Ljudske potrebe

[after_silence]

Hijerarhija potreba

Ljudska potreba je stanje koje se javlja uskraćivanjem nekih osnovnih zadovoljenja. Ljudi imaju brojne i raznovrsne potrebe:  fizičke potrebe za hranom, vazduhom, vodom, odećom i stanom,  društvene potrebe za pripadanjem i lične potrebe za znanjem i samoizražavanjem.  Ljudske želje su žudnja za zadovoljenjem ljudskih potreba i oblikuju se pod uticajem kulture i ličnosti pojedinca.

Dok je ljudskih potreba malo, njihovih želja je mnogo. Ljudske želje se stalno oblikuju i menjaju pod uticajem društvenih snaga i institucija kao što su porodica, prijatelji, škola, crkva i druge organizacije.

Ljudi imaju ograničene osnovne potrebe (naprimer, hrana, stan) i uglavnom neograničene, brojne želje.

Abraham Maslov je nastojao da objasni zašto ljude podstiču određene potrebe u određeno vreme. Zašto jedna osoba ulaže dosta vremena i energije u ličnu sigurnost, a druga na stvaranje poštovanja kod drugih ljudi. Odgovor Maslova je da su ljudske potrebe hijerarhijski rangirane od najneodložnijih do najmanje bitnih. Potrebe razvrstane po važnosti su: 1. fiziološke potrebe, 2. potrebe za sigurnošću, 3. društvene potrebe (za pripadnošću), 4. potrebe za poštovanjem i 5. potrebe za samopotvrđivanjem

Ljudi nastoje da prvo zadovolje svoje najvažnije potrebe. Kada osoba uspe da zadovolji važnu potrebu, ta potreba prestaje da bude aktuelni motivator i osoba nastoji da zadovolji sledeću potrebu po važnosti. Naprimer, gladan čovek (potreba 1) neće biti zainteresovan za poslednja događanja u svetu umetnosti (potreba 5), niti kako ga drugi vide (potreba 3 ili 4), niti da li udiše čist vazduh (potreba 2). Ali, kada ima dovoljno hrane i vode, sledeće potrebe postaju aktuelne.

Maslovljeva teorija izdvaja pet osnovnih ljudskih potreba, koje se rangiraju po važnosti od najnižeg (biogenih) do najvišeg nivoa (psihogenih) potreba. Pojedinci nastoje da zadovolje potrebe na nižem nivou pre nego što se pojave potrebe na višem nivou. Kada se zadovolji potreba na nižem nivou, nastaje nova (i na višem nivou) potreba.

Po Maslovljevoj teoriji hijerarhije ljudskih potreba (Schiffman i Kanuk, 2000), prvi i osnovni nivo su fiziološke potrebe (za hranom, vodom, vazduhom, stanom i sl.). Prema Maslovu, fiziološke potrebe su dominantne dok se ne zadovolje. Tako, naprimer, za veoma gladnog čoveka ništa nije bitno kao hrana. Gladan čovek sanja hranu, seća se hrane, misli o hrani, percipira samo hranu i želi samo hranu. Građani u razvijenim zemljama su obično zadovoljili fiziološke potrebe i dominiraju potrebe na višim nivoima. U manje razvijenim i nerazvijenim zemljama, dominiraju fiziološke potrebe stanovništva za hranom, odećom, stanom.

Posle zadovoljenja potreba na prvom nivou, potrebe za sigurnošću i bezbednošću postaju pokretačka snaga ponašanja pojedinca. One obuhvataju red, stabilnost, sigurnost, zaštitu i kontrolu sopstvenog života i okruženja. Tako, naprimer, sigurnost znači da će pojedinac zadovoljavati potrebu za hranom, ne samo danas i sutra, već svakog dana. Štedni računi, polise osiguranja i obrazovanje su sredstva kojima pojedinci zadovoljavaju potrebu za bezbednošću. Ironično je da su, kao odgovor na potrebu za fizičkom sigurnošću, podstaknutu rastućom stopom kriminala devedesetih godina, kompanije za zaštitu osoba promovisale niz samoodbrambenih proizvoda (kao što su pištolji, telohranitelji i sl.).

Treći nivo Maslovljeve hijerarhije obuhvata društvene potrebe, kao što su ljubav, privrženost, prijateljstvo i pripadnost. S obzirom na važnost društvenih motiva, oglašivači proizvoda za ličnu negu često naglašavaju ovaj apel u svojim oglasima. Značaj pripadnosti grupi i uticaja grupa na ponašanje potrošača detaljnije se razmatra u sledećoj glavi (u okviru socioloških faktora).

Kada se zadovolje društvene potrebe, dolaze do izražaja egoističke potrebe (na četvrtom nivou Maslovljeve hijerarhije). One mogu da budu inicirane unutrašnjim ili spoljašnjim podsticajima. Egoističke potrebe inicirane unutrašnjim podsticajima odražavaju potrebe pojedinaca za samopoštovanjem, uspehom, nezavisnošću i ličnim zadovoljstvom dobro obavljenim poslom. Egoističke potrebe inicirane spoljašnjim podsticajima obuhvataju potrebe za ugledom, reputacijom, statusom, priznavanjem od drugih i sl. Želja za "držanjem koraka sa Petrovićima" odraz je egoističke potrebe inicirane spoljašnjim podsticajima.

Peti nivo Maslovljeve hijerarhije odnosi se na potrebe za samopotvrđivanjem (sopstveni razvoj i ostvarivanje). Ova potreba odražava želju pojedinca da ostvari maksimum na osnovu sopstvenih sposobnosti, ili izraženo Maslovljevim rečima: "Ono što čovek može da bude, on mora da bude" ("What a man can be, he must be").

Dakle, teorija hijerarhije potreba predstavlja hijerarhiju ljudskih potreba rangiranih na pet nivoa. Potreba višeg nivoa postaje pokretačka snaga ljudskog ponašanja kada se zadovolje potrebe nižeg nivoa. Prema ovoj teoriji, nezadovoljstvo (a ne zadovoljstvo) motiviše ponašanje.

Hijerarhija potreba je široko prihvaćena u brojnim društvenim disciplinama jer predstavlja motivacije brojnih ljudi u društvu. Pet nivoa hijerarhijski rangiranih potreba dovoljno je uopšteno da obuhvati brojne individualne potrebe. Međutim, neki kritičari ističu da je Maslovljev koncept suviše uopšten. Glavni problem je što ta teorija ne može da se empirijski testira; ne postoji način za precizno merenje koliko jedna potreba treba da bude zadovoljena da bi druga potreba postala aktuelna.

Uprkos kritikama, Maslovljeva hijerarhija je korisno sredstvo za shvatanje motivacija...

Koje su vase potrebe i kako ih vi rangirate?Sta vam u ovom trenutku nedostaje i da li mislite da je nacin zadovoljenja potreba nesto sto se podrazumeva, sto svi znamo?!

Da li postoje potrebe tj zelje, ali da niste sigurni kako da ostvarite tu potrebu, na koji nacin, da li je ona u skladu sa Bogom?!

Kako se ova teorija motivacije "uklapa" u Boziji promisao i Boziju volju, u nas zivot u Hristu?

Da li su po vama to odvojene stvari ili ne?

[konstantin]

Doibro je, nista od toga nemam 0913_sport

[Kaliopa]

Ova tema je veoma zanimljiva i duboka i baš mi je čudno da se njome niko još nije bavio.

Ja joj pristupam kao apsolutni laik u svim oblastima kojih se dotiče, ali probaću da dam svoj doprinos oživljavanju teme.

Jasno je da su nam svima svojstvene iste kategorije potreba, ali i da se one različito vrednuju i ispoljavaju. Ovo je između ostalog vezano za uslove odrastanja, usvojene ideale i stečene navike.

Većina ljudi verovatno ima prioritete slične onima koje je opisao Maslov. Međutim, koliko god fizičke potrebe bile primarne, nije se malo puta desilo da ih izuzetni pojedinci prenebregnu radi viših ciljeva.

Poznato je da su se mnogi umetnici i naučnici odricali nekih fizičkih potreba u potpunoj posvećenosti svom stvaralaštvu, koje se kao potreba u Maslovljevoj hijerarhiji nalazi na vrhu piramide.

Pod normalnim okolnostima, u svakodnevnim situacijama, logično je da ćemo prvo jesti i piti, a tek onda zadovoljavati složenije želje i potrebe. Međutim, mi u svakodnevnom životu sve ove potrebe osećamo u njihovoj prepletenosti i zajedničkom delovanju, tako da ne možemo jasno da ih podelimo po prioritetima i da ih posmatramo odvojene jedne od drugih, kao što to čini Maslov.

Ako to ipak učinimo i potrudimo se da budemo objektivni, verovatno ćemo naići na brojna pitanja o samima sebi. „Kako bih reagovao u toj i toj situaciji?“

Koliki broj nas je zaista imao tu nesreću da npr. mora da se odrekne samopoštovanja ili ljubavi radi osnovnih fizičkih potreba? Onaj ko se nije našao u toj dilemi teško da objektivno može da kaže kako bi postupio.

Ja mislim, na primer, da se nikada i ni pod kojim pritiskom ne bih odrekla samopoštovanja, ali činjenica je da svakog dana iz svake situacije u kojoj ranije nisam bila naučim ponešto novo o samoj sebi.

Ne znam kako je to umirati od gladi ni kako bi to uticalo na moju svest.

Po mom mišljenju, individualnost svakog pojedinca i svake nove situacije ne dovodi u pitanje Maslovljevu teoriju. Sviđa mi se Maslovljev pristup i način analize. Teorija mora biti uopštena. Jasno je da psihologija nije fizika i da se u svakoj teoriji mora imati u vidu specifičnost svake individue.

Što se tiče ove teorije i hrišćanstva...

Čovek jeste i fizičko biće, da bi opstao mora nahraniti svoje telo.

Naravno, život u Hristu znači stavljati dušu i duhovne potrebe u prvi plan, pa samim tim i jeste zadatak čoveka da se donekle bori protiv svoje telesne prirode. Ali mislim da se ovo tiče njegovih telesnih prohteva i želja više nego potreba.

Čovek mora da nauči da razlikuje šta je potreba, a šta luksuz... Kada je gladan, a kada hranu uzima radi čistog užitka...

Ali suviše je ovo složena tema da bih se ja sama ovde bavila njome (a i ko bi me trpeo :smiley:), pa ako neko hoće, neka se pridruži.

[after_silence]

1406_love

Hristos se rodi 0442_feel

Ja ovaj bila na odmoru, eto me jopet 8084.gif

Bas mi se svidelo kako si opisala sve, eh, tu je negde i Lazarica, ona ume mnogo bolje od mene.

Sada je pomalo kasno, a sutra po mnogo treba raniti, nego da nastavim tvoje misli.

Slazem se, Maslov je sve to lepo uopstio i kao pri svakom uopstavanju dosta toga se izgubilo, dosta toga se valjda podrazumeva, ali nazalost ne podrazumevamo svi isto.

Skala potreba nam se menja i sa godinama i sa raznim okolnostima jednog istog coveka.

Upravo to preobrazavanje potreba o kojem govoris je valjda ono cemu svi mi tezimo.

Nekada to ide nesvesno, "u zanosu" zaboravimo jesti, "opijeni" nekim radom, koliko puta u nekom stvaranju docekamo jutro i ne primetimo da smo prebdeli, kao sto majka bdi nad detetom i ne oseti umor...

Ali mene bi eto zanimalo da li mi mozemo "svesno" sto bi rekli slovesno raditi na tome da jednostavno preobrazimo u Bogu svoje potrebe.

Da, da damo telu ono sto zeli, ne da ocekujemo da se te potrebe uniste, nestanu ili da ignorisemo ono ko mi jesmo, a to je covek, nego da te potrebe preobrazimo.

Kao sto mozemo da zloupotrebimo potrebu, da li mozemo i da je preobrazimo da ne vlada ona nama nego mi sobom?

Slozicu se, pitalica sta bi bilo kad bi bilo ima puno.

Moje neko iskustvo je da je sve moguce, ali bukvalno sve.

Desavalo mi se da gladujem, desavalo mi se da budem u krajnjem odricanju, ali i u onoj drugoj krajnosti zloupotreba potreba.

U tim momentima ekstrema uvek sam otkrivala mnogo toga o sebi, a pre svega da je coveku u Bogu sve moguce, da "ponisti" sve zakone fizike i hemije, medicine, koje li vec sve ne nauke, a i suprotno, da se unisti, a da potpuno toga nije svestan.

[Kaliopa]

:cheesy2: se rodi!

Ali mene bi eto zanimalo da li mi mozemo "svesno" sto bi rekli slovesno raditi na tome da jednostavno preobrazimo u Bogu svoje potrebe.

Bojim se da ?u u pokušaju da odgovorim na ovo skrenuti sa teme Maslova...

Ideja menjanja sebe prema onome što znamo da bi trebalo da budemo - ideja koja, naravno, nije neispravna, a ?ije je ostvarenje jedna od najtežih ?ovekovih borbi protiv sebe i onoga u sebi što nismo izabrali - mene uvek podseti na pojam lepe duše (schöne Seele), koju su lepo predstavili Šiler i Gete, a ?ija ideja datira još iz anti?ke Gr?ke, od Platona.

Ideja lepe duše prestavlja tip karaktera kod kog su sklonosti i etika u apsolutnoj harmoniji, tip li?nosti koji je u skladu sa prirodom, kod kog vlada prirodna pomirenost izme?u dužnosti i sklonosti, razuma i ose?ajnosti.

Ako bismo ovaj pojam primenili u našoj temi, lepa duša bi bila ona osoba koja je po svojoj prirodi onakva kakvi se mi u Crkvi trudimo da budemo.

Da li ?ovek zaista može biti po prirodi takav?

?udna je ljudska psiha i sukob izme?u svesnog i nesvesnog, a naše potrebe se kriju u nesvesnom delu li?nosti, koji razumom opažamo ali vrlo teško na njega možemo da uti?emo.

?ini mi se da borba protiv sebe, u?enje da ose?amo ono što bi trebalo da ose?amo, nikad ne može sasvim da se ispuni i da predstavlja ve?itu borbu i napor, ako ne nosimo tu harmoniju ve? u sebi.

[after_silence]

Kaliopa, oprosti, sada je kasno i ne mogu misliti...

Samo mi je jedna tvoja recenica dala "inspiraciju" koju ne bih htela ostaviti za sutra.

Kad kazem menjanje sebe, bas ne mislim na neki plan, na skup nekih osobina ili pozeljnih karakteristika koji treba dostici ili koji su moralno il kako vec podobni.

Bas u tome mislim da je trik, Gospod jeste Onaj koji stvara, ali mi ne znamo koga On od nas hoce da stvori, ne znamo krajnji rezultat procesa, zato je i potrebno poverenje...

Da, postoji nesto sto je forma, za sta znamo da je siguran put, da je nesto sto je zakon i cega se treba drzati ali tek onda ulazimo u prostor slobode, prostor bezgranican i neverovatan...

Setim se Svetog Jovana Kronstanrskog sada prvo, pa on je primer da ne moramo zadovoljiti potrebu za snom, ni zelje o kojima ti pricas, ne, ne moramo ih zadovoljiti, ako Bog tako zeli i ako je to Boga radi, ali ako nije, ako je to nasa volja, sujeta, nasa zelja da pokazemo kakvi smo pravoslavci onda cemo pasti i cini mi se vise pribliziti sizofreni upravo zbog tog raskoraka izmedju zelja i realnosti.

Ja sam vise za taj kreativni odnos s Bogom u kom mi pojma nemamo gde cemo zavrsiti i to prepustamo Njemu, a mi samo zelimo da taj odnos izmedju nas raste i razvija se i prozimamo se sve vise i vise...

Pisi...

Nisam eto nikad cula za lepe duse spavanje1

[Kaliopa]

Nisam ni ja mislila na plan, niti da treba celu li?nost transformisati u ono što mislimo da je Bogu ugodno.

Mislila sam na neke stvari, koje se ti?u naših potreba i želja, koje znamo da bi trebalo da ose?amo, mada to ne ?inimo.

Na primer, nova si u crkvi, veruješ, ali ?ula si da treba redovno i?i na liturgiju. Ti probaš, ali ne razumeš najbolje šta sveštenik govori, ne možeš da se koncentrišeš, nije ti baš zanimljivo. Ipak, znaš da je to ono što treba da radiš i htela bi da nau?iš sebe da to razumeš i voliš. Da ti redovno u?estvovanje na liturgiji bude potreba.

Ili: znaš da je hriš?anski voleti svoje neprijatelje, ali ti je teško da to razumeš i osetiš. Opet moraš da radiš na sebi, da tu ljubav iskreno osetiš.

Sigurno znaš neke ljude za koje bi ti želela da su više u Crkvi, ali oni "ne ose?aju potrebu" za time. Da možeš, verovatno bi ih nau?ila kako da tu potrebu osete.

Mislila sam na takve stvari, jer sam se njih setila kada si ti pomenula da radimo na tome da preobrazimo u Bogu svoje potrebe.

Neki ljudi su po svojoj prirodi bliskiji hriš?anskim idealima, a neki ih ose?aju, ali moraju celog života mnogo više da rade na sebi (neki tre?i, pak, prosto nikada "ne osete potrebu" da bilo šta u sebi menjaju).

Setim se Svetog Jovana Kronstanrskog sada prvo, pa on je primer da ne moramo zadovoljiti potrebu za snom,

Ja sam o?igledno imala u vidu neke svakodnevnije ljude i okolnosti.

Izgleda da nemamo iste asocijacije (s tim što je ovde moja greška, jer si ti otvorila temu :smiley:).

Ja mislim da mi koji smo u svetu ne bi trebalo da se po idealima, potrebama i na?inu života poistove?ujemo sa monasima i svetiteljima.

San je telu realno potreban. To što je svetiteljima mogu?e da u velikoj molitvi ne ose?aju neke fizi?ke potrebe ne zna?i da i mi treba te potrebe da zaboravimo. (Mada mislim da nije ni svima dato da to mogu.)

Mi koji smo u svetu moramo da živimo u njemu, imamo svoje svetovne obaveze i zadatke, koje bismo teško mogli da ispunimo ako bismo se osnovnih fizi?kih potreba odrekli.

Osim toga, ja, iskreno, ne vidim razlog da ne ose?amo potrebu za snom, kad lepo možemo da živimo bogougodnim životom i sa ovom potrebom.

Na kraju krajeva, mi živimo u svetu, ?esto u velikom gradu, gde je zbog brojnih iskušenja teško i samo postiti, a to nam je mnogo osnovnije i potrebnije od monaških podviga.

[after_silence]

Da, mi smo posle od malko drugacijeg definisanja potreba odnosno podrazumevamo razlicite stvari...

Svidjaju mi se tvoji primeri, bas je lepo misliti uopste o tome, ja sam odvikla skroz na skroz trening

Nekako sam vremenom naucila da je Gospod taj koji stvara sve moje potrebe i stavlja ih u prvi plan kad i kako je potrebno.

Ne razmisljam cak oko toga, znam da ce biti jednog dana kada to bude trebalo.

Da, krivo mi je i tesko kada neko ko mi je drag ne oseca potrebu da ode u crkvu, kada ja ne osecam potrebu da budem bolja itd ali sam nekako sigurna da cu osetiti kada za to dodje vreme.

Ne znam kako da drugacije objasnim, jednostavno sve dodje na svoje.

Sto ono kazu kada bude trebalo dobicemo priziv i superiska.

Do tada, pa da dajemo sve od sebe.

Nekada to sve od sebe znaci da ma koliko se osecala lose ima da odem u crkvu "na silu", nekada to sve od sebe znaci da stanem pred ikonu i cutim, nekada to znaci da se prekrstim, da se "trgnem" i ucinim ono malo sto je do mene.

Vreme me je naucilo da molitva cini cuda i strpljenje, da niko ne dolazi Sinu do kroz oca odnosno da niko ni ne moze osetiti potrebu za Bogom, za Liturgijom, za molitvom, postom, bilo cim ako ga Bog ne "pozove", ne da mu tu zelju...

Nisam mislila da treba da se poistovetimo sa Svetim Jovanom i da ne spavamo, cak ni da ne zelimo da ne spavamo, nego sam ga upotrebila kao ektreman primer, da i ono sto nam se cini prosto "nemoguce" bude sasvim moguce.

Ja sam vise za imitiranje njegovih motiva, da se svako od nas zapita "a zasto bi uopste nekome palo na pamet da pozeli da ne spava?sta se iza toga krije" i da potrazimo svako za sebe odgovor na to pitanje...

On je bio primer za "nemoguce" i za to da bez Boga ne mozemo nista, da je jako bitno "zasto", jer zaista mislim da ako bi neko uzeo i samo prekopirao to sta su Sveti radili, a ne zasto, onda bi u najblazem dobio sizofreniju i posecivali bismo ga u Lazi.

[Kaliopa]

Pretpostavljam da sama potreba ponekad preduhitri jasnu svest o potrebnosti potrebe. Ali ako se prvo javi racionalna svest, ona probudi savest, a ona savest pokušava da probudi to osećanje. To je onda često dugotrajna borba...

Slažem se sa tobom da je dar i privilegija želeti biti sa Bogom, ali ipak mislim da Bog zove sve. Ako ateista počne da veruje, ne mislim da ga je Bog odjednom pozvao, nego da je on odjednom počeo da Ga čuje.

Imaš li ti ideju zašto Sv. Jovan nije spavao?

Koju potrebu misliš da bi možda trebalo da možemo da ukinemo?

[after_silence]

Uh, mnogo pitanja, a ja malo znanja imam.

Slazem se potpuno sa tobom, pa da Bog ne zove sve ne bih ni ja ovde gde sam bila, a nisam ni na pocetku crvenilo

Ne delim ljude na "gresnike" i "pravednike", ali kao i svi imam neku svoju podelu ljudi nazalost.

Eto to je neka potreba koju bih zaista volela kod sebe da "ukinem", da pustim Gospoda da me preobrazi.

Da ne moram sve da stavljam u kalupe, jer ma koliko siroki ipak su samo ljudski i ograniceni i smrtni, i neke potrebe koje su meni intimne i o kojima ne bih ovako jer ne biste razumeli i da ih iskazem.

Da nemam potrebu za "dalje" i za "vise", nego da naucim da sve primam sa zahvalnoscu i da mi dobro bude gde god bude moje mesto...

Kao i za Svetog Jovana, svaki put kad mislim o  njemu vidim ga drugacije, valjda kao i uvek spram svog stanja posmatram i druge...

Sada ne mogu da ga sagledam, sada je misao koja mi je "tu", je da je odnos nesto vaznije od konkretne projave tog odnosa i ne bih volela da izgubim nego da samo unapredjujem svoj odnos sa Gospodom ma kakve konkretne oblike zauzimao, da li to znacilo da necu spavati do kraja zivota ili da cu svoju leptu dati na neki drugi nacin, ali znam da nije na meni da mozgam, kao sto ne mislim da je on mozgao "e aj eci peci pec da vidim sta da cinim, ju vidis bas bih mogao da ne spavam do kraja zivota"...