Игуман Морозов: Размишљања код последње црте

[Оливера Г.]

Размишљања код последње црте

Смрт увек остаје извесна величанствена тајна која плаши човека – ма колико да зна о њој, ма колико да је читао или слушао, ма колико да се сусретао с њом и да ју је видео. Чак ни искуство доживљене клиничке смрти, смрт као такву не чини јаснијом или мање загонетном. Не знамо како се решава – не овде, на земљи, већ на небесима, код Господа – кад ће човек бити позван у други, вечни живот. Не знамо кад ће овај позив, на који човек не може да се не одазове, бити упућен нашим ближњима и нама самима. Не знамо чак ни то како човек заправо умире, шта се с њим дешава, зашто је само један трен пре тога био жив, а ево, живот га је сад напустио. Смрт није само тајанствена, она је још и тајна.

 

 

А овај тренутак – тренутак умирања – је тако важан за нас да се ни са чим другим не може ни упоредити. То је тренутак истине кад се сумира све што је човек сакупљао у себи, у свом срцу, целог живота, кад се с највећом јасноћом одређује – где је сад и какво је његово благо (в.: Мт. 6, 21). Ово је тренутак најозбиљнијег – последњег и зато још озбиљнијег – испитивања: с чим човек који умире одлази у други свет: са страхом или с радошћу, с роптањем или са захвалношћу, с молитвом или проклињући?
И овде није питање само то, наравно, да ли ће човеку бити лако или тешко да умире, иако је и то веома важно. Питање је друго: смирење пред вољом Божијом, благодарење за све – и за болест, и за смрт која се ближи – заједно с покајањем могу да спасу и онога ко није живео најисправније. А роптање против Бога и проклињање сопствене судбине сами по себи могу да погубе душу.
Како завирити у ову, у принципу, за све нас блиску будућност, како спознати своје срце и схватити: да ли ћемо бити спремни за испитивање смрћу ми сами? Наравно, ово није могуће у потпуности: била би велика грешка, неопростиво уздање у себе кад бисмо сматрали да можемо да кажемо себи све о свом последњем часу унапред. Па ипак...
Ипак се треба чешће, не само сећати смрти и размишљати о њој, већ на известан начини доводити себе на ову ивицу овдашњег постојања, ослушкујући како реагује и како се на то одазива наша душа.

Свештеник, који служи у парохији и због своје пастирске дужности редовно обилази болеснике код куће и тамо их исповеда, врши јелеосвећење и причешћује, са временом стиче извесно занимљиво искуство. Оно је с једне стране непоновљиво, а с друге, човек може да покуша да га подели с другима, чак је грех да то не учини.

Видети како се човек спрема да хришћански дочека смрт, помагати му у овој припреми, дати му попутбину пре преласка у вечност... Овај труд је колико важан и одговоран, толико је захвалан и благодатан: као прво, зато што је духовна милостиња изнад телесне милости и заслужује већу награду од Господа, а као друго, зато што човек може да види како се то одвија, шта се дешава с човеком кад се ближи смрт.

Међутим, дешава се и то да умире човек којег свештеник добро познаје. Не умире у један мах, изненада, већ у току неког времена, дан за даном. И свештеник не долази код њега само као код члана своје пастве, већ и као код онога кога одавно познаје, као код друга. И ова унутрашња веза и душевна блискост које су и раније постојале, постају јаче, блискије и дубље. И у извесном тренутку свештеник се осећа као пратилац који човека прати на врло сложеном и опасном путу. Као пратилац који ипак не иде до краја, који остаје овде зато што његов час још није куцнуо.

Наступа тренутак који човек јако добро препознаје – управо захваљујући овој дубини и снази везе између њега и човека на умору. Као да пролази нека црта, као да се повлачи линија која одваја овог човека од свих оних који живе и који ће живети. То је стање које се обично карактерише кратким и сувопарним: „Дани су му избројани!“ Али то је – с физичке тачке гледишта. А важније је оно што за то време осећа човекова душа, која почиње да опажа како све што ју је некада занимало, чиме се бавила, због чега се мучила и радовала, - некуда повлачи, одлази. И сам он такође одлази.

И ти то осећаш, и даје ти се нека запањујућа могућност да заједно с њим пређеш ову црту, али да је не прекорачиш. Управо то и јесте искуство доживљаја тајне смрти. Јасно ти jе да постоји нешто што сад знате само овај човек и ти – и нико више. Он је чуо одлуку Божију која је изречена за њега: време је да се иде – одлуку с којом је бесмислено спорити, јер то није пресуда земаљских лекара, већ је то решење јединог Небеског Лекара. И ти си такође чуо ову одлуку.

Како тада постаје очигледно шта заиста вреди, а шта не! У твом срцу одзвања оно што си толико пута чуо: „Ниње житејскоје лукавоје разрушајетсја торжество сујети“ („Сад нестаје овоземаљска лукава победа таштине“) (Последованије на опелу за мирјане. Стихира на целив. Глас 2, стихира 3). И речи пребодобног Исака Сиријског о томе да је свет највећи преварант и да његову превару човек спознаје тек онда кад га свет остави без свега што је имао и изнесе на капију сопственог дома – такође одзвањају. И тако дубоко проничу у тебе!
Заиста – „до поделе душе и духа, зглобова и мозга“ (Јевр. 4, 12).

Човек одлази, а ти остајеш... Молиш се за њега, бринеш се, надаш се у милост Божију према њему – твоја молитва је с њим. Али си ти сам – овде. И знаш, као што вероватно раније ниси знао, јасно и добро, како да живиш у овом простору – до црте, која ће једном живе одвојити и од тебе. И желиш да поделиш ово знање с онима који су ти драги, и уопште са свима онима који те могу чути. Делиш и видиш како је тешко онима који слушају да приме: не осећају оно о чему говориш тако оштро и тако јако. И пролази време, па и сам престајеш то да осећаш.
Као да све то некуд нестаје...

Али црта, ова последња, никуда не нестаје. Она је у суштини већ повучена, само ми не знамо у ком тренутку икако ћемо је пресећи. Ускоро или не... У сваком случају – ускоро.

Игуман Нектарије (Морозов)

 

Са руског Марина Тодић

16 / 12 / 2012

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/58365.htm

[Јелина]

Бришем данас таблу док деца у благој тишини раде почети задатак. После неколико поновљених физичких покрета, свест која прави паузу забележи лепоту и свечаност. Црта ка узвишеном пређена.

 

Јуче на керамици довршавам лампу, окренута бочно пружи ми могућност дораде и са доње стране. Сагнем се сасвим ка полукружном тунелу - и видим игру облика и светла. Кажем - како је занимљива са ове стране.  А мојих руку дело. Црта пређена.

 

Играм танго тек месец дана а сваки дан бих састављала ову непрегледну слагалицу корака који прелазе црту.

 

Посадила сам зумбул на прозору, плави. Чека пролеће и мирише преко границе.

 

Бранила сам данас оне које сам мислила да не волим - сукоб ми увек смета - тога ваљда нема иза црте.

 

Заиста најбитније: прожети живот животом који долази. Ништа ми - само Господу отворити врата Љубави. И онда је то црта са отвореним вратима.

[Оливера Г.]

Kako je прелепо ово речено. Хвала Вам...

[Јелина]

Хвала теби на тексту који ме подстакао

[Оливера Г.]

Мислим да ћу и ја  сутра изложити неке своје мисли у вези овога...

[Јелина]

И желиш да поделиш ово знање с онима који су ти драги, и уопште са свима онима који те могу чути. Делиш и видиш како је тешко онима који слушају да приме: не осећају оно о чему говориш тако оштро и тако јако. И пролази време, па и сам престајеш то да осећаш. Као да све то некуд нестаје...

Тешко је схватити смрт на "тежак и оштар" начин јер она то ни није. Једини могући прилаз, који би требало да буде близак човеку, је да је смрт пут у боље. А дотле, од тог бољег уткивати што више у ово сад.

[Оливера Г.]

Занима ме да ли те своје запамћене и незапамћене тренутке носимо са собом? Тамо...иза црте. Вечерас сам као увек загрлила и пољубила своју децу пред спавање. Гледам...воле ме, волим их...грлим их као да их покривам невидљивим плаштом...радост...молим се Богу и анђелима. Он је ту.

[Јелина]

Занима ме да ли те своје запамћене и незапамћене тренутке носимо са собом?

Мислим да је већа улога тих тренутака да нас гради. Као степенице уз које се све ближе примичемо целости свог бића. Добар тренутак једнак је примицању, лош нас тренутно враћа али и поправља тиме што нам наглашава где грешимо - њега отресамо као размрвљен покушај узрастања.

[Оливера Г.]

Наравно да је на моју недоумицу немогуће одговорити, може се само размишљати на ту тему.

Из мог личног искуства, а реч је о блиској особи која је дуго била на ивици, ту ивицу је прешла, могу слободно рећи свесно, када је схватила да треба да је пређе. Наравно да је ово случај код дуготрајне болести, а не изненадне смрти...И није њу страх задржавао да пређе ту црту, него друга, њој блиска особа, која јој то просто није дала. Онда сам ја једног дана рекла да је доста, одстранила све из собе, загрлила је, пољубила и рекла да је волим и да је у реду да иде...мислила сам на Господа док се то дешавало, мислила сам да је предајем Њему у руке. Прешла је црту.

[Јелина]

Да, растанци су тешка ствар. Али  сваки загрљај остаје отиснут у личности. Замисли како је то леп "облик" када је формиран од трагова љубави. И онда се с тим иде даље -  довољно за почетак.

[Лазар Нешић]

Вау, какав текст! ...

[Оливера Г.]

Да, растанци су тешка ствар. Али  сваки загрљај остаје отиснут у личности. Замисли како је то леп "облик" када је формиран од трагова љубави. И онда се с тим иде даље -  довољно за почетак.

 

Можда је ово што ћу рећи грех, али мене за тај догађај вежу лепа осећања...смиреност, радост и ОН - ту да помогне. О, кад би ја са таквом радошћу прешла!

[Јелина]

Расплака ме у секунди...

[Оливера Г.]

Није било тужно, веруј. Баш зато што ме је отхранила и што су многе коцкице мога бића њене, радовала сам се!.Тада нисам била сама. Сам Господ је био са нама. Осећај је неописив, нарочито што то нисам очекивала...И када сам се одлучила на тај корак, тачно сам знала шта треба да радим, нешто ме је водило правим путем. Знала сам тачно кад шта треба да кажем, а стање душе - неописиво. То је један од оних тренутака кад Господ сам пређе црту и пружи ти руку. Сећам се да сам до тог дана била тужна, тужна две године, јер је толико трајала њена агонија - агонија једног праведног бића. Но, уставши тог јутра, кад се присетим свега, сва као да је било испланирано, нисам размишљала да ли треба ово или оно...Вођена Промислом Годода нашег.

[Јелина]

Схватам сасвим, ни сузе нису биле од туге већ од дирљивости.