Pravoslavna Crkva i svetski mir

[karadjordje]

Za tešku bolest koja se zove "volja za rat" ima u svetu jedan jedini specijalista lekar: Hristos Raspeti

Pravoslavna Crkva i svetski mir

Kad se Hristos zacari i zavlada nad srcima ljudskim putem delotvorne i sveobuhvatne ljubavi, u tome zaistinu Božjem carstvu na zemlji, koje nije od ovoga sveta mržnje nego od onoga sveta ljubavi, onda će sinuti slava Božja, zavladati opšti mir i blagostanje ljudi dobre volje

Opšte naoružavanje hrišćanskih naroda bezuslovno je zlo sa gledišta hrišćanske ljubavi, ali i razoružanje samo po sebi još nije garantija za mir sve dotle dok se ne zatrpaju sami izvori zla, dok se ne uguši u narodima sama volja za rat, dok se ne uguše oni mračni instinkti demonske oholosti i đavolske samoživosti koji se hrane verom u svoju moć i snagu, sve dotle dok se narodi moralno ne razoružaju.

Crkva Hristova pozvana je u prvom redu da izvrši taj najteži posao moralnoga razoružanja ljudi i naroda. Za tešku bolest koja se zove „volja za rat“ ima u svetu jedan jedini specijalista lekar: Hristos Raspeti, ta „Božja sila i Božja premudrost“ koji je „javio sebe živa po stradanju svome“ i zakucao na vratima srca svakoga čoveka da se nastani u njemu. Ali, samim kucanjem još nijedan lekar nije izlečio bolesnika, pa ni sam Hristos ne može izlečiti bolesno srce ljudsko dok su njegova vrata zatvorena i okovana željeznim okovima oholosti i samoživosti i doklegod ono ostavlja Hrista da kuca na njima kao prosjak, a ne otvara ih i ne pušta ga da uđe u njega kao pobedonosni Car koji nosi slobodu i ne zacari se na njegovu prestolu koji mu pripada i po božanskom pravu i po prvobitnom zakonu ljudske duše. Hristos nije čarobnjak ni mađioničar koji leči basnama i bajanjem bolesne duše ljudske; on leči samo tako ako svaki put i ponovo „javi sebe živa“ u srcu svakoga čoveka, te u njemu dejstvuje kao realna živa sila koja spaljuje bolesti srca ljudskoga ognjem delotvorne, sveobuhvatne ljubavi, subjektivno od svakoga usvojene kao najviši princip života i delanja.

Delotvorna i sveobuhvatna ljubav

 

Dakle, pre svega otvorimo vrata srca svoga da se u njemu nastani Hristos u formi naše delotvorne i sveobuhvatne ljubavi kojoj i kakvoj nas je On učio.

Imaju pravo skeptici: prošlo je skoro dve hiljade godina kako su jevanđelisti plamenim slovima istakli program hrišćanskog života i delanja. „Slava Bogu na visini, na zemlji mir, u ljudima dobra volja“; već skoro dve hiljade godina kako se Crkva Hrišćanska svakodnevno moli „za mir svega sveta“, za blagostanje i jedinstvo svih, pa još ništa od svega toga. Nisu li strašne i krvave ratove, u eri hrišćanskoj, do poslednjeg rata zaključno vodili baš, uglavnom, ljudi i narodi koji se nazivaju hrišćanima i koji, u isto vreme, farisejski nose na svojim usnama reči onoga nebesnoga programa? Imaju pravo - ali samo zato što su ljudi i narodi ostavili Hrista da samo kuca na vratima srca njihova, dok ih oni drže zatvorena. Ali kad se ta vrata otvore - što će neminovno doći - i kad se Hristos zacari i zavlada nad srcima ljudskim putem delotvorne i sveobuhvatne ljubavi, u tome zaistinu Božjem carstvu na zemlji, koje nije od ovoga sveta mržnje nego od onoga sveta ljubavi, onda će sinuti slava Božja, zavladati opšti mir i blagostanje ljudi dobre volje. Ostvariće se veliki program jevanđelski i - skeptici neće imati pravo i zaćutaće i to zauvek, jer carstvu Hristovu neće biti kraja.

Istinski mirotvorci

 

Evo, dakle, šta da činimo da uzmognemo doprineti ostvarenju onoga nebesnoga programa, da postanemo istinski mirotvorci.

Nikada ljudi nisu postavili sebi uzvišeniji ali ni teži zadatak: napor da postanemo mirotvorci jeste unutrašnji napor preporođenja i preobraženja naše duše; to je napor da dejstvu naše volje damo pravac obratan od dosadašnjega koji je vekovima navikom stekao u nama elementarnu silu prirodne urođenosti.

Uporište ovoga napora jeste vera i poznanje Boga: „To je život večni da znaju Tebe, jedinoga i istinitoga Boga...“; jer kad čovek postane svestan toga kako je bezmerna i beskrajna sila i moć Božja i da čovek samo njome „živi, kreće se i jeste“, može li onda u njegovu srcu ostati mesta za onu demonsku oholost u onome koje želi da postane ravan Bogu, da postane gospodar i još više tiranin sveta i naroda? Neće li njeno mesto nužno zauzeti svest o ništavilu naše snage i moći pred Božjom silom i moći, o ništeti duha našega naspram duha Božjega i smirenost naša pred njime, kao prva vrlina preobražene duše, krepost u pokretu naše volje da dejstvuje u pravcu obratnome od dosadašnjega. Smirenost naše volje pred Bogom - eto prvoga zrna iz koga će nići mirotvorci, ali ne odmah, nego tek na kraju, kad se pređe ceo put preobraženja volje.

Smirenost čoveka pred Bogom je svetlost koja obasjava svu dušu čoveka tako da on sada javno uviđa da je ona, rukovođena ohološću dovedena u jedno bolesno stanje dostojno oplakivanja, stanje samožive usamljenosti i sebične pohlepnosti koju, da bi zadovoljila, čini sve moguće nepravde i nasilja nad drugima: ubija ih, ništi, tiraniše i iskorišćava na drzak i bezobziran način. No može li čovek ispunjen smirenošću pred Bogom i kada sazna hrišćansku istinu, da ti drugi objekti njegove svireposti nisu „najsvirepije životinje“, nego deca Božja ravna njemu, a da ne pokuša da ukroti svoju neobuzdanu volju i ne počne sa ljudima ne više drsko i bezobzirno nego krotko postupati. Vrlina smirenosti pred Bogom rađa vrlinu kreposti (smernosti) pred ljudima. I evo drugoga zrna iz koga će iznići mirotvorci.

Milosrđe hrišćanske duše

Smirenost i krepost postavljaju čoveka u pravilan odnošaj i stav prema Bogu i prema ljudima to čine, s jedne strane, kroz saznanje svojih nemoći i slabosti, čoveka skromnim u proceni sebe sama i svoje vrednosti, rađaju vrlinu hrišćanske skromnosti kojom se dostiže pravilan odnošaj volje prema sebi samoj; a, s druge strane, kroz saznanje svoje nepravilnosti prema drugima, bude u čoveku glad i žeđ za pravdom iz koga mučnoga stanja čudno se rađa i četvrta hrišćanska vrlina, vrlina pravičnosti. U ime njeno čovek priznaje i daje svakome svoje po zasluzi, ali, često uviđajući slabosti i nemoći ljudske prirode, kako svoje tako i drugih, oseća potrebu da čini ljudima dobro i onda kad oni nisu zaslužili, oseća potrebu da bude milostiv prema njima i time svoju vrlinu pravičnosti uzvodi na viši stepen velikodušnoga milosrđa koje je završni pokret unutrašnjega preobražajnoga napora naše duše. Vrlinom milosrđa hrišćanska duša dostiže svoju zrelost i najviše, čoveku moguće, savršenstvo, jer nam Hristos, pozivajući nas da budemo „savršeni kao što je savršen Otac naš nebesni“, objašnjava da je savršenstvo u milosrđu, pozivajući nas opet da budemo „milosrdni kao što je milosrdan Otac naš nebesni“.

Preobražena svim ovim hrišćanskim vrlinama, koje već same sobom donose blaženu radost, duša čoveka očišćena je od svake nečistoće a blažena radost koja se u čistoći srca penje do „gledanja“ Boga otklanja iz srca i savesti svaki nemir te instalira u nama „mir Božji koji prevazilazi svaki um“. Novi čovek, hrišćanin, opitno je upoznao i iskusio beskrajnu radost i blaženstvo mira i njegova volja, po prirodnome svome nagonu za delanjem, počinje da dejstvuje u pravcu obratnom od pređašnjega, počinje hrabro i „sa svakim trpljenjem“ da propoveda i da tvori mir među ljudima i aktivno sarađuje na uspostavljanju opštega mira u svetu, ona postaje mirotvorna a njeni gospodari - mirotvorci.

Hristos je jedini i istinski put kojim se dolazi do pravoga života u Njegovu carstvu opštega mira i ljubavi, a vrline koje je on imao i o kojima nas je učio jesu jedina kvalifikacija za one koji hoće da sarađuju na ostvarenju jevanđelskoga programa. Zato, počevši od sebe, valja da razvijamo u sebi sve hrišćanske vrline; da vaspitavamo u njima svoju decu i omladinu; da se udružujemo u „Lige mira“ tražeći dodira i veze sa sličnim udruženjima u drugih naroda sve dokle ne ostvarimo jednu opštu, interkonfesionalnu i internacionalnu organizaciju svih mirotvoraca koja bi, najzad, obuhvatila sve ljude i narode i tako postala svemoćan faktor u ostvarenju opšteg mira.

Dug je to, težak i dalek put čiji se kraj može sagledati samo očima tvrde kao kamen vere, nežne i radosne nade, požrtvovne do smrti ljubavi; dalek je i težak, ali jedini koji vodi cilju, a kraćega i lakšega nema.

 

Dr Vladan Maksimović

Godišnjak i kalendar Srpske pravoslavne patrijaršije za 1933. godinu, str. 83-85

http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/920/tekst/pravoslavna-crkva-i-svetski-mir/print/lat