Једно онтолошко тумачење Песме над песмама (Еденизам Михаила Епштејна)

[Guest]

Савремена читања Писма

    
    

Једно онтолошко тумачење Песме над песмама (Еденизам Михаила Епштејна)

            Аутор: Благоје Пантелић,
        Број 1099-1100, Рубрика Библијске теме
        

        
        
        
         „Песма над песмама је једна од најмоћнијих прослава љубави икада написаних.“
Ален Бадју
„Сви су списи свети, али је Песма над песмама најсветија.“
Рабин Акиба

Песма над песмама је, да се грубо изразим, најконтроверзнија књига Светога Писма. (Умало да изустим да је најскандалознија, али сам се на време зауставио.) То је једина библијска књига у којој се о Богу уопште не говори (чак му се ни име не спомиње, сем, додуше, на једном месту где се узгред помиње „пламен Божији“), те њене странице прсти хришћана нису радо додиривали, а и када се покојем то и догоди (јер је то ипак Свето Писмо, а Свето Писмо ваља читати), након сваке следеће реченице капцима би он брзо скривао поглед и трудио се да прочитано што пре заборави.

Устројитељи богослужбеног живота, рецимо, за њу нису хтели ни да чују. Вероватно су мислили да је са њом све у реду, чим се нашла ту где се нашла, али ипак нису хтели да ризикују и једноставно су је држали подаље од својих певница. Међутим, теолози су чудан сој, воле да се играју са светињом... Тако да су ипак одлучили да се оне странице Светог Писма на којима се налази тај исувише „световни“ текст ипак не чупају. „Нека остане!“, гласила је њихова пресуда, после доста већања. Неки су се сигурно надали да многи у том мноштву најразноврснијих списа њу неће ни приметити. Али преварили су се. Њихова нада била је узалудна. Прича о љубави не дâ се сакрити. И шта сад, за име Божије, чинити с тим текстом? Како га интерпретирати, а остати то што јеси, тј. бити то што требаш бити. Да не околишам, како остати правоверан и сматрати Песму над песмама делом Светога Писма?

Вешти Александријци били су спремни за овај изазов. Одмах су употребили своје старо оружје – алегорију. Није све онако како изгледа, није мудри Соломон мислио само оно што је написао. Та, како мислите, исувише људска књига уопште није таква. Њен
писац имао је нешто друго у виду, нешто много узвишеније... О љубави Јахвеа и Његовог Изабраног народа он збори. Трезвени Антиохијци пак нису околишали, одмах су ризиковали. Не, нема преносног значења, све је онако како је написано. Једноставно, реч је о једној похвали љубави мушкарца и жене. Закључак који се одмах намеће је следећи: алегоријско тумачење Песме над песмама легализује њен боравак унутар корица Свете Књиге, даје јој религијску легитимацију. Буквално читање Песме над
песмама ситуира је у један чисто световни контекст, тако да она представља својеврсни профани предах приликом кретања кроз сакрални текст.

Када је до истог закључка дошао и један значајан савремени читач разноврсних текстова учинило му се да је чак могуће и „нерелигиозно“ тумачење Песме над песмама упоредо са „религиозним“, тако што би се тексту приступило без александријских, односно антиохијских предрасуда. Говорио је, штавише, да без тог ерминевтичког безобразлука, који он назива онтолошким тумачењем, није ни могуће разумети га онако како би га требало разумети. Да, да, он сматра да и буквалним тумачењем
те љубавне (не знам шта ми је данас, хтедох да кажем еротске, али устукнух у последњи час) песме, али у онтолошком контексту, она не губи на својој религиозности. Напротив, њу је једино у тој оптици могуће тачно ишчитати.

Нећу вас држати у неизвесности, његово име је Михаил Епштејн, илити Михаил Наумович Эпштейн. Ево како је он прочитао
Песму над песмама.

Пре него што је успостављен пакао, живот на земљи је био, је ли, рајски; мушкарац и жена живели су у Едену, у оном врту у коме је расло дрво живота и у коме су двоје (да, за сваки случај, опет нагласим – мушко и женско) волевши се постојали као једна
телесност. Е баш о томе, о тој љубави која од двоје чини једно, говори Соломон (доказано је, ваљда, да он није аутор, али ћу ја, у недостатку другог имена, његово користити за ословљавање писца) у Песми над песмама. О ономе, дакле, што је претходило паду, и паклу који називамо историјом човечанства.

Епштејн је један од оних читача књига којима ништа не промиче, па је тако приметио да се Песма над песмама налази у самом центру Библије, тачно између Постања и Откривења, између приче о почетку и приче о крају света. Зашто? – Да би подсетила палог човека ко је он доиста, одакле је кренуо, тј. шта је изгубио, и чему треба да се нада на путу којим сада ходи... Да га подсети да је љубав његов άρχή, али и његов τέλος, да је била принцип његове егзистенције у првобитном рају и да ће то исто бити у будућем Царству Божијем.

Кажем, Епштејну док чита ништа не промиче. Тако је он ухватио и ону закономерност у структури Старога Завета по којој редослед књига није произвољан. Стога, и то да Књига о Јову непосредно претходи Песми надпесмама није случајност. Ево и зашто. На питање шта је то добро, а шта зло, зашто праведник страда, а не страда онај ко је неправедан, Бог (у Књизи о Јову) одговара на један помало чудан начин. Наиме, не помињући ни добро ни зло, Он говори о величанственој творевини подареној човеку, животу у прекрасној васиони, говори о мору, снегу, животињама итд. Проблем је пребачен у сферу естетског, тј. чулног. Одговор на питање о греху и неправедном моралном поретку у свету састоји се у величању красота свега створеног. Епштејн примећује да је приповедање о стварању прекрасног света и суноврату тог истог света првородним грехом, које је описано у првој глави Књиге Постања у Књизи о Јову приказано је пак обратним путем. Књига о Јову је, у ствари, одраз у огледалу приказана приповест из прве главе Постања. Поента Божијег одговора Јову јесте у томе да је неопходно вратити се од дрвета познања добра и зла до дрвету живота. Јер се икарски суноврат догодио кретањем од дрвета живота ка дрвету познања добра и зла, а да је повратак Богу једино могућ супротним путем – повратком ка дрвету живота. Одговор Бога Јову, дакле, враћа нас
на почетак приче о стварању света, на прву главу Постања, док у Песми над песмама сусрећемо приповест о животу у Еденском врту која је описана у другој глави Постања, и управо зато, како проницљиво запажа Епштејн, Књига о Јову претходи Песми над песмама; тај прелаз са космоса (прва глава Постања) на Еден (друга глава Постања), од могућих и недостижних стихија ка врту, представља и прелазак са Књиге о Јову на Песму над песмама. У првој књизи је свет узвишен и недостижан, а Бог бесконачно
удаљен од човека, док се у другој човек појављује у врту који је за њега припремљен, како би се вечно радовао и безусловно уживао.

Еден је врхунац стварања света... У врту се, како нас извештава Постање, живот одвијао тако да је човек господарио над свиме, уживао у плодовима којих је било у изобиљу, док је пуноћа човекове егзистенције била у телесном јединству са женом. Љубав органски везује човека и жену и њихово постојање чини рајским. Стога у врту све погодује тој љубави. Соломон у Песми над песмама описује управо такав врт („повратни Еден“). У њему за човека нема оног мукотрпног рада „у зноју лица“ његовог, нема
проклетства, већ природа своје плодове и сласти (од смирне, меда, вина, млека до пријатног ветра, предивних мириса, итд.) приноси заљубљенима. Тамо љубав управља не само човеком, него и читавом васионом. Зато је све дар љубавницима. Све је у том врту у функцији љубави мушкарца и жене.

У врту у коме је љубав везивно ткиво свега не постоје поделе на живо и неживо, а бесмислено је и помишљати на постојање нечег унутрашњег и нечег спољашњег. Тамо је све Једно... један Организам, једно Тело. Буквално све. И биљни и животињски свет прелази у телесност двоје који се воле. Врт није ништа друго до бесконачно тело љубави. Оно, дакле, не само да укључује љубавнике, већ и читав свет, који је сједињен и запечаћен љубављу. У том надилажењу разлике између субјекта и објекта
јесте „рајскост раја“.

У тексту Песме над песмама, стога, долази до „прожимања“ ликова и природе која их окружује (тј. прелаза портрета у пејзаж), долази до стварања лика раја у коме је стање заљубљених нераскидиво везано за плодност природног света. Рај је пуноћа сваког јестаствовања бића, као вољеног и оног који воли, и највиши степен сваког својства, зато Михаил Епштејн закључује да на језику „рајописца“ исто значење имају нпр. осећање надахнућа вољеног и испијање сока црвених јабука. На основу тога он говори о „еденизму“ као суштинској карактеристици структуре Песме над песмама.

Љубав, ваљда је то до сада већ јасно, није само заљубљеност мушкарца и жене, него свеукупност постојања твари, те и једина оптика у којој је могуће адекватно сагледавати свет и односити се према њему, тј. учествовати (бити) у њему. Зато не изненађује то да у Песми над песмама нема говора о добру и злу, да нема уопште моралних категорија. Живот у (повраћеном) Едену, о
коме говори Соломон, јесте апсолутно чист... то је живљење људи у рајском врту без потребе за плодом дрвета познања добра и зла.

Откривање љубавног стања света у Песми над песмама, тј. опис света у његовом савршеном стању, не дозвољава алегоријско тумачење, јер алегорија увек подразумева дуализам. А у Песми над песмама нема ни говора о палом свету, о греху, итд., него искључиво љубавном, тј. савршеном начину бивствовања свега. Љубав, дакле, представља онтологију света, и ни у ком случају није могуће тумачити је као некакву алегорију божанске љубави. Устројавање света могуће је само љубављу у којој је човек „сједињен са самим собом, у својој мушкој или женској половини, односно сједињен је са устројством света, који му се у изобиљу даје“.

Свет, и то треба посебно нагласити, није датост, већ процес – љубавни однос људи у који је укључена читава природа. Стога, Песму над песмама није могуће интерпретирати алегоријски или буквално, а да се при томе она не обесмисли, већ њу увек треба тумачити онтолошки. Све описано у њој има онтолошки значај (сваки детаљ открива рајско стање ствари), то нису
метафоре које се пореде, него, како умесно примећује Епштејн, метаболе које показују како једно представља део другог, присуствује у другом. У томе је суштина онтолошке методе љубави коју Епштејн назива „еденизмом“.

Еденистичка егзегетска метода љубав не третира као субјективно осећање, него као својство самог света, као оно што свет чини рајем. Зато је то тумачење окарактерисано као „онтолошко“. Љубав као емоција, спознаја (еротски однос супружника) итд. представља декаденцију истинске љубави која конституише биће, и таква љубав је у ствари постеденска. У складу са наведеном поделом, може се закључити да је у Песми над песмама реч о повратку са постеденске на еденску љубав. Првородни грех чисти љубав од онтолошког смисла, али је не уништава до краја, већ се она пројављује у наведеним облицима – емоције, однос супружника итд.; постеденска љубав је, са једне стране, декаденција истинске љубави, али, са друге, и пут (µέθοδος) поновног задобијања изгубљеног раја. Соломон у ствари жели да нагласи то стицање истинске, апсолутне, илити рајске љубави; тај премудри Љубавник пева о поновном враћању под крошњу дрвета живота и убирању његових плодова.

Треба, на крају, подвући да разлика између рајског врта из Постања и Песме над песмама јесте у томе што се догодила смрт. Отуда та веома интензивна динамика (чак, можда, и стрепња) између заљубљених из које се рађа, како је Епштејн назива, „поетика дозивања“. Човек у Едену (описаном у Постању), да тако кажем, релаксирано убира плодове са дрвета живота, док у повратном Едену (описаном у Песми над песмама) он има свест о преживљеној трауми. Зато је било неопходно нагласити: „љубав је јака као смрт“ (Пнп. 8, 6).

Додао бих на самом крају да потврду аутентичности Епштејнове доиста генијалне интерпретације Песме над песмама, која је методолошки одређена онтологијом љубави, можемо наћи у Химни љубави апостола Павла, у којој недостатак љубави представља испражњеност бића, такорећи онтолошку тaштину: „ако љубави немам ништа сам“.

Извор: Православље

[Снежана]

Одлична емисија,и феноменално тумачење "Песме над песмама", топло  препоручујем свима.