзај да говориш: како се од жене могао родити Бог - само зато што то не можеш појмити својим разумом. Тебе у истинитост природног рођења утврђује несумњивост факта, чије би негирање било бесмислено. Нека те у истинитост Богооваплоћења увјери то, што без тога сва основна питања стварања свијета постају бесмислена и неразрјешива. Изађи, унутрашњим самоудубљивањем, на свијетли простор осјећања иног, оностраног живота и, не разумом само, него свим својим бићем прихвати то велико дјело Божијег домостроја. Не питај како су се обистиниле тајанствене ријечи: "Дух Свети наићи ће на Тебе, и сила Свевишњег ће Те осјенити". Не покушавај, упрљан гријесима, да уђеш у свјатаја свјатих вјере, него са благоговенијем поштуј Најчистију и Пресвету Дјеву Марију, Која је послужила овој великој тајни.

Потпуно су неумјесна када се примјењују на духовни свијет и сва остала твоја питања: куда се дјенуо Бог послије оваплоћења, како су у Христу могле бити двије воље и улази ли сада воља човјечија у састав Бића Божијег. Ту свако питање подразумијева материјалне карактиристике, мјеру, број, сложеност. Ти постајеш налик на човјека који се пита каква је боја звука или који метром мјери тежину тијела. Све има своја својства, и једно је својство свјетлости, друго је својство звука, на један се начин мјери тежина, а на други дужина. И број, када се примјењује на појам воље, нема исто значање као када се примјењује на количину материје. Овдје број указује само на то да је оно једино, што се оваплотило, што јесте "Син Божији" - имало, у земаљском смислу, не сложено, али ни сливено (такође у земаљском смислу) начело човјечије, слободну човјечију вољу. То је од оваплоћеног Слова чинило Богочовјека. То је био основни услов за Искупљење. Само захваљујући таквом непостижном сједињењу је и могла бити принесена жртва за људе, само кроз то је и могао бити спасен свијет. Гдје се дјенула воља људска? Воља људска није била "саставни дио" у материјалном смислу - она је била то што је од Другог Лица Пресвете Тројице, предвјечног Слова, учинило Господа нашега Исуса Христа. Јасно је: Слово, какво је било, такво је и остало, и оно што се десило послије оваплоћења није унијело промјену у суштину Бога, него је само на нов начин Њега откривало у свијету.

Непознати. Допуштам, условно, да је све што си рекао истина. Али, није ваљда да ти сматраш за истину и Васкрсење Христово? Па зар твој разум не протествује против вјере у то да је Христос три дана лежао у гробу, да би послије тога почео да хода по земљи, причао са ученицима, јео пред њима да би доказао да није дух, а у исто вријеме пролазио кроз затворена врата? И онда, након што је истекло четрдесет дана, пред очима свих ученика одлетио на небо?

Духовник. Да, вјерујем. Вјерујем и исповиједам да је Христос васкрснуо из мртвих по плоти, у току четрдесет дана се јављао Својим ученицима, говорећи им о Царству Божијем, и затим се вазнио, пред очима својих ученика. Без те вјере нема хришћанства. "...Ако Христос није васкрсао, онда је и проповјед наша узалудна, узалудна је и вјера ваша" (1 Кор. 15:14).

Шта теби смета да повјерујеш у ту истину? Необичност догађаја? Људи не васкрсавају? То није у складу са природним поретком? Али, зар се обични поредак дотиче Богочовјека, оваплоћеног Сина Божијег? На који се начин питање о јединственом факту може рјешавати на основу многих факата који су се дешавали на потпуно другим основама? Зашто твој разум, ако се он макар мало приближио истинитом разумијевању смрти, не може да прихвати васкрсење Онога, Ко је уништио узрок смрти, сјединивши Божије и Човјечије. Зашто је за твој разум неприхватљива вјера у Васкрсење, ако себе већ можеш да одријешиш од потпуно неумјесног гледања на живот као на материју у покрету, када се објашњење устројства све твари не исцрпљује "комбинацијом атома" и када у материјалном свијету признајеш духовну, нетљену основу? Мало напрезање ума, чула и осјећања лако ће те ослободити од препрека да прихватиш истину Васкрсења. И тада ћеш свим својим бићем да осјетиш силу основа на којим је та вјера утврђена. Она је утврђена, прије свега, на пророчанствима. У Старом Завјету се наговјештава долазак Спаситеља, и то са масом детаља. Сва историја земаљског живота Христа, не само са указивањем на догађаје, него и са прецизирањем мјеста гдје ће се они одиграти, испричана је у њима, као да то говоре очевици. Као друго, ту су и свједочења Његових ученика. Та свједочења су испуњена таквом снагом, она одишу таквом истинитошћу, да је њима немогуће не вјеровати. И, осим тога, потпуно апсурдна и необјашњива би изгледала сва историја првобитног хришћанства, да проповјед Апостола није била заснована на стварном догађају. Како, заиста, разумјети да су хиљаде људи постајали хришћани, прихватали вјеру у Христа васкрслог, односно, вјеру у нешто за разум апсолутно неприхватљиво, да слушаоци нису у ријечима Апостола осјећали, и видјели, вјеродостојна свједочења очевидаца? Како је могуће објаснити мучеништво, спремност да се претрпе било какве муке, ако су једни проповједали очиту лаж, а други, због нечега, опет, вјеровали у ту бесмислену лаж?

Да се и ништа друго не може рећи у потврду вјере у Васкрсење, само епоха мучеништва би била довољна да се човјек утврди у тој вјери.

Непознати. Чекај, чекај! Али, зашто ти потпуно ћукте заобилазиш најновију теорију, према којој Христа уопште није ни било, према којој је то, просто-напросто, мит који је створила народна машта у току неколико вијекова.

Духовник. Најновија теорија! Али, као прво, тој "најновијој" теорији има мало мање од стотину година. Као друго, кад се појавила, нису је богослови, него историчари, филолози и археолози, - једном ријечју, сви европски научници - одбацили, и то тако једнодушно, да је она неповратно и дефинитивно одбачена у архиву. Јер, да би се прихватила та "теорија", треба уништити све споменике, све документе, сву историју, не само првих вијекова хришћанства, него и историју Римске империје. Нису богослови, него историчари и филолози, педантни кабинетски специјалисти који су изучавали сваку ријеч, сваку цртицу у документима који су дошли до нас - били они који су утврдили да се вријеме писања књига Новог Завјета не може помаћи даље од краја првог вијека. Ја о тој "најновијој теорији" нисам говорио ништа зато што се њено садашње извлачење из научних архива може објаснити само мотивима који немају ништа заједничко, ни са научном теоријом, ни са богословљем, нити, уопште, са било каквим трагањем за истином. То се на савременом језику може назвати "агитовање" против Христа. Какве везе онда то има са тобом и са мном, када је наш циљ да узнамо истину, јер, без те Истине, живот за нас нема никаквог смисла.

Непознати. Нека ти буде. Слушам те даље.

Духовник. Осим тих, да тако кажем, спољашњих основа за вјеру у Васкрсење, могу бити дати и још тврђе основе за њу - основе унутрашњег поретка. Васкрсење Христово завршава дјело Искупљења и рјешава питање о злу, страдању и смрти. Васкрсење представља дефинитивну побједу над злом, васпостављање блаженства и уништење смрти. Патње човјекове и "стон" све твари, неизбјежна смрт свега живог, која је претварала живот у безнадежни, безизлазни и бесмислени хаос, у Васкрсењу добија своје разрјешење. Помоћу Искупљења достиже се ново вјечно битије, вјечно Царство Божије. Сјети се само феноменалних ријечи Божијег Откровења: "...ми, - говори Апостол Петар, - очекујемо ново небо и нову земљу, на којима правда пребива" (2 Пет. 3:13). "Доћи ће дан Господњи, као тат ноћу, и тада ће небеса с хуком проћи, стихије ће од ватре пропасти, а земља и сва дјела што су на њој ће изгорјети" (2 Пет. 3:10). "А онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад уништи свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер Њему ваља царовати докле не положи све непријатеље Своје под ноге Своје. А посљедњи ће непријетељ бити истријебљен - смрт". "... Да буде Бог у свему". "Казујем вам тајну: нећемо сви умријети, него ћемо се сви одједном измјенити, у трен ока, уз посљедњу трубу; јер ће да затруби, и мртви ће васкрснути нетљени, а ми ћемо се измјенити. Јер тљено ово ће се обући у нетљеност, и смртно ово ће се обући у бесмртност" (1 Кор. 15:24-26,28,51-53). "А они неће ни гладовати, ни жедњети, и неће их пржити сунце и никаква жега... и отријеће Бог сваку сузу са очију њихових" (Откр. 7:16-17).

Непознати. Стани, стани! А шта је са паклом? Ти говориш - све ново, ново небо и нова земља, "Бог у свему", "отријеће сваку сузу"... А шта је са мукама вјечним, плачем и шкргутом зуба? Хоће ли се наћи неко и те сузе да отре? Оне ће тако и остати, на вјеки вјеков... Гдје је онда ту побједа над патњама? Гдје је ту твоја "апсолутна гаранција"?

Духовник. Да. Страшно је питање о вјечним мукама. Али и овдје главна тешкоћа лежи у истој оној нашој поробљености свим земаљским. Под ријечју "мучење" ми подразумијевамо патње које су налик на наше земаљске патње. Али "муке вјечне" јесу нешто потпуно друго. Ти стално мораш да памтиш да оне нису некакво физичко "кажњавање", него су оне нешто као неизбјежна посљедица грешног стања душе која је дефинитивно пољубила зло и за себе изабрала пут изван Бога. То није бол физички и није патња душевна какви су нам они овдје, на земљи, познати, него потпуно посебно стање, стање које представља вјечну смрт. И то стање неће настати зато што Бог неће хтјети да да опрост грешницима, него зато што ће они у слободном својем избору стајати изван Бога.

Господ је све учинио да би се људи могли спасити. Он им је дао могућност за то. Али Он не може, Својом Божанском вољом, умјесто њих самих, то јест, лишивши их њихове слободе, насилно учинити да они постану саучесници сопственог спасења. Послије смрти нама непознат процес у смислу дефинитивног самоопредјељења душе ка добру или злу, очигледно, трајаће све до Страшног Суда, - јер, ту помажу молитве Цркве. Али зато послије Страшног Суда, када ће се дефинитивно опредјелити душа човјечија у слободном својем избору између добра и зла, као посљедица тог слободног избора, душа, прихвативши зло као своје дефинитивно стање - пребиваће у ужасном, за нас непостижном стању вјечне смрти. У свему ће бити Бог. Сво битије ће бити закључано у нетљено Царство Божије. Све ће бити приведено у безусловну хармонију. А оно што је изван Бога - то неће бити битије, него нешто попут његовог негирања, неће то бити живот, него његова супротост: биће то вјечна смрт.

Непознати. Тешко је све то прихватити разуму човјековом.

Духовник. Да, тешко. Ти и ја смо се уздигли до посљедњих врхова Откровења. Осврни се уназад и погледај на сав пређени пут. Нека стане пред тобом, у свој својој величини, оно што је откривено у Божијем Откровењу. И нека, напокон, у оном непостижном дијелу тебе, осјетиш ти Божију Истину. Нека се - не органској твојој свијести, него бескрајном твојем чулу - открије вјечно Постојање Божије. Тада ћеш, очима вјере, увидјети тајанствено, непостижно, предвјечно рођење Сина од Оца и исхођење од Оца Духа Светога, Љубав Божију, која је захтјела да спаси свијет, да у нови савез сједини Бога и човјека, да да човјеку живот вјечни у Богу, да га уведе у Царство Божије, да га избави од робовања гријеху, од патњи и смрти. Ти ћеш појмити, али не умом, него оним што је више од твог ума - како се извршило то велико дјело: послао је Отац Бог Сина Својега у свијет, да би Он одао Себе у жртву за гријехе људске, и на Гологотском Крсту се извршила тајна Искупљења силом Љубави Божије. Васкрсао је Христос и донио свијету благу вијест о побједи над смрћу, јер је све смртне са-васкрснуо Собом. Може ли се о томе рећи љепше од онога, како је о томе речено у Васкршњој пјесми: "Всју низложив смерти державу Син Твој, Дјево, Својим воскресенијем, јако Бог крепки, савознесе нас и обожи, тем же воспјевајем Јего во вјеки[1]".

Сав је живот земаљски добио нови смисао, другу, невидљиву основу, јер је она за оне који вјерују - пут до вјечног блаженства. Могу ли ја својим ријечима о томе да говорим, када је о томе тако савршено рекао св. Јован Златоусти: "Замисли стање тог живота, колико га само можеш замислити - зато што за право насликавање нама недостају праве ријечи; само на основу тога што ми чујемо, као из неких нагађања, ми можемо добити неку нејасну представу о њему... Тамо се свјетлост не помрачује ни ноћу, ни налетом облака, не пржи и не пали тијело, зато што тамо нема ни ноћи, ни вечери, ни хладноће, ни жеге, ни друге неке промјене времена; другачије је то стање, онакво, какво ће узнати само достојни. Нема тамо старости. Све тљено је истјерано, зато што тамо свуда господари нетљена сила. Погледај на небеса и пређи на оно што је изнад њих, замисли преображену сву твар, јер она неће остати оваква, него ће бити много прекраснија и свјетлија. Ни у чему тада неће бити пометње и борбе... Не треба се тамо бојати ни ђавола, ни демонских замки, ни пакла, ни смрти".

А сада ти одговори на моје питање. Зар ти не осјећаш да ова "фантазија" више одговара твом осјећању непостижности живота и величанствености васељене, од уског и површног учења о "материји у кретању"? Реци, зар не осјећаш како то, за разум непостижно откровење Божије обухваћа сав живот васељене и нехотице налази отклик у твојој души, повезујући вјечно начело, у теби закључано, са Оним Који Својом силом држи и тебе и сав свијет? Није ваљда да не осјећаш како се разрјешавају сва неразрјешива питања, све сумње, како се умирује бол узнемирене савјести, како се задовољава - незадовољна земаљским животом - чежња за савршеном правдом и како, напокон, сав живот твој добија своје највише оправдање и највиши свој смисао?

Непознати. Да, морам да признам, тако је...

Духовник. То, шо ја теби говорим сада, вјерници преживљавају у сваком тренутку свог живота. Све око њих и све у њима потврђује Богооткровење истина вјере. Ти ћеш рећи: опет унутрашње проживљено искуство. Да, унутрашње проживљено искуство. Послушај исповијед било којег вјерујућег човјека, и од сваког ћеш чути једно те исто. Постаће ти јасно да је његов унутрашњи живот - потпуно посебан свијет. Вјерници и невјерници су само по свом вањском изгледу једнаки људи; уствари, они су - разна бића. Може ли осјећати невјерујући човјек, за којег је свијет бесмислено, бездушно кретање материје, - радосно осјећање љубави Божије? "... И обрадоваће се срце ваше, и радост вашу нико од вас неће моћи да отме..." (Јн. 16:22).

Како су се обистиниле те ријечи Спаситеља! Какву величанствену, од човјека неодвојиву радост даје вјера! "Нећу вас оставити сироте; доћи ћу код вас" (Јн. 14:18). И ваистину, долази у срце сваког вјерујућег човјека. И ваистину, сваки вјерујући човјек не осјећа усамљеност. То стално осјећање љубави Божије распламсава и у нашим срцима љубав према Христу, према свијету као творевини Божијој, према људима, према свом животу. Патње земаљске ми преживљавамо као спаситељну Голготу, и живот за нас није неуређено низање пријатних и непријатних догађаја, него крсни пут, којим ми идемо у вјечно Царство Божије. Очи срца нашега увијек су окренуте према вјечности, и зато све земаљско само по себи нема вриједности, и чини нам се само као један метеж и збрка. Све то нас чини слободним. Јер, гдје је Дух Господњи - тамо је и слобода. И најглавније наше осјећање, које је недоступно невјерујућим људима, јесте Васкрсење Христово. Оно се може упоредити са оним што осјећа човјек који је осуђен на смртну казну и тик пред њеним извршењем бива ослобођен. На нов начин сија за њега небо, на нов начин дишу његове груди, на нов начин види он сав живот који га окружује. Свијет у злу лежи, али ми тријумфујемо, зато што је Христос побједио свијет. Живот - то је патња, али ми се радујемо, зато што је Христос васкрсао и патњи више нема. Све умире, све се предаје тљењу, али ми ликујемо, зато шо је уништена смрт, и иза пролазног, тљеног свијета открива се вјечни живот, ново небо, нова, преображена земља. Ево зашто: "Псују нас - ми благосиљамо; гоне нас - ми трпимо; хуле на нас - ми се молимо..." (1 Кор. 4:12-13). Ето зашто су мученици хришћански ишли на невјероватна мучења као на бљештаве празнике, и мученички вијенци су за њих били вијенци побједе. Само ми, људи вјере, познајемо праву срећу. Само за нас стварно сија дан. Само у нашим срцима живи права радост - зато што је само нама дарована слобода.

Непознати. И да би све то добио, потребна је вјера?

Духовник. Да, потребна је вјера, потребан је живот у Христу, Благодат Божија; потребно је оно што је извор и вјере, и живота, и благодати.

Непознати. Не разумијем.

Духовник. Потребна је Црква.

Непознати. Црква? То је за мене потпуно неочекивана ријеч. По теби, испада да се без Цркве не може ни вјеровати, ни живјети моралним животом, нити имати општење са Богом?

Духовник. Да.

Непознати. О томе ми мораш причати посебно.

Духовник. Добро. Сљедећи пут ћемо говорити о Цркви.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/dijalozi/Dijalozi03.htm