Патријарх-актуелно (сајт спц)

[Guest ja]

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_0

[Guest ja]

Патријарх

ЊЕГОВА СВЕТОСТ

АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ

МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ

И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

ГОСПОДИН ПАВЛЕ

(световно име Гојко Стојчевић)

Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.

У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве.

КАБИНЕТ ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ

Краља Петра 5

11000 Београд

тел/факс. +381-11-3283-997

http://www.spc.rs/sr/patrijarh

[marija]

    Patrijarh Pavle (mirsko ime Gojko) rodjen je na Usekovanje 11.septembra 1914. godine u selu Kucanci, Slavonija. Gimnaziju je zavrsio u Beogradu, Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.

    Kao prognanik i izbeglica u vreme Drugog svetskog rata bio je u manastiru Svete Trojice u Ovcaru. Bio je i veroucitelj dece izbeglica. Zamonasen je u manastiru Blagovestenju 1948. godine, kada je rukopolozen u cin jerodjakona. Od 1949. do 1955. sabrat je manastira Race gde vrsi razna poslusanija. U cin jeromonaha rukopolozen je 1954., protosindjel je postao iste te godine, a arhimandrit 1957. U Atini je bio na postdiplomskim studijama od 1955. do 1957 godine. Za episkopa rasko-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. i hirotonisan u beogradskoj Sabornoj crkvi.

    U rasko-prizrenskoj eparhiji gradi nove hramove, obnavlja stare i porusene, cesto putuje, obilazi i sluzi u svim mestima ove svoje Eparhije. Bavi se i naucnim radom, objavljuje radove, povremeno drzi predavanja.

    Za cetrdeset cetvrtog patrijarha srpskog (nova ikonica - srpski patrijarsi), umesto obolelog patrijarha Germana, izabran je od Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve novembra 1990. godine. Ustolicen je u nedelju, 2. decembra 1990. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu, a u drevni presto srpskih patrijaraha ustolicen je u manastiru Pecke Patrijarsije 22. maja 1994.godine.

    Patrijarh Srpski G. Pavle ucinio je kanonske posete mnogim eparhijama Srpske pravoslavne crkve u zemlji i inostranstvu. Posetio je Srpsku crkvu u Australiji, u Americi, Kanadi, Zapadnoj Evropi...

    Bezbroj puta je pisao i intervenisao kod raznih drzavnika i mnogih institucija da se pomogne u resavanju krize i uspostavljanju mira na prostorima prethodne Jugoslavije. Tim povodom imao je susrete sa predstavnicima Rimokatolicke crkve, Islamske verske zajednice, predstavnicima Svetskog saveta crkava, diplomatima, drzavnicima, predstavnicima humanitarnih i drugih organizacija.

    Posetio je i sediste Ujedinjenih nacija u NJujorku, Belu Kucu u Vasintgonu gde je sa odgovarajucim licnostima razgovarao i iznosio cinjenicno stanje u vezi sa izbijanjem rata u prethodnoj Jugoslaviji.

    Veliki duhovnik, asketa i sjajan besednik, ovaj prvosvestenik svakodnevno - kad crkvena pravila dozvoljavaju, prinosi beskrvnu zrtvu (sluzi svetu Liturgiju) za spas srpskoga roda krstonosnoga.

[marija]

Patrijarh Pavle - Život po jevanđelju 1/10

[marija]

Будите мудри као змије а безазлени као голубови!

Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Павлом — 1. део

Аутор: Бошко Обрадовић, Објављено: 09. 12. 2007.

На отварању циклуса телевизијских емисија у реализацији „Двери српских“, омладинског часописа за националну културу и друштвена питања, у манастиру Благовештење у Овчар Бањи разговарали смо са Његовом Светошћу Архиепископом Пећким, Митрополитом Београдско-карловачким и Патријархом Српским Господином Павлом. Била је то прилика да од Његове Светости добијемо одговоре на нека од горућих питања која се налазе у жижи интересовања православне омладине сабране око нашег часописа.

Поред нашег досадашњег рада на часопису, трибинама, Саборима, интернет-представљању, испунило се време да, након серије телевизијских наступа на локалним медијима по унутрашњости, добијемо могућност реализовања једног циклуса ТВ-емисија у продукцији „Српског сабора – Двери“. Разговор са Његовом Светошћу (који следи) први је у овом циклусу у коме ћемо настојати да појединачно обрадимо већину од оних тема које су овде само покренуте. Поуке и савети из огромног духовног искуства нашег Патријарха засигурно представљају меродавне путоказе за свеукупне даље активности.

БУДИТЕ МУДРИ КАО ЗМИЈЕ А БЕЗАЗЛЕНИ КАО ГОЛУБОВИ!

ДВЕРИ СРПСКЕ: Ваша Светости, где се данас, после трагичног историјског искуства двадесетог века, налазе српски народ, Српска Православна Црква и српска држава? На којој се даљини налазимо од заветног идеала да нашим Народом, Црквом и Државом влада истоветан хришћански дух и заједнички морални закони?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: За читаво ово време, поготово после Другог светског рата кад су на власти били људи расположени материјалистички и атеистички, у многоме се наш народ удаљио и од онога пута којим су ишли наши преци и од оне науке која је њих одржала и коју су они одржали. Христос нас опомиње, не обећава нам лако у овоме свету па каже: „Ево вас шаљем као овце међу вукове.“ Христос нас не шаље као овце међу вукове да нас вукови раскину односно да нас онемогуће, него нас шаље да вукови виде шта значи бити овца Христова па да, ако хоће, сви они постану овце Христове – ако хоће. А овца међу вуковима у опасности је са две стране: прво и прво, да је вуци онемогуће, раскину: Христос је – рекох – не шаље зато; али овца је, са друге стране, у опасности да закључи да се међу вуковима не може опстати друкче него само као вук, па да наоштри зубе, па да оне папке претвори у канxе, па да научи да урла и од овце постане вук – то је та друга опасност. Христос нам даје решење за обе ове опасности, па каже: „Ево вас шаљем као овце међу вукове. Будите мудри као змије а безазлени као голубови.“ Змија је симбол мудрости т.ј. она у опасности чува главу, јер зна ако се реп и откине – нарашће али глава неће, док су голубови симбол безазлености: док се све живо око хране туче (ви знате и свиња кад јој се метне да једе, а оно њено прасе дође да једе, она га избаци), код голубова, кад је храна у питању, они се не бију.

Е сад видите: мудрост ће вас сачувати да вас вуци не онемогуће, а доброта ће вас сачувати да ви не постанете вуци; другим речима, људи треба слободно да развијају своје умне способности, слободно што год могу више, али под условом да паралелно развијају и доброту. Јер ум је хладан, он понекад сече посред срца, а доброта је топла али глупа. Добар и луд браћа – што се каже: ако је само добар а слабе памети свако га искоришћава, исмева и подмеће му ногу. Када се развија паралелно и разум и доброта онда ће у дугом веку одржати равнотежу: да ум не пређе у злоћу (знате: сви ти велики злочинци имају често велике способности и развијене докторате редом), а да доброта не пређе у глупост. А управо то је нама најтеже јер ако кренемо у једном правцу идемо често до краја а мора се чувати и једно и друго. Е о томе је реч, дакле, удаљили смо се умногоме од тога принципа еванђелског.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Пропадање моралног капитала у нашем народу, одрицање од своје вере и националних вредности у времену комунистичког ропства, узрок су опште духовне раслабљености. Који су то путеви нашег повратка Богу односно себи?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Најпре, та свест да и једну и другу снагу којима нас је Бог обдарио одржимо. И онда угледање на наше свете претке који су кроз стотине година ропства били кадри да издрже и да одрже веру православну, и то не само веру православну у знању него и веру православну по владању, по поступању, када су они били кадри да се одбране од зла али не као нељуди, не као злочинци, него су се бранили по оном принципу пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа јуначка. Друга је ствар бранити се – што је хришћански дозвољено, а друга је ствар освајати (освајачки рат). Одбрамбени рат је благословен еванђелски. Дакле, вратити се тим вечним еванђелским принципима који проповедају чак и љубав према непријатељу, то јест свест да тај непријатељ, тај злочинац не зна шта ради. Ми знамо да он уствари иде у амбис, и да он тога није свестан, па се молимо Богу да га обрати, да учини што је потребно (не насиљем) да он схвати и да се и он покаје и спасе. То је тај пут наших предака кога би требало сви да се држимо, да се, на првом месту, одржимо као људи и као народ Божији па ћемо се онда одржати и биолошки.

За читаво ово време, поготово после Другог светског рата кад су на власти били људи расположени материјалистички и атеистички, у многоме се наш народ удаљио и од онога пута којим су ишли наши преци и од оне науке која је њих одржала и коју су они одржали.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Као наслеђе комунистичке разградње нашег националног простора појавиле су нове поделе у српскоме народу. Како коначно стати на пут већ вишевековном духу неслоге, подељености, раскола, братоубиства?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Ту је у питању, пре свега, несхватање тог основног принципа еванђелског: љубави. Сујета и гордост када се подигну онда долази до свађе и нетрпељивости чак, а љубави нестаје. А ови наши, да кажем, и комшије и непријатељи, они су компактни као један али компактни често у злу, док је код нас друкчији један став. Кад су наши преци долазили у ове крајеве, један Грк, у оно доба врло културан, прочитао нас је и забележио: „Код Срба се не може ништа учинити митом, не што су они неподмитљиви него због многих супротних гледишта.“ Није несрећа што ми имамо и многа супротна гледишта јер кад је реч о нечему мора се ствар сагледати са више страна, али често код нас долази до онога што није више разлика у мишљењу него што је злочин. Био сам на Косову у року од 34 године, па је било тешко добити дозволе у оно доба да се обнови нека црквица порушена у турско доба, гробље и слично. Али кад бисмо ипак добили понекад, састанемо се, дођем и ја, свештеник, они одборници, и као међу људима: да видимо какву ћемо цркву да градимо, колико имамо средстава, колика да буде, да ли ће да има кубе, од каквог материјала – све као што и бива. И рече један: Најбоље и најбрже ће бити да радимо од оних блокова, то је најјефтиније и најбрже. А други ће рећи: Ма јесте од блокова али нећемо ми кроз десет година поново да градимо цркву, боље да градимо од мало трајнијег материјала. А трећи ће на то: Па добро, ево имамо камена, ајде од камена. А онда ће један да каже: Ма знаш, ако будемо могли после неколико времена да је живопишемо, да метнемо фреске по камену и садашњем малтеру, тешко ће то бити. Онда ће онај рећи: Нек споља буде од камена а изнутра од цигле. Видите колико раличитих гледишта и свако има своју логику и смисао. Али сад, разуме се, има власт која ће одабрати од свега тога: да буде од камена споља, а изнутра од цигле, да има кубе, да је толико метара и тако даље. Све ово досада било је добро, али сад код нас долази оно што није добро, што бива да не буде добро. Они чије гледиште није узето у обзир, они не само да ће вам бити непријатељи, већ ће употребити и непријатеље да онемогуће да ви ишта учините. Немамо куд: тога се морамо ослободити. То је само једна гордост, једна сујета – ја па ја – и онда видите до чега долази. Кад будемо тога свесни и будемо мало смиренији и макар толерантнији, ако и нисмо у љубави, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога, не и да га усвојимо ако оно није добро, али да схватимо, и да не буде мржње и да не дође до овога што нас толико цепа, дели и чини да и непријатељима то одговара.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Тридесет и четири године провели сте на Косову и Метохији као Епископ Рашко-призренски. Како данас видите решење питања Косова и Метохије?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: За те 34 године, од почетка, није требало много отварати очи па видети да један број Шиптара систематски врши притисак у правцу етнички чистог Косова. Колики је то број био не бих могао да кажем, али је био толики да сам се ја већ од прве године жалио властима у Приштини (кад су били на власти Срби, Црногорци и Шиптари, као и после кад су Косово и Метохија проглашени аутономном покрајином, где су били на власти у већини Албанци). Жалио сам се и овде у Београду властима као и Светом Архијерејском Сабору. Износио сам те моменте: у којој то земљи у Европи, па да узмемо и у свету, која је то земља етнички чиста, и шта би било да и Србија прогласи: хоћемо Србију етнички чистом и готово, сви нек се чисте. Дакле, реч је о томе да се на Косово врате протеране избеглице, да се настави живот у трпељивости ако још нисмо узрасли до вишега. Да будемо људи па ћемо онда моћи да опстанемо.

После прославе шестогодишњице Косовске битке пише ми један хоxа, Албанац са Косова, и каже, поред другога: „За муслиманску веру неприхватљив је принцип док се једном не смркне не може другом да сване, док једном не буде зло не може другом бити добро.“ Ја сам му одговорио: „Тај принцип је неприхватљив и са стране хришћанства и православља.“ Ако будемо људи, земља Божија је довољно и широка и дугачка да има места за све – ако будемо људи. Ако будемо нељуди биће нам тесна ако нас буде свега четворо на свету, јер и у Библији и у Корану пише о Адаму и Еви и о њихова прва два сина Каину и Авељу, кад зли Каин скочи на брата и уби га. Чега му је било мало за њих четворо на целом свету? У томе је решење тога проблема Косова и Метохије: да будемо људи па ћемо као људи имати свести – док не стигнемо до љубави – макар једне трпељивости, једног поштовања друге личности и њенога мишљења и гледишта.

[marija]

За нас тај принцип све је политика превише је узак. За нас хришћане важи принцип Апостола Павла: „Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, чините све на славу Божију!“ Видите да ни једење ни пијење није ван славе Божије. У том погледу и политика може бити на славу Божију или супротно.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Какав би однос између Цркве и Државе био најбољи?


Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Током историје било је разних система у овом свету: био је и систем робовски па онда капиталистички па социјалистички па редом републике, краљевине, редом. Најбољи би био однос између Цркве и Државе да власти државне воде рачуна и бригу о својим члановима, грађанима, као људима овога света, а Црква да води рачуна о тим истим људима као својим верницима. У Царству Небеском нисмо само тела, нисмо само земаљски него смо и душе и небески. Кад то буде тај систем симфоније, сагласности једне, онда ће бити добро и за Цркву и за Државу, односно за све грађане те земље, и као грађане у грађанском смислу и као вернике вера. То би, по мом мишљењу, био најбољи начин.


ДВЕРИ СРПСКЕ: И наша Света Црква се нашла на удару оних пропагандних центара који заступају теорију да су Срби узрочници и кривци за све ратове на бившим југословенским просторима. У том смислу, настоји се да целокупан терет ратних злочина заврши управо на српској страни. Какав је, Ваша Светости, однос православља и рата, посебно у светлу историјских примера истинског српског родољубља?


Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Свакако, став је хришћански да је рат зло, али у том погледу са хришћанског гледишта дозвољен је и благословен одбрамбени рат, а освајачки рат је за осуду. И при том одбрамбеном рату да поступамо као људи достојни имена хришћанског, то јест, не може се ни према злочинцу употребити тај исти метод који је он употребио као злочинац. Оно што наш народ каже: пушка ти је пушка ми је, оно је Бог и срећа јуначка; али ако је њему пушка избачена из руку па га онда везати па му вадити очи и масакрирати, то је злочинац, ко био да био.
Пре једно 6-7 година био сам у Бечу на прослави стогодишњице цркве Светог Саве у Бечу, коју су наши преци онде живећи подигли. Ујутру кад сам ја дошао са другим епископима и пратњом, у новинама је било чланака у којима се говорило да је српски Патријарх дошао да баци свету прашину у очи, да брани своју кривицу а у ствари и он, и Српска Црква, криви су за све те ратове, јер су позивали српски народ у рат да би се одржала Велика Србија. Ту, на једном скупу, ја сам говорио, и, између осталог, поменуо ово што се приписује, пребацује Српској Цркви и мени лично, да позивамо српски народ у рат да се одржи Велика Србија. А ја кажем: ако би требало да се одржи Велика Србија злочином, ја на то пристао не бих никада; нека нестане Велике Србије, али злочином да се одржава – не. Ако би било потребно и нужно једино да се одржи Мала Србија злочином, ја и на то не бих пристао. Нека нестане и Мале Србије али злочином да се одржи – не. И кад би требало да се одржи последњи Србин, ја да сам тај последњи Србин, а да се одржи злочином – не пристајем, нека нас нестане али да нестанемо као људи, јер нећемо онда нестати, живи ћемо отићи у руке Бога Живога. То је, дакле, тај начин и то је тај пут, без жеље да своје слабости правдам или бацам на друге, али истина је она која нас обавезује.
Ако будемо људи, земља Божија је довољно и широка и дугачка да има места за све – ако будемо људи. Ако будемо нељуди биће нам тесна ако нас буде свега четворо на свету, јер и у Библији и у Корану пише о Адаму и Еви и о њихова прва два сина Каину и Авељу, кад зли Каин скочи на брата и уби га. Чега му је било мало за њих четворо на целом свету?




ДВЕРИ СРПСКЕ: Желели бисмо да Вам поставимо једно питање којим се доста бавио наш часопис. Још од раскалуђера Доситеја чини нам се да се српска интелектуана елита на неки начин одвојила од Цркве и њеног духовног искуства, и као да је своје узоре, најчешће, тражила на Западу. Као да је и данас исто стање?


Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: У то доба наш народ је у две сеобе под Арсенијем Трећим и Четвртим прешао и са Косова и из других крајева Србије у оне крајеве преко у Војводину, стижући чак до Беча и Будимпеште. У то време у Европи је био тај принцип рационализма, и ти наши људи који су дошли у додир с тим – то је њих просто очарало. Јер долазе из оних крајева где су били под Турцима и то је њих заузело, поготову после кад су ти млади људи одлазили у Европу. Тамо су науке студирали, полагали испите, докторирали и враћали се са оним знањем које је у Европи ишло постепено док смо ми некако полетели једним скоком. Из једне крајности оне заосталости под Турцима хтело се наједанпут стићи до онога до чега се у свету дошло постепено. Ту је настао тај раскорак. Да су ти млади људи више саосећали са оним какви су наши преци били – шта је ове одржало одржало би и њих. Но, као што малопре рекосмо, да будемо мудри као змије али и безазлени као голубови па ће онда доћи до оне мере, до онога правца који треба да држимо, који неће ићи у те крајности које су једнако несретне.

[marija]

Будите мудри као змије а безазлени као голубови!

Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Павлом — 2. део

Аутор: Бошко Обрадовић, Објављено: 30. 01. 2006.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Једно питање које нам се чини увек актуелним. Политичке странке непрестано настоје да увуку Цркву у своје дневно-политичке, пролазне, властољубиве интересе, заборављајући улогу Цркве над целином нашег народа. По вашем мишљењу, колико се демократија као принцип било које већине без обзира на Истину супротставља црквеном погледу на свет?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Реч је Христова: „Подајте Цару Царево а Божје Богу.“ Никада није било да је Бог тражио оно што припада Цару да дамо њему, јер је рекао подајте цару, а да је Цар тражио оно што припада Богу – то је било увек, и у византијско доба па и у време Немањића и других власти, а поготову у данашњем добу. Дакле, знати ту границу колико припада властима као таквима, земаљским, а колико припада Богу. И обратно, колико припада телу, а колико припада души. Јер ако дајемо телу више него што му припада морамо одузети од душе, а ако дамо Цару више него што му припада, то јест властима више него што им припада, ми ћемо одузети од онога што припада Богу. Е видите, знати где је та граница колико заиста треба дати Цару Царево а Божје Богу.

Не једанпут су мени писмено и усмено приговарали: шта год ја кажем то је политика. Или сам за партију која је на власти или сам за опозицију. Један свештеник ми пише кад сам оно био на прогласу да остају Србија и Црна Гора заједно, да не зна шта да каже и себи и вернима кад ме је видео да сам и с ким ту седео. Ја му одговарам па кажем: Зар бих ја на месту на коме сам могао бити задовољан да се одвоје Србија и Црна Гора? Камо среће да је остала и Македонија и Босна у једној заједници, било би лакше свима. То једно, а друго, до кога ћу ја седети то не може човек увек да бира, ни у трамвају ни у аутобусу ни у авиону. Али од тога не зависи да ли ће он бити човек или неће. За нас тај принцип све је политика превише је узак. За нас хришћане важи принцип Апостола Павла: „Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, чините све на славу Божију!“ Видите да ни једење ни пијење није ван славе Божије. У том погледу и политика може бити на славу Божију или супротно. А то су наши преци знали и тога се држали, ако не сви онда они који су били срж нашег народа, који су давали тон. А то остаје правац и за наше време и за време које ће доћи после нас.

После Другог светског рата, кад су дошли на власт материјалисти, они су забранили апсолутно икакву везу школе и Цркве. Знате какав је био однос: не само да је Црква била одвојена од државе него је држава непријатељски све чинила што се могло против Цркве. Али зато хоћеш-нећеш има да учиш марксизам у основној школи, средњим школама, на факултету. Е сад, за људе за које је то и слобода и демократија неће им бити слобода да се сада и веронаука уведе у школе.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Ваша Светости, тренутно је у моди новодопски речник који инсистира на речима као што су људска права и слободе, толеранција, глобализација. Какав је одговор Цркве на ове изазове новога доба?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Човек не може стићи наједанпут до врлине љубави; он мора да израста док дође до те највеће врлине. Кад дођемо до ње онда престаје све, онда више за праведника закона нема, он је надишао сваки закон, он чини више него што сваки закон може да учини. Дотле морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватати и поштовати њега као личност и његово мишљење, уколико оно није на штету општу. Ту је и држава да брани друштво од тих злочинаца којих је било увек и има.

Често нам приговарају материјалисти и атеисти да ми свештеници проповедамо смрт и да говорећи о страху од смрти, да нас смрт чека, држимо вернике у страху, као оно милиција што у страху од казне држи грађане у једном односу пристојном. Ево шта каже Свети Василије Велики: У духовном узрастању углавном су три ступња. Први ступањ је степен роба. У оно доба кад је живео Свети Василије био је робовски систем. Роб је био човек ухваћен у рату или човек купљен на пијаци, односно продан јер није могао да врати зајам који је неком узео и тај зајмодавац је имао право да га прода, и њега и његову породицу да би наплатио свој дуг. И онај који би купио тог роба био је власник тог човека, његовог живота и смрти; могао је да га убије и никоме не би одговарао. На духовном плану, вели Свети Василије Велики, на томе је степену роба онај хришћанин који из страха од пакла врши оно што Бог наређује. Не исплати му се да чини ма какве грехе хиљаду година, а после целу бесмртност да се мучи. То је тај први степен где човек ипак врши заповести, али мотив је тај.

Други је ступањ степен најамника. И у оно доба било је слободних људи који су за свој рад примали плату (ако имаш да ми платиш да ти радим, а ако немаш, нисам ја роб, тражи ко ће!) На духовном плану на том је нивоу онај хришћанин који жели да и у рају буде на вишем нивоу (нису ни у рају сви једнаки: зависи колико су се трудили и колико су доспели). То је други степен: тај је виши од онога првога, али није највиши.

Трећи је ступањ степен сина или кћери. Син извршује вољу очеву, не из страха од казне да ће га отац убити –није он роб, не из жеље да му отац плати – није он најамник, него из жеље да отац буде задовољан. Док она двојица стављају себе у центар (да ја не будем кажњен, да мени буде плаћено), овај не ставља себе него оца у центар. На духовном плану на том је нивоу онај хришћанин који из љубави према Богу извршује његове заповести, да Бог буде задовољан, такорећи. Нико не може доћи на тај степен док не пређе прва два. Колико ће се он бавити на оном првом, па на оном другом док доспе до трећег, зависи од њега.

Видите, ти материјалисти су приписали целом хришћанству да, уствари, ми заступамо робовски став (из страха од пакла), што, дабоме, апсолутно не стоји. Они свесно превиђају односно неће да схвате постојање трећег степена до ког треба сви да дођемо и онда ћемо вршити оно што Бог наређује, не из страха од казне ни из жеље за наградом.

Најбољи би био однос између Цркве и Државе да власти државне воде рачуна и бригу о својим члановима, грађанима, као људима овога света, а Црква да води рачуна о тим истим људима као својим верницима.

[marija]

ДВЕРИ СРПСКЕ: Поново се, између осталог, отвара и тзв. „женско питање“ које изнова инсистира на еманципацији жене од основне улоге или назначења које јој је Бог оставио, а то је засигурно мајчинство. Истовремено, и мушкарци беже од улоге и одговорности оца породице. Да ли је у питању бекство од обавеза и неспремност на жртву, односно трка за безбрижношћу коју нам наизглед даје стицање материјалних добара и уживање? Какав је данас одговор на распадање породице које је захватило наш народ?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Све то је последица нерешавања тог основног питања циља и смисла живота. То питање смисла и циља живота сваки човек кад-тад мора решити у свом животу. Да ли правилно или неправилно, тек мора имати један смисао, јер не може се опстати и живети без смисла. То питање је било постављено у 4. веку и Светом Василију Великом. Он каже да су на то питање одговарали још стари грчки философи али се нису слагали. Једни су сматрали да је циљ људског живота уживање: једи, пиј, уживај (да поновим и оно што се данас каже: „Узимај што ти живот пружа, данас си цвет сутра увела ружа.“). Други су сматрали да је циљ живота стицање богатства и оно што богатство човеку осигурава. Трећи, стицање славе, било научне, уметничке, спортске или редом. Четврти, стицање власти и оно што власт човеку пружа, и тако редом. А ми хришћани, вели Свети Василије Велики, сматрамо да је циљ нашег живота стећи већ овде, у овом свету, блаженство и ући са блаженством у Царство Небеско коме нема краја. Они људи који не дођу до тога циља и смисла хришћанског, они су на једном ставу који је потпуно стран хришћанству.

По учењу Апостола Павла, нема (разлике) ни мушко ни женско у Христу Исусу, нема род ни слободњак, нема Грк ни Јеврејин (Грци као најкултурнији народ онога доба, а Јевреји као једини народ који је веровао у Бога). Једно смо у Христу Исусу. Кад смо једно у Христу Исусу и мушко и женско онда се све заповести Христове односе једнако и на мушкарце и на жене. Међутим, дошло се до тога да се тражи не испуњавање заповести Божијих, због чега нас је Он створио, и стизања томе циљу, него се хоће уживање и онда се сведе све на уживање. И дефакто, тај модерни покрет феминистички настоји не да будемо једно у Христу Исусу него исто: ти не рађаш, нећу ни ја; ти не дојиш, нећу ни ја; теби панталоне, мени панталоне и редом. Е видите, ту је та невоља. Кад нађемо прави смисао и циљ живота онда ће свако доћи на ту меру, то јест, свако ће схватити шта је његова дужност и трудити се да то испуњава. Ако то не буде, онда ће он бити на ономе нивоу, на оном смислу и циљу живота за који Апостол Павле каже: „Ако мртви не устају, ако смрћу све престаје, да једемо и пијемо – сутра ћемо умрети.“ Онда једини смисао живота јесте једење и пијење као и осталим живим бићима.

    Иначе, Свети Григорије Богослов, исто из 4. века, каже: „Током историје законодавци су били мушкарци па су они себи прописивали прописе и давали права која нису давали женама. Тај принцип ми не признајемо. Оно што је морално за човека то важи и за жену и обратно, што је грех за жену грех је и за човека.“ Е кад дођемо до тога става онда ће, дабоме, бити свако на своме месту, свако на својој дужности, свако на своме циљу и смислу живота: онда ће доћи и до једне не само симфоније, већ до једне љубави у породици, а на породици почива целокупно друштво – када је породица здрава и друштво је здраво, иначе видите докле смо ми дошли.

Најбољи би био однос између Цркве и Државе да власти државне воде рачуна и бригу о својим члановима, грађанима, као људима овога света, а Црква да води рачуна о тим истим људима као својим верницима.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Управо та криза животног смисла о којој сте говорили чини се да је данас захватила српску омладину. Пред нашом омладином стоје многобројна искушења: секте, наркоманија, алкохолизам, па ево и самоубиства, а да и не говоримо о проблему чедоморства које је захватило читав наш народ. Јасно је да се ради о великој кризи животног смисла и о покушајима бекства од одговара на терет животних изазова. Са друге стране, многи млади људи окренули су се својој вери и Цркви и тамо потражили извор животног смисла. Шта су они тамо заправо пронашли?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Пронашли су тај смисао и циљ, као и свест да смо ми и земаљски, телесни али и небески и духовни. То двоје, не само једно него обоје. И тај одговор је потребан садашњим младим људима, јер кад то основно питање буду решили онда ће се лакше моћи борити и против наркоманије и против свих других грехова, блуда, прељубе и свега тога. А дотле, дотле ће бити то што рекосте да ћемо ми а да нам нису потребни непријатељи нестајати све више и више. То ће бити несрећа онда за цео народ али без решења тога питања циља и смисла живота тешко ће моћи.

Један млад човек поставља питање Алберту Ајнштајну, директно: какав је циљ и смисао људског живота? Он каже: „Имати одговор на то питање значи бити религиозан.“ То јест, наука нам даје одговор како ћемо ми провести овај живот, како ћемо производити, како делити, како ћемо се облачити, лечити и редом. Одговор на целокупни смисао живота, то већ наука неће моћи да нам да. А младић онда каже: „Не би ли било боље да ми то питање уопште не постављамо?“ Јер ако га поставимо морамо одговорити на њега, то јест постоји ли Бог, не постоји ли, постоји ли душа, не постоји ли душа, бесмртан си или не, а кад га не би постављали не би морали ни одговорити. Ево, конкретно, и животиње и биљке то питање свакако не постављају а постоје. Једноставно задовољити се фактом: постојим, па шта има везе смисао и циљ. Е, али кад би биљке и животиње имале разум који има човек, да ли би се оне задовољиле фактом: постојим, па шта има да питам. Е, ту је пут. Анштајн одговара на то питање (не би ли било боље да ми то питање не постављамо?) и каже: „Човек који не би схватао да његов живот и живот његовог ближњег има циљ и смисао не само да би био несретан него једва способан за живот.“ И ви сте дошли овде, знате зашто, и ја сам дошао овде, знамо, и толики други. Сваки наш поступак има свој циљ. А сад, у питању ако сваки наш поступак има смисао а живот као целина нема никаквог смисла, то ћемо онда теже схватити. Ако у једним колима, аутомобилу сваки онај точкић, свака она жица, сваки онај завртањ има свој смисао а кола као таква немају никаквог смисла, то већ неће моћи. Е тако и у овој ствари: кад нађемо смисао и циљ живота онда ће нам бити много лакше, ево и по Ајнштајну, а ево и по, дабоме, Библији.

И дефакто, тај модерни покрет феминистички настоји не да будемо једно у Христу Исусу него исто: ти не рађаш, нећу ни ја, ти не дојиш нећу ни ја, теби панталоне мени панталоне и редом.

[marija]

ДВЕРИ СРПСКЕ: Ваша Светости, како оцењујете значај и мисију повратка веронауке у школе? И откуда толики отпори против повратка Христове науке у знање и равнање наше омладине ?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Ја сам се, дабоме, између два рата уписао у основну школу па редом у гимназију и на факултет, и знам да је у то доба била обавезна веронаука у основним и у средњим школама, док је на факултету није било. После Другог светског рата, кад су дошли на власт материјалисти, они су забранили апсолутно икакву везу школе и Цркве. Знате какав је био однос: не само да је Црква била одвојена од државе него је држава непријатељски све чинила што се могло против Цркве. Али зато хоћеш-нећеш има да учиш марксизам у основној школи, средњим школама, на факултету. Е сад, за људе за које је то била и слобода и демократија неће им бити слобода да се сада и веронаука уведе у школе. И то за децу која су непунолетна, ако њихови родитељи хоће, а за пунолетне, ако они сами хоће. За оне за које је оно била слобода и демократија неће им бити ово ни слобода ни демократија – са тим морамо бити начисто.

У Републици Српској још пре једно више од шест година је уведена веронаука. Пре једно три године постављен је школски задатак на веронауци свима полазницима: како су они прихватили и како су они схватили веронауку. Било је шеснаест хиљада одговора па је требало да се они најкарактеристичнији одаберу и да се штампају у књизи. Ја сам то имао у рукама па сам запамтио три: Једна девојчица из седмог разреда пише: „Веронаука је добра ствар. Сад учимо и знамо оно што пре нисмо учили ни у школи ни у породици ни у кући, али је требало да се уведе још раније. Требало би да се уведе и за наше родитеље, а богме и за неке бабе и дедове.“ Друга једна девојчица из осмог разреда пише: „Првог часа смо имали биологију: ту смо учили да је човек постао од мајмуна. Ако му мајмун баш није отац јесте му брат, од истих су предака. После смо учили веронауку у којој смо учили да је Бог створио човека, па то двоје некако не иде заједно, али биће да смо ми још мали и млади – кад узрастемо биће нам то јасније.“ Један момчић пише: „Веронаука је добра ствар али је вероучитељ рђав човек.“ Наиме, учи нас да водимо рачуна да не само одрасли него и деца не само гледају и слушају шта ми причамо него гледају и шта ми радимо. Да будемо, дакле, сведоци Христови, да учимо својим поступцима и онда кад ћутимо, јер православље, наука православна није само наука која се може научити па лако говорити и писати, већ је наука којом се живи и поступа сваког момента и међу људи и међу нељудима.

ДВЕРИ СРПСКЕ: У темеље нашег часописа уградили смо дела Владике Николаја (Велимировића) и Оца Јустина (Поповића). Шта нам можете рећи о ова два светила Српске Цркве која су пресудно утицала на процес духовног буђења у нашем народу у последњој деценији?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: То су, заиста, два велика светилника, две звезде незалазне које су нам науку Христову на савремени начин савременим речима и примерима продубили и појаснили и довели нас до тога да нам је много јасније оно што је у Еванђељу писано. Требало би да знамо да се истина не може заменити вештином али истину морамо и треба у датом времену на дати начин примерима и доказима да износимо. То је као оно, што се каже, да проведемо лађу између Сциле и Харидбе, а ту су они били велики. Најпре, били су велики и дубоки богослови јер су заиста живели том науком коју су проповедали, а поред тога били су обдарени беседници. Отац Јустин је био професор (био је и мени професор на факултету), предавао је догматику, тако да и сада у данашње време а биће за време и после нас, њихова дела ће моћи у многоме да нам објасне она питања која стоје пред сваким човеком.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Изабрали смо управо духовну симболику двери да покажемо који је циљ и смисао нашег часописа. Које су то двери које српску омладину одводе путем спасења?

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: Тај смисао двери (двери, реч стара словенска и српска, што значи врата), односи се на реч Христову: „Улазите на уска врата и тесна која воде у живот и идите путем уским и тесним који води у живот, јер су широк пут и широка врата опасни.“ Сматрам да смо баш ту да идемо путем тесним за животом вечним. Жао нам је ако други људи не схватају то и иду оним широким који води у пропаст. Али човек је слободно биће, и слобода је у томе или да чинимо онако како Бог хоће (због чега нас је створио) или супротно томе. Али слобода не може бити без одговорности. На шта смо ми употребили те способности којим нас је Бог обдарио: да ли на добро или на зло? Оно што је пред младима и пред свима нама то је тај еванђелски пут и еванђелски циљ и смисао двери. Дакле, да ви млади и сви ми старији идемо тим уским путем, путем стрпљивости и тесним вратима што воде у живот.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Захваљујемо се Његовој Светости Патријарху Српском Господину Павлу на овом разговору са надом да ћемо на овим темељима и смерницама које смо од Вас чули наставити са часописом и телевизијским емисијама у организацији „Српског сабора – Двери“.

Њ. С. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: С Божјим благословом свима, и вама и члановима вашега друштва, као и свима младим људима добре воље у свету: да им Бог помогне и да мир, слогу и правду, као и непријатељима нашим, јер и њима је потребан и мир и правда и љубав само тога нису свесни. Бог благословио.

(разговор водио Бошко Обрадовић)

[Guest Настасија]

[Милан Меденица :)]

evo jednog bas zanimljivog teksta sa sajta manastra lepavine

1. Na Hristovom putu

2. Dva zla rata

3. Stradanje kao iskusenje

4. Svedok tragedije

5. Pod pretnjama

6. Apeli bez odjeka

7. Zid medju narodima

8. Jevandjelje kao program

9. Stalno sa narodom

10. Obnova zivota

11. Mir, istina i pravda

12. Gresnici su nesrecni

13. Bolne podele

14. Mali pred Bogom

1. Na Hristovom putu

PRED Bogom je veliki onaj ko je neumoran u služenju Bogu i istini, a prvi - onaj koji je spreman da svima bude sluga…

Jevanđelske reči, kojima se pre četrnaest godina već pri izboru za srpskog patrijarha obratio narodu i vladikama Srpske crkve, NJegova svetost patrijarh srpski Pavle potvrdio je bezbroj puta i mišlju i delom. Upravo je zakoračio u devedeset prvu, a za sve vreme svog monaškog života po manastirima širom zemlje, pa i na funkciji prvog po časti u SPC, nije izneverio Hristov put. Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski Pavle, kako zvanično glasi njegova titula, 44. je naslednik na tronu Svetog Save, i čovek koji je u životu Crkve bez sumnje ostavio dubok trag. U krajnje teškim prilikama za srpski narod i Crkvu ostao je pravi narodni pastir - pre svega čovek dobre volje čija je pastirska reč umela da smiri, čak, i narasle društvene tenzije.

UVEK “SLABAČAK"

DANAŠNJI srpski patrijarh (svetovno ime Gojko Stojčević) nije čovek koji o sebi rado priča, i ono što se o njemu zna - samo su fragmenti iz života, istrgnuti u ovoj ili onoj prilici. Rođen je 1914, u slavonskom selu Kućanci, u porodici zemljoradnika, u kojoj su se teški poslovi radili od jutra do sutra i kojoj je on zbog slabog zdravstvenog stanja doprinosio malo. Činjenica da je još kao sasvim mali ostao siroče, ostavila je u njemu trajnu ranu. O tome kako je proveo te prve godine detinjstva, ispričao je jeromonahu Pantelejmonu (Jovanoviću), za “Svetosavsko ognjište”:

“Detinjstvo mi je bilo slično kao u današnje mladeži. Doduše, bile su malo drukčije prilike, a i postojale su granice koje se nisu smele preći. A danas, vidite šta se radi. Ja sam vrlo rano ostao bez roditelja. Otac je radio u Americi, tamo je dobio tuberkulozu i vratio se kući da umre. Meni je tada bila treća godina, brat se tek rodio. Majka se koju godinu kasnije preudala, a brat i ja smo ostali kod babe i tetke. I majka je ubrzo umrla. Zato je moj pojam majke vezan za tetku, osećao sam njenu bezgraničnu ljubav, ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale.

Porodica je bila religiozna, nedeljom se išlo u crkvu, u školi se učila veronauka, tako da je moje religiozno osećanje bilo i praktično primenjivano. Već u tim godinama, dete zna Očenaš, ali drukčije shvata pojam Oca nebeskog kad nema roditelje, doživljava to intenzivije. Tetka nas je volela, ali kad učinimo što nije dobro, ona nas je ispravljala i prutom.”

Sećajući se tih ranih dana detinjstva, patrijarh je više puta pominjao da je bio nežnog zdravlja, kako sam kaže “vrlo slabačak”, i da su mu jednom, čak, zapalili sveću misleći da je umro. Tetka je shvatila da nije za seoske poslove, pa je odlučeno da nastavi školu. Pre nego što je, međutim, krenuo u gimnaziju, familija je odlučila da ga pripremi i poslala ga u manastir Orahovica, zapadno od sela. Manastir je bio u planinama. NJegova crkva, pričao je patrijarh, pominje se u spisima još od 1594. godine, i bila je to jedina crkva u tom kraju sa kubetom - sve ostale su romanskog stila. Put od rodnog sela do Orahovice prilično je dalek, a susret dečaka s novom sredinom predstavljao je posebno uzbuđenje. Možda i zbog toga što čoveka koji je stigao iz ravničarskog kraja uzbuđuju suprotnosti.

U manastiru je boravio mesec dana i, kako kaže, nije bio u stanju baš sve da shvati u bogosluženju, ali je “imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili”. U to vreme, nije ni sanjao da će baš crkva biti njegova budućnost. To nije nagoveštavala čak ni škola, u kojoj je - iako dobar đak - imao dvojku iz veronauke.

“Naš katiheta je bio jedan omalen čovek, Srbin iz Mađarske. Imao sam vazda nastavnika za tolike godine, ali on je za mene ostao najbolji pedagog i predavač. Jednu takvu materiju kao što je katihizis - to je dogmatika, sve je to u pitanjima i odgovorima - vrlo teško je u tim godinama shvatiti. A on nam je to tako iznosio da se mi deca uopšte nismo mučili. Bio je, razume se, dobar, ali strašno strog čovek. I kada me prozove, ja prosto ne znam za sebe, ne mogu ništa da kažem, promrmljam nešto, tamo-vamo, a on meni: ‘Sedi, jedan!’

Onda se izvučem, kad pita nešto malo teže. On obično kaže: ‘Ko zna, dobiće dva’. Ako znam, ja se nekako javim i popravim na dvojku. Kasnije, kad sam porastao, kad sam se malo osamostalio, nije bilo više te treme, mada su mi, inače, više odgovarali predmeti gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika. Uticaj rodbine prevagnuo je da upišem bogosloviju, iako je ostalo interesovanje za fiziku, kojom ću se ja baviti docnije, pogotovo u slobodno vreme.”

http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/svetac_za_ivota/

[Милан Меденица :)]

i jos jedan, bas stari, vezan za neke prosle dogadjaje:

TAJ NAROD JE DORASTAO ONOGA DO CEGA JE DANAS DOSLO

„Ja verujem da je raskol iza nas, a da je pred nama jedinstvo koje, ponavljao sam sebi i drugima, ne smemo dozvoliti da se vise ikada narusi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i da ovaj prvi raskol u nasoj Crkvi bude i poslednji.“

Njegova Svetost Patrijarh srpski Gospodin Pavle, po povratku iz Amerike i Kanade, dao je uredniku lista „Crkva“, protojereju Dusanu Kolundzicu, sledeci intervju:

„CRKVA“: Vasa Svetosti, Vasa prva poseta vernicima u dijaspori je poseta dalekoj Americi. Vas put je put mira. Da li biste, za citaoce lista „Crkva“, glasila srednjeevropske eparhije, mogli da kazete koji su osnovni razlozi ovog, svakako za Vas i napornog putovanja?

PATRIJARH : Put u Ameriku, i moj i delegacije Svetog arhijerejskog sinoda, u kojoj su bili: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, episkop zicki Stefan i niski Irinej, protojerej Mihajlo Arnaut i djakon Marko Momcilovic i g. Gradimir Stanic, bio je da se vidimo, razgovorimo i zajednicki Bogu pomolimo sa nasom jednovernom i jednokrvnom bracom, a takodje i sa drugim ljudima, pogotovo iste nam vere, a i sa svima ljudima dobre volje. Imali smo prilike da se i vidimo i Bogu pomolimo sa nasom bracom u ovim ovako teskim nesrecama, koje zadesise i nas Srbe i Hrvate i muslimane, i nasi sagovornici su sagledali te nesrece, cine i cinice sto mogu, da se one prevazidju.

„CRKVA“: Vi ste se, Vasa Svetosti, na ovom jednomesecnom putovanju, sreli sa nizom znacajnih licnosti americke i svetske politike, da biste ih upoznali sa stvarnim stanjem u bivsoj Jugoslaviji. Kako su oni Vasu poruku razumeli i kao su je primili?

PATRIJARH: Bili smo i u potrebi i u mogucnosti da se susretnemo sa Generalnim sekretarom Ujedinjenih Nacija Butrosom Galijem i sa ministrom spoljnih poslova SAD Iglbergerom. Bili smo i sa drugim predstavnicima vlasti, kao i humanitarne organizacije UNICEF. Saslusali su nas kao ljudi ljude i ja verujem da su oni shvatili o cemu je rec i da su primili k srcu. Naime, mi nismo ni trazili ni mislili da trazimo nesto za svoj narod, sto ne bi bilo dobro za druge narode. Molili smo da, koliko do njih stoji, ucine da se prekine ovo krvoprolice. Tacno je sto je rekao sekretar Butros Gali, „najvise zavisi od vas, od Srba, Hrvata i muslimana, da dodje do mira“, jer zaista nije pravo ocekivati da drugi ucine za nas mir, a mi ponajmanje. Molili smo, takodje, i iznosili pred ministrom Iglbergerom, da se sagleda istina sa svih strana, a ne samo jednostrano. Da se ne dozvoli jednostrano prihvatanje optuzbi koje bilo strane, kako Srba, tako i Hrvata i muslimana i da se pri tome meri jednom istinskom merom svima. To smo ih molili i ja verujem da su to i shvatili, jer mi ni9smo nikada trazili da se za nas ucini nesto posebno, zato sto smo se mi u oba svetska rata borili na strani saveznika, Amerike i ostalih slobodoljubivih naroda, vec da cine samo ono sto je istina i pravda.

„CRKVA“: Vi svakako niste trazili neka konkretna politicka resenja?

PATRIJARH: Trazili smo da svi ucine sa svoje strane sto mogu, oni i mi i ostali ljudi dobre volje, jer na kraju krajeva, tacno je da su u toj stvari Hrvati, muslimani i mi, saucesnici, ali su u tome imale ucesca i ostale sile koje su dejstvovale.

„CRKVA“: Vasa Svetosti, u svim Vasim zvanicnim izjavama, u propovedima i apelima, Vi insistirate na „ljudskosti“, tj. da i po cenu najtezih iskusenja i stradanja treba ostati covek prema coveku. Da li ste po ovom pitanju nasli sagovornike medju predstavnicima americkog politickog i javnog zivota?

PATRIJARH: Da, svakako. Svi ljudi shvataju ono sto je covecno, sta je opste ljudsko u nama, a na stranu cak ono sto je hriscansko. Samo, to nije tako lako izvrsiti. Biti covek u svakoj prilici i svakoj neprilici, postupati i reagovati na neljudske postupke ljudski, za to treba ogromna snaga. Tu snagu je nas narod imao, ne generalisem, jer je bilo i drukcijih ljudi, ali govorim o nama kao celini, kao onima koji su najbolje tu stvar u nasem narodu osecali i tako postupali. Ne jedan primer, nego imamo mnogo primera koji pokazuju tu dubinu, jevandjelsku dubinu, koja je izbijala u pojedincima, ali koju smo osecali svi mi kao narod.Uzmimo primer evangelistickog svestenika Fridriha Gisendorfa, koji je na svom poslednjem bogosluzenju kao paroh nedaleko od Osnabrika, rekao da su Nemci izgubili rat, a dobili su ga drugi. Da li su oni bili bolje naoruzani, ili u necem drugom bolji, ali u Evropi postoji jedan mali narod, kome smo mi naneli velikih nesreca. To je srpski narod. U nemackim logorima bilo je mnogo njihovih oficira i vojnika i kad je rat zavrsen i logori otvoreni, mi smo strahovali, sta ce biti sada sa nama i sa nasom decom, kad oni izadju iz logora. Medjutim, ti zivi kosturi, milovali su nasu decu i davali im cokoladu, koju su dobijali od saveznika. Taj narod je dobio glavni rat. Ponovo naglasavam, ja ne generalisem, ja dobro znam da nas ima svakojakih, ali to je ono sto je nas odrzalo, da smo znali postupati kao ljudi, to je bitna osobina srpskog naroda.

„CRKVA“: A da li su Vasi sagovornici u Americi shvatili tu osobinu srpskog naroda, tu vrlinu ljudskosti u nama?

PATRIJARH: Nasima sam to cesto govorio. Svi mi moramo da razbijamo tu famu koja je pritisla srpski narod, da je on izazvao rat, da vrsi masakr nad drugima. Svi moramo nastojati da dokazemo da nije tako, da dokazemo to svojim zivotom, ugledajuci se na one nase svetle primere, a osudjujuci one koji su ucinili zlo.

„CRKVA“: U jektenijama (molitvama), koje ste po odluci Sv. arhijerejskog sabora dostavili da se proiznose na svim bogosluzenjima u srpskim pravoslavnim hramovima, za sve vreme dok traje ovaj nametnuti nam rat, narocito isticete poziv Srbima na kajanje i ljubav prema neprijateljima. Da li su Vasi sagovornici u Americi prihvatili mogucnost da se Srbi mogu pokajati za eventualne nametnute im zlocine i da pored svih svojih dosadasnjih stradanja od istog neprijatelja, mogu smoci snage za ljubav i prema neprijateljima?

PATRIJARH: Tamo se stvar postavlja tako da su Srbi krivi za rat i za sve one nesrece koje su nas snasle, da Srbi postupaju neljudski i necovecno. Ja sam govorio da, i cak su me pitali, kako mi gledamo na to. Ja sam rekao: ako Srbi napadaju Hrvate i teraju ih iz njihovih kuca, da te kuce opljackaju i njihovu slobodu potlace, to su zlocinci. Ako Hrvati to cine Srbima, teraju ih iz njihovih kuca i pljackaju, to su zlocinci. Ako to rade muslimani Hrvatima i Srbima, to su zlocinci. Pravoslavna crkva osudjuje zlocince bez obzira kom narodu ili kojoj veri oni pripadaju. Na nesrecu, ima zlocina na svim stranama. Samo ce Bozja vaga moci da izmeri koliko ih je na jednoj, a koliko na drugoj strani.

„CRKVA“: A o ljubavi prema neprijateljima?

PATRIJARH: Gospod od nas trazi i ljubav prema neprijateljima. Hristos je jasno rekao: „Culi ste da je kazano: ljubi bliznjega svoga i mrzi neprijatelja svoga. A ja vama kazem: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vredjaju i gone, da biste bili sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i pusta dazd na pravedne i nepravedne“ (Matej 5, 43-45).

„CRKVA“: Ali, kako je moguce usaditi Srbima tu ljubav prema neprijateljima, prema onima od kojih su vec vise puta stradali?

PATRIJARH: Ljubav prema neprijatelju znaci ovo: covek je neponovljivo bice i on svojim zlim delima i gresima stvara sebi vecnu muku na onome svetu. Zlocinac toga nije svestan. Mi ostali moramo biti toga svesni. Zalost, sto ce on svoju neponovljivu licnost upropastiti u vecnim mukama, to je ljubav prema neprijateljima. Tu ljubav prema neprijateljima nemoguce je imati, ako se ne oseca ljubav prema Bogu, jer smo mi onda braca medju sobom, deca Bozja.

„CRKVA“: Vi ste, Vasa Svetosti, prokrstarili Ameriku i Kanadu. Posetili ste veliki broj nasih parohija, crkvenih opstina i srpskih kulturnih udruzenja. Koji bi zajednicki imenitelj mogli da date svim ovim susretima?

PATRIJARH: Mogao bih reci, a koliko sam ja zapazio, da svi oni, u punoci osecaju da pripadaju jednoj veri pravoslavnoj, da pripadaju jednom narodu i da je njihov poziv u tom dalekom svetu da predstavljaju svoj narod, onakvim kakav taj narod jeste, ne boljim, ali ne ni gorim. Sa osecanjem, da ti ljudi, ti stranci, medju kojima se nalaze, da oni prema njima ocenjuju i ceo nas narod. I njihova je duznost tamo, kao i nasa ovde, da tu famu, tu zlu predstavu, da su Srbi jedan narod zlocinacki, da svojim dobrim delima anuliraju, da je izmene. Eto, to sam osetio i kod njih, a to je duznost i svih nas.

„CRKVA“: Vas put mira kroz SAD i Kanadu bio je i radi okoncanja zlokobnog raskola, rak-rane na zivom organizmu Srpske crkve i srpskog naroda. Vasim dolaskom na tron Svetog Save ovaj problem je poceo da se razresava, zvanicno je na Sretenje prevazidjen, a ovo putovanje je, verujemo, povezalo i najtanje niti medju doskora podeljenom bracom. Recite nam nesto vise o tome, kako ste to doziveli u Americi?

PATRIJARH: Koliko sam ja mogao videti i osetiti, ceo nas narod tamo je tu nesrecu osetio i u stvari on je cinio sve da do ovoga mira dodje, do jedinstva, do toga da smo mi bili jedno i pre 1963., da smo bili jedno i posle 1963. i da smo to i danas, razume se sada u punoj meri. Ja sam u toj stvari izvrsio samo ono sto je narod i zahtevao, sto svi svestenici, zajedno sa episkopima, osecaju i sta su zahtevali. Moja uloga je u tome da sam tu stvar izvrsio onako kako je narod zeleo. Taj narod je dorastao onoga do cega je danas doslo. Ja se nadam i verujem da je raskol iza nas, a da je pred nama jedinstvo koje, ponavljao sam i sebi i drugima, ne smemo dozvoliti da se vise ikada narusi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i da ovaj prvi raskol u nasoj crkvi bude i jedini.

„CRKVA“: Govorilo se da, ako raskol bude i prevazidjen zvanicno, da ce ostaviti traga u narodu. Da li ste to mogli da osetite, kad ste se tamo susretali sa doskora odvojenom bracom? Da raskol ima, jos uvek, korena u narodu?

PATRIJARH: Koliko sam ja zapazio, narod je u toj stvari jedinstven. Sigurno je da ce biti pojedinaca, koji mozda nisu ni dosli na susret, ali to su samo pojedinci. Uostalom, mi i ne ocekujemo da svi odjednom podju pravim putem, ali verujemo da ce i oni, stavom one vecine i najdobronamernijih, trpeljivoscu doci do saznanja da je svima nama potrebno jedinstvo i da ne smemo dozvoliti da nas u Crkvi, bilo koji interesi pocepaju na ove ili one.

„CRKVA“: Evropa, za razliku od Amerike i Australije, nije bila znatnije pogodjena raskolom. Ipak, tragovi podele vidljivi su i u eparhijama zapadne Evrope. Da li ce vasi susreti u Americi biti dovoljni za prevazilazenje podela i u Evropi ili ce biti potrebno da se sa istim porukama uputite, recimo, u Englesku i Nemacku?

PATRIJARH: Ja se nadam da je i u Evropi ta stvar sazrela i jasna, sem razume se pojedincima o kojima ovde nije rec. Na to svi moramo racunati, a moja je zelja, ako budem mogao, ako mi vreme dozvoli, da se vidim i sa bracom u Engleskoj, Nemackoj i ostalim krajevima, ponavljam, koliko to bude moguce. Da se vidimo, da se razgovorimo kao svoji i da se Bogu pomolimo. Da nam to jedinstvo bude cvrsto, da ga cuvamo kao zenicu oka. Da ga cuvamo svi, jer ce tako biti lakse i onima tamo, a i narodu ovde koji strada.

„CRKVA“: Vasa Svetosti, Vi ste bili inicijator za susrete sa poglavarima Rimokatolicke Crkve i Islamske verske zajednice. Posle Sremskih Karlovaca, Slavonskog Broda i Zeneve, kakva su Vasa saznanja i iskustva o mogucnosti uticaja verskih predstavnika na politicka zbivanja, pogotovo na ova ratna?

PATRIJARH: Svakako da za nas, ljude verujuce, a pogotovo za nas hriscane, da je to osecanje, saznanje, verovanje, po reci apostola Pavla, koji kaze da smo mi „saradnici Bozji“, da ono na nas stavlja i duznosti.. „Ako je moguce, koliko do vas stoji, imajte mir sa svima ljudima“ (Rimljanima posl. 12,18). To znaci, da mi, koliko do nas stoji, da se trudimo za mir. Mi cesto postavljamo stvar obratno: mi bi, ali nece onaj. Rec je o nama, „koliko do vas stoji“. Ako mi hocemo i radimo na tome iskreno, pola je vec ucinjeno, i jos samo da i onaj drugi to hoce, stvar je gotova. A da li on hoce ili nece, to ne zavisi od mene. Od mene zavisi da li ja hocu, da li sam ja ucinio sve sto mogu da do mira dodje, ne manje, ali ne i vise. Ako smo mi ucinili sve, onda mozemo biti mirni, jer vise od toga ne trazi ni Bog, a razume se ni ljudi dobre volje.

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/intervjupatrijarhpavle.html

[marija]

Патријарху српском Г. Павлу додељен Орден са огрлицом – највише одликовање Републике Српске

8. јул 2009 - 14:56

Данас је у Патријаршијском двору г. Рајко Кузмановић, председник Републике Српске, у друштву најближих сарадника, предао највише одликовање Републике Српске - Орден са огрлицом - Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Г. Амфилохију, који је орден примио у име Његове Светости Патријарха српског Г. Павла. Свечаној додели ордена су присуствовали сви чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Том приликом, г. Кузмановић је истакао да су живот, рад и морални кодекс Патријарха српског Г. Павла узор целом српском народу. Високопреосвећени Митрополит је заблагодарио г. председнику у име Његове Светости и у име Светог Синода.

[marija]

Патријарх српски Г. Павле прославио празник Васкрсења Господњег

19. април 2009 - 16:3

Његова Светост Патријарх српски Г. Павле у радости је прославио празник над празницима, Васкрсење Господње, у Војномедицинској академији заједно са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским Г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом хвостанским Г. Атанасијем и гостима.

Благословивши све присутне, а посебно децу, Његова Светост им је пожелео да у здрављу и духовној милини прославе празник Васкрсења Христовог. Упућујући молитве Господу за свеколики напредак рода српског, Патријарх српски Г. Павле поздравио их је радосним хришћанским поздравом: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

[marija]

Орден “Достојанство” Патријарху српском Г. Павлу

7. мај 2009 - 10:59

Данас је у Двору Српске Патријаршије господин Владимир Валентинович Вареников, председник Међународне лиге за заштиту људског достојанства и безбедности из Русије, предао орден Достојанство који је међународна организација доделила Његовој Светости Патријарху српском Г. Павлу. Орден је у име Његове Светости примио Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Атанасије, викар Патријарха српског Г. Павла.

Током срдачног и братског разговора гости из Русије су истакли заначај личности Патријарха српског Павла у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли. Епископ Атанасије се, нагласивши важност братских односа Србије и Русије, захвалио у име Његове Светости на додељеном ордену Првојерарху Српске Православне Цркве.

Гости из Русије даривали су Његовој Светости икону Светог Серафима Саровског. Овом свечаном тренутку у име српског огранка Међународне лиге за заштиту људског достојанства и безбедности присуствовао је господин Мићун Васић.