Земља хероја - вечна им хвала и вечна слава!

[misionar.com]

 

 

ЗЕМЉА ХЕРОЈА

Где су хероји - и дал' још постоје
нема их више - многи ће то рећи
заборављају брзо - да на земљи они стоје
за коју животе - су дали храбри преци.

Србијо моја - земљо јунака
крвљу заливена - ти стопа свака
из семена твога - љубав је никла
хероје и свеце - ка небу си дигла.

Оставише срца - за слободу златну
да обојили би с дугом - душу сваку
а тек полетоше - у овај живот сиви
сећање на њих - нека вечно живи.

Србијо моја - земљо јунака
крвљу заливена - ти стопа свака
из семена твога - љубав је никла
хероје и свеце - ка небу си дигла.

Гледај око себе - та лица млада
те дивне душе - девојчица и дечака
и опет многи ће рећи - да то су само деца
ал у неком од њих куца - срце хероја или свеца.

и многи ће рећи - да то су само деца
ал у неком од њих куца - срце хероја или свеца.

(Сретен Станчевић)

[Натан]

 

 

Од тренутка од кад се запослио у полицији пратио га је глас одличног, савесног полицајца, и што је много важније доброг човека. До 1992. био је командир истуреног одељења у селу Средска, које се налази према Штрпцима, а од оснивања Посебних Јединица Полиције, фебруара 1992,  био је њен комадант. Јединицу је чинила мала група полицајаца који су прошли кроз систем специјалних тренинга и припрема. Уз све то, обављали су и редовне полицијске послове. Ђенерал Раденовић 1993. са јединицом одлази на зараћено подручје у Босни и Херцеговини. Били су на релацији Вишеград – Фоча – Горажде.

Почетком септембра 1995. са Јединицом одлази у Славонију и Барању на тромеђу са Хрватском где ПЈП остаје до потписивања Дејтонског споразума штитећи границу и народ. Током великих демонстрација у Београду 1996. са Јединицом је провео три месеца у главном граду Србије.

Да је за чланове Посебне Јединице Полиције био не само командант већ пре свега пријатељ сведочи и прича једног од блиских сарадника ЂенералаРаденовића.

- Стигла је наредба у којој је Вељку Раденовићу забрањено да води ПЈП током демонстрација у главном граду. Аутобусом смо стигли до Суве Реке и онда нас је Раденовић обавестио да су му забранили да нас води у Београд и да даље идемо сами. Нико од  полицајаца тада није хтео да мрдне из Суве Реке без њега и аутобус је стајао све док није стигла дозвола да може да крене и он. Волели смо га и поштовали јер је увек чувао своје људе, а није штедео себе.

Почетком 1998. и првих акција против терориста на Косову и Метохији Посебна Јединица Полиције се укључила у одбрану земље. Сви полицајци из његове Јединице су знали да је Вељко дијабетичар, знали су и да је уз себе увек имао инсулин и да је сам себи давао инјекције кад је требало. Рат за одбрану Косова показао је да је Раденовић прави комадант и вођа својих момака. Никада није издао команду „Напред!“, а да је он остао у позадини или у кампу. Увек је био са својом Јединицом, увек кретао као први. Његово:

- За мном Браћо!

подигло га је на пијадестал највећих српских хероја и легенди.

О генералу Вељку јавност мало зна. Оно што је, ипак, најбитније праве јунаке народ слави. Како су ми становници Ораховца написали:

- Вељко је наш локални јунак. Био је командант Посебне јединице полиције у Призрену. До 1999. је живео у Призрену, иначе је родом из Пећи. Песму Ђенерале је написао Гаврило Кујунџић када је угледао Вељка са његовим јунацима, полицајцима испред цркве у Ораховцу, после тродневне блокаде Ораховца од стране шиптарских терориста. За све нас су они били ослободиоци Ораховца и околине. Јула 1998, када је изгубио пар својих полицајаца од којих смо упамтили једног који је имао надимак Змија, Вељко је учествовао у ослобођењу мештана села Братотина и Ратковца од блокаде шиптарских терориста на Светог Василија,12. маја 1998. Тога дана су евакуисали све Србе, њих 50-так из села Братотина (општина Ораховац), и спасили их готово сигурне смрти. Вељко је заједно са нама, учествовао у „Маршу мира” децембра 1998, када смо (мештани Ораховца, Велике Хоче, Ретимља, Оптеруше, Зочишта, Ђаковице, Ратковца, Зрза…) кренули ненаоружани ка селу Драгобиљу, близу Малишева, где је по неким сведочењима био логор киднапованих Срба. После преговора са представницима терориста, сазнали смо да нема логора, нема, киднапованих, нема Срба и вратили се опет пешице до Ораховца. Он уистину није био ђенерал, али га је Гавра тако назвао јер је ослобођењем Ораховца и околине у народу овога краја заслужио тај чин. Данас сви у Ораховцу саучествују у болу са његовом породицом, јер су Вељка сви знали, волели и поштовали.

По речима високог официра Војске Србије Вељко Раденовић је био његов ратни друг:

- Били смо заједно у више борби неизмерно сам га ценио и волио. Био је једноставан, скроман човек, храбар и ненаметљив. Увек је у борби ишао на челу својих људи. Никада никога није оставио на цедилу и због тога су га људи волели. После рата на Косову и Метохији Вељко је једно време до пензионисања био у саставу Жандармерије, одред Краљево.

Гаврило Кујунџић, аутор песме „Ђенерале, Ђенерале“ коју сви ми толико волимо радо је поделио своја сећања на Вељка Раденовића:

- Памтим га из 1976/77. године, не могу тачно да се сетим. Био је то период кад сам као музичар свирао у хотел ТЕРАНДА у Призрену . Тад смо се и упознали. Сазнао сам да је рођен у Брзеник, насељу на улазу у Пећ. Он је са неколико својих другова из прве генерације која је завршила полицијску школу у Сремској Каменици био распоређен на радне задатке у Призрен. Ту је службовао цео свој радни век и испуњавао своје обавезе савесно. Кад су дошле оне тешке године почев од 1981. кад су по целом Косову букнуле демонстрације, он се истицао храброшћу и био је увек ту где је најгушће. Кад су 1992. почели сукоби и распад СФРЈ почело је и на Косову да се кува и појавиле су се УЧК банде по забаченим местима и шумама па је било неопходно да се на то одговори. Зато је и оформљена Посебна Јединица Полиције, а за командира те јединице постављен је Вељко Раденовић управо због показане храбрости. Он није имао неки високи чин – али због његове храбрости његови саборци су га прозвали ЂЕНЕРАЛОМ. Имали су велико поверење у њега баш због те његове команде „ЗА МНОМ БРАЋО!“. Како сам и у песми рекао, велике је битке водио прса у прса са УЧК бандама по забитима и местима где је тадашња држава изгубила сваку контролу. Посветио сам му песму у знак зхвалности за спас српског живља у Ораховцу 1998. јер после неколико дана опсаде, кад сам мислио да за нас више нема спаса, видео сам Вељка испред цркве у горњем делу Ораховца са још два своја саборца. Био је сав гарав од барута јер се три дана пробијао кроз најтеже УЧК препреке кроз села где су постављене заседе Зрзе, Белацрква и, иако га је на улаз у Ораховац чекала потковица са неколико хиљада УЧК војника, он је успео да се пробије и избегне потковицу и уђе са друге стране у Ораховац и натера у бекство УЧК јединице.

Посебне Јединице Полиције су биле позиване тамо где је било најтеже. Знало се да Ђенерал Раденовић са својим људима може да изврши најтеже задатке. О његовој храбрости и преданости борби за одбрану Косова и Метохије сведочи и податак да је приликом ослобађања Ораховца погођен у капу снајперским метком. Не само да није одустао, већ није ни залегао. Наставио је акцију и на крају је Ораховац ослобођен. То је само један од показатеља какав је вођа био Раденовић и објашњење зашто је уживао поверење људи које је водио, људи који су били спремни да погину за њега и Србију.

Ђенерал Вељко Раденовић је преминуо у суботу, 29. септембра у Крушевцу у 57. години. Сахрањен је на Новом гробљу у овом граду. Ниједан званични медиј у Србији није обележио одлазак истинског српског хероја. Сахрањен је без државних почасти иако је дао све од себе да одбрани ту државу. Овај текст је покушај да се име Вељка Раденовића не заборави, и да сви они који воле песму „Ђенерале, Ђенерале“ коначно сазнају нешто више о човеку који је био инспирација за стихове.

СЛАВА ТИ ЈУНАЧЕ!

 

http://ivinsvet.wordpress.com/2012/10/02/%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BB-%D0%B2%D0%B5%D1%99%D0%BA%D0%BE-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%80/

[Дуња]

              Mоји очеви

 

Моји су очеви из онијех страна

Где мотика звони и где красна бије;

Где зној с чела капље, и где рало рије,

И тврде се груде друбе испод брана...

 

Моји су очеви из колиба груби'

Где се гусле чују, приповјести бајке,

гдјено дјецу уче просте, добре мајке,

Кам рођени како брани се и љуби...

 

Моји су очеви са тимора тије'

Гдје гнијездо своје крсташ ор'о вије

И с вихорима бије се и туче...

 

Моји су очеви бунтовници свети,

Са душом олуја што хрли и лети,

И крилима злетне распаљује луче...

 

                                             Шантић

[Дуња]

                 Хана

(9)

Ја нисам од ића од коленовића

што без страха лежу, устају весели.

Ја сам од оних црних никовића

што су крв пљували и много волели.

 

Много су волели моји жедни старци,

и са дна ломаче и с врха вешала.

И кад би бм усне разнели ударци

њихова су уста удар опраштала.

 

Свога су се смеха, љубави либили,

бежећи од сунца, ноћи и села.

И пред сваком сенком у земљу се крили

 

и имали мала и згрчена тела,

па су сваку наду тужно промашили

и све што су хтели вода је однела.

 

                                           Оскар Давичо