Тумачење великопосне молитве Преподобног Јефрема Сирина - Св. Лука Кримски (Војно-Јасеницки)

[Милена Т.]

 

Молитва чистог срца

Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми.
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи Твоме.
О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

 

Ви знате да је ово молитва преподбног Јефрема Сирина. О њој сам вам већ понешто говорио.
Зашто наша света Црква овој молитви поклања посебно место у богослужењу и зашто се толико пута понавља на богослужењима током Великог поста?
Свакако не без разлога! Верујем да разлог срцем и сами осећате јер ова молитва, као ни једна друга, продире у само срце и човек осећа њену изузетну и јединствену моћ, њену божанску моћ. То је зато што се ова молитва излила из савршено очишћеног и светог срца и из ума просвећеног Божјом благодаћу, ума који је постао причасник Христовог ума. Отуд таква моћ и такво тајанствено дејство ове чудесне молитве на хришћанско срце.
Без обзира што је веома кратка, она садржи огромно богатство мисли и осећања па зато о богатству те чудесне молитве и треба често говорити.
На самом почетку рећи ћу да је од изузетног значаја чињеница да свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од свега што је порочно и Богу мрско и да га удостоји врлина, најбитнијих, узвишених врлина. Зашто моли баш за то? Постоје људи, а таквих је нарочито било у паганско доба, који су се у свему ослањали на себе и мислили да све могу постићи снагом свог ума и осећања. И данас постоје људи који не схватају да је много шта, посебно оно најбитније и најдрагоценије, скривено од нашег ума и недокучиво за наша осећања. Људи који то схватају увек имају на уму оно што је рекао свети апостол Павле: Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним (Рим. 7, 15). Овако говори велики првоврховни апостол који увиђа своју немоћ да ходи путем добра и који је дубоко свестан да његово тело има огромну власт над њим, тело које га мучи и које срцу не дозвољава да се вине ка Богу. Туговао је и у души патио што није чинио она добра којих је његова душа била жедна, него зло које није желео да чини.
Дубоко свестан тога, свети Јефрем Сирин молио је Бога да га избави од порока и да му даде снаге да чини добро. Само од Бога можемо добити снагу да чинимо добра дела и само од Бога добијамо снагу да се ослободимо порока. Наслућује то душа сваког хришћанина. Зато нас се молита светога Јефрема Сирина и дотиче.
Проникните још дубље у ову молитву и размислите зашто се у њој једноставно не тражи да нас Бог избави од одређених порока и да нам дâ одређене врлине, него се вели: дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Веома је важно схватити зашто се говори о духу порока и о духу врлина.
Ви знате да ствари имају свој дух и њима својствен мирис. Ако у вашој соби остану ваше ствари, посуђе и све оно што сте ту за време живота употребљавали и ако соба буде затворена, у њој ће остати ваш мирис, дух тих ствари. Или, ако у неку посуду успете нешто што је пријатног мириса, а потом посуду испразните и исперете, знате да ће тај мирис дуго у њој остати, а ако је то било нешто што заудара, онда ће се дуго осећати дух који заудара.
Исто то се догађа и у људској души. Пороци у које човек западне и згреши остављају свој дух у његовој души, док добра која чини остављају своју светлост. Ако је човек увек чинио рђава дела и ако му је душа прожета пороцима, у души ће заувек остати дух тих порока. Ако, пак, човек живи честитим хришћанским животом, ако чини многа добра дела и стално душу освећује молитвом, онда он бива прожет духом молитве, духом врлина и духом праведности.
Знамо из животног искуства да након кратког познанства, а понекад чак и при првом сусрету можемо наслутити каквог је духа неки човек. Кад се сретнемо с побожним човеком, с човеком који ходи путем Христовим, осећамо Божији мирис који се излива из његовог срца. Ако се пак сретнемо с човеком који је огрезао у гресима, наслутићемо каквог је духа тај човек. То је слично као кад пас следи мирис, који човек оставља иза себе као траг, и доводи нас до тог човека.
Сваки човек има свој дух! Свети Јефрем Сирин не само да моли Бога да му даде дух врлина и да га ослободи духа порока, него и да не буде чак ни трага од порока и да душа буде Христом миомирисна.
Треба рећи да се много лакше ослободити појединих порока, него духа тих порока. Тај дух изузетно снажно влада нашим срцем и потпуно га се ослободити могуће је само постепено и молећи Бога за помоћ, молећи Га да нас Он избави од тог погубног духа.
Тако треба схватити ове речи Јефрема Сирина.

 

Тумачење великопосне молитве Преподобног Јефрема Сирина - Св. Лука Кримски (Војно-Јасеницки)

72 стране

 

Цена: 220 динара

[Милена Т.]

Дух празнословља

Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми.
За ово се моле и свети Јефрем Сирин и свети пророк Давид који у свом псалму каже: Постави, Господе, стражу устима мојим, и двер ограде око усана мојих.
Сâм Господ Исус Христос рекао је да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду. Замислите се над тим колико је тешко за сваку испразну реч дати одговор и колико је све то веома озбиљно. Кажите, постоји ли још нешто према чему се односимо тако олако као према речима? Изненађујуће је и поражавајуће до које мере људи не схватају огроман значај речи.
То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Сâмоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божја има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме глад изазивао, али и да је речју својом земљи кишу давао.
У чему је снага речи? Немојте ни помишљати да се реч која нам се омакла распрши у ваздуху и да од ње ништа не остане. То није тачно! Реч живи стотинама и хиљадама година. И до дана данашњег живе речи које су изрекли велики Божији пророци који су живели стотинама година пре Рождества Христовог. Велике су речи Мојсијеве, велике су речи које су говорили свети апостоли као и речи које су изашле из уста подвижникâ Божијих. Учење Цркве Божије живо је више од хиљаду година. А ако реч живи хиљадама година, онда значи да је то нешто изузетно важно. Кад изађе из наших уста, реч увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, па чак и на оне који су далеко од нас. Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и у срца не само наших ближњих, него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Слушајући наше рђаве речи они се њима трују, опонашају нас и говоре исте такве рђаве, злобне и отровне речи.
Благодатне и мудре речи светих људи обликују истину и стварају вечно добро у свету, а рђаве и греховне речи доносе бешчашће и мржњу и наносе огромну штету не само људима из те средине него и целом човечанству. Речи су живе и шире се као радио-таласи. Оне се преносе кроз простор и уливају у умове и у срца људска. Речи су уствари огромна сила која људе или спаја или раздваја. Спаја их кад је пуна правде и истине, а раздваја кад је пуна клевете и злобе. Кад би људи били лишени речи, постали би слични животињама, а тад би људски живот био потпуно уиштен као такав.
Ето, до те мере је огроман и дубок значај људске речи! И ето зашто се свети Јефрем Сирин моли да буде избављен од празнословља, од испразних разговора.
Сви смо ми у животу упознали много људи, посебно жена, који непрекидно брбљају и њиховој причи просто нема краја. Њихов језик не зна за умор и стално меље, меље и само меље. А све оно што ти људи говоре испразно је и ником није потребно.
Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не доведе до погибли, а ти несрећни брбљивци ничег се не боје. И сами знате да људи често трпе брбљивце и обично у себи мисле: ма пусти их нек брбљају! Но брбљивцима се чини да их сви слушају с великим задовољством и не знају да у суштини оптерећују људе и да их људи просто не подносе.
Празнословље је заиста велико зло, зло које људи узрокују својим сталним брбљањем. А ако језиком брбљамо и празнословимо, онда нам и мисли блуде и нису усредсређене на оно што је дубоко, истинско и важно. Оне лутају бесциљно и посвуда као што лута несрећни пас који стално маше репом. И као што су мисли таквих људи испразне и безвредне иста таква су и њихова осећања, жеље и посао. Душа брбљивог човека гладује и он самом себи наноси велику штету, а другим људима је просто одуран. Ето, шта чини празнословље! Мудри људи, људи који живе духовним животом никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Философи и мудраци били су веома поштовани у древној Грчкој. Философи никог нису хтели да приме као свог ученика пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Да ли би данас испит из ћутања положио ико од оних који празнослове? Наравно да не би!
Ако је порок празнословља тако тежак, поставља се питање како га се можемо ослободити и шта треба да учинимо са својим незаустављивим језиком? Треба чинити оно што чини свети Јефрем Сирин, тојест треба молити Бога за избављење од тог порока и Он ће нам дати оно за чега Га молимо. Треба избегавати дружење с људима који празнослове и бежати што даље од њих, а тражити друштво оних малобројних који своја уста отварају само да би рекли нешто корисно и од којих нећеш чути испразне и за душу штетне речи. Исто тако треба помно пазити на себе и стећи навику да пазимо шта говоримо, чиме је заузет наш језик и да се научимо да језик свој обуздамо. Немојте му дозвољавати да упразно блебеће.
Увече се присетите шта сте током дана говорили! Покушајте да се сетите да ли сте празнословили, вређали, лагали или можда клеветали. Ако усвојите ову навику, навићи ћете се да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и научићете се да га обуздавате. Што је човек усредсређенији на оно што је главно, на оно унутарње и истинско и што више времена посвећује читању Светога Писма и делâ светих Отаца, тим више бива прожет њиховом мудрушћу и мање ће имати воље да упразно прича. Ово треба увек да имате на уму.
Велика је ствар стећи власт над језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак. 3, 2). А сећате ли се шта значи обуздати цело тело? То значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика и ако то постигнете, достићи ћете савршенство и обуздаћете цело своје тело. А ако цело своје тело обуздате, бићете чисти и праведни пред Богом.
Нека све вас Господ удостоји те чистоте и праведности, а молитва светог Јефрема Сирина нека вас увек на то подсећа.
Тумачење Великопосне молитве Преподобног Јефрема Сирина

[Милена Т.]

Приказ књиге "Тумачење Великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина", Свети Лука Кримски (Војно-Јасенецки)

 

 

У оквиру обнове и духовног препорода манастира Светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци из штампе је изашла књига светог Луке Кримског (Војно-Јасенецког) под називом “Тумачење Великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина”.

Иначе, главни и одговорни уредник издавачке делатности и игуман ове царске лавре, архимандрит Бенедикт (Јовановић) у оквиру едиције “Подвиг” посебно место поклања књигама које ће верне подстаћи на молитву и које ће им помоћи да схвате и срцем осете значај сваке речи уткане у молитву. Колико је важно схватити значај и значење молитве преподобног Јефрема Сирина потврђује и чињеница да се ова молитва током Часног поста свакодневно чита на крају сваке службе (осим суботом и недељом), а ми верни тада уз метанију молимо: “Боже, очисти ме грешног.”

Ову молитву преподобног Јефрема Сирина свети Лука Кримски назива молитвом чистог срца зато што се, како вели, излила из савршено очишћеног и светог срца и из ума просвећеног Божјом благодаћу. Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од свега што је порочно и Богу мрско и да га удостоји врлина.

Будући да своју молитву преподобни Јефрем Сирин почиње: Господе и Владико живота мога, дух лењости не дај ми, онда то значи да је лењост веома опасан порок. Она је мајка многих порока и нарочито је погубна у духовном животу. Свети Лука Кримски истиче да лењост душе и нечињење добрих дела воде душу у погибао и доводе је до тога да зарасте у коров греха. Због лењости нас може обузети и дух мрзовоље па преподобни Јефрем Сирин, а и ми зајдно с њим, моли: Господе и Владико живота мога, дух мрзовоље не дај ми. Дух мрзовоље или дух унинија је оно што се назива падом духа. Униније је велика опасност која вреба сваког хришћанина на његовом путу идења за Христом. Осим лењости, извори и узроци унинија су гордост, песимизам и тешке болести и жалости. Свети Лука Кримски вели: “Главно средство у борби против унинија је молитва. Кад ступите у разговор са Богом, Он вас утеши и одагна дух унинија.” Молитвом се треба борити и против човекова потреба да влада, што је веома погубна. Зато преподобни Јефрем Сирин и моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух властољубља не дај ми. Дух властољубља је тежња да се предњачи, да се влада другима, да се заузме прво место, а тежња да се буде први и да се влада довела је до погибли Архангела, првога међу свим анђелима, направила од њега сатану и збацила га с Неба. Но свети Лука Кримски посебно упозорава: “Властољубље је покретало и све јеретике, који су себе уздизали изнад Цркве Христове. Они су хтели да уместо учења Цркве наметну своје учење и да постану вође у Цркви.” Но речи су њихове лажне и испразне, а Господ Исус Христос рекао је да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду. Преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми. Говорећи о значају ове молбе, свети Лука Кримски вели: “То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Сâмоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божја има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме глад изазивао, али и да је речју својом земљи кишу давао.” Веома је важно да стекнемо навику да пазимо шта говоримо и да се научимо да језик свој обуздамо. У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак. 3, 2).

Након молби Богу да га спаси од духа страшних порока, преподобни Јефрем Сирин моли Господа да му дарује врлине. Прва од њих је целомудреност:Господе и Владико живота мога, дух целомудрености даруј мени слузи Твоме. Свети Лука Кримски нас подсећа: “Свети апостол Павле вели да је сваки грех изван тела: изван тела су гордост, сујета, властољубље, завист, гнев, будући да су то страсти душе, док блуд и прељуба скрнаве не само наш дух, него и наше тело.” Дакле, овде је реч о целомудрености и тела и духа. Преподобни Јефрем Сирин моли Бога и за смирење: Господе и Владико живота мога, дух смиреноумља даруј мени слузи Твоме.Христос вели: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем. Подсећајући нас на то, свети Лука Кримски вели: “Током целог Свог земаљског живота Господ је стално показивао смирење. Није ли показао савршен и необичан пример смирења кад је Својим ученицима опрао ноге? То заиста представља врхунац смирења. Смирење, тај велики Божији дар, добијају они који свим срцем љубе Бога и труде се да испуне заповести Христове, а кад је срце човеково смирено, у њега се усели Дух Свети.” Но, немогуће је стећи смирење без трпљења. Господ је рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје. Тако преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух трпљења даруј мени слузи Твоме. Подсећајући нас да је без трпљења немогуће задобити спасење, свети Лука Кримски вели: “Богу је угодна молитва да нам подари трпљење и зато нас неће оставите, него ће помоћи сваком ко Га, под тежином свог крста, моли да му дарује трпљење. Бог дарује трпљење и чини да ничије бреме не буде веће од његових могућности, а све због тога да не бисмо пали у малодушност.” Но, ако љубави немамо, онда смо, по речима светог апостола Павла, као звоно које јечи, или кимвал који звечи. Зато преподобни Јефрем Сирин моли Бога:Господе и Владико живота мога, дух љубави, даруј мени слузи Твоме. За љубав треба да се молимо упорно и без престанка. Љубав је највећи дар благодати Божије. Свети Лука Кримски нас подсећа: “У древна времена, посебно у време апостолâ, срца људи била су прпуна љубави Христове. За њих је Господ и могао рећи: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.”

Преподобни Јефрем Сирин своју молитву Богу завршава молбом: Господе и Владико живота мога, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Они који су заузети осуђивањем немају времена да се баве сопственим гресима. Свети Лука Кримски вели: “У нашем оку налази се грех велик као брвно, али ми га не примећујемо, него само видимо трн у оку брата свога. Сећате ли се како су Господу довели жену ухваћену у прељуби и како је Господ тада рекао: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу.” Наравно да се нико није усудио да то учини. Нисмо без греха и зато и не смемо бацати на друге камење осуде. Свети Лука Кримски истиче да демон осуђивања долази од гордости, зависти, злобе и мржње, односно недостатка љубави.
Време Часног поста даровано нам је да још дубље завиримо у своје срце, сагледамо своје грехе, покајемо се и усрдно молимо Бога да нам помогне да се ослободимо порока и стекнемо врлине. Да бисмо што боље схватили значај поста и молитве, посебно молитве преподобног Јефрема Сирина, свакако да ће нам од велике помоћи бити књига светог Луке Кримског (Војно-Јасенецког) “Тумачење Великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина” у издању манастира Светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци.
Извор: www.spc.rs

[Милена Т.]

Дух смиреноумља

 

Господе и Владико живота мога, дух смиреноумља даруј мени слузи Твоме.

 

Увек имајте на уму да је заповест о смирењу прва заповест блаженстава, а ако је прва, онда то значи да је и најважнија. Да ли сте некад чули реч Божју која нам је дата преко пророка Исаије: Јер овако говори високи и узвишени, који живи у вечности, којему је име свети: на висини и у светињи станујем и с онијем ко је скрушена срца и смерна духа оживљујући дух смернијех и оживљујући срце скрушенијех.
Зар не желите да с вама живи Сâм Бог? Ако то желите, онда добро запамтите да Он Сâм каже да живи у срцима смирених и да срца њихова оживљава. Ех, како нам је само потребно оживљавање наших срца!
Зар не желите да Бог погледа на вас? Ако то желите, треба да знате и да стално имате на уму да Бог гледа на људе смиреног срца. И не заборављајте, нипошто не заборављајте ни речи светог апостола Јакова: Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат. Па зар хоћете да вам се Господ противи? Зар не желите да добијете благодат? Ако желите да је задобијете, онда запамтите шта је смирење, шта је та света врлина која је Богу тако угодна и због које Бог живи с нама и поглéда на нас. А смирење је управо оно што је супротно гордости.
Смирени су они који су духом сиромашни, који стално имају на уму своје мане, који свој поглед стално усмеравају према дубинама срца свога, који стално и неуморно прате покрете свог срца и који пажљиво мотре на сваку нечистоту коју примете у срцу свом.
Угледајте се на светитеље који су увек испуњавали заповести Христове и увек Га волели, светитеље пред чијим се мисленим погледом увек налазио Господ, који никад нису заборављали на смирење и који су се стално молили да га стекну.
Христос вели: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем. Господ нам заповеда да се од Њега научимо смирењу, да се на Њега угледамо кад је реч о смирењу. Током целог Свог земаљског живота Господ је стално показивао смирење. Оно је дошло до изражаја при самом Његовом рођењу будући да се родио као смирен и једноставан човек, родио се у пећини која је коришћена за животиње и био у јасле положен. И зар нам није доцније кроз цео живот пружао безбројне примере смирења?
Кад је Ирод у бесу хтео да убије новорођеног Спаситеља и кад је послао војнике да побију витлејемску децу, није ли тада Господ могао да од многобројних легиона анђела, који Му увек стоје на располагању, пошаље један легион код Ирода и да га тако победи? Наравно да је могао! Али Господ је дао предност смирењу па је зато од гнева Иродовог побегао у Египат. А колико ли је тек касније у Свом животу показивао смирење кад је пешачио и по две стотине километара до Јерусалима хитајући тамо на први позив оних којима је Његова помоћ била потребна, а да притом није имао где ни главу да склони. Није ли Господ показао савршен и необичан пример смирења кад је Својим ученицима опрао ноге? То заиста представља врхунац смирења.
А о смирењу које је Господ показао током суђења и после суђења кад су Га водили на Гоготу и распели на крсту људска уста се не усуђују ни да говоре јер је оно тако бескрајно и тако велико! То је смирење Спаситеља.
Господ нам заповеда да се од Њега научимо смирењу. А ко још данас размишља о смирењу?! Смирење је квалитет човекове душе који горди презиру зато што не верују у Христа и нису изабрали Христов пут, него неке друге путеве. Они притом говоре да је смирење дух ропства и да су смирене слуге Христове лишене најпотребније особине, а то је дух протеста и насилног супротстављања великим невољама. Они смирење с презиром жигошу и стављају изнад њега енергију борбе и протеста.
Наравно да за смирене људе не важи оно што о њима говоре они који их жигошу, него нешто сасвим друго, а то је да смирени нису робови који се потчињавају злу и насиљу, него да су то духовни победници зла и насиља. Треба рећи да уствари само они воде праву борбу против зла зато што из свог срца и из срцâ других људи искорењују саме изворе зла. Смирени не верују у тезу да се узрок зла налази само у несавршенству друштевних односа. Смирен човек је истински Христов војник, а не роб.
Ех, како је данас мало смирења! Огромна већина људи презире смирење и жели да заузме водеће место и да буду доминантни у овом свету. Истински смирене људе скоро да је немогуће пронаћи. О смирењу се више и не размишља и оно је заборављено, и то потпуно заборављено.
О смирењу размишљају само они који свим срцем иду путем Христовим и који се смирењу уче од Њега Сâмога. Само су светитељи истински смирени. Може нам се учинити чудним то да светитељи, који иначе својим моралним вредностима и достигнутим духовним нивоом у огромној мери надилазе остале људе, могу заиста искрено сматрати себе мањима од свих осталих људи. Темељ њихове светости и јесте то што не уздижу себе изнад других, него осуђују своје срце. Светитељи су с неуобичајеном будношћу пратили сваки покрет свог срца и у њему примећивали и најмању нечистоту, а кад би је видели, онда би је заувек запамтили и због ње сматрали себе недостојнима пред Богом.
Горди и дрски људи усуђује се да суде о свему што је узвишено и свето, а смирени су лишени дрскости, скромни су и тихи. Мношто примера за то налазимо у Светом Писму и у житијима светих.
Ко је пред Богом већи од праведног Авраама који је чуо велика обећања и који је назван пријатељем Божијим, а ипак тај велики човек никад није престао да сâм себе назива прахом и пепелом.
Или, ко је пред Богом већи од Давида, пророка и цара, а он ипак за себе вели: Ја сам црв, а не човек, подсмех људима и руг народу. Те његове речи биле су потпуно искрене.
Или, ко је по својим делима пред Богом био већи од апостола Павла? Но он ипак сâм себе назива првим међу грешницима баш зато што су му дрскост и охолост били потпуно туђи. Био је бојажљив, а не дрзак, и за себе је говорио да је међу Коринћанима био у слабости и у страху и у великом трепету. То дубоко смирење узор је смирења за све нас који смо бескрајно далеко од њега. О смирењу треба стално да размишљамо и да за њега усрдно Бога молимо. Ту врлину не можемо никаквим личним напорима стећи. Смирење, тај велики Божији дар, добијају они који свим срцем љубе Бога и труде се да испуне заповести Христове. Само њима Господ дарује тај велики дар. У срцу је њиховом смирење, а кад је срце човеково смирено, у њега се усели Дух Свети.
Ето, видите како је велика срећа имати смирење, али исто тако видите и како је тешко бити смирен. Али не губите наду и знајте да смо на путу Христовом сваким кораком ближи светом смирењу. Што таквих корака буде више и што буду чешћи, то ћете бити све ближе Богу, као и апостоли и светитељи.
Господ Исус Христос говорио је Својим ученицима: Који хоће да буде међу вама велики, нека буде свима слуга. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Ове речи Христове често се остварују јер колико је само гордих који желе да буду изнад свих, а који тако ниско падају да бивају ниже од свих људи и колико ли је тек било смирених и безначајних људи који су рођени у сиромаштву и који су на почетку свог живота били веома сиромашни, а касније су постали велики и значајни људи. Таква је прошлост многих светитеља. Многи људи потекли су из најнижих друштвених слојева, али Бог их је узвисио због њиховог бескрајног смирења.
Господ вели: Али ће многи први бити последњи и последњи први. Тако то бива у нашем животу, а тако ће бити и на Страшном Суду. Први ће постати последњи, а последњи, они безначајни и презрени, постаће први. Треба много, веома много напора улагати како се на смирење не би заборавило и много напора да би се смирење стекло.
Треба стално да имамо на уму речи светог апостола Петра: А сви ви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат (1. Пт. 5, 5).
Запамтите да се Бог гордима противи и да само смиренима даје благодат. Увек имајте на уму да је Господ Исус Христос смирио Себе све до смрти на крсту и да и ми треба да тежимо ка смирењу и да га непрестано иштемо од Бога.
Господе и Владико живота мога, дух смиреноумља даруј мени слузи Твоме!
Знајте и добро запамтите да уколико човек стално буде имао на уму ове свете речи, онда ће од Бога и добити врлину дубоког смирења.
Тумачење великопосне молитве Преоподобног Јефрема

[Милена Т.]

Љубав

 

Господе и Владико живота мога, дух љубави, даруј мени слузи Твоме

 

 

За љубав, која је заиста испуњење целог закона, за ту љубав молимо јер ако љубави немамо, онда смо, по речима светог апостола Павла, као звоно које јечи, или кимвал који звечи. Ако имамо дар пророштва и огромно знање и веру која и горе премешта, а љубави немамо, ништа смо. И ако сиромасима раздамо све имање своје, и ако предамо тело своје да се сажеже, а љубави немамо, ништа смо.
Љубав је све оно што је Исус Христос говорио, све што је учинио за време Свог живота на земљи, а пре свега оно што је показао на Голготи. Све је то љубав, али и непрекидна проповед о љубави. Значи, стећи љубав основни је и највећи задатак нашег живота. За љубав треба да се молимо увек, упорно и без престанка, јер наш задатак и јесте да се приближимо Богу, да постанемо савршени као што је савршен Отац наш небески. А како да се Богу приближимо без љубави? Без ње смо бескрајно далеко од Бога.
Љубав је оно што су сви светитељи неговали у срцу своме, оно што нам због испуњавања заповести Христових дарује Сâм Бог као највећи дар благодати Божије.
Постоје срећници који се рађају срца благога, кротког и пуног љубави. Њима је много лакше да у животу постигну хришћанску љубав, него ли осталим људима, а поготово оним несрећницима који се рађају срца грубог, окрутног и за љубав веома мало способног.
Но, чак и ако се човек роди срца кроткога, ипак мора много шта да претрпи и да пређе крсни пут, пут страдања како би се у срцу његовом распламсала љубав Христова. Такав човек дужан је да умножи љубав која му је већ дата.
У древна времена, посебно у време апостолâ, срца људи била су прпуна љубави Христове. То су времена кад су се људи волели као браћа и тако испуњавали заповест Христову. За њих је Господ и могао рећи: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом. А данас, где ли је данас љубав?! Тешко ћемо је наћи чак и свећом да је тражимо.
Настала су страшна времена о којима је и Сâм Господ говорио док је указивао на знаке Свог Другог доласка. Тада је, између осталог, и ово рекао: И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога ... и зато ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. У ово наше време управо то и гледамо! То је оно што изазива патњу у нашем срцу, оно због чега нам се срце цепа. Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима охладнела је љубав тако да од ње ни трага није остало.
Тешко је, неподношљиво тешко живети гледајући како уместо љубави Христове влада окрутна мржња. Какав смо само ужас, неизрециви ужас доживели колико јуче кад је народ који исповеда Христа, немачки народ, и то у савезу с неким другим, такође хришћанским, народима, починио таква злодела и тако грубо повредио закон љубави да то свет до сад није видео. Шта је уопште остало од закона љубави код тих злочинаца који су децу и старце живе у земљу закопавали, који су новоређенчадима камењем главе разбијали и десетине милиона људи уништавали?
Где је љубав? Заборављена је и од ње ни трага није остало. Народи живе по законима свеопштег непријатељства, уместо по закону Христове љубави. Онај ко у новинама прати шта се у свету догађа, згрозиће се кад види како сатанска лаж и неправда тријумфују и како велике државе подстичу на политичко насиље, које је заиста за сваку осуду.
Шта треба да чинимо и како да живимо? Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, непрвди и погажене љубави, који гледамо сваког дана и сваког часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Но како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута без обзира на страдања и прогоне који му прете.
Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А будемо ли упорно и без застајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи.
Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли. Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?! Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати зато што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу на њих.
Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га. А како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни Серафим са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му их је жао, што значи да их је волео.
Такво саосећање показивали су многи, заиста многи светитељи. Они су се управо на такав начин односили према онима који су им велико зло наносили. Управо тако и Сâм Бог трпи грешнике. Трпео је чак и тако страшног разбојника какав је био Варвар, разбојника који је три стотине људи убио, а потом се покајао. Богу је принео такво покајање које ми ни замислити не можемо и Бог му је опростио и тако га силно заволео да му је и дар чудотворења даровао. Будући да је Сâм Господ тако дуготрпељив у односу на тешке грешнике, како онда да се ми усудимо да их мрзимо и проклињемо?! Треба с њима да саосећамо, а саосећање је један од облика љубави. Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити но што је преподобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију. И нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили.
За такву љубав молите се сви речима светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога, дух љубави, даруј мени слузи Твоме!
И даће вам Бог дух љубави!
Тумачење великопосне молитве Преоподобног Јефрема