Pravoslavni sveštenik u muslimanskim molitvama

[Раденко Шолаја]

Христос посриједи нас!

 

Пратио сам до сада протине онлајн бесједе, али нисам знао за ове детаље о његовом животу. Веома је јасно да се у његовом случају ради о свештенику који је одабрао свој позив и одлучио да свој живот усклади са свим карактеристикама тог позива - он је одабрао да служи. Богу и људима. Не заборавимо, у свим професијама има оних којима је професија посао-да се заради за живот, а не животни позив. Да, не може се свештенички позив мјерити са осталима, али нажалост, има примјера гдје некима послије одслужене вечерње послије скидања мантије, завршава и позив. 

 

Оно што је наш драги прота урадио за двоје људи - спасио их можда сигурне смрти - то је основни људски задатак. А оно кроз шта је он прошао због тога само показује какав је био морални пад људи у то вријеме. Још је горе што су и протине ''колеге'' (не кажем браћа, јер својим поступцима то они дефинитивно нису), исто тако потпали под сво то ратно зло. Тешко је било у то вријеме бити човјек, још теже Србин и православни хришћанин, како рече владика Атанасије. Скоро да сам се индиректно идентификовао са његовом причом због тог посебног чина који је урадио, спасавајући два човјека (намјерно нећу да кажем ''два муслимана'' или ''два имама''), јер је у мојој породици такође био један човјек који је исту ствар учинио, и због тога исто тако прошао кроз голготу страдања, одбацивања и омаловажавања, што се на жалост трагично и завршило. 

 

Велика је порука протине животне приче. Велика је то поука нашим свештеницима, нама осталима. Никад, али никад да не заборавимо да је човјек најпречи. Ако би нама мирјанима могло да се то прогледа кроз прсте (ако немамо човјекољубља), јер можда нас томе нису научили, или нам нису на то указивали, нисмо то прочитали у Јеванђељу, у томе је већа, много већа одговорност свештеника Божијег, који све то јесте и читао, и слушао. Уосталом, да се не варамо, погледајмо сви у себе и у своје срце, ставимо себе у ситуацију проте Милорада, замислимо тај тренутак и упитајмо се: да ли би смо и ми урадили оно што је он урадио? Да ли би и ми у Власеници спасили два живота иако знамо да ће нас сви презрети због тога (презрети је још лијепа ријеч)? Е то је Јеванђеље и то смо ми. Ето милостивог Самарјанина, ето човјека!

 

Човјек из моје приче, који је на то питање одговорио са ''да'' и спасио два живота, тиме је стекао исто тако много непријатеља, али послије рата, када се све смирило, једна од те двије особе ми је рекла пар ријечи о том догађају, као и опасностима које су им пријетиле, због којих сам се осјетио поносан што сам га познавао, и сигуран сам да се и они исто тако сјете њега често, ако не у молитвама као жена из Тузле, а оно сигурно у својим мислима.

 

И ми мирјани, још више наши свештеници, који су такође ''ми'', јер су од нас, никад неби смјели да заборавимо да је човјек најпречи. Да се не постидимо да учинимо добро дјело за ближњег, без обзира на презир којег ћемо због тога добити. Свештеници још више, а ни ми нимало мање. Да нам не буду пречи храмови, изградња итд од живих људи. Да нам није мјера и циљ прилог о водици, крштењу, вјенчању но да је мјера Христос - угледање на Христа. 

 

О цјеновнику и богатству не бих, само бих нас подсјетио да ријечи тада синђела Јована Ћулибрка, сада викарног епископа пећког, када је на питање новинарке РТРС - која је то највећа препрека за Српску  православну цркву у данашње вријеме - он, оћутавши кратко, одговорио да је то богатство, новац... А то се и види на терену, срећом, уз изузетке као што је прота лакташки Радивоје Сарић из епархије бањалучке, којега је овдје неко споменуо... Ја их знам много више, и то ми као ред бул - даје крила !

 

Нисам одавно писао на форуму, па ми опростите на опширности. 

 

Али још бих се на једно осврнуо, а произилази из наслова. У то неко вријеме када сам се учио молитви, правио прве кораке у Православљу, негдје '98.године радио сам са Хрватима, муслиманима, Ромима, протестантима свих деноминација илити конгрегација, и у мени се родила жеља да се молим за њих. Распитивао сам се, да ли ја то могу, како, на који начин итд. Слава Богу, добио сам одговор од једнога доброга попе о.Владимира, да му је покој души, који ми је дао животни савјет, оно нешто што остаје за цијели живот. Али, испитивајући себе, причајући са људима око себе, видим да има отпора, ако би у списак имена за здравље (упокојење) додало се неко муслиманско име, католичко итд. Тада сам читао оца Силуана, који је говорио да своје напредовање у духовном животу можемо да мјеримо временом које проведемо - не молећи се за себе - него молећи се за ближње своје. То ме је тако потресло, јер сам се до тада нон стоп молио за себе и моје у породици кад се сјетим. Али, додати још које име, поготово неправославно, е то је био прави духовни изазов и једно духовно огледало. Можда је то за другу тему, али ето, понукао ме је наслов да се и на то осврнем. Питање које стоји и за мене и за све вас: Колико се ми молимо за друге, и ко има петље да у свој молитвеник (правило читања Псалтира итд) дода и неко друго име - неправославно - па макар то било и име болесног дјетета које сте видјели на тв огласу или прочитали негдје у новинама... Имамо ли, браћо и сестре, довољно љубави за такав вид односа према ближњем? Ако имамо, на добром смо путу, ако се боримо са том и таквом молитвом, онда треба да на себи још радимо, да се тешемо и брусимо док то не засија из нас. Ја сам у почетку то имао, а послије сам се итекако морао трудити да то одржим. Онај ко се моли и држи лично правило, разумјеће о чему говорим. 

 

Прота Милорад, који је то исказао не само кроз вјеру, него и кроз конкретно дјело и тиме показао како искрено и здраво богољубље води ка човјекољубљу је један изузетан човјек, и његова животна прича је тако посебна да би је заиста требали утиснути у своје памћење.

 

Нека би нас Бог помиловао његовим светим молитвама, а њему дао душевног мира и тјелесног здравља, амин!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Душка]

срећом, уз изузетке као што је прота лакташки Радивоје Сарић из епархије бањалучке, којега је овдје неко споменуо...

 

Ja spomenula najboljeg svestenika u R. Srpskoj, divan jedan covjek, divan!

[Баба]

Жао ми је проте, али ми се чини да има неких момената у причи који нису до краја испричани. Није могао тек тако да узме имаме из станице полиције и да их преко наше и муслиманске линије пребаци у Кладањ.Ко се сећа рата , зна о чему причам.

Било је још људи који су узели у заштиту своје комшије муслимане, још би неко могао помислити да су у Српској вршили геноцид као нацисти. Свако је ишао својима или у иностранство да се склони од рата.

У сремској епархији прота је постављен за архијерејско намесника, а не за архијереја као данас преноси. То није нека функција, осим у епаријама где владика не зна свештенике, па слуша намеснике и службенике епархије, што у Срему није случај.

Са искуством некога ко је био на парохији од 170 домова и у току календарске године био на 3 различите парохије, све по потреби службе, Хртковци нису нека лоша парохија, јер је тамо био елитни прота Алимпић, све је предивно сређено црква, дом, сала за народ, види свако ко прође путем.

Не мислим да испрвам проту, али ми је кварно писање Данаса, који хоће да каже да је СПЦ учествовала у прогонима над несрбима, па је било прогона свештеника који се нису слагали с тим.

 

 

Ма да нису дорадили "житије" не би ни изашло на Данасу...