О слепој и видовитој вери. Како решавати недоумице о предметима вере - Св. Теофан Затворник

[Number15648]

 

 

 

Писмо 1.

 

Ви сте заокупљени питањем о вечности мучења. Добро дело! Но, када сте почели да размишљате о овоме, у вама су се накупиле недоумице, које не умете да решите, па сте се почели колебати и у самој вери у овај догмат. Вама се чини да ако већ постоје недоумице у односу на неки догмат, то се у њега не може ни веровати, јер у противном случају, вера не би била тобоже разумна, већ слепа — то јест била би равна сујеверју. — Због овога се код вас у глави подигла велика галама и пошто не желите да се у било чему огрешите о веру, тражите уразумљења. — Ја сам спреман да испуним вашу жељу са задовољством, — и како је код вас сва збрка (пометња) произашла због тога што се бојите слепе вере, па сте се подухватили умног расуђивања које вас је и завело у маглу, у којој се и сада налазите, то ћу вам за почетак нешто рећи о слепој и видовитој вери, и о томе у коме степену треба веровати своме уму у бављењу предметима вере.

Слепој вери је дакле супротна видовита вера. А шта је то видовита вера? — Вера видовита је она која јасно види оно у шта верује и зашто верује. Јасно виђење у шта се верује, обухвата читав садржај вере, — то да је Бог Један по суштини и Тројичан у Лицима; да је Он читав свет створио Речју Својом и да о њему промишља, како у целини — тако и у деловима; да смо ми створени за бољи живот, али смо пали преко прародитеља и ево мучимо се у изгнанству; и да смо ми ову беду сами навели на себе, али нисмо имали могућности да се сами ослободимо од ње и зато се оваплотио Син Божији и ослободио нас од свега, — чему смо се ми подвргли после пада — Својим страдањима, смрћу, васкрсењем, вазнесењем на небеса и седањем с десен стране Бога и Оца — да би сваки од нас постао причасним (учесником) у добру спасења савршеног Господом, Дух Свети је сишао на Апостоле и преко њих је основао Цркву Своју на земљи, да би све верујуће преко Св. Тајни препорађала за нови живот и укрепљивала на свако добро, очишћујући их од свакога зла и освећујући их, припремајући их кроз све ово за живот вечни и чинећи их наследницима Царства Небеског, а да ће при томе сви верни синови и кћери Цркве Божије, који себе до краја сачувају оваквим, несумњиво наследити Царство Божије, док ће неверни њој у ад допасти — на вечна мучења.

Све ово јасно види и одређено зна видовита вера.

Она јасно и одређено види и разлог, зашто тако верује. Дакле, разлога ових нема код ње много, већ само један, — она верује тако, зато што је Сам Бог заповедио тако, а не друкчије да се верује, — и ово је најразумнији разлог, од кога нема ничег ни разумнијег ни чвршћег. Јер оно што је Бог казао, то је већ свакако насавршенија истина, против које су неумесни приговори. У пуном смислу стварна вера и јесте она, када неко верује само зато што је Бог тако заповедио и када да би поверовао не тражи ништа више од онога што је Бог наложио да се верује и тиме се потпуно умирује, не допуштајући себи никаквих колебања.

Ово је детиња вера, безусловно верујућа Богу — Оцу Својем! — Овакву веру је управо и Господ захтевао, када је рекао: Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско (Мт. 18, 3). Из овога можете и сами несумњиво закључити, хоће ли неко ко друкчије верује ући у Царство Небеско.

Таква детиња вера није слепа, већ је видовита и види све чистим очима. Она се не упушта у умна истраживања и чим сазна да је Бог нешто рекао, одмах се умирује. Ово је у њој највернија, најчвршћа и најразуминја основа читавог њеног веровања. Слепа вера је она која не зна у шта треба да верује, а ако и зна, онда је то непотпуно; такође не зна ни зашто треба веровати и не брине се да сазна ни једно ни друго. Таква је већином вера нашег простог народа, али је она присутна и код образованог слоја, чак шта више међу њима је много таквих, ако не највећи део. У простом народу није реткост ни силна детиња — видовита вера, која је увек изнад учене вере.

Код нас је ушло у обичај да се слепој вери супротставља разумна, под којом се сматра вера учена, т.ј. она која се не задовољава само тим разлогом — да је Бог тако заповедио и зато верујем, — него овоме додаје и схватања својег ума, и када започне да говори о предметима вере, то говори о њима тако као да су они достигнућа његовог ума, стидећи се чак и да помене да је тако Бог заповедио, јер у томе виде унижење свога ума. Код других ово долази до тога да они неће да верују ничему што не могу да подведу под начела својег разума, и усагласе са сумом појмова који су стекли и установљеним у глави погледима на постојеће. — При овоме они кажу:

Никаквог нема греха у томе да се пронађу (дознају) неки умни појмови ради појашњавања и потпунијег разумевања предмета вере. Ово су неретко чинили и свети оци. Но, треба приметити да ово ништа не додаје суштини вере и да је то сасвим споредно и додатно дело. Било тога или не, вера у Бога, ништа од тога не губи. Ко се снабдео таквим појмовима, нема код Бога никаквог преимућства у односу на оне који их немају, а искрено и јасно верују једино зато што је Бог тако заповедио. Ову напомену треба чврсто држати у уму, да се не би породило у срцу, лукаво претпостављање својих схватања ономе једино чврстом разлогу: Бог је тако заповедио и зато верујем. У таквом случају човек излази из детиње вере и сам себе излаже опасностима у којој се налазе они који овакве вере немају: Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско. Ма колико био мудар ум, он коначно треба да стоји на ономе да је — Бог тако заповедио и верујем. — Но, само по себи се разуме да по мери тога како се даје првенство својим схватањима, вера слаби и губи своје значење; а где се само својим схватањима верује, тамо и у потпуности одсуствује вера, а по среди су умовања о предметима вере.

Када се у уму граде појмови о предметима вере, тада и највише долазе недоумице које колебају веру. Истина, оне се прокрадају и у душу детиње вере, но ту немају обично удела, јер се одмах прогоне као некаква крива тумачења. Но, тако треба да поступе и они који се не задовољавају и не умеју се задовољити простом вером. Недоумице против вере су у области вере, исто што и рђаве помисли и позиви, противни доброј нарави и заповестима у сфери живота. А како ове последње сусрећемо? — Одбијамо их и ту је њихов крај. То исто треба чинити и са првим. Дошле су недоумице, одгони их мачем вере и крај. Ово ће бити најразумније деловање. Када се јасно зна, како је Бог заповедио да се верује, је ли разумно против тога допуштати приговоре? Када Бог говори, твар је дужна да слуша и послуша.

Ово је први акт — одбити недоумицу и остати на страни вере без колебања. Када је ово учињено и мир вере се вратио у срце, тада онај који хоће може тражити разјашњена против недоумица. А ово није тешко. Њих је увек могуће наћи у обнављању тачног учења о предмету вере, који је подвргнут нападу недоумица. Све недоумице потичу од тога, што се неки предмет вере затамњује и јасан појам о њему се не созерцује. Чим овај недостатак буде надокнађен, одмах се и недоумица расејава сама по себи.

Против овога много греше они, који, чим се јави нека недоумица, одмах прелазе на њену страну и спремни су да непријатељски иступају против вере, маштајући при томе да они започињу да делују некаквим узвишеним начином, — а не као други слепци. — Чини ли добро онај који само што се појави рђава жеља, прелази на њену страну и испуњава је? — Свакако ово је рђаво. Зло чини и онај, који чим се роди нека недоумица, одмах се заједно са њом наоружава против вере. Када се недоумица дотиче предмета о коме је познато Божије назначење, онда је овако деловање богоборство. Законски начин деловања треба да буде следећи: када се појаве недоумице, не пуштај их до срца и не помућуј њима мир вере; одгурни их, стојећи срцем на страни вере, а потом тражи разјашњења. — Дође ли разјашњење — добро је; не дође ли — није велика несрећа. Мир вере је сачуван, — и то не слепе, већ оне која види и зна, како је заповедио Господ. Заповеда нелажни Бог, а недоумице нам ствара умић — пркосни и слепи.

Овим појашњавањима ограничићу се за сада, а разјашњавање ваших недоумица остављам за следећи пут.

 

Из књиге "Писма вечног спасења"