Прости пастир смирених оваца

[Guest]

Житије Св. Николе Планаса (1851-1932)

Прости пастир смирених оваца

Аутор: Бојан Теодосијевић, Број 1102, Рубрика Светачник Отац Никола је знао да исправи, да прекори, да просвети душе – без говорничких проповеди, искључиво својим животом, својим присуством.

 

 

Рођен је на Наксосу 1851. године. Његови родитељи, капетан Јован и Августина, били су поприлично имућни али такође и добри људи, просте и чисте душe. Имали су имање са малом капелом у средини која је била посвећена Светом Николи. Мали Никола Планас би се веома често сакрио у капелу носећи чаршаф и појао колико је умео. Другим приликама би тамо сакупио своје другове и они би „служили“ Божанствену Литургију.

Научио је своја прва слова од свог деде, оца Георгија Мелисургоса. Под његовим утицајем Никола је научио да чита Псалтир. Пазио је на сваки покрет свога деде у светим олтарима док га је пратио током Литургија које је служио у безбројним острвским параклисима.

Једне зимске ноћи – како је отац Никола причао о свом детињству – породица је седела близу камина, када је малишан рекао своме оцу: „Оче, сада наш брод Евангелистрија тоне близу Цариграда.“ Дрхтећи, отац је приупитао супругу: „Жено, шта говори ово дете?“ И заиста, у том трену је брод тонуо. Истог тренутка, да би отерао икакву помисао да поседује дар прозорљивости, он рече: „Сва мала деца имају предзнање“ (ово је тешко говорио јер му зуби још нису израсли).

Николин отац је умро млад. Тако он остаје без оца када је имао четрнаест година. Његова мајка га је затим повела са собом својој сестри у Атину. Настанили су се у радничком кварту, где је било доста градитеља и радника Наксиота. У тескоби су проводили дане. Мајка је рибала куће да би опстали. Водила је са собом децу где год би радила јер се плашила Атине. Грозила се и саме помисли да они могу застранити.

 

 

ЊЕГОВО РУКОПОЛОЖЕЊЕ

Када је напунио седамнаест година, мајка га је оженила добром девојком са Китере, Еленом Провелегиу. Имали су једно дете. Отац Никола је рукоположен за ђакона у Цркви Преображења у Плаки 28. јула 1879. Пет година касније, 2. марта 1884, рукоположен је у чин свештеника у Цркви Светог Пророка Илије. У међувремену се његова жена упокојила. Носећи тако крст удовиштва, поверио је себе и свог сина Јована Божијем милосрђу. Није имао имовине јер је поделио своје имање са сестром, ставивши свој удео као јемство како би се један његов познаник избавио од дуга.

Био је милостив, и нису га интересовале световне ствари и блага. Ноћу и дању он се бавио божанственим службама у својој малој парохији Св. Пантелејмона у Нео Козмосу која се састојала од тринаест породица. Људи су га много волели. Његова простота, његова острвска побожност, његова љубазност, његова девственост, одсуство среброљубља су привлачили многе на свете службе. Свако је желео да му отац Никола благослови дом или радњу. Свугде је ишао радосно; од аристократских домова до најубогијих страћара, никада код себе није задржао ни драхму. Сиромаси су га увек чекали изван цркве, очекујући да им удели шта год да је имао у свом џепу.

Ипак, један свештеник без парохије, у сарадњи са члановима одбора Цркве Св. Пантелејмона, избаци га са парохије и пошаље га у Цркву Св. Јована („Ловца“, како су је тада звали) у Вулиагмени. Нова парохија је била врло сиромашна и састојала се од осам породица. Свештеничка плата му се састојала од једног комада меса угојеног јагњета које би добио на Месопусну седмицу или Божић. Ово му није сметало, управо зато што му је пост био најбитнији у животу. Докле год је имао цркву у којој је могао да служи, био је задовољан.

Сваке године, на празник Светог Пантелејмона, отишао би у свечеву цркву у Нео Козму и тамо служио бденије. Једне године, по његовим речима, разболе се и доби грозницу. Рођак му није дозволио да иде на његово уобичајено бденије, али је он из љубави коју је имао према светитељу ипак отишао. „Те ноћи“, према његовим речима, „после литије, ја сам се сав исцрпљен наслонио на Часну Трпезу. У магновењу грознице видео сам Свеца испред себе, младог и снажног, како држи малу чашу пуну лека. Он ми је рекао: ‘Попиј га, оче, да би оздравио’. Узео сам му га из руке и попио га и потпуно оздравио. Грозница ме напустила. Изашао сам на царске двери и рекао: ‘Децо моја, био сам врло болестан данас, али управо ми је Свети Пантелејмон дао лек, ја сам га попио и оздравио’. Сви су поверовали у то и клекнули, величајући Светитеља.“

 

 

ЊЕГОВЕ ЛИТУРГИЈЕ И ЊЕГОВИ ПОСТОВИ

Педесет узастопних година отац Никола Планас је служио сваког дана од осам ујутро до два поподне, без обзира на прилике. Чак ни англо-француска инвазија 1917. године није прекинула његов низ Литургија. По уским улицама Акропоља, у два поподне, он би служио по малим параклисима док му се зној сливао на свете одежде, као правом раднику Христовог винограда. Јео је само ноћу. Цео Велики пост је постио без уља.Као духовник није био строг по питању поста, али када је у питању био он сам, према себи је био врло строг.

 

 

Једном му је неко дао мало чоколаде и рекао му да је посна. Он ју је узео, пажљиво осмотрио и рекао: „Да будем сигуран, ипак је узми ти!“ Помињао би имена на проскомидији сатима. Прво упокојене патријархе, митрополите, свештенике, ђаконе, Наксиоте, Атињане. Имена која би му дали помињао би месецима. С времена на време, његова духовна деца, да би му дала мало одушка, узимала би старе папириће и тајно их цепала, јер их је он носио са собом у сваку цркву где је служио. Ставио би их у две велике мараме и везао као замотуљак, а онда окачио себи о кук. Када би стигао кући, скинуо би их са кука – јер је имао два замотуљка, са именима и са светим моштима. Људи би га питали: „Какви су то пакетићи?“ Он би одговорио: „То су моји рачуни и уговори.“

Када би стигао у цркву, настала би пометња од начина на који су га људи дочекивали. Неки би му целивали руке, други руб његове мантије, а неки врх главе пошто је био низак. Већином је служио у Цркви Пророка Илије. На празнике би отишао у своју парохију. У Цркви Св. Јована је била једна чистачица која није волела старца. Једног дана она му рукама показа вулгарни гест, и следеће ноћи усну Св. Јована који јој рече: „Шта ти је мој слуга то учинио, да га тако опсујеш?“ Потом ју је ударио по образу који је ујутру помодрио. Тог дана, када је отац Николај ушао у цркву, чистачица је дошла испред њега, пала на колена, замолила га опроштај и уједно га молила да јој згази руке. Кротки пастир је само отишао у страну. Она је викала: „Згази их, оче!“ Опет јој је одговорио: „Али зашто да их згазим?“ Ово је потрајало неко време док јој коначно није опростио оно што је учинила, иако није ни знао шта је у питању.

Када је служио, желео је да све допринесе величанствености Божанске Литургије. Појао је са таквом усрдношћу да је могао да чује анђеле како поју са њим. Једном је питао своју духовну кћер да ли такође чује анђеле. „Не оче, не чујем их.“ Истог тренутка се покајао и рекао себи: „Нисам смео то да кажем, нисам смео то да кажем...“

Током целих пола века током којих је служио Литургију без прекида, никада није остао без просфоре (свети хлеб који се користи на Светој Литургији). Увек би му просфору донела нека жена ноћ пре или би је направила нека оближња пекара. Једног дана је јутрење одмакло, а да није добио просфору. Послао је помоћнике да оду код једне жене за коју је знао да увек има просфора; претражио је све ормариће у олтару – ништа. Био је толико узнемирен да је био на ивици суза. Одједном су га људи угледали како излази кроз царске двери носећи просфору (само печат, не целу погачу) која је била још топла и коју је нашао на Трпези. Потресен радошћу, ускликнуо је: „Децо моја! Видите какав ми је знак послао Бог!“ Сва чуда је називао знацима. Није се претерано бавио овим феноменима; сматрао их је природним, због своје велике вере. Није их често ни спомињао да људи не би имали превисоко мишљење о њему.

 

 

ЊЕГОВА СВЕТОСТ

Деца која су била у цркви су га виђала како сија небеском светлошћу, како врши необјашњиве покрете руком или дуго стоји усредсређен као да му се нешто дешава. Било је тренутака када је разговарао са светитељима или када би га прекрила рајска светлост. Често би га видели како не додирује земљу. Неки осмогодишњак је једном изашао блед из олтара и рекао својој мајци: „Мама, отац Никола је оволико изнад земље!“, показавши јој руком колико високо је отац лебдео. „Не брини се сине, сви свештеници узлећу тако када служе“, рече она и прекрсти се да би га смирила.

Деца би га видела тако да лебди јер је одбацио све материјално. Његов ум је био на висинама, са Оним Коме је служио, ни не окренувши се на оно што људи зову материјалним добрима. Када би понекад избила свађа у цркви, старац се сакривао у олтар да не би учествовао. Када је једном саветовао једно од своје духовне деце како да суздржи гнев, рекао је: „Да ли мислиш, дете, да ја не знам да узвикнем? Знам, али мислим и на последице.“

 

 

ЊЕГОВО НЕСРЕБРОЉУБЉЕ

Једном неко, коме је одслужио молебан, даде повећу количину новца у запечаћеној коверти. Истог тренутка ју је тако неотворену дао некој сиромашној жени. Човек који га је даривао се наљутио и рече: „Ма, тај светац није хтео ни да погледа шта сам му дао!“ Много новца је пролазило кроз његове руке, али он ништа није задржавао за себе. Одмах би то дао као милостињу. Много пута је и сам остајао без новца. Једном узе фијакер да га негде одведе, а не примети да код себе нема новца. Кочијаш га упита: „Нисте ли ви парох Св. Јована, оче Никола?“ „Да, дете моје, јесам.“ „Е па, онда нећу ваш новац, хоћу само ваш благослов!“ Други пут, неки људи су се расправљали о политици. „А шта ти кажеш оче?“, питали су га. Пошто се сабрао, хтеде нешто рећи, али је само изустио: „Ко је сада на власти?“ Ето колико је мало знао о световним стварима.

 

 

ЛЕЧЕЊЕ ТАШТИНЕ

Отац Никола је знао да исправи, да прекори, да просвети душе без говорничких проповеди већ искључиво својим животом, својим присуством. Када се нека богаташица разболела, њена рођака је предложила да доведу оца Николу да јој очита молитву за здравље. Богаташичина ћерка је волела спољашњу углађеност, па рече: „Хајде да доведемо неког угледнијег свештеника из неке веће цркве, а не њега, он ће бити сав прашњав од цркве!“ Те ноћи је сањала оца Николу у златним одеждама како јој говори: „Да ли си сада задовољна, кћери?“ Изненађена, она се прену из сна и одмах нареди да позову оца да очита молитву за здравље. Када је ушао, ка њему је побожно дотрчала млада госпођица. Одмах се сагнула да му целива руку, те јој он рече: „Да ли си била задовољна када си ме видела, дете?“ Изненађење и дивљење ју је целу потресло. Никада није очекивала такав прекор због своје таштине.

Још један догађај открива непревазиђену веру и побожност коју је отац имао током вршења својих светих служби. Био је позван да причести губавца, али је болест уништила његове усне тако да није могао да куша Свето Тело Господње, и оно је пало са стране уста. Без двоумљења је старац клекнуо, покупио Божански Бисер који је пао и појео га.

У разним црквама где је служио, био је утеха и уточиште људима. Био је „свети мали старац“ који је ублажавао сваку људску бол. Његов углед се проширио по многим епархијама, те су му људи хитали са свих страна – да га чују како служи, да му целивају руку, да их он благослови.

Доживео је 84. годину живота, а да никога није оклеветао нити да је ико рекао нешто лоше о њему. Сви су га знали и поштовали његову свету личност. Када је пролазио, људи су га поздрављали скидајући шешире.

 

 

ЊЕГОВА КОНЧИНА

Његов овоземаљски живот је достигао свој крај 2. марта 1932. године. Последњу Литургију је служио на Недељу блудног сина. Чим је пио из Свете Чаше осетио је несвестицу, те су га одвели кући његовом сину Јовану и снахи Маригули, где су и очитане последње молитве за светог оца. Као птичица је предао своју свету душу Ономе Коме је служио током целог свог живота. Вести о тужном догађају су се брзо рашириле целом Атином.

Људи су хитали да целивају мошти преподобног старца. Сви су желели да целивају његову руку последњи пут. Архиепископ атински Хризостом Пападопулос је предложио да се сахрана обави ноћу, да би сви могли да присуствују. Тако је и било.

Земни остаци Николе Планаса сахрањени су уз припрату Цркве Св. Јована. Мошти су му стављене у сребрни кивот у новој величанственој Цркви Св. Јована. Целог свог живота био је доказ божанске силе и мудрости коју Бог Творац даје онима који га воле и држе Његове заповести.

Отац Никола Планас је канонизован 1992. године. Помен му пада 2. марта.

 

 

Извор: Православље

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!