Економске реформе цара Николаја

[ego]

Економске реформе цара Николаја

 

 

Одмах по доласку на престо руских царева Николај II је спровео низ озбиљних економских реформа. Први потез је био потпуни попис становништва 1897. године. Установљено је да у Русији живи 125 милиона људи, од којих 84 милиона говори руски језик. Писмено је било 21% у свим слојевима друштва, док је писменост код млађе популације била 34%.

У јануару исте године свестан неопходности реформе банкарског система, заједно са својом адмистрацијом цар Николај уводи златни стандард у оптицају рубље. Овај потез је изазвао велике контроверзе у првим данима пошто је довео до пада валуте, али је на дугорочном нивоу био веома позитиван.

Велика пажња је посвећена радничком питању. Цар је био упознат са чињеницом искориштавања радника од великих индустријалаца. Због тога се рад у фабрикама ограничава на максималних 11 сати, док је суботом и у претпразничним данима рад ограничен на 10 сати. Недељом и празницима је рад строго забрањен. У јуну 1897. донета је наредба о здравственој заштити радника. Свака фабрика која је имала више од 100 запослених морала је да обезбеди медицинску помоћ запосленим. Том уредбом је обухваћено преко 70% радника у Русији. У јуну 1900. године донет је закон којим се обештећују сви радници који су доживели тешке повреде на послу. Тим законом послодaвац је морао тешко повређеном раднику да исплаћује пензију у износу од 50-60% плате које је имао. Године 1906. основани су синдикати који су штитили права радника, a 1912. је уведено обавезно осугурање радника у случају повреда или смрти.

Посебна пажња је посвећена и земљорадњи. Укинути су намети за пољске сељаке у западном делу Русије, који су били кажњени за устанак Пољака 1863. године. Указом од 12. јуна 1900. године укинута је казна прогонства непослушних у Сибир. Покренута је велика аграрна реформа која је названа Столипинова по тадашњем премијеру. Циљ је био да се повећа економичност пољопривредне производње тако што ће сељаци имати обједињене парцеле за производњу. Такође под повољним условима омогућено је да земљорадници откупе своју земљу. До Фебруарске револуције 20% сељака су били власници своје земље.

Руска економија убрзано почиње да се развија. Од 1885. до 1913. године стопа раста у пољопривреди је износила 2% док је у привреди стопа била 5%. Производња угља је у 1894. била 5 милиона тона, док је у 1913. била 24 милиона тона. Почиње прозводња нафте, а као стратешка места издвајају се Баку и Грозни.

Убрзано се развија и ифраструктура. На почетку цареве владавине годишње се гради 44 хиљаде километара пруге, а у 1913. изграђено је 70 хиљада километара пруга. По укупној дужини пруга Русија је у том тренутку прешла све европске земље, а раме уз раме је била са САД.

Године 1913. Русија је била прва у свету по производњи ражи, јечма и зоби, трећа у производњи пшенице, а четврта у извозу кромпира.

Постала је један од највећих извозника пољопривредних прозвода. У том тренутку две петине животних намирница у читавом свету је прозводила Русија.

[ego]

Стратегија Петра Столипина

 

 

19.09.2011. - Пре 100 година, 18. септембра 1911. године, преминуо је велики руски државник Петар Столипин. Он није успео да заврши реформе које је планирао. Међутим, његово искуство и идеје за модернизацију земље и данас су тражени у Русији.

Као шеф владе Руске империје је Столипин 1906. године преузео огромну одговорност за  преокрет у стратешком курсу земље. Програм реформи је он бранио у политичкој борби и против десничарско-конзервативних, и против левичарско-радикалних снага. Терористичке организације су почеле прави лов на премијера. Десети атентат, који је извршио терориста Богров у Кијевској опери 14. септембра 1911. године, постао је кобан. За четири дана мука од рана, нанетих мецима, нико није чуо од њега ни стењање, ни жалбе. 18. септембра је он умро. Он није навршио ни 50 година. Његов је живот прави узор, - каже политиколог Борис Черников.

Петар Аркадјевич Столипин је био управо такав политичар, који је фалио Русији. Лепе речи и идеје су увек биле актуелне за Русију. Међутим, испољавање политичке воље и њена одбрана није својствена многим људима. Столипин је био прави руски интелектуалац и грађанин. Он је био патриота Русије.

Централни део програма модернизације Русије на почетку 20. века је била аграрна реформа. Циљ читавог програма је, према речима самог Столипина, било формирање правне државе и грађанског друштва, - истиче извршни директор Фонда проучавања баштине Петра Столипина Константин Могилевски.

Сељаку се пружала могућност да издвоји своју парцелу земље из заjедничке у личну својину и према жељи да се пресели на слободне земље у Сибир. Држава је нудила сељаку кредит преко сељачке банке. Аграрна реформа заједно са другим Столипиновим реформама уродила jе плодом. Русија је током спровођења реформи извршила велики економски скок, изашла на прво место у свету  по темпу економког раста.

Руска производња житарица је од 1909. до 1913. године превазилазила за једну трећину укупну производњу Аргентине, Канаде и Америке. Важан елемент аграрне реформа  је била политика пресељавања. У Сибир и на Далеки  Исток се преселило око 3 милиона људи. Све Столипинове реформе – аграрна, месне самоуправе, судска и социјална – биле су усмерене на стварање услова за реализацију могућности личности.

Данас је на гробу великог реформатора у Кијево-Печерској лаври извршен парастос којем су присуствовали учесници Међунарордне  научно-практичне конференције Реформе Столипина и садашњост. Циљ тог форума је анализа историјског искуства системске Столипинове модернизације са савременог гледишта.

Према наредби председника РФ Дмитрија Медведева, формиран је комитет за припрему прославе 2012. године 150. годишњице рођења Столипина. На челу комитета је премијер Владимир Путин. Једна од улица главног града и Државни универзитет управљања, као и борни брод Ратне морнарице РФ  ће добити ове године име Петра Столипина. У земљи се прикупљају прилози за подизање споменика великом реформатору.

 

 

[ego]

Столипинове реформе. Од грађанина ка грађанском друштву
 


Обично се људи Петра Столипина сећају као аутора аграрне реформе усмерене на стварање у руском селу слоја ситних сопственика на које би власт могла да се ослони. Раније је у селу доминирала сеоска задруга, која је деловала на принципима једнакости. Столипин је сматрао да ће управо развој приватне иницијативе поспешити ширење политичких слобода. Својим стратешким приступом разликовао се од апсолутно већине колега, које су размишљале у много ужем дијапазону.
 
Економски смисао
 
Међу главним Столипиновим задацима били су како ублажавање незадовољства сељака, тако и повећање конкурентности руске пољопривреде. 1910. године он је говорио у Трећој Државној думи: „Не треба земља да влада човеком, већ човек треба да влада земљом. Док на земљи не буде уложен труд највишег квалитета, слободни, а не принудни рад, наша земља неће бити у стању да издржи такмичење са земљом наших суседа.“ Треба истаћи да Столипин није био први присталица развоја приватне сељачке својине у руском селу. О томе је говорио још Столипинов претходник, гроф Сергеј Вите, али он није имао могућности да превлада инерцију бирократског апарата. Тек је Столипин, који је практично од цара добио карт-бланш за спровођење реформи и који је испољио огромну енергију приликом реализације правца реформи успео да постигне значајан резултат.
 
Од 13,5 милиона сеоских газдинстава земљу је у личну својину добило свега око милион и по. Међутим, газдинства велепоседника су као масовна појава изгубили привредни значај. 1916. године сељаци су на сопственој или изнајмљеној земљи засејавали 89,3% земље и поседовали су 94% животиња у пољопривреди. Међутин, после почетка Првог светског рата реформа је морала бити обустављена – како се тада сматрало, привремено. Од почетка реформе прошло је свега 8 година док су реформаторски планови Столипина били предвиђени за 20-25 година.
 
Судбина реформи
 
Бранећи принцип неприкосновености приватне својине Столипин се одлучно залагао чак и против делимичне национализације земље велепоседника. Он је сматрао да ће за две деценије земља природним путем прећи од неефикасних власника ефикасним што ће ослабити социјалну напетост у селу. И економски процеси су показивали да је био у праву. Осим тога, део велепоседничких газдинстава је представљао успешна предузећа високе технологије за своје време, чије уништење је могло да нанесе штету пољопривредној производњи.
 
Међутим, ова апсолутно рационална објашњења су наилазила на вековни сан сељака о праведној подели земље. А најактивнији сељаци су користећи Столипинову реформу за ширење својих газдинстава често изазивали несимпатије код својих мање успешних коелга. Вероватно би делимична национализација могла ублажити напетост у селу, али то спада у неостварене алтернативе. На крају, кад су 1917. године бољшевици дошли на власт и прогласили национализацију све приватне земље укључујући и сељачке која је добијена у Столипиновим реформама, имали су подршку већине сељаштва. Иако су сељаци који су добили земљу у власништво већином били против бољшевика на страни „белих“. Многи од њих су погинули, други су лишени све својине.
 
Притом инстинкт за приватну иницијативу није нестао – вративши се са фронта црвеноармејци, најбоље прилагођени сеоском раду почели су да користе могућности нове економске политике коју су објавили бољшевици (делимичног успостављања тржишних односа). Почели су да уређују своја домаћинства, да купују краве и коње, да закупљују млинове. У време свеопште Стаљинове колективизације управо они су названи „кулацима“, лишени своје имовине и послати у прогонство из којег се многи нису вратили.
 
После неколико деценија стеге приватне иницијативе у Горбачовљевом СССР у време перестројке легализована је приватна својина. Међутим, до тада је традиција сељачког рада у многоме изгубљена. Ипак, искуство Столипинових реформи је још увек актуелно – и позитивно, и негативно. Свака еволуција је боља од револуције, али историја ни из далека није увек спремна да дâ реформаторима две деценије мира о којима је сањао Столипин.
 
Васпитање грађана
 
Подједнако као економски важан је и социјално-политички смисао Столипинове реформе. Цитираћемо премијера лично: „Ситни сопственик земље... марљив, који поседује осећање сопствене вредности, донеће у село и културу, и просвету, и иметак. Тек тада ће се слобода на речи променити и постаће права слобода која се, наравно, састоји од грађанске слободе и осећања државности и патриотизма.“ По Столипиновом мишљењу, да би се у Русији створило грађанско друштво треба васпитати грађанина који схвата своју одговорност према породици, друштву и земљи. За пољопривредну земљу масовни слој ситних сопственика требало је да постане основа средње класе – не само „потрошача стабилности“, већ и присталица еволутивних промена, које захтевају политичку слободу.
 
У савременој Русији је ова тема стекла нови облик – кад је средња класа (пре свега градска с потпуно другачијим захтевима) затражила ширење слобода, притом се доследно залажући против револуционарних сценарија који могу да изазову потресе у друштву. И овде већ од реакције власти зависи колико ефикасно ће моћи да реагује на нове друштвене изазове.