Спасење је само у Христу

[Милан]

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

Линк са Светосавља: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/EnciklopedijaSpasenja/Enciklopedija20.htm#38

***

СПАСЕЊЕ И САВРШЕНСТВО

• Верујем по Предању Цркве и са Црквом, да ће се спасити свако ко православно верује у Христа и испуњава Његове заповести, a нарушавање тих заповести очишћује покајањем. Тако је и Сам Господ рекао младићу, који га је упитао како да се спасе. Али постоји још и други циљ хришћанства, ка коме нарочито теже монаси циљ који је и достижан и недостижан: хришћанско савршенство. Пут ка томе савршенству је очишћење себе заповестима Новог Завета, Јеванђељем, јер руководећи се њима, син старог Адама може да буде усиновљен од стране Новог Адама. 6. 254

• У сваком делу основни услов успеха је правилан поглед на то дело; тако је и у делу спасења, за добијање жељеног спасења неопходан правилан поглед на себе и на спасење. Услед повређености наше природе грехом, у нама је добро помешано са злом, и земља нашег срца не престаје да рађа зло, а и добру не даје да израсте само, целовито, него увек са примесом зла. Тај процес је нама природан не зато што смо тако створени, него зато што смо добровољно у своју природу пустили отров греха, који од своје природе више не можемо да одвојимо сопственом снагом. To одвајање савршава Искупитељ, тражећи од нас и наше сопствене напоре за истребљење зла у нама, као делатне доказе истинског прихватања пута спасења који нам Бог дарује. Дакле, не треба да падамо у униније. Кад видимо разнолико зло како се појављује у нама, треба постојано да му се супротстављамо и да га избацујемо из себе. Напор и подвиг су доживотни! У своје време, када зло мало помало почне да посустаје, појавиће се душевни мир, обележје оздрављења душе. Али потпуног мира у земљи рата и борбе нема. Он се час појављује, час се опет скрива: a место постојаног мира је на Небу и у вечности. Све то треба да знамо да од себе не бисмо захтевали оно што нам није природно, и опет, зато да не бисмо клонули у свом подвигу, храбро се борећи са злом, које устаје против нас и изнутра и споља Када таквим подвигом докажемо своју верност Богу, дар благодати Божије - спасење, који је у нас тајанствено похрањен Крштењем и састоји се у сједињењу људске природе са Божијом, и у исцелењу прве додиром са другом, почеће јасније да показује своје присуство у нама, дајући нам одлучнију победу над злом, производећи у нама дубоки мир и тешећи нас надом на блажену вечност. 6. 600-601

• Веруј и никако не попуштај. Тако ћеш се поуздано спасити. Јер Бог никада не оставља оног човека који сам не оставља Бога, без обзира на спотицања до којих по слабости долази и повређеност природе грехом. Бог ће таквога неизоставно довести до спасења. А указивати Богу: спаси ме на тај и тај начин - није могуће. Зато што спасење, као дар Божији, превазилази људску моћ схватања Стога онај ко жели да се спасе треба да моли за себе спасење од Бога, као неизрециву милост Божију, предајући се у потпуности вољи Божијој. 6. 704

• Душа сваког човека који се предаје на служење Богу без икаквог лукавог земаљског циља, него са циљем Богоугађања и свога спасења налази се у руци Божијој. Такву душу нико и ништа неће истргнути из руке Божије. Таквој души Бог током земаљског странствовања дарује тесан пут, који се састоји из различитих невоља и лишавања, јер се широким путем не може прићи Богу. 6. 523

• Многи говоре о спасењу, многи желе да се спасу; но, ако их упиташ у чему се спасење састоји, њима је веома тешко да дају одговор. He би било страшно када би се ствар завршила само на томе што је тешко да се пружи одговор! He: штетна последица која одатле проистиче веома је значајна. To што не знамо у чему се састоји спасење даје нашим делима на попришту борбе за врлине неодређеност, неправилност. Наизглед, ми чинимо многа добра дела; али у суштини чинимо веома мало за спасење Како то? Одговор је сасвим једноставан: зато што не знамо у чему се састоји наше спасење Да бисмо знали у чему се састоји наше спасење, треба најпре да знамо у чему се састоји наша погибао: јер спасење је неопходно само онима који су погинули. Онај ко тражи спасење самим тим нужно признаје да је погинуо: јер зашто би иначе тражио спасење?

Наша погибао догодила се кроз уништење нашег општења са Богом и кроз ступање у општење са палим и одбаченим духовима. Наше спасење састоји се у раскидању општења са сатаном и обнављању општења са Богом.

Читав људски род налази се у погибли, у паду. Ми смо лишени општења са Богом у самом нашем корену и извору - у нашим праоцима, посредством њиховог добровољног сагрешења.

...Бог, по Својој неизрецивој милости, изнова је призвао људски род на општење са Собом. Он је то савршио на најчудеснији и најнесхватљивији начин. Једним од Своја Три Лица, Свесветим Логосом, Он je примио људску природу, зачевши се у утроби Пресвете Дјеве дејством Свесветог Духа... Примивши на Себе све људске грехе, Он је Себе принео на искупљујућу жртву праведном Суду Божијем за грешни људски род: Он је савршио искупљење, јер је могао то да учини. Неограничено и бесконачно Свети је Својим страдањима и смрћу искупио многобројна али ограничена људска сагрешења - и Свето Писмо сасвим оправдано о Њему сведочи: Гле, Јагње Божије које узима на се гpexe света (Јн. 1,29)... Добродетељи, и друштвене и појединачне, које проистичу из пале људске природе, по очовечењу Бога изгубиле су значај: оне су замењене великим делом Божијим: вером у Онога, Кога посла Бог (Јн. 4,29). У том великом делу Божијем састоји се и спасење, како је посведочио Сам Спаситељ: А ово је вечни живот (спасење), да познају Тебе, једнога истинитога Бога, и Koгa си послао, Исуса Христа (Јн. 17,3).

Хришћанинове добродетељи треба да проистичу из Христа, из људске природе коју је Он обновио, а не из пале природе. Као што се наш пад не састоји у истребљењу добра из наше природе - то је карактеристично обележје пада одбачених анђела - него у мешању нашег природног добра са злом које нам је неприродно, тако и наша пала природа има себи својствена добра дела и добродетељи. Њих савршавају и незнабошци, муслимани и други који су туђи Христу. Та добра дела и добродетељи, као упрљани примесом зла, нису достојни Бога и спречавају општење са њим, супротстављају се нашем спасењу. Одбацимо то умишљено добро, или, правилније речено, то највеће зло! Одбацимо деловање пале природе! Посветимо се деловању које нам је заповеђено вером у Христа! Престанимо да проводимо живот према наговорима нашег палог разума, према склоностима нашег палог срца! Почнимо да живимо према упутствима јеванђелских заповести, по захтевима воље Божије. Живећи тако спасићемо се.

Веома греше они који добрим делима пале природе приписују незаслужено високу вредност. И не схватајући то, они падају у понижавање и одбацивање Христа. Од њих се често чује питање: "Зашто се не би спасили и незнабошци, и муслимани, и лутерани и сви њима слични, отворени и прикривени непријатељи хришћанства? Јер међу њима има много веома добрих људи". Очигледно је да ово питање и приговор потичу из потпуног несхватања тога у чему се састоје човекова погибао и његово спасење. Очигледно је да се таквим питањем и приговором понижава Христос, јер се њима изражава идеја да људима нису били потребни Искупљење и Искупитељ, и да људи могу да удовоље своме спасењу и сопственим средствима. Краће речено: овим питањем и приговором одбацује се хришћанство. Добродетељи пале људске природе имале су своју вредност, баш као и старозаветне установе, пре доласка Христовог: оне су човека доводиле у стање способности за примање Спаситеља... To je тачна оцена добра пале природе! Ово добро је вредно онда када води ка Христу. Када нас пак, задовољавајући се самим собом, одваја од Христа, онда оно постаје највеће зло, јер нам одузима спасење које је даровао Христос - спасење које оно само по себи никако не може да нам да.

...Све што имамо, сво наше добро je у Искупитељу. Човек се оправдава само вером Исуса Христа (Гал. 2,16). Да би неко кроз живу веру био усвојен од стране Искупитеља, потребно је да у потпуности одбаци живот свој (Лк. 14,26). Тај захтев потврђују сви јеванђелисти, то јест, потребно је одбацити не само греховност, него и праведност пале природе. Тежња ка задржавању грехом упрљане праведности пале природе представља практично одбацивање Искупитеља. Одвојисте се од Христа, ви који себе законом Мојсијевим или природним оправдавате; и од благодати отпадосте вели апостол (Гал. 5,4). Јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умре (Гал. 2,21). To значи: у начину размишљања који након појаве хришћанства допушта вредност чисто људске праведности пред Богом, неизоставно је присутно богохулно схватање, својствено целокупном том начину размишљања, схватање о томе да Христос није неопходан за спасење, схватање које је равно одбацивању Христа...

Дела спасења су дела вере, дела Новог Завета. Тим делима се не испуњавају људска схватања и људска воља, него воља Свесветог Бога која нам је откривена у јеванђелским заповестима. Хришћанин који жели да наследи спасење, треба да савршава следећа дела:

1) Да поверује у Бога онако како Бог заповеда да се верује у Њега, то јест да прими учење о Богу које открива Бог, да прими хришћанство које се у свој чистоти и пуноти чува у недрима Православне Цркве коју је Богочовек посадио на Истоку, која се са Истока раширила по свој Васељени, која до данас у целини пребива само на Истоку и поседује Богопредано хришћанско учење без измена и при меса људских и демонских учења...

2) Онај ко је поверовао дужан је да принесе покајање за свој пређашњи самовољни греховни живот и да тврдо одлучи да убудуће живи Богоугодним животом. По Светоме који вас је позвао завештава свети апостол Петар хришћанима будите и сами свети у свему живљењу. Као чеда послушности не поводите се за пређашњим жељама из времена вашега незнања (1. Пет. 1,15,14). Није могуће да човек буде усвојен од Бога, нити да пребива усвојен Богом, a да при томе добровољно остаје у греховном животу. Свима који приступају Богу Нови Завет објављује покајање као први услов да би приступили Богу.

3) Они који су поверовали у Бога и одбацили греховни живот како би ступили у општење са Богом, ступају у то општење посредством основне хришћанске Свете Тајне - светог Крштења: Крштење је рођење за Божански живот. He може природно да постоји онај ко се не роди по закону природе; не може се ступити у општење са Богом, у чему се састоји наш истински живот или наше спасење, ако не постанемо хришћани посредством светог Крштења. Такав је Божански закон. Крштењем се поново рађамо (Тит. 3,5), то јест ступамо у оно свето битије које је било даровано Адаму приликом његовог стварања, које је он приликом пада изгубио, а које нам је вратио Господ наш Исус Христос. Ако се ко нероди одозго, не може видети Царства Божијега. Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,3,5)...

Свето Крштење се запечаћује другом Светом Тајном која следи непосредно за њим, светим Миропомазањем. Ова тајна је оправдано названа печат, будући да свето Крштење оправдано може бити названо споразумом, заветом између Бога и човека Печат којим се тај споразум потврђује јесте свето Миропомазање.

4) Пребивање у усиновљењу Богу, које се пружа кроз свето Крштење, подржава се животом по јеванђелским заповестима; а губи се услед одступања од живота по тим заповестима. И једно и друго посведочио је Сам Господ: Ако заповести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој. А ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити (Јн. 15,10,6). За спасење је неопходно да крштени у Христа живи по закону Христовом.

5) Богочовек, Који нас је светим Крштењем родио за спасење, уводи нас у најтешње општење са Собом другом великом и недокучивом Светом Тајном, Евхаристијом, посредством које се сједињујемо и мешамо наше тело и крв са Телом и Крвљу Богочовека. Који jeдe Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни. Ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи (Јн. 6,56,54,53).

6) За подршку нашој немоћи и лечење греховних рана које задобијамо после Крштења, за подршку светињи којом смо запечаћени у светом Крштењу, Бог нам је даровао Свету Тајну Исповести. Овом Светом Тајном се обнавља и поново успоставља стање које нам даје свето Крштење. 2. 328-339

• Шта значи наследити спасење, спасити се? Значи: бити усвојен од стране Искупитеља и пребивати у таквом стању током читавог свог земаљског живота, а после смрти, услед усвојености од стране Искупитеља, душом се пренети у обитавалишта блажених духова и наслађивати се са њима светом насладом, у ишчекивању свеопштег васкрсења мртвих; потом, приликом васкрсења мртвих, сјединити се са телом које ће Господ да оживи, које ће постати непропадљиво и са којим ће наследити вечно блаженство. 4. 335

• Лишени су наде на спасење и они православни хришћани који су стекли греховне страсти и преко њих ступили у општење са сатаном, растргнувши општење са Богом. Страсти су греховне навике душе које су се услед дуготрајног и честог чињења греха готово претвориле у природне особине. Такве су: преједање, пијанство, сладострашће, расејан живот повезан са заборављањем Бога, злопамћење, гнев, среброљубље, тврдичлук, униније, лењост, лицемерје, лажљивост, лоповлук, сујета, гордост и томе слично. Свака од тих страсти, када се претвори у карактерну црту човека и правило његовог живота, чини га неспособним за духовно наслађивање на земљи и на небу, чак и уколико човек није падао у смртни грех. He варајте се вели апостол Павле ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомиџ, ни лопови, ни пијаниие, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6,9-10). А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапред казујем, као што сам и раније гoвopuo, да они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега. А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5,19-24).Страст захтева брижљиво лечење покајањем и благовремено искорењивање помоћу добродетељи која јој је супротстављена. Страст се не изражава увек на делу: она може и тајно да живи у човековом срцу, обузимајући његова осећања и помисли. Страст се познаје по томе што човек не престаје да замишља грех и да се наслађује маштањем о њему, по томе што, када је поробљен страстима, он више није у стању да се супротстави сили греховних помисли и слика које својом недоличном слашћу гутају сву његову мудрост и врлину. Страстан човек не престаје да савршава грех у маштањима и осећањима срца, чиме подржава своје општење са мрачним духовима и своју потчињеност њима, па стога и своју вечну погибао. 3.165-166

• Спаситељ света нам је указао на два пута, два начина живота за оне који верују у Њега: први је пут или живот који пружа спасење, а други пут или живот који пружа савршенство. Овај последњи пут и живот Господ је назвао следовањем за Њим, јер тај пут и живот служе као најтачнији израз учења које је предао Господ и представљају подражавање, сходно човековим силама, оног начина живота који је проводио Господ током Свог земаљског странствовања.

Услови спасења састоје се у вери у Христа (Јн. 3,36; 17,3), у животу према заповестима Божијим (Мт. 19,17; Мк. 10,19) и у лечењу покајањем недостатка испуњавања заповести (Лк. 13,3,5); сходно томе спасење је понуђено и могуће је свима, и поред обавеза и служби у свету, уколико ове нису противне Закону Божијем.

Да следе Господа неке је призвао Сам Господ, као апостоле, али уопште узев следовање за Господом препуштено је вољи сваког човека, што је јасно из свих места Јеванђеља где Господ говори о том предмету. Ако ко хоће за Мном ићи (Мт. 16,24), ако хоћеш савршен да будеш (Мт. 19,21), ако неко дође Meнu (Лк. 14,26) вели Господ на почетку учења о "следовању" и "хришћанском савршенству". 1.464-466

• Спасење је могуће и кроз живот у свету; но, за задобијање савршенства тражи се претходно одрешење од света. Спасење је неопходно свима; а задобијање савршенства понуђено је онима који то желе. 2. 342

• Хришћанско савршенство је дар Божији, а не плод људског тру да и подвига; подвигом се доказује само истинитост и искреност жеље да се тај дар добије; подвигом који обуздава и кроти страсти, људска природа постаје способна и спремна за примање дара. Од човека зависи да, уз помоћ Божију, у себи очисти и украси обитавалиште за Бога; да ли ће Бог у то обитавалиште доћи, то зависи једино од Његове воље.

Нестицање и одрицање од света представља неопходан услов за постизање савршенства. Ум и срце треба да буду свецело устремљени ка Богу; све препреке, сви поводи за расејаност треба да буду уклоњени; сваки од вас рекао је Господ који се не одрече cвeгa што има, не може бити Мој ученик (Лк. 14,33). Нада на пропадљиво имање треба да буде замењена надом на Бога, а сама имовина обећањем Бога Који је рекао: He брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Heгo иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,31-33). 2. 344

• Достизање... бестрашћа, освећења, или, што је исто, хришћанског савршенства, није могуће без задобијања умне молитве: у томе се слажу сви оци. 1. 207-208 (в. СПАСЕЊЕ, СВЕТОСТ, ОБОЖЕЊЕ, ОДРИЦАЊЕ, ВЕРА)

[Баба]

Evo šta o tome kažu katolici:

http://catholic.blog.hr/2008/11/1625553886/spasenje-izvan-crkve.html

[marija]

Dobro  hoćemo da postavimo sve citate i dela na net?

0705_read

jel može malo svojim rečima  :smiley:

[marija]

Evo šta o tome kažu katolici:

http://catholic.blog.hr/2008/11/1625553886/spasenje-izvan-crkve.html

ne moram ni da ?itam, pokuša?u da pogodim, samo oni  0104_cheesy

[Баба]

Мислим да је ту Харитон доста добро рекао ( иако није Кубат) , код овог питања је важно схватити појам Цркве као Богочовечанског организма.

Црква постаје одозго и полазиште извор њен је одозго, од Бога , не од нас , од људи.

Црква је пре свега сабор Три личности у Богу , затим Ангела са Богом и човека са Богом и ангелима.

"Дух дише где хоће" , али и Христос је установио Цркву међу тачно одређеним људима изабраним за Цркву.

Та Црква на земљи ( јер не верујем у поделу земаљска/небеска) се налази у неким народима , заприма некакве географске просторе, тамо има своје манастире , традицију, историју.Та црква на земљи у којој су живи људи једног временског периода, има своје каноне , предање и писмо, и институцију сличну било којој земаљској институцији.

Она ( Црква на земљи) има своје чланове који су формално чланови али ко је од њих и суштински члан то се не може статистички измерити.

Ми имамо погрешну поставку овога проблема, наиме овакву проблематику не гледамо ни као први Хришћани а ни као наши стари , него некако под утицајем запада покушавамо да измеримо ,избројимо, да вршимо рачунске операције и статистичке податке о онима који су, или нису спасени.

Када би ово чуо Његош на пример , мислим да би поновио ону причу о неуком црногорском попу који једва псалтир зна , али је паметнији од латинских попова који на степеништу Понтија Пилата пренетом из Палестине у Италију моле оченаше да им се скрати боравак у паклу, па се црногорци испрдаше оваквој статистичко/математичкој вери , због њене глупости , јер која је сврха смањивати године вечности. Колико год да смањиш ,остаје вечност.

Ми се не спасавамо припадношћу некаквој институцији, већ благодаћу која је од Бога дата кроз Христа .

Ову благодат добијамо само у заветној заједници која јесте Црква.

Завет свако од нас има са Богом кроз крштење.

Ко нема овај завет , тај нема ни могућност добијања благодати.

Благодат је та која спасава , а не човек , његово убеђење или неубеђење.

Човек може да верује или не верује да постоје митарства , али ако прима благодат животом у заветној заједници која је Црква он тиме напредује у спасењу.

Спасење је процес.

Протестанти верују да је то некакво декретом загарантовано стање душе, ни католици нису много даље од овог уверење, уосталом протестанти нису много суштински различити од свог изворишта.

Протестантима је довољно да уђу у неку нову деноминацију и они верују да су спашени.

Католици пак знају да је потребан и некакав труд , бат ипак ту је Папа ,индулгенције, чистилиште и хоп ето их у рају , значи не баш директно ко код протестаната али индиректно и њима је загарантовано спасење.

Православни немају гаранцију на спасење.

Барем до 20 века нису је имали.

Али су имали завет са Богом и Цркву у којој је пуноћа благодати.

Дакле ту је пуноћа , па и у америци је пуноћа социјалне и материјалне благодати , али ипак и тамо постоје сиромашни и клошари-они који нису успели да стекну ову благодат.

Код нас је тако до скоро било , наиме људи су знали шта им пружа православна вера и знајући то нису се бојали и живот за њу да положе, а данас нити знају нити би да гину за праволсавље.

Али знајући ово нико себе није сматрао спашеним зато што номинално припада Цркви православној.

Наш народ је душом до скоро био јеванђеоски народ , православан до сржи.

И као такав истински је жалио за сваким појединцем и народом који страда , који носи тежак крст, и над којим се надвила неправда, у сваком том страдању се поистовећиваоса тим народом , зато што се поитовећивао и са Христовим страдањем и зато што је и сам многострадални.

Па све једно да ли су то индијанци који страдају од каубоја, или црнци који умиру од глади , или братски народ као на пример грци , које су Турци протерали из мале азије.

Наш народ који је до скоро био до сржи правоверан , никада није делио људе по вери, истина никада није био ни слеп пред верским разликама, увек је у другим народима тражио пример човечности и човека.

Бити православан се може по рођењу , али бити човек , за то треба труда.

То је оно за шта ће свако од нас на крају морати кад стане пред лице Божије да положи рачун.

Бити човек је неизмерно лакше ако ти је у помоћи лично Бог и благодат његова која је у Цркви православној.

Али се може бити и нечовек па таман и на положају владике.

Постати истинским човеком је не само лакше у нашој Цркви , него је то и циљ.

Истинским човеком по примеру Христовом.

Али и у другим народима је било и биће кроз сву историју људи који су својим трудом , а верујем да ни Божја помоћ није изостала , били људи и то истински људи.

Ето на пример великог мисионара  Сундар Синга , који је био Индуски националиста , паганског верског опредељења.Али баш њему који је са групом истомишљеника спаљивао св.Писмо по повлачењу Енглеза се јавио Христос.

Он је крштен у Англиканској Цркви , али ипак крштен.

Његово је сведочанство о Хришћанству велико, као Савле/Павле био је Сундар Синг.

Црква није нешто што ми људи можемо обухватити нашим људским мерилима, израчунати , архивирати и окаменити.

Црква је жив организам .

У царству небеском ће бити много изненађења.

[Баба]

Но све то не значи да ми треба да измишљамо некакву љубав према иновернима, треба их наравно гледати као Божја створења , као људе попут нас, и саосећати се са њима по мери нашој , а не по некој хипи усхићености.

Наше је да сведочимо благодат која је код нас и иновернима, не зато да би се дували тиме , него из истинске жалости према онима који је немају.

Али није наше да процењујемо кога ће Бог прибројати спашенима од иноверних, јер тиме се лако уплићемо у синкретистичке мреже.

Када Бог може благодаћу убице (описано у житијима) да узведе до светитеља , наравно да може и иноверне да спасе.

Али није ни све до Бога , јер и иноверни треба да желе то спасење на неки начин.

[Баба]

Све је то уреду Милане , што цитираш , и наравно да и сами тако резонујемо, али је управо смешно бранити православље од православних.

Отиди на неки католички форум па читај како они пишу по овом питању и видећеш и упоредићеш и схватићеш.

Православни на овај начин и показују да јесу православни и да су саосећајни баш зато што су православни .

Једноставно је тешко прихватити да се неко неће спасити због формалног исповедања , али сапсење и није од формалног исповедања.

То је једна заблуда.

[deda]

Милане, ел може овако... ти веруј у то твоје а ја ћу у моје (рекао сам пре, да не понављам) а да ти и ја и даље будемо у љубави? М?

0705_read

[deda]

Значи одбијаш заједницу са мном због размоимолажења у мишљењу?   0705_read

Жао ми је због тога, веома. Јер мени није битно које си вере, нације, навијачке припадности, пола, боја коже него да си човек и да такође желиш љубав међусобну. Оно што нам свима фали.

[Pieta]

@Zeljko,

imas pravo u recima da biti pravoslavni hriscanin po krstenju je jedna a biti pravoslavni hriscanin po nacinu zivota i delima je nesto sasvim drugo, ma deseto, a ne drugo... Meni se cini ovo kao kljucna misao ako pricamo o spasenju. Samim tim sto smo krsteni u nasoj veri, imamo zadatak vise i da zasluzimo da se tako i nazivamo.

I opet ponavljam, samo Gospod zna svoju promisao i samo On zna koga ce pustiti u zivot vecni, a na nama je da se uzdamo u Njegovu milost.....

@Milane,

nema potrebe da koristis CAPS LOCK i toliko uvecana i boldovana slova jer mi svi znamo da citamo i lepo sve vidimo, a i po bontonu upotreba velikih slova u net komunikaciji znaci vikanje. Nadam se da nemas nameru da na bilo koga ovde vices, te nema potrebe da tako i pises. Boldovanje malih slova sasvim dobro skrece paznju.

I beskrajno ti porucujem, ne odbacuj tako lako ponudjenu zajednicu sa Dedom, pa makar po hiljadu puta drugacije razmisljali......

[marija]

????? ??????? ????????? ?? ???? ???? ?????????????? ? ????????  

??? ?? ?? ???? ????, ?????. ??? ???? ???? ????? ???? ?? ????, ??????, ????????? ???????????, ????, ???? ???? ???? ?? ?? ????? ? ?? ?????? ????? ????? ?????????. ??? ??? ??? ????? ????.

ako nemaš ljubavi ništa si 

https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='1324_womens' />

[deda]

Ти си се Милане уватио тих Св. Отаца па то ти је. А нешто не спомињеш Св. Литургију. Мени је пре свега то битно. Па тек онда Св. Оци, св. водице, св. мошти, св. уља и шта још већ...знам да ти је ово саблажњиво али шта да радим.. ја у то верујем...

То ти је као она прича са Поликарпом и Аникитом. Свађали се, свађали и на крају провалили да су изгубили љубави. А свађали се око начина служења. Онда су то ставили по страну и остали у заједници и даље.

А Бог који неће да спасе невину дечицу која су поклана негде или умрла од глади а нпр нису крштена у православној цркви.... ја не верујем у таквог бога.....  

За мене, Бог је Љубав.

[deda]

Ето ти сад....      самим тим што имам другачије размишљање, ти ме искључујеш из своје заједнице...

[marija]

A kako se odnositi prema neznabošcima i inovernima, tj. prema ljudima koji se nalaze izvan crkvene ograde i nisu naši lični neprijatelji, mada pri tom mogu biti neprijatelji Crkve, a kako prema onima koji su unutar Crkve a imaju drugačije mišljenje?“ U Evanđelju čitamo kako su se Apostoli, smatrajući da behu pravilno postupili, jednom prilikom pohvalili, rekavši: „Učitelju, videsmo jednoga koji ne ide za nama; a tvojim imenom izgoni demone; i zabranismo mu, jer ne ide za nama.“ Na što im je Gospod smesta odgovorio: „Ne branite mu; jer nema nikoga koji bi imenom mojim čudo činio i mogao odmah zlo govoriti o meni. Jer ko nije protiv vas s vama je“ (Mk 9:38-40). Tim odgovorom Gospod nije dao slobodu različitosti verskih ubeđenja, što bi se graničilo sa religioznim nehajem i ravnodušnošću, nego je dao neka pravila po kojima je moguće opredeliti svoj odnos prema onima koji se ne nalaze unutar crkvene ograde, a i onima koji imaju drugačije mišljenje. Kako vidimo, učenici zabranjuju nepoznatom im čoveku da izgoni besove Gospodnjim imenom samo zato što on nije spadao među njih. Iako se ne vidi da je on vodio sramotan, nepristojan ili grehovan život, niti da je bio neverujući čovek. Prvi razlog za takav Hristov odgovor jeste nepravilna pobuda koja je podstakla učenike na takvu „duhovnu revnost“. Takav odnos sa strane učenika javio se na osnovu njihovog samoljublja, što se očitovalo u obliku častoljubivosti koja nije želela da deli čast čudotvorstva ni sa kim drugim. Ipak, iako taj čovek i nije pripadao njihovom kružoku, on je čuda činio Hristovim imenom, utvrđivao je veru u Hrista. Stoga, prvo što je Gospod hteo da kaže svojim odgovorom jeste nedopustivost primese slavoljublja i častoljubivosti u odnosu i prema inovernima i prema onima koji imaju drugačije poglede, što sprečava međusobno razumevanje i uzrok je i svih crkvenih podela. Unošenje takvog plotskog elementa u ustrojavanje Hristove Crkve razlog je i beskonačnih svađa unutar Crkve. Osnovni greh u tim podelama je zaboravljanje zapovesti o ljubavi. Samoljubiva revnost, neprijateljstvo, zavist i mržnja prema onima koji misle drugačije, navodno u svrhu očuvanja čistog Hristovog učenja, dovodi do neprijateljstva i podele.

Naravno, u slučaju da neko propoveda krivu veru i odstupa od otačkog Predanja, te ako ni posle višekratnog bratskog i ljubaznog upozoravanja takav čovek ne želi da se odrekne od svoje zablude, od njega se, po apostolskoj zapovesti i kanonima svetih Otaca, treba odvojiti: „Čoveka jeretika po prvome i drugome savetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i greši; samoga sebe je osudio“ (Tit 3:10-11). Međutim, čovek iz Evanđelja koji nije hodio sa Apostolima za Hristom, nije ni hulio Gospoda i nije bio protiv Hristovih učenika. Dva poslednja uslova Gospod uzima kao osnov za svoj odgovor. Da je taj čovek hulio i bio protiv učenika i njihovog učenja, tj. da je ometao rad na propovedanju Evanđelja, odgovor bi bio drugačiji. I Gospod bi to isto, naravno, zabranio i složio se sa mnenjem učenika. Stoga je ono drugo što je Gospod imao u vidu to da je prema ljudima koji misle drugačije, ali ne hule Hrišćanstvo i ne idu protiv Crkve, moguća trpeljivost.

Ima, dakle, razlike između odnosa prema inovercima, prema bogobornim inovercima, prema braći koja imaju drugačije poglede, i prema onima koje su demoni toliko zaveli da su počeli da idu protiv otačkog Predanja. Ipak, vređanje nije znak ljubavi prema bližnjem. I ako veruješ drugačije, čemu vređanje? Zašto zadavati bol? Zar to iziskuje zakon Božiji? Pa on se sav ispunjava u jednoj rečenici: „Ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga“ (Rim 13:9). I zato „ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?“ (1.Jn 4:20) A ako ne ljubi Boga, nema mogućnosti da postane građanin Njegovog Carstva, u kojem su svi zakoni vladanja zasnovani na ljubavi.

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/oljubavi.html

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Можда је већ неко рекао ово што ћу и сам да кажем, јер не измишљам топлу воду, само закључујем:

Изван Цркве нема спасења, јер Црква је Тело Христово, а Бог Отац гледа овај свет кроз свога Сина. Зато, накаква утеха онима који кажу да су добри, али не иду у Цркву, не причешћују се са Христом. Ово конкретно говорим за наш народ који живи у једној православној земљи. Што се тиче оних који никада нису чули за Христа (а таквих је данас врло мало), оставио бих то суду Божијем. Иначе, то што тамо неко није чуо за Христа је наша кривица и питаће нас Господ зашто нисмо били свима све ,не би ли кога придобили за Њега. Ми смо продужене руке Господње. Наравно, ми имамо преча посла, да се свађамо око затворених и отворених двери, око гласних и тихих молитава и о осталим небитним стварима за наше спасење и за спасење ближњег. Опет и опет постављам само једно питање: Из којег разлога неко негира онога другог, каже да му жели смрт, због чега га мрзи? Драги моји, заиста, ако у свему томе нема љубави ништа смо и ништа... Покажимо да нам је стало до онога другог, да смо спремни да га саслушамо и ако не мисли као ми, да смо спремни да га волимо таквог какав је.

Мислим да нисам излетео из контекста и на крају бих поручио: Срби се сигурно неће спасити изван Цркве, јер ми смо позвани да будемо сведоци Истине. За остале, који нису хришћани, не знам. Надам се и верујем да ће и за њих Господ наћи начина да буду са Њим, али ја то не знам, Бог зна.