Univerzum je kompjuterska simulacija koju je stvorio Bog?

[grigorije22]

Naučnici
su decenijama predlagali da je univerzum poput „ogromnog mozga“, ali
sada fizičari kažu da je to na neki način istina. Prema novoj studiji
objavljenoj u „Naučnim izveštajima prirode“, univerzum raste na jednak
način na koji to čini mozak – uz električne izboje između ćelija mozga
koje preslikavaju oblik galaksija koje se šire.

Rezultat kompjuterske simulacije ukazuje da je „dinamika prirodnog
rasta“ (način na koji ćelije evoluiraju) jednaka za razne vrste mreža,
bez obzira da li je reč o Internetu,
ljudskom mozgu ili univerzumu u celini. Koautor studije, Dmitri
Krioukov s kalifornijskog univerziteta San Diego, kaže da iako se čini
da su ovi sistemi vrlo različiti, oni su se razvili na vrlo slične
načine.

Rezultat svega jeste taj da univerzum zaista raste poput džinovskog mozga.
No, Krioukov kaže da ova studija pokreće pitanja o tome kako univerzum
funkcioniše. „Za fizičara to predstavlja neposredni signal da postoje
neka nerazumevanja o tome na koji način deluje priroda“, rekao je.

Simulacija koju je stvorio tim naučnika prikazuje vrlo rani život
univerzuma, nedugo nakon Velikog praska i to prikazivanjem kako su se
kvantne prostorno-vremenske jedinice manje od subatomskih čestica
međusobno „umrežile“ kako je univerzum rastao. Otkrili su da je
simulacija prikazivala i razvoj drugih mreža. Neke poveznice među
sličnim čvorištima su rezultovale ograničenim rastom dok su se ostale
ponašale kao raskrsnice za mnoge različite veze.

Na primer, neke su veze ograničene i slične (kao kada sportski fan
posećuje sportske veb stranice), a neke su veće i povezane sa mnogim
drugim delovima mreže (poput npr Googlea ili Yahooa). Ali to ne znači da
univerzum „misli“ nego da postoje dodatne sličnosti između vrlo malenog
i vrlo velikog nego što se to na prvi pogled čini.

No, kada je reč o načinu na koji naš univerzum funkcioniše, u
poslednje se vreme digla velika prašina zbog novosti o studiji koja
statistički podupire ideju o tome da je naš poznati univerzum u stvari
velika kompjuterska stimulacija. Reč je o glavnostrujaškoj nauci, a sama ideja možda i nije tako šašava kao što se to na prvi pogled čini.

Novo naučno istraživanje objavljeno u arXiv
čiji je koautor bio Silas Bane sa Univerziteta Bon, otkriva snažne
statističke dokaze o tome da je naša stvarnost u stvari velika
kompjuterska simulacija. Originalni tekst možete pronaći ovde, a mi ćemo sve ovo pokušati shvatiti na lakši način:

Računarski ekran ima konačan broj dostupnih piksela, što se naziva „rezolucija ekrana“
(kao na primer, 1920 × 1440, što znači da popreko postoji 1920 piksela,
a vertikalno 1440). Sve što vidite na vašem kompjuterskom ekranu mora
biti izvučeno i prikazano pomoću tih piksela i ništa što je manje od
jednog piksela ne može se prikazati. Na primer, ne možete na ekranu
povući vertikalnu liniju koja postoji između piksela koji su čvrsto
vezani uz rezoluciju ekrana. Sve što vidite na monitoru (kompjutersku
igricu, veb stranicu, video snimak…) je u osnovi preneseno u „rešetke“
piksela koji postoje u hardveru.

Hardver,
u stvari, ima teško ožičenu „granicu rezolucije“ koja definiše najmanju
veličinu bilo kog objekta koji se može prikazati na ekranu.

Sada, ako se odmaknemo i pogledamo stvarni svet u kojem živimo,
smatramo da onde ne postoje pikseli i da se lagano možemo kretati do
bilo kog mesta. Mi nismo digitalizovana bića, mi razmišljamo. U stvari,
mi smo analogna bića koja žive u fluidnom svetu bez piksela
kompjuterskog ekrana, je li tako?

Možda biste trebali ponovo razmisliti o tome jer je naša „stvarnost“
takođe pikselizovana, samo u mnogo finijoj rezoluciji. Istraživanje
sprovedeno u Bonu je otkrilo da nivo energije kosmičkih zraka „prsne“ u
„rezoluciju“ univerzuma u ​​kojem živimo. Sami zakoni elektromagnetskog
zračenja su ograničeni rezolucijom trodimenzionalne simulacije koju
nazivamo „univerzum“.

Postojanje ove konstrukcije, ako se dokaže, takođe dokazuje da je reč
o inteligentnom dizajnu, a to je rezultat ovog naučnog otkrića kojeg
većina naučnika odbija priznati. No, zaključak je neizbežan: ako je naš univerzum pažljivo stvorena simulacija, tada, po definiciji, mora postojati njena svrha, ali i stvoritelj.

Autori su svoj rad zaključili sledećim rečima: „Scenario brojčane
simulacije bi se mogao otkriti u raspodeli kosmičkih zraka najviše
energije koje izlažu stepen lomljenja rotacione simetrije koji odražava
strukturu temeljne rešetke.“ (Temeljna se rešetka odnosi na ono što smo
nazvali „rezolucija“ naše fizičke simulacije).

Za ovo postoje i dodatni dokazi, kao što je, na primer, Plankova konstanta,
što je dodatni dokaz da je fizički univerzum u kojem živimo kvantizovan
određenom rezolucijom. U stvari, čak se i svetlost ponaša na
kvantizovan način, zbog čega se „paketići svetlosti“ nazivaju kvantima.

Dakle, uz to što postoje sličnosti između vrlo malenog i vrlo velikog
i što se naš univerzum razvija na način na koji to čini i naš mozak,
vrlo maleno čini vrlo veliko, odnosno, sličnosti su vrlo snažne. Pa čak
je i naš DNK digitalan, a mi smo digitalizovana fizička bića prožeta
nematerijalnom svešću koja nadilazi fizičku simulaciju.

Shvatanje toga je poput uzimanja crvene tablete u filmu „Matriks“
nakon čega shvatamo da je svemir, za kojeg smo mislili da je stvaran, u
stvari samo kompjuterska simulacija. No, nakon što prihvatimo da živimo
u velikoj simulaciji, sledeće očigledno pitanje je: Ko ili šta ga je stvorilo?

Očiti
odgovor je: mi! Ne „mi“ kao ljudi koji žive na Zemlji, nego „mi“ kao
vrlo napredna civilizacija naizgled natprirodnih bića s neshvatljivo
moćnom tehnologijom. Kolektivno smo izgradili simulaciju, kaže teorija,
i tada pristali da selektivno ubacimo našu svest u simulaciju kako
bismo doživeli „iskustvo nalik ljudskom“ na ovoj planeti. No, to je samo
jedna od mogućnosti.

Drugi mogući odgovor je taj da ga je ON izgradio. Ko je on? On je Bog, naš stvoritelj.
On je svesnost koja doslovce ima moći poput Boga koji je sveprisutan i
svemoćan. On je stvorio naš univerzum (odnosno, dizajnirao ga je a
zatim pokrenuo simulaciju) dok pruža mehanizam za svest slobodne volje
kako bismo iznutra „probudili“ simulaciju u telima novorođenih bića.

Nakon smrti u simulaciji vaša svest napušta simulaciju i vraća se
svom izvoru koji je stvarna realnost koja nadilazi ovu. Zbog toga su
možda ljudi koji su iskusili preživljavanje smrti konstantno izveštavaju
o tome kao da je reč o „hiper stvarnosti“ za koju se čini da je „hiljadu puta stvarnija od života na Zemlji„.

Dakle, ako je naš univerzum stvoren svesno, tada mora postojati i
razlog za to. Čini se da je primarna svrha života u ovoj stvarnosti
doživljavanje ličnog rasta i učenje o tome kako prevazići zlo. To
objašnjava zbog čega se čini da smo svakoga dana okruženi raznim
oblicima zla. Utapamo se u zlu upravo zbog toga što su naše duše
odlučile da budu ovde i nauče kako ga pobediti. Na kraju našeg života na
Zemlji sudi nam se o našim postupcima. Iako se čini da smo ovde kako bi
smo se oduprli zlu, u tome uspeva samo nekolicina ljudi.

Uz svest vezanu uz ljudsko iskustvo u ovom svetu čini se
da je reč o univerzalnom ekvivalentu „bacanja u vatru“ borbe dobra
protiv zla. Kako bi stvari bile još teže, niko od nas ne poseduje
sećanje o tome zbog čega smo ovde i šta bismo trebali činiti.
Jednostavno se rodimo kao novorođenčad i to moramo shvatiti sami, a to
je često izazov kojem je potreban ceo život.

Dakle šta sve ovo znači u smislu načina na koji živite ovde na
Zemlji? Ukoliko verujete da je univerzum zaista jedna velika simulacija
koju je stvorila viša moćna sila, tada vas to tera da ponovo razmislite
o vašoj filozofiji o svrsi života. Neke osobe mogu reći da je to
savršen izgovor kako bismo se priklonili sebičnom hedonizmu i svoj ceo
život pretvorili u zabavnu paradu. No čini se da bi to bio pogrešan
zaključak posebno zato što to ignoriše važnost ličnog razvoja.

Ukoliko je ova nauka tačna, to bi značilo da je dokazala postojanje
stvoritelja (kao i inteligentnog dizajna), a to svakako nije bila njena
namera jer se čini da se moderna nauka protivi ideji inteligentnog
dizajna. Čak iako se ceo univerzum može pratiti unazad sve do teorije o
velikom prasku i inflaciji, još uvek ostaje večno pitanje o tome ko ili šta je pokrenulo Veliki prasak?

Ukoliko dobro pogledate zakone fizike, otkrićete da su takozvane
univerzalne konstante koje pogone temeljnu mehaniku i energiju našeg
univerzuma toliko zamršeno i precizno podešene da podupiru univerzum
koji dalje podupire biološki život. Promenite samo jednu od tih
konstanti i zvezde se neće formirati. Promenite bilo koju konstantu i
univerzum će se raspasti pre nego što se život formira na bilo kojoj
planeti.

Postoje barem šest fizičkih konstanti za koje se čini da
su vrlo delikatno podešene, izabrane ili na neki način „nameštene“ poput
kontrolne table univerzuma sa svojstvima i parametrima.

IZBOR JE NA VAMA.

 

 http://www.vestinet.rs/video-2/univerzum-je-kompjuterska-simulacija-koju-je-stvorio-bog

[Благовесник]

,,Nakon smrti u simulaciji vaša svest napušta simulaciju i vraća se

svom izvoru koji je stvarna realnost koja nadilazi ovu."

 

Nešto ovako je spominjao i Aquilo, je l´ da?