Лаик или „мирјанин“?

[Guest]

Црква пред савременим изазовима

Лаик или „мирјанин“?

Аутор: Бојан Бошковић, Број 1102, Рубрика Богословље

 

 

Границу између света и онога што није од овога света не треба тражити унутар Цркве. Она се налази између света који још није познао Христа и није примио дар усиновљења, који Отац Светим Духом даје у Христу, и Цркве – заједнице у којој у том дару сви њени чланови учествују понаособ, без обзира на то да ли су епископи, свештеници, ђакони или лаици и да ли су монаси или не.
 

За хришћане који нису епископи, свештеници, ђакони, или пак монаси, врло често се користи назив „мирјанин“, односно „световњак“. Овај термин је последица дуготрајне промене односа према најосновнијој служби у Цркви – служби лаика. Чак и сам термин „лаик“ данас је попримио значење некога ко „није упућен“, односно „није посвећен“ у тајне неке науке, знања или вештине. Међутим, у Новом Завету овај термин подразумева управо супротно. Он означава припадност „лаосу“ – Народу Божијем, односно Цркви. У раној Цркви сви њени чланови су знали да су они род изабрани, царско свештенство, народ задобијен да објави врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју (1 Пет. 2, 9). Без обзира на јединство, које је произилазило из припадности Цркви, постојала је различитост дарова – служби. Ова разноликост служби је у првим вековима била и већа него данас (постојали су апостоли, пророци итд.).

Јасна црквена свест прогоњених и друштвено непризнатих хришћана, препознавала је јасну границу између онога што је „од овога света“ и Цркве, која је присуство будућег Града Божијег у овоме свету, односно у историји. Сама Црква као заједница, па одатле и сваки од њених чланова понаособ, сматран је грађанином „града који ће доћи“, оним који је „рођен од Духа“, оним који „није од овога света“. Разлика између Цркве и „света“ била је оштра и јасна, и код хришћана није постојала дилема о томе шта је Црква, а шта није. Насупрот томе, у вековима када је хришћанство постало не само друштвено прихватљиво него и пожељно, па чак и обавезно, граница између Цркве и света је постала прилично бледа и нејасна. Зато се граница, која је раздвајала оно што је световно од оног што је свето и што „није од света“, почела повлачити унутар саме Цркве.

С једне стране, Црква постаје део друштва, и као и свакој друштвеној институцији потребни су јој овлашћени представници. Тако они који су носиоци одређених дарова служења и управљања постају институционални представници Цркве, као само једног (мада веома значајног) сегмента друштва. Остали остају ван друштвеног институционалног оквира Цркве. Тако је прихватање Цркве од стране света, преусмерило црквену самосвест са Цркве као заједнице Народа Божијег, на Цркву као религијску институцију. Институционализација црквених служби довела је до поделе на „клир“ и лаике. При томе сам појам клира бива схваћен уже него раније. Што се тиче лаика, њихова служба у Цркви на друштвеном плану постаје безначајна, а будући да су скоро сви чланови друштва истовремено и чланови Цркве, разлика између лаика и „световњака“ се губи. Тако бити хришћанин – лаик постаје сасвим „обична“, па чак и „обавезна“ ствар, па хришћани, не само у друштвеном смислу, бивају препознавани не на основу своје службе у Цркви, већ на основу друштвеног положаја, занимања итд.

С друге стране, овакво поистовећивање Цркве са друштвом христијанизоване империје наилази на отпор монашког покрета. Овај покрет повлачи нову границу, између „пустиње“ и „света“. Та граница постаје и нова граница унутар Цркве.

Ове две границе се дуготрајним историјским процесом стапају у једну јединствену границу. Оваквом развоју допринели су и хришћански Исток и хришћански Запад. Две кључне тачке су: успон монаштва у периоду након победе над иконоборством на Истоку, и контрареформација која врхуни у одлукама Тридентског концила на Западу. Тако долазимо до данашњег појма „мирјанин“, што на црквенословенском значи „световњак“. Световњак је свако ко у професионалном и друштвеном смислу није представник Цркве, односно њених институција, било да су оне јерархијске или монашке, или комбинација ове две.

Овај појам је дубоко еклисиолошки неутемељен, будући да он подразумева да Цркву не сачињавају сви њени чланови, него само они који се истичу посебним даровима или заветима. Врло честа формулација у савременим медијима „Православна Црква и верници“, која имплицира да „верници“ нису Црква, је врло илустративан пример тога. Црква је пре свега заједница верних са Богом и једних са другима у Христу, Духом Светим. Она није институција у оном смислу речи који је данас уобичајен. Још мање је она „позориште спасења“ и „пијаца благодати“. Уколико лаике – Народ Божији сведемо на пасивне посматраче богослужења и кориснике религиозних услуга, у опасности смо да је тако схватимо.

Како схватити службу лаика да би се предупредило такво схватање? Пре свега, лаичку службу треба схватити као црквену службу у истој мери у којој је то служба епископа, свештеника или ђакона. За ово поред светописамских постоје и светотајинске претпоставке. Лаик се постаје јединственим чином крштења и миропомазања. Миропомазање је у Старом Завету било везано за постављање свештеника и царева. Изливање маслиновог уља пројављивало је изливање Светог Духа, односно његове благодати – дара служења, на миропомазане. Оно што је у Старом Завету био посебан дар за одређене припаднике изабраног Божијег народа, у Новом Завету је дато свим члановима новог Божијег народа – Цркве. Ово су најавиле и речи Пророка Јоила, које Апостол Петар наводи приликом своје беседе на дан Педесетнице. Ово пророштво говори о „изливању од Духа Божијег на свако тело у последње дане“, а Апостол силазак Светог Духа у облику огњених језика, што се непосредно пре тога десило, сматра његовим испуњењем. Царско и свештеничко достојанство даровано Светим Духом, излило се на све оне који су поверовали у Исуса Христа.

Кроз Свету тајну миропомазања сви хришћани и све хришћанке, су примљени у лаичку службу. Ова света тајна је „рукоположење“ лаика. Постоје сведочанства да је чин ове свете тајне заиста подразумевао и полагање руку Епископа на новокрштене. Без службе лаика, као ни без осталих, не може бити Цркве. Без присуства лаика, не може се служити Света Литургија, света тајна у којој се Црква пројављује. Учешће лаика у Литургији није пасиван чин посматрања, него конкретна служба. Она подразумева право да се на свештеничке молитве одговори са „амин“. Без овог „амин“, ниједна молитва коју изговоре епископи или свештеници, није молитва Цркве. Такође, део лаичке службе је и приношење дарова природе, обликованих људским трудом – хлеба и вина, без којих такође, не може бити Литургије.

Учешће лаика, као и других служби у Литургији подразумева и причешћивање. Незамислива је Литургија на којој се служитељи не би причестили. Оно што важи за служитеље олтара, требало би да важи и за служитеље брода (наоса). Дуго је владало схватање да лаицима треба посебна припрема и благослов да би се причестили. Овакво учење имплицитно подразумева да су лаици константно одлучени од Цркве, односно да нису њени чланови, а да то постају само на одређено време, захваљујући благослову овлаштених представника институције Цркве, који заслужују посебним духовним трудом. Оваквом схватању противе се речи Христове првосвештеничке молитве: Да сви једно буду, као ти Оче што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао. (Јн. 17, 21). А за оне за које се моли Христос каже да они од света нису као што ни ја нисам од света (Јн. 17, 16).

Границу између света и онога што није од овога света не треба тражити унутар Цркве. Она се налази између света који још није познао Христа и није примио дар усиновљења, који Отац Светим Духом даје у Христу, и Цркве – заједнице у којој у том дару сви њени чланови учествују понаособ, без обзира на то да ли су епископи, свештеници, ђакони или лаици и да ли су монаси или не.

 

 

 

 

Извор: Православље