Недостојан је онај ко себе сматра достојним - Игуман Нектарије (Морозов)

[Милена Т.]

Догађа се да човек много пута дође на исповест и да се сваки пут каје за један те исти грех. Он се заиста искрено каје, али просто нема снаге да тај грех не понавља, нити је довољно одлучан у томе. Господ му шаље Своју помоћ управо због тог кајања и истрајности.

Неки човек упорно је долазио у цркву, падао на колена пред Спаситељевом иконом и горко се кајао због тешког греха који је стално понављао. Душа му је до те мере била измучена да је једног дана рекао: “Господе, уморио сам се од тог греха и никад га више нећу поновити. Позивам Те да будеш сведок на Страшном суду да у мом животу од данас више неће постојати тај грех.” Након тога изашао је из цркве и после извесног времена поново пао у исти тај грех. Поново је дошао у цркву, клекнуо и горко се покајао због свог пада. У том положају, ту испред иконе је умро. Светом Амфилохију је било откривено да је Господ помиловао тог човека. Ђаво је упитао Господа: “Како можеш да га помилујеш? Зар Ти није много пута обећао да више неће понављати грех, зар Те није и самога позвао да будеш сведок и зар Те није сваки пут обмануо?” На то му је Бог одговорио: “Ако си га ти као човекомрзац, након његовог обраћања мени, толико пута примио назад, како онда ја да га не примим?”
Игуман Нектарије (Морозов)

 

 

116 страна
Цена: 280 динара

Наручивање: [email protected]

http://knjige-manastir-prevlaka.weebly.com/1/post/2012/07/51.html

[Милена Т.]

Припрема за прву исповест

- Оче Нектарије, шта је исповест и зашто је она потребна човеку?
- У православном катихизису постоји следећа дефиниција: “Покајање је Света Тајна у којој онај ко исповеда своје грехе, уз свештеникове речи о опроштају, уствари невидљиво добија опроштај грехова од самог Исуса Христа.” Наравно да се на овако кратак начин не може изразити сва дубина схватања покајања, нити се може рећи колико нам је оно потребно.
Исповест је Света Тајна помирења са Богом. Замислите да сте увредили неког ко вам је веома близак, и то да сте га увредили тако да би вам било тешко да га при сусрету погледате у очи.
Али уколико вам је тај човек заиста драг и битан, смоћи ћете снаге да га замолите за опроштај. Кад види вашу искреност, он ће вам опростити. Нешто слично се догађа и на исповести. Сликовито речено, наши греси су као некакве циглице од којих се постепено ствара зид између нас и Бога, зид који се може срушити само покајањем.
Qуди најчешће не могу да схвате шта је узрок њихових недаћа, болести и потешкоћа на које наилазе. Човек, као по правилу, тражи могућност решавања својих проблема у чисто материјалној сфери, али никако не успева у томе. То, наравно, није ни најмање чудно. Свакога од нас је створио Господ тако да ми немамо извор живота у нама самима. Ако лампица није прикључена на извор напајања, наравно да неће горети. Исто тако се гаси и човек који изгуби везу са Богом, тако да га напушта онај прави и истински живот. Управо су греси оно зло које нарушава ту везу са Богом.
- Многи људи размишљају на овакав начин: “Живим обичним животом, не радим ништа што би било нечовечно и заиста не знам зашто бих ишао на исповест.”
- Код човека који не живи црквеним животом схватање греха је, као по правилу, веома нејасно, магловито. Тако је, рецимо, неко спреман да се на исповести покаје због тога што с родитељима грубо разговара, али му уопште не пада на памет да исприча и то да с неким живи у ванбрачној заједници. Притом је оно прво одраз човекове немоћи, а ово друго је смртни грех. Но ни те наводне немоћи, ти наши уобичајени и свакодневни греси, уопште нису нешто безазлено. Једном приликом преподобни Амвросије Оптински испричао је свом саговорнику занимљиву причу. Неки старац послао је једног човека до обале реке с врећом пуном камења и заповедио му да то камење проспе и да га онда сакупи. Човек је то учинио без икаквих проблема. Али кад му је старац заповедио да исто то учини и с врећом песка, човек није успео да скупи сва зрнца песка. Исто тако постоји много ситних грехова, који наизглед и нису тако страшни, нису смртни греси, али их је тако много да душа буквално клоне под тим превеликим теретом, тојест теретом свакодневних лажи, лукавства, осуђивања, раздражљивости, и томе слично.
Нажалост, људи на прву исповест најчешће долазе онда кад доживе неки животни ударац или кад се нађу у некаквом ћорсокаку и схвате да просто не могу и даље тако живети. Но док се тај осећај не појави у човековој души, веома је тешко објаснити му колико је исповест важна. Скоро све људе можемо веома лако убедити у то да је неопходно да приме вакцину, али не и да је неопходно да оду на исповест.
- Зашто се не можемо обратити Богу и, например пред иконом, искрено замолити за опроштај? Зашто је обавезно да свештеник буде сведок покајања?
- Добро сте приметили да је свештеник на исповести само сведок. У Јеванђељу је неколико пута поновљена једна те иста мисао по којој видимо да Господ Својим ученицима – апостолима – даје власт да везују и дреше (види, Мт. 18, 18; Јн. 20, 23). Та власт није дата неком конкретном човеку, него уствари припада самој Цркви. Исповедати може или епископ, или свештеник који за то има његов благослов. Сâм Господ кроз Свете Тајне пружа човеку руку, и то први. Уколико се човек одазове, Господ му пружа Своју благодатну помоћ. Тада се човек кроз одређени обред, одређено чинодејство, као некаквим степеницама, пење до Бога, тојест уздиже се до могућности да од Wега прими дар. У Светој Тајни покајања добија се дар опроштаја грехова. Уколико човек пренебрегне ову Свету Тајну, било због страха, било због гордости, онда он као да одбацује Божију помоћ, лишава се могућности да је добије. Не само да се можемо кајати код куће пред иконама или просто у свом срцу, него је то и потребно. Но треба да знамо да је то само припрема за покајање које треба да се догоди у цркви.

Недостојан је онај ко себе сматра достојним