Еванђелска блаженства

[Ignjatije]

УВОД

 

Живот је бол, живот је мука, живот је горчина, - то осећа сваки човек, све док је иоле човек. Откуда то? Отуда што човек увек доживљује живот, помешан са грехом и смрћу. А грех и смрт и јесу једина права горчина, и мука, и бол у човечанском свету. Њихово присуство и учешће у људском животу и чини да људи осећају живот као проклетство. Од тог осећања и сазнања човек се не може спасти све док се не спасе од греха и смрти. А зар је то могуће? Да, могуће је, одговара Божански Спаситељ кроз своје учење о Блаженствима. Ко оствари ово учење, доживљује живот као блаженство. Јер је циљ Спаситељевог учења о Блаженствима, научити људе да живот осете и доживе као блаженство. Живот је проклетство све док се доживљује грехом и смрћу, тј. док се доживљује као ђаволска стварност, јер иза греха и смрти увек стоји њихов творац и отац: ђаво. Али, живот постаје блаженство, чим почне да се доживљује као божански дар, божанска стварност, као божанска радост. А то бива када човек живи божанским врлинама, божанским истинама, о којима Спаситељ говори у Блаженствима. Оствариване, оне потискују из човека грех и смрт, и све што је греховно и смртно, а зацарују врлину и бесмртност, и све што је врлинско и бесмртно. Свака од тих врлина, од тих истина, посебно, и све скупа, чине да човек, у већој или мањој мери, доживљује живот као блаженство; но и сваки грех посебно, и сви скупа, чине да човек, опет у већој или мањој мери, доживљује живот као муку, као горчину, као проклетство. Испуњујући ма коју заповест из Блаженства, човек доживљује себе као божанску стварност, као божанску радост. Тек тада човек стварно осети и сазна да је блаженство - бити човек. То блаженство почиње овде на земљи, да се никад више не заврши. Јер блаженство, о коме Господ говори у својим Блаженствима, није нека далека небеска стварност, до које ће хришћанин доћи тек кад кроз капију смрти душом пређе у онај свет. Не, оно почиње овде, на земљи, као небеска стварност, и продужује се затим бесмртно и вечно у самом Небеском царству, где Тросунчани Господ царује и влада. Јер је Он крајњи циљ свих божанских врлина и истина, Он - у коме је свако блаженство, и само блаженство над блаженствима: Свеблаженство (ср. 1 Тм. 6, 15).

Свети философ, Григорије Ниски пише: Јаков је у једном виђењу видео лествице које су се пружале од земље до неба, а на врху њиховом - Бога. Он је тиме, можда, на загонетан начин научен ономе чему нас уче Блаженства, која нас путем узвишених мисли непрестано уздижу Богу. Јер, држим, да је и патријарху Јакову у виду лествица представљен добродетељни живот, живот у врлинама, да би и сам дознао, и осталима предао ово: до Бога се може уздићи човек само ако стално гледа горе и непрекидно жели оно најузвишеније, па стога не воли да се зауставља на ономе што је већ постигао, него сматра за свој губитак ако не стреми ономе што је још више. Тако и висина Блаженстава једнога пред другим припрема нас томе, да нас приближи самоме Богу, који је истински блажен и стоји на врху сваког блаженства. Нема сумње, као што се мудроме приближујемо мудрошћу, и чистоме чистотом, тако се и Блаженоме приближујемо путем блаженстава, јер је блаженство оно што је у правом смислу својствено Богу. То је разлог што Јаков каже да на врху такве лествице стајаше Бог (1 Мојс. 22, 13). Отуда учешће у блаженствима није друго до општење са Божанством, коме нас Господ Христос уздиже оним што говори у Блаженствима.[1]

Шта је то што сачињава сам појам: блаженство? Блаженство, вели Свети Григорије Ниски, обухвата све добро које не оскудева ни у чему што је сагласно са добром жељом. Али појам о блаженству постаће јаснији ако га упоредимо са оним што му је супротно. Ознака је блаженства - непрекидна и потпуна радост која долази од врлине. А супротно блаженству је стање беде. Стога је беда - кидање себе у горким и јадним патњама. Отуда је у истини свеблажено само Божанство: јер ма како Га ми замишљали, блаженство је - чисти живот, неисказано и несхватљиво благо, неизразива лепота, изворна благодат, премудрост и сила, истинита светлост, извор сваке доброте, врховна власт; једина мила, неизменљива, непрекидна радост; вечно весеље, о коме ако неко и каже све што може, још није казао ништа како треба. Пошто је Бог створио човека по лику свом (1 Мојс. 1, 27), онда се на другом месту може назвати блаженим човек због удела у истинском блаженству. Људска природа, пошто је обличје преузвишеног Блаженства, и сама се одликује добром лепотом, када на себи показује црте тог блаженства. Али пошто је греховна прљавштина обезобличила лепоту лика, то је дошао Онај који нас умива својом живом водом што тече у живот вечни (Јн. 4, 14), да би се у нама, када одбацимо гадост греха, опет обновио блажени лик.[2]

 

 

[Ignjatije]

"БЛАЖЕНИ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО..."

 

Своју Беседу на Гори, у којој излаже вечне, и стога увек нове, божанске истине, Спаситељ држи на гори. Погледај, вели Свети Златоуст, како
је Христос био далеко од славољубља и гордости. Он није водио за собом
народ, него када је требало да исцељује, Он је сам ишао свуда,
посећујући градове и села. А када се скупило много народа, Он седе на
једном месту и то не у граду, не ни на сред трга, него на гори, - учећи
нас тиме да ништа не чинимо из славољубља, да се удаљујемо од вреве,
нарочито када треба философирати и размишљати о важним питањима. Када је
сео, приступили су Му ученици. Видиш ли како они напредују у врлини, и
како су брзо постали бољи? Народ је мотрио на чуда, а ученици су желели
да већ чују нешто узвишено и велико. То је п побудило Христа да почне
проповед. Он је не само исцељивао тела, него је и душе лечио: час је
чинио једно, час друго. Том бригом, како о души тако и о телу, Он
затвара бестидна уста јеретика, показујући тиме да је Он виновник
свеколиког живота. Тако је поступио и сада. Еванђелист каже: Отворивиш уста своја, учаше их. Зашто је ово додано: отворивши уста своја? Да
бисмо дознали да је Он учио чак и онда, када је ћутао, не само када је
говорио; учио, час отварајући уста, час проповедајући делима својим.[1]

Народ приступа Исусу, вели Блажени Теофилакт, да би видео
чудеса, а ученици - ради науке. После чудесних исцељења тела Он лечи и
душе, да бисмо сазнали да је Он - Творац и душа и тела. Речено је: огпворивши уста своја. Да
ли је то излишно? Није, јер је Он учио и не отварајући уста. На који
начин? Својим животом и чудесима. А сада их је учио, отворивши уста.[2] Речено је, вели Блажени Августин, да је Он отворио своја уста, док је у Старом Завету обичавао да отвара уста пророка.[3]

Прва Спаситељева мисао у Беседи на Гори, и у овој прва Божанска врлина, и у првој врлини - прво блаженство јесте: Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. -
Посреди су три стварности: блаженство, сиромаштво духом и царство
небеско, али су толико испреплетане међу собом, толико зависне једна од
друге, да сачињавају једну недељиву, органску стварност, једну недељиву
еванђелску истину. Ту је главно ово: прво блаженство и само царство
небеско припада сиромашнима духом.

Ко је сиромашан духом? Сиромашан је духом човек који свим бићем
осећа да је његов људски дух крајње сиромашан, крајње недовољан, крајње
убог, да би могао живети сам од себе, већ му је увек потребан Онај који
је јединн богат духом: Бог. Сиромашан је духом човек који осећа да
ниједна његова мисао, ниједно његово осећање, ниједно његово
дело, не могу ни живети ни успети, већ морају издахнути и нестати, ако
се не хране Богом, не обесмрте Богом. Сиромашан је духом човек који свим
бићем својим осећа да је сав људски дух његов крајње сиромашан према
свебогатом Духу Божјем, и сва људска мисао његова - крајње сиромашна
Према свебогатој мисли Божјој, и сав људски живот његов - крајње
сиромашан према свебогатом животу Божјем, те се он непрекндно труди и
мучи да свој дух допуни и усаврши Духом Божјим, да своју мисао усаврши и
довршн Богом, да свој живот испуни и обесмрти Богом.

То осећање сиромаштва духовног - почетак је хришћанства. Јер оно
непрестано подстиче човека да се богати Богом (ср. Лк. 12, 21). А Бог је
толико богат свим што је бесмртно и вечно, да је човек, ма колико се
богатио Њиме, увек пуки сиромашак према Њему. То чини, те осећање
духовног сиромаштва стално прати хрншћанина на васцелом путу његовог
еванђелског усавршавања. Све муке и подвиге на том дуго.м иуту он
подноси са изузетном радошћу, са изузетним блаженством. Јер се у самом
осећању духовног сиромаштва налази бесмртно осећање изузетног
блаженства, блаженства за које знају само - сиромашни духом. То и јесте
прво духовно чудо које чудесни Господ Христос чини са својим
следбеницима: прва врлина, иако тешка и мучна, сва је испуњена
блаженством; и уколико је човек више упражњава, утолико се више по целом
бићу његовом разлива ово изузетно блаженство. И стога је хришћанин све
жеднији тог милог, тог блаженог осећања. И нигде краја његовом
блаженству, јер нигде краја његовој смерности, Да, смерности! Јер друго
име за сиромаштво духом јесте: смерност.

Смерност је почетна врлина, и почетак свих врлина; као што је
гордост почетни грех, и почетак свих грехова. Треба још додати: смерност
је и душа свих еванђелских врлина. Јер без ње - свака еванђелска врлина
постаје порок. Стога је смерност - темељ хришћанства, на коме хришћанин
зида помоћу осталих светих врлина своју "вечну кућу" (2 Кор. 5, 1). У сфери мишљења, смерност се пројављује као смиреноумље[4];
насупрот гордости, која се у сфери мишљења пројављује као гордоумље.
Смиреноумље значи: смирено умовати, смирено мислити, држати ум свој у
границама вере и светости (ср. Рм. 12, 3). Смиреноумље захтева од човека
дуго и истрајно благодатно вежбање у владању над својих мислима,
осећањима, расположењима. Ту човек сваку своју мисао, и осећање, и
расположење ограђује огњеним појасом смерности, вере и молитве, да не
скрену и залутају у примамљиве прашуме греховних сласти и саблажњиве
поноре лукавих страсти.

Блаженство прве богочовечанске врлине, смерности, зависи, као и сва
остала блаженства, од Једино Блаженог: Бога и Господа. Смерност духовно
везује човека са Богом, који и разлива по души његовој блаженство кроз
смерност и ради смерности. На тај начин човек доживљује као прву
еванђелску стварност ову истину: прво човеково блаженство зависи од
Бога, са којим га, као са извором свих блаженстава, духовно сједињује
прва еванђелска врлина, смерност. Уз ову прву иде друга еванђелска
стварност: смерност је прво осећање које човека везује са небом; оно
толико онебеси човека да и само царство небеско учини његовим. То до
неслућених размера појачава блаженство сиромашних духом. Они заиста живе
на земљи као на небу: јер је њихово царство небеско. Они још за живота на земљи имају царство небеско и његова блаженства, јер је Господ рекао: њихово је царство небеско, а
не: њихово ће бити царство небеско. То значи: смерношћу човек постаје
грађанин неба, сажитељ Анђела. Њоме он преноси темељ свога бића са земље
на небо, где ни мољац греха не квари, нити лупежи - страсти -
поткопавају и краду дуцшна вечна богатства. Смерност води у царство
небеско, у царство свих божанских врлина, којима бесмртно живе света
небеска бића: Арханђели и Анђели. За њих су божанске врлине - једини
закони живота, једина правила живота. Стога је Свети Ипарије у
праву када каже да нам је Господ у својој Беседи на Гори "прописао
правила небеског живота" - coelestis vitae praecepta constituit.[5]
Jep je позив Христових следбеника да буду анђели на земљи. To су у
пуној мери постигли многобројни Светитељи, које Црква назива и земаљским
анђелима и небеским људима. А они су то постигли, на првом месту, тиме
што су прву блажену еванђелску врлину, смерност, претворили у своје
стално и неизменљиво расположење.

Иако напоран подвиг, човек доживљује смерност као прву небеску
радост, као прво блаженство, у коме и јесте царство небеско. Јер
смерност на невидљив, али сигуран, начин сједињује душу смернога са
Господом Христом који је срцем смеран (Мт. 11,29). Очигледна је
еванђелска истина и стварност: смерност је сила, чудотворна и блажена
сила, која се излива из Господа Христа и улица у христоносце. Ако
божанска, апсолутна смерност, има тело и лице, онда је Богочовек Христос
и њено тело и њено лице (ср. Флб. 2, 39). У Њему она је доживела и
своју свевредност и своју вечност. Као таква, она изгони из човека
главну стваралачку силу греха: гордост.

Смерност је Бога учинила човеком (ср. Флб. 2, 39), да би човека
учинила богом по благодати. А где је Бог, ту је и небо, и царство
небеско; ту и рај. Јер гордост је збацила с неба првоанђела Луцифера, и
његов рај претворила у пакао. То што је гордост урадила с првоанђелом на
небу, ради и са људима на земљи. Чим уђе у човекову душу, и зацари се у
њој, претвара рај њен у пакао. Уствари, пакао и није друго до апсолутно
царство гордости. Гордости - која неће Бога, мрзи Бога, одриче Бога.
Гордости - којој не треба Бог. Ако би хтело да се говори о проклетствима
људским, онда би прво било ово: Проклети горди духом, јер је њихово
царство зла - пакао.

Искуство сведочи: смерност је прво блаженство за човеково биће, а
гордост - прва мука. Другим речима: смерност је рај, гордост је пакао.
Пример? Светитељи смерношћу доживљавају рај joui овде на земљи; а
гордељивци гордошћу доживљују пакао још овде на земљи. Ако хоћете: анђео
и јесте оваплоћеље смерности, бесмртне смерности пред Богом, а ђаво -
оваплоћење гордости, бесмртне гордости пред Богом. Зато је христолика
смерност сила са којом се нерадо бори ђаво. И ако се бори, не може је
никада победити. Напротив, то је сила којом човек, као најсигурнијим
оружјем, побеђује ђавола. У једном сусрету, то је сам ђаво признао
великом подвижнику, Светом Макарију Египатском. Ти постиш, говорио је он
Светом Макарију, а ја никад не једем; ти бдиш, а ја никад не спавам.
Али има нешто чиме ме побеђујеш. А шта је то? упита Свети Макарије.
Твоја смерност, - утучено одговори ђаво, и ишчезе.

Прво еванђелско блаженство сачињава и прву еванђелску заповест.
Заповест као блаженство, - то је нешто ново, зар не? Да, сасвим ново.
Бити блажен у самом подвигу, у самом доживљају, у самом делању, иако
тешком и врло тешком, иако мучном и врло мучном, - то је новина
Богочовекових спасоносннх врлина. Смерност, прва еванђелска врлииа,
јесте и подвиг и доживљај и делање. Пошто је увек потребна хришћанину,
он је мора стално доживљавати као свој непрекидни подвиг и непрестано
духовно делање. Значи: ова врлина има почетак а нема завршетак. И
стварно, човек њоме доживљује своју прву бесмртност, своју прву вечност,
јер ствара у себи осећање, расположење, које нма трајати бесмртно,
вечно. У исто време, човек тиме проширује себе на сав свет, на сва
небеса, на само царство небеско; постаје бескрајан, бесконачан. То је
прва његова бескрајност, прва његова бесконачност. И то не - црна
бескрајност, мрачна бесконачност, већ светла, мила, божанска,
христовска.

Прва реч у Беседи на Гори је: блажени. А дотле: Све дотле
људи нису знали за право блаженство. Били су проклети. Јер су свуда око
њих, изнад њих, испред њих, испод њих били безбројни греси, безбројне
смрти. А међу њима, а заробљени од њих, могу ли људи бити блажени?
Сигурно не, све док робују њима. Али, да би се људи осетили блажени у
овом свету, потребно је да најпре своје осећање присаједине Христовом
осећању света. То је једини начин да проклетници греха и смрти доживе
као блаженство и овај живот и овај свет. Даје им се бескрајно много, а
тражи се од њих бескрајно мало. Шта? - Да смире душу и срце пред Христом
Богом најпре, а затим - пред свима људима и пред свима тварима. Другог
излаза нема из пакла свеопште људске проклетости и уклетости. Не треба
се варати: ништа се Божје, ништа рајско, ништа небеско, ништа блажено не
може у овом свету ни доживети, ни стећи, ни имати без - смерности. Зато
је сушта божанска истина све што је речено у првом блаженству: Блажени сиромашпи духом, јер је њихово царство небеско.

Тумачећи прво блаженство, богомудри благовесмик Свети Златоуст пита: Шта значи: сиромашпи духом? и одговара: То значи - смерни и скрушени срцем. "Духом" је
Спаситељ назвао душу и расположење човеково. А зашто Он није рекао:
смиренп, него: сиромашни? Зато што је ова друга реч изразитија од прве.
Сиромашнима Он називаовде оне који се боје и дршћу од заповести Божјих.
Њих и кроз пророка Исаију Бог назива својим угодницима, говорећи: На
кога ћу погледати? На сиромашнога и на скрушенога духом и на онога који
дршће од речи Мојих (Ис. 66, 2). Смерност има много ступњева: неко је
умерено смеран, а неко - врло много. Ову другу врсту смерности хвали и
блажени пророк, када, описујући нам не просто смерно срце већ веома
скрушено срце, каже: "Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смерно
Бог неће одбацити" (Пс. 50, 19). Такву смерност назива блаженом овде и
Христос. Све највеће невоље, које притискују сву васељену, дошле су од
гордости. Тако и ђаво, који раније није био такав, постао је ђаво од
гордости. Тако и први човек, саблажњен од ђавола пагубном надом, пао је и
постао смртан; он се надао да постане Бог, а изгубио је и оно што је
имао. Тако и сваки после Адама, маштајући о својој једнакости са Богом,
падао је у безбожност. Пошто је, дакле, гордост врхунац зала, корен и
извор сваке безбожности, то Спаситељ и спрема лек који одговара болести,
поставља овај први закон као чврст и безопасан темељ. На том темељу се
може без опасности зидати и све остало. Не буде ли пак тог темеља, онда,
макар се човек до небеса подизао животом, све ће се то лако срушити и
имати рђав завршетак. Нека се човек одликује постом, молитвом,
милостињом, целомудријем или неком другом врлином, све се то без
смерности руши и пропада. Тако се десило с фарисејем. Пошто се био попео
на сам врх врлина, он се сурвао с њега и изгубио све, јер није имао
смерност, - мајку свих врлина. Као што је гордост - извор сваке
безбожности, тако је смерност - почетак сваке побожности. Стога Христос,
желећи да са кореном ишчупа гордост из душе слушалаца, и почиње од
смерности.[6]

Поводом првог блаженства Свети Григорије Ниски каже: Ко је
добровољно осиромашио себе од свега порочнога, и не склања у своје
скривнице ниједну ђаволску драгоценост, него пламти духом, тај се, по
речима Господа Христа, налази у блаженом сиромаштву, чији је плод -
царство небеско. Господ каже: блажени сиромашни духом. Говорили
смо, и сада опет понављамо: крај добродетељног живота је уподобљење
Богу. Али Бестрасни и Чисти је потпуно неподражљив за људе, јер никако
није могуће да се страстан живот уподоби природи која у себи не допушта
страсти. Ако је једино Бог блажен, као што каже апостол (1 Тм. 6, 15), а
за људе је учествовање у блаженству могуће кроз уподобљавање Богу, - то
пак подражавање је веома тешко -, онда из тога следи, да је људском
животу блаженство недоступно. Али, и у Божанству има нешто што се, као
могућно, предлаже за подражавање онима који желе. Шта је то? -
Сиромаштво духа; тако Св. Писмо назива добровољно смиреноумље. Као
пример тога апостол показује сиромаштво Божије, сиромаштво Христово,
говорећи: Он, богат будући, нас ради осиромаши, да се ми Његовим
сиромаштвом обогатимо (2 Кор. 8, 9). Пошто, дакле, све остало што се
односи на Божанску природу, премаша меру људске природе, а смерност је
нешто сродно нама који по земљи ходимо, од земље смо начињени, и у земљу
се враћамо, - то се и сам човек, који се уподоби Богу у ономе што је за
њега природно и могуће, облачи у то блажено обличје. И нека нико не
сматра да се напредовање у смиреноумљу постиже лако и без напора.
Напротив, то је теже од сваког другог добродетељног потхвата. Откуда то?
Отуда што је непријатељ нашег живота, када је човек, примивши у себе
добро семе, заспао, - посејао у нама главно од супротног семења: кукољ
гордости. Јер оно чиме је себе сама збацио на земљу, тим самим је и
бедни род људски одвукао у општи пад; и за природу нашу не постоји такво
друго зло као што је ова болест, изазвана гордошћу. Пошто је страст
охолости прирођена скоро свакоме ко припада роду људском, то Господ од
тога и почиње блаженства: као неко првобитно зло Он чупа гордост из наше
навике тиме што саветује да се уподобљавамо добровољно Осиротеломе,
који је истински блажен, да бисмо, у чему можемо и колико снаге имамо,
уподобивши се Њему добровољним сиромаштвом, учествовали и у блаженству.
Речено је: "Ово да се мисли међу вама што је у Христу Исусу, који, ако
је и био у обличју Божјем, није се отимао да се испореди с Богом, него
је понизио сам себе узевши обличје слуге" (Флб. 2, 57). - Зар има веће
осиромашење од овога: Бог узима обличје слуге? Зар има веће смирење од
овога: Цар свих бића ступа у заједницу са нашом убогом природом? Цар над
царевима и Господар над господарима добровољно се облачи у обличје
слуге; Господ твари борави у пећини; Сведржитељ не налази места у
гостионици него Га мећу у јасла неразумних животиња; Чисти и Свецели
узима на себе прљавштину природе људске, поневши на себи и све
сиромаштво наше, претрпљује чак н смрт. Видите ли меру добровољног
сиромаштва? Живот доживљује смрт; Судију воде на суд; Господ живота
свега постојећег подвргава се осуди судије; Цар свеколике надкосмичке
силе не отклања од себе руке извршилаца казне. У томе, вели апостол,
треба да видимо меру смиреноумља.[7]

Постоји и друга врста сиромаштва, мисли овај свети мислилац, која
такође служи за стицање небеског богатства. Господ каже: "Продај све што
имаш и подај сиромасима; па хајде за мном, и имаћеш благо на небу" (Мт.
19. 21). И овакво сиромаштво није далеко од сиромаштва у првом
блаженству. "Ето ми смо оставили све што смо имали, вели ученик Господу,
и за Тобом идемо; шта ће дакле бити нама" (Мт. 19, 27). А какав је
одговор на ово? - Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. Сиромашан
је духом ко је телесно богатство заменио душевним богатством, ко је
земаљско богатство стресао са себе као неки терет, да би, поставши
узвишен и ваздушаст, узлетео горе, к Богу. Како се то постиже, показује
псалмопевац: "Просу, даде убогима; правда његова траје вавек века" (Пс.
111, 9). Ко је ступио у заједницу са сиромашнима, изабрао је себи оно
што и Онај који нас ради осиромаши. Господ је осиромашно, да се и ми не
бисмо бојали сиромаштва. Али Онај који је нас ради оспромашпо, царује
над целокупном твари. Стога, осиромашиш ли са Осиромашеним, онда ћеш и
ти царовати са Царујућим. Јер блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско.[8]

Господ није рекао, вели Зигабен, блаженн сиромашии имањем, већ: блажени сиромашни духом, то јест они што су смирени слободном вољом и душом.

Овде је сиромашним назван смеран; сиромашан = πτωχος; долази од κατεπτηχεναι, што значи: бојати се. Јер смиреноуман - ο ταπεινοφρων -
се увек боји Бога, као онај који Му никад није угодио. Гле, какав је
темељ поставио учењу! Јер пошто је високоумље - η υψηλοφροςυνη - и
ђавола сурвало, и првозданог (Адама), који је хтео да постане Бог
једењем забрањеног плода, истерало из раја, те постало корен и извор
свих зала, Господ као лек против њега прописује смиреноумље и поставља
га као корен и темељ врлина.[9] У смерности духа Господ је поставио темељ савршеног блаженства.[10]

[Ignjatije]

"БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЕШИТИ..."

 

Блажени који плачу, јер ће се утешити. То је друга небеска истина, и у њој друго небеско блаженство, које Христови људи доживљују на земљи. Плач - блаженство! То је парадокс, зар не? Да, парадокс. Али парадокс који људи доживљују, те се његова стварност не може порицати. Тај парадокс сачињава друго духовно чудо које Господ Христос чини у души својих следбеника. А оно, гледано изнутра, и логично је и природно једном неодољивом логичношћу и једном неодбацивом природношћу.

Блажени су који плачу, али - не сви. Јер постоје разне врсте плача, но све се оне могу свести на две врсте: једно је плач еванђелски, спасоносни, а друго - плач узалудни, убитачни. Сваки плач који је изазван нечим еванђелским, и води Богу и Божјем, спасоносан је, еванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нееванђелским, и води

Богу и Божјем, спасоносан је, еванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нееванђелским, и удаљује од Бога и Божјег, узалудан је, убитачан је, горак је. Блажен је сваки онај плач који ма на који начин доводи човека у духовну везу са Једино Блаженим: Господом Христом; а горак је сваки онај плач који ма на који начин удаљује човека од Једино Блаженог, јер представља читаво проклетство за људску природу. "Плаче немоћна злоба, вели велики богоугодник нашега века, Свети Јован Кронштатски; плаче унижена гордост; плаче незадовољена сујета; плаче увређено самољубље, и - мало ли бива сујетних суза? Али, то су сузе грешне, сузе бескорисне, сузе крајње убитачне за оне што их проливају, јер проузрокују смрт душе".[1]

Блажени су који плачу због грехова својих, јер покајничко расположење води и одводи Ономе који једини има власти и моћи и љубави опраштати грехе. Блажена је она "жалост по Богу" која доноси покајање, и у покајању спасење; "а жалост овога света смрт доноси" (2 Кор. 7, 9). Разлије ли се смерност по души, човек сав духовно прогледа, и све своје грехе угледа. Тада цело његово биће узаври тугом и жалошћу, и он у богочежњивом узбуђењу лије сузе над собом пред Утешитељем благим. А Он, Свемилостиви и Свенежни, благо разлива божанску утеху по расплаканој души покајниковој, а са њом и кроз њу и - бескрајно блаженство.

Блажени су који плачу и за своје и за туђе грехе. А који не плачу ни за своје ни за туђе грехе, зар су људи? На њих се и односе оне горке речи из уста Свеблагог: "Тешко вама који се смејете!" (Лк. 6, 25).

Јер ce на гробљу смејете. А земља је огромно гробље. На њој је не само гроб до гроба, него и гроб на гро6у, и ко зна докле тако у дубину, у њену црну дубину! Зар има места смеху, када сваког тренутка умире стотине и стотине људских бића на овој планети? Та човек, сваки човек има безброј разлога не само да плаче него да из гласа кука над родом људским и над собом као човеком због страшних и неизбројивих грехова људских који пустоше наш земаљски свет. Помислите, колнко се злочина дешава у свету сваког часа! А колико ли тек увреда, колико бесрамности, колико прљавштина, колико зависти, колико пакостн, колико саблазни, колико рђавих мисли, колико ружних осећања, колико гадних речи, колико саможивих жеља - поплави наш земаљски свет за један минут, а камоли за један сат, или за један дан, или за једну годину, или - за хиљаде и хиљаде година! Сада има око три милијарде људи на земљи. Ако само по једна рђава мисао изађе из сваког срца људског, то је - три милијарде рђавих мисли за један дан! А колико би дана требало једном човеку само да их преброји и поређа једну до друге! Када би човек имао хиљаду хиљада очију, и све плакале над гресима људским, ипак би то било бескрајно мало, да човек довољно оплаче себе и своју сабраћу - људе: све људе свих боја, свих раса, свих култура, свих вера. Да, ту је потребан дар суза, онај свети дар суза који Господ дарује својим изабраницима: светитељима и праведницима. А дарује га, да би свети саосетљивци и самилосници плакали за оне многобројне људе који никада над собом не плачу, кајали се за оне који се не кају, молили се за оне који се не моле, волели за оне који не воле.

Блажени су они који плачу за више добра у људима и међ људима, јер га је мало; који плачу за више љубави, јер је и ње мало; који плачу за више правде, јер је и ове мало. Блажени су сви који плачу за више истине, за више молитве, за више поста, за више радости, за више милосрђа у људима и међ људима. Блажени су они који плачу за више светлости, за више бесмртности, за више вечности, за више Анђела, за више Бога и свега Божјег у људима и међ људима. Блажени су, јер док плачу - Утешитељ благи, Дух Свети: Дух Истине, Дух Правде, Дух Љубави, Дух Радости, Дух Бесмртности, Дух Вечности, Дух Светлости невидљиво разлива по разнеженим и расплаканим душама њиховим и Светлост, и Истину, и Правду, и Љубав, и Радост, и Бесмртност, и Вечност.

Блажен је човек који за време молитве Пресветој Богомајци заплаче од радосног умиљења што постоји Она - чудесна Молитвеница за сав род људски и свемилостива Помоћница у свакој беди и невољи. Блажен је човек који заплаче од радосног усхићења што постоји тако диван, тако човекољубив, тако свемилосрдан Спаситељ света као што је Господ Христос. Блажен је човек који заплаче од радости што има око себе толике хиљаде хиљада светих сведока Благовести Христове, те га сви уче, и помажу, и потпомажу у његовом идењу, у његовом бауљању за Господом Христом. Блажен је човек који плаче од радости што постоје многи људи који живе по заповестима еванђелским, и што има много тајних еванђелских дела, еванђелских подвига, еванђелских расположења. Блажен је човек који плаче од молитвене захвалности што је чудесни Богочовек начинио Цркву од Анђела и људи, те их измешао да живе заједно као браћа и сабраћа. Блажен је човек који плаче од умиљења пред смерношћу, пред милосрћем, пред човекољубљем, пред страдањем, пред трпљењем кроткога Господа Исуса. Блажен је човек који у молитви заплаче тронут страдањем неког Мученика или подвигом неког Светитеља. Уопште, блажен је човек, сваки човек, који плаче пред ма чим и за ма чим светим, еванђелским, Божјим.

Све су те сузе, уствари, сузе благословене, сузе блажене, сузе радоснице. Све њих проходи, прожима и покрива она света, она божанска радост, за коју нам христоносни Апостол наређује да је увек имамо: Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! (Флб. 4, 4). Зашто? Зато што је Господ васкрсао - и смрт уништио, васкрсао - и грех опростио, васкрсао - и ђавола победио, васкрсао - и живот вечни нам даровао; васкрсао - и круну свега нам послао: Духа Светог, Утешитеља благог. А са Њим по душама нашим разлио: вечну Истину, вечну Правду, вечну Љубав, вечно Милосрђе, вечну Утеху. Све нас то теши у нашем плачу, у нашим тугама, у нашим страдањима за Христа. То и претвара наше сузе у сузе радоснице, и наш плач - у блаженство. Зар се не радовати, свагда радовати; и зар не плакати, од радости плакати - што је тако дивно, тако чаробно, тако мило, тако свемилостиво, тако свенежно, тако свемоћно биће, као што је Господ Христос, сишло у наш тужни, у наш грешни, у наш јадни земаљски свет? Па не само сишло, него и остало ту, с нама, међу нама, дајући нам непрестано све своје: све божанско, све бесмртно, све вечно, све блажено. Зар због свега тога не треба бнти увек блажен, у свима сузама, у свима тугама, у свима страдањима за Њега - блажен?

Учење на Гори, вели Свети Златоуст, Господ Христос излаже не у виду поука или наредаба, већ у виду блаженства, чинећи на тај начин своју проповед привлачном за све. Он није рекао: тај и тај је блажен, него - сви који тако поступају блажени су, те био ти роб, бедник, божјак, просјак, необразован, ништа ти то не смета да будеш блажен, ако будеш имао дотичну врлину. Почевши од онога од чега је првенствено и требало почети, Спаситељ прелази на другу заповест, која, како изгледа, налази се у опреци са мишљењем целе васељене. Јер док сви сматрају за блажене оне што се радују, а за несрећне оне што тугују, сиротују и плачу, дотле Он блаженима назива ове друге, говорећи: блажени који плачу, иако их сви сматрају за несрећне. Но, Христос је пре овога и чинио чуда, да би људи, и када Он прописује оваква правила, имали више поверења у Њега. И овде Он подразумева не просто оне што плачу, већ оне што плачу за грехе своје, јер постоји и други плач, уопште недопуштен, - плач за житејске ствари. На то указује и апостол Павле, говорећи: "Жалост овога света смрт доноси, а жалост која је по Богу доноси за спасење покајање, за које се нигда не каје" (2 Кор. 7, 10). Људе са таквом тугом Христос овде и назива блаженима; и то не просто људе који тугују, већ људе који силно тугују. Стога и није рекао: блажени који тугују, него: блажни који плачу. Стварно, и ова нас заповест учи свакој побожности. У самој ствари, када човек, који оплакује смрт деце, жене, или неког сродника, за време те туге не подаје се ни љубави према богатству и телу, ни славољубљу, не љути се на увреде, не кида се од зависти, нити се одаје некој другој страсти, већ бива сав обузет тугом, зар онда неће далеко више показати своју бестрасност према свему томе они који како треба оплакују своје rpeхе? А каква ће им бити награда? Јер ће се угтешити, каже Спаситељ. Реци ми, где ће се утешити? И овде, и тамо. Пошто је ова заповест сувише тешка и мучна, Он и обећава оно што је највише може олакшати. Ако дакле хоћеш да имаш утеху - плачи! И немој сматрати да ове речи имају преносни смисао. Заиста, када Бог теши, макар човека задесиле хиљаду невоља, све ће их он савладати, јер Бог увек награђује труд преизобилно. То је урадио и овде када је рекао да су блажени они који плачу, - не што би плач био вредан тога, већ по своме човекољубљу (то јест, награда је обећана не према важности дела, него према љубави Његовој к људима). Они који плачу оплакују грехе своје, а за њих би, у самој ствари, било довољно да добију опроштај и оправдање. Али, пошто је Господ Христос веома човекољубив, Он и не ограничава награду на опроштај казне и отпуштање грехова, него још чини такве људе блаженима и даје им велику утеху. А Он нам наређује да плачемо не само за своје грехе, него и за грехе других. Тако су поступали светитељи, као: Мојсије, Павле, Давид; сви су они често оплакивали туђе грехе.[2]

На првом месту, вели Свети Григорије Ниски, блаженим се може признати плач за грехе и погрешке. Јер заиста није недостојно блаженства оно стање душе, када она, огрезла у рђавоме, ипак оплакује свој порочни живот.[3] Али она Спаситељева реч о блаженству оних који плачу има дубљи смисао. Јер када би она указивала само на покајање за грехе, онда би било доследније називати блаженима оне који су плакали, а не оне који свагда плачу. Послужимо се поређењем: ми називамо срећнима оне болеснике који су се излечили од своје болести, а не оне који се непрестано лече, јер то показује да они пате од неке неизлечиве болести. Али, постоји и други разлог због кога не треба сматрати да се ова Спаситељева реч односи само на оне што плачу за грехе. Јер има много људи који су провели живот беспрекорно, и, по сведочанству самога Светога Писма, који су се одликовали сваким добрим делом. Зар у Јована Претече има љубави према имању? Зар у пророка Илије има идолослужења? Који је то мали или велики грех из њиховог живота познат историји? Шта онда? Зар ова Спаситељева реч претпоставља да су ван блаженства и они којима није био потребан покајни плач? Зар не би било ружно сматрати такве људе лишенима божанског блаженства зато што нису грешили и плачем грехе лечили? Или, у таком случају, није ли боље грешити него живети безгрешно, када је само покајницима дата у део Утешитељева благодат? Јер је речено: блажени који плачу, јер ће се утешити.[4]

Развијајући своју мисао, Свети Гршорије вели: Мени изгледа: Спаситељева реч назива блаженом не тугу већ свест о добру, због кога човек тугује јер га нема у животу.[5] А то добро, то благо било је дато човеку кроз боголику душу. Ми људи били смо заједничари тог божанског блага. И оно што сада као у загонетки замишљамо о том благу, све је то било у човека: нетрулежност и блаженство, владање собом и самосталност, живот без жалости и бриге, бављење оним што је божанствено. Библија сведочи о томе говорећи да је човек, створен по лику Божјем, живео у рају, и наслађивао се плодовима тамошњег дрвећа; а плодови су тог дрвећа: живот, знање и томе слично. Када смо све то некада имали, како да не закукамо над садашњом својом бедом када је упоредимо са ондашњим блаженством? Оно што је било узвишено - понижено је; створено по лику небеснога - оземљанило се; постављено да царује - постало је роб; створено за бесмртност - отруљено је смрћу; оно што је уживало у рају - преселило се у крај болести и мука; оно што је неговано у бестрашћу - заменило је то животом страсним и краткотрајним; оно што је било самостално и слободно - сада је под влашћу тако великих и многобројних зала, да је немогуће избројати наше мучитеље. Јер свака страст у нама, чим преовлада, постаје наш господар, и наше мисли употребљава као своје слуге. Тако: раздражљивост, гнев, страх, бојазан, дрскост, стање туге и задовољства, мржња, свађа, нечовечност, суровост, завист, ласкање, злопамћење, неосетљивост, и све страсти које дејствују против нас, сачињавају списак мучитеља и господара, који нашу душу као каквог роба потчињавају својој власти. Ако пак неко преброји још и невоље што сналазе тело, које су тесно сједињене са нашом природом и нераздвојне су од ње - мислим на различне и разноврсне болести, од којих у почетку човечанство није патило, - онда ће несравњено више пролити суза, гледајући какве су невоље заузеле место некадањих блага. Стога Онај што плач чини блаженим, изгледа, тајно учи душу да упире поглед на истинско благо и да не рони у садашњу саблазан овог живота. Јер је немогуће човеку, који марљиво разгледа све то, живети без суза.[6]

Зашто су блажени који плачу сада? Зато што ће се утешити кроза све векове векова. А утеха ће им бити општење са Утешитељем, јер је дар утехе властито дејство Духа Светога.[7] На тајанствен начин Утешитељ благи учествује у свима нашим богочежњивим молитвама, у свима нашим христочежњивим уздасима, у свима нашим небочежњивим молбама (ср. Рм. 8, 26), и по целом бићу нашем разлива неку неисказану милину, љубав, и блаженство које савлађује све смрти у свима световима (ср. Рм. 5, 5; Откр. 21, 4).

[Ignjatije]

"БЛАЖЕНИ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛЕДИТИ ЗЕМЉУ"

 

Блажени кротки, јер ће наследити земљу. - Треће блаженство, и у њему парадокс и чудо: трећи парадокс и треће чудо. Опет се нешто необично, нешто бесмртно, нешто вечно дешава у кротким људима. Несумњиво дешава, јер по целом бићу њиховом струји неисказано блаженство. А оно им долази, и све више надолази, од Једино Блаженог. Јер је душа његова нашла нов пут ка Њему - кротост. И тим новим путем непрестано силази у душу њихову много божанскога, много бесмртнога, много вечнога. Као да се небо пресељује у њих. И заиста се збива са њима неко чудно преображење; и са њима, и са светом око њих: земља им све више постаје небом, све је више божанског, бесмртног, вечног у њој и на њој; она све више постаје Божија, и тиме све више њихова. А све што је божанско, бесмртно, вечно у њима слива се у једно огромно и непролазно осећање, ово осећање: земља је ипак Божја; земља је ипак део неба, иако је на њој тако много греха, тако много смрти; а пре греха и до греха, а пре смрти и до смрти, она је сва била Божја; између ње и неба није било разлике. У томе осећању таји се и неисказано блаженство кротких. Поставши Божји кротошћу, они осећају свим бићем да је сва земља - њихова, зато што је Божја. Попут кротког Псалмопевца: "Господња је земља и све што је на њој, васељена и све што живи у њој" (Пс. 24, 1).

У мукама - блажени, у страдањима - блажени, у невољама - блажени, и то сви Светитељи Божји без изузетка: и Апостоли, и Пророци, и Мученици, и Бесребрници, и Исповедници, и Испосници. Кад их бију - они се радују; кад их убијају - они се моле за убице; кад их куну - они благосиљају; када их гоне - они радосно трпе; када их на губилиште воде - они певају. У свему томе они су не само кротки, већ - блажено кротки: увек гледајући, и увек се угледајући, на Кроткога Господа Исуса који, иако Бог и Господ, претрпе крст, не марећи за срамоту (Јевр. 12, 2; ср. 1 Кор. 4, 916). У свим мукама за Христа кротки праведници Божји свим срцем знају, од Кроткога знају, да ће ипак они - наследити земљу, коју насилници, иако држе - привремено држе, а Он, кротки Господ, једини је њен вечни Господар и Владар.

Шта је кротост? Кротост је: све што нас сналази примати с молитвеним расположењем као нешто што тако треба да буде по свемудром Божјем промислу о нама. Јер Свебрижни, који је рекао: "А у вас је и коса на глави избројана" (Лк. 12, 7), непрестано промишља о свему нашем: и о најкрупнијем и о најситнијем. И опет, шта је кротост? Кротост је чисто живљење у тајноме човеку срца, у непролазности кроткога и тихога духа (1 Петр. 3, 2. 4). И тако, могло би бити безброј одговора на ово питање, све док се не дође на одговор, који по својој садржини и пуноћи представља свеодговор. А то је? - Ово: кротост, и то савршена кротост и савршено оличење кротости, јесте Он - кротко Јагње Божје, чудесни Господ Исус, који свим својим бићем и свим својим животом посведочава своје речи о Себи: "Ја сам кротак и смеран срцем" (Мт. 11, 29).

Уствари, Господ Исус је живо, ходеће еванђеље кротости. У Њему је кротост, као божанска и човечанска врлина, дошла до своје вечне благовести и блажене вечности. Отуда, све што је Његово представља и јесте закон кротости. Са свима људима, од својих најљућих непријатеља па до својих најмилијих ученика, Он поступа по законима богочовечанске кротости. Сетимо се само Његовог поступања са несрећним Јудом Искариотским. Шта Он није учинио само да би га одвратио од богоубилачке и душеубилачке намере! Иако је од почетка знао да ће Га издати, Господ му је ипак дао све божанске дарове, као и осталим Апостолима: и он је - и болесне исцељивао, и губаве чистио, и ђаволе изгонио, и мртве васкрсавао. Па је још, заједно са осталим Апостолима, стално пратио Господа, присуствовао свима Његовим делима, чудесима, проповедима. Па је чак и на Тајној Вечери био! О, то је још мало! Него му је кротки Господ још и ноге опрао! - Има ли веће кротости од тога? Та све сама беспримерна кротост до кротости! У праву су, у потпуном праву два света Јована: Претеча и Еванђелист, што свекротког Господа Исуса називају Јагњетом Божијим.

Још и ово: ко од људи не би рикнуо од гнева на род људски због страшних безакоња, и грехова, и порока? А гле, Он долази као Јагње - међу све саме подивљале од греха и зла вукове. И шта све не чини, и то увек кротко и смерно, да нас избави од свих грехова и од свих зала! Да, да, по свему - Он је не само Бог љубави, већ и Бог кротости. Та Он кротки, зар није међу људима као међу зверима, а на земљи - као у зверињаку? Није ли свака људска страст гора од сваке звери, јер увек бесомучно кидише на Њега - Бестрасног? Није ли сваки наш грех опака звер која крвнички кидише на Њега - Безгрешног? А наша мржња, а наше зло, а наша смрт нису ли то дивље звери које стално кидишу на Њега - Свељубећег, Сведоброг, Бесмртног? Људска природа не може да мирно поднесе зло у себи: она или подивља од њега или полуди. Зар пакост није подивљалост душе? јер напада, уједа, сатире као звер. А злоба, а злопамћење, а злорађење, а завист, а мржња, а срдња, - нису ли то све саме дивље звери у души нашој, које најпре растржу нас, па онда људе око нас? Гнев, зар гнев није лудило душе? А јарост, а похота, а среброљубље, а властољубље, а славољубље, а сластољубље, - није ли то читав чопор лудила у души људској? А усред нас, подивљалих и полуделих од разних грехова и страсти, Он - Јагње Божје, увек кротак и увек смеран.

Блажену кротост човек може стећи само ако све учини да кротки Господ Исус овлада његовом душом. А пре свега, ако душу своју испуни смерношћу. Овлада ли душом смерност, ето за њом и кротост, духовна сестра њена. Њих две стварају у човеку осећање и сазнање: да је за све грехе своје и невоље своје крив сам он, и само он, и нико други.

Зато, када се гневи, гневи се на себе, а према другима је испуњен кротошћу. Ако је неко грешан, он кротошћу покрива грехе његове. На све зрачи милујућом кротошћу, јер је она постала једно од главних трајних расположења његове душе. Прво је главно расположење - смерност, друго - самилосна растуженост и расплаканост, а треће - милујућа кротост. За новог човека, сазданог по Христу, кротост је толико важна, да она сачињава главну одлику његовог звања: хришћанин (ср. Еф. 4, 1. 2; Кол. 3, 12; 1 Тм. 6, 11). Он не само живи него и исправља друге "духом кротости" (Гал. 6, 1). Слуга Господњи "треба да буде кротак к свима, који неправду може подносити, и с кротошћу поучавати оне што се противе: еда би им како Бог дао покајање за познање истине" (2 Тм. 2, 24. 25). Позив је хришћана да "сваку кротост показује свима људима" (Тит. 3, 2). Господ Исус је толико познат по својој кротости, да свети апостол моли хришћане да упражњавају еванђелске подвиге "кротости ради и тишине Христове" (2 Кор. 10, 1). А та кротост је и подвиг хришћанинов и дар Светога Духа, који се даје хришћанину за подвиг, и спада у оне "родове духовне", које дух човечји рађа само ако је испуњен Духом Светим (ср. Гал. 5, 23). Кротост је поднебље душе, у коме најбоље клија, ниче, расте и сазрева правда Божија и све што је Божије (ср. Јак. 1, 2021). Кротост не лечи зло злом, већ савлађује зло добром (Рм. 12, 21), не освећује се за себе (Рм. 12, 19); на мржњу одговара љубављу, на зло - добром, на увреду - опраштањем. Кротост је та која се не противи злу злом, већ ако је ударе по једном образу - окреће и други, ако хоће да јој узму хаљину - даје и кошуљу (ср. Мт. 5, 3941).

Душа која живи смерном и самилосном кротошћу, добија друго осећање света и људи у свету, и друкчије са њима опилти. TO је ново осећање света: осећање да је Христос савладао оно што је најгоре у свету и у људима; а то је: грех, смрт и ђаво. Али, то је прва половина тог новог осећања, а друга је ово: васкрсна светлост залива све људе и сав свет, и они се јављају у сасвим новом облику: у првобитној, богозданој својој чистоти и леноти; и кротку душу сву поплави неисказана радост. Разуме се, у срцу кроткога увек има гнева на грех и зло, али не на грешнике. Он воли грешнике, али осуђује њихове грехе. Врхунац гнева еванђелска кротост показује према онима који себе свесно и намерно изједначе са својим гресима. Тада и Бог кротости - бичем истерује трговце из храма. И када се гневи, еванђелска кротост има своју богочовечанску меру. То је она реч најревноснијег христоносца: "Гневите се и не грешите! Сунце да не зађе у гневу вашем!" (Еф. 4, 26).

Блажена смерност и блажена кротост су толико велике и моћне пред Богом, да једна влада небом а друга земљом. А земља блажене кротости - није ли то део неба, део небеског царства? Несумњиво јесте. Јер кротост је сва с неба, и све што има у себи небеско је. А када је огромна као небо, како да не обгрли земљу и не завлада њоме? Први весници кротких владара на земљи јесу Светитељи. Многи су од њих овчијом кротошћу вукове претварали у овце, тј. људе подивљале од грехова и страсти, и вучји свирепе. А колико је кротких Светитеља Божјих који су кротошћу и благошћу својом саме дивље звери смиравали и укроћавали, те су им ноге лизале, а често и као кротка марва служиле! Еванђелска кротост је сила, толико божанска и толико мила, да и саме звери испуњава неком изузетном љубављу и изузетним миљем. То није ни чудо, јер и у њима има од оне чудесне логосне силе, којом је све постало што је постало (ср. Јн. 1, 3), те слично привлачи слично. Тако и земља је том логосном силом - део неба. Уствари, она је право небо, само када је без греха. А грех ју је повукао паклу, те тако сад лебди испод неба а изнад пакла; и час је ближа небу час паклу, јер је људи својим небеским врлинама приближују небу, а својим пакленим гресима - паклу. Бог Логос је и дошао на њу, да је врати небу. Чиме? Собом, и својим божанским, небеским врлинама. Оне и јесу једина свемоћна сила која прогони са земље све грехе и све смрти, и враћа јој допадну, рајску, небеску чистоту. И у њој - блаженство.

Земља је рај док служи небу, док сачињава саставни део неба. Чим се одметне од неба, од његових закона живота, она се откида од њега, и лута између неба и пакла; и о њу се онда отима сваки грех, свако зло, сваки ђаво. Земљу вратити небу, земаљско сјединити с небеским, - циљ је Спаситељевог доласка с неба на земљу. Често се у црквеним песмама вели да Светитељи "онебесише земљу" својим врлинама. Јер свака небеска врлина, када је човек упражњава, снесе по парче неба у његову душу; а када их све упражњава, - ето читавог неба на земљи. Као што је случај са Светитељима. Својом божанском силом они су истински духовни владари земље, иако је земља под грехом. А биће несумњиво бесмртни и блажени владари на "новој земљи", када стара земља буде очишћена огњем Страшнога суда, и на њој буде вечито живела правда Божија (ср. 2 Петр. 3, 1213). То ће пак бити зато што су својим христоликим животом постали, п занавек остали, сутелесници и сунаследници Христови (ср. Еф. 3, 6; Рм. 8, 17). Све то бруји као божанска истина кроз Спаситељеву благовест: Блажени кротки, јер ће наследити земљу. А они ће је у потпуном смислу наследити, када се после Страшнога суда буде зацарило на новој земљи кротко Јагње Божје, јер су божанском кротошћу постали сунаследници, - и њиховом царству неће бити краја.

Земља без греха, смрти н ђавола, - то је рај, то је блаженство. А таква земља, није ли и срце човечије? Очисти ли земљу срца свог од свега греховног, смртног и ђавољег, гле, човек, је већ зашао у блаженство и наследио бесмртну земљу. А савест људска? Није ли и то читава земља, пуна понора и планина, равнина и тмина. Неочишћена, она је најсвирепије проклетство. А душа? О, то је нешто несравњено веће од земље; и сама васиона према њој представља мали свет, јер је она - велики свет у том малом свету и око тог малог света.[1] И у њој, какве све бескрајности, какве бесконачности, какве урвине, какве висине! И шта се све не роји из ње, и то непрестано роји: и мисли, и осећања, и жеље, и дела. А кроз њих и са њима: безбројни греси, безбројне смрти. А у овима - страшно проклетство. А када се богочовечанским врлинама душа очисти од греховног, смртног и ђавољег, онда је блаженство, неисказано блаженство владати над њеним световима. Зато је божански Спаситељ и рекао да душа људска више вреди него сва видљива васиона, и да је човек ничим не може откупити ако је прокоцка, и надокнадити ако је изгуби.

По Светом Григорију Ниском, Спаситељева Блаженства представљају лествице; од једне степенице иде се на другу. Али, у овом трећем блаженству, има, на први поглед, нешто необично. Ако се гледа, може рећи неко, на последичност степеница, онда је немогуће после царства небеског наследити земљу. Напротив, ако се држимо природног поретка ствари, онда би било доследније поменути најпре земљу па онда небо, јер се са земље иде на небо. Али, ако духом узлетимо на ивицу небеског свода, онда ћемо наћи тамо небеску земљу, која је спремљена у наслеђе онима што живе у врлинама. Тако ће нам постати јасно, да нема ничег погрешног у овом поретку Блаженстава, у коме се најпре помиње небо па онда земља. А што се земљом назива небески удео, не треба се чудити, јер се Бог Логос спушта до низине наше и постаје слуга; а Он се уопште спустио до нас зато што ми нисмо били способни да се узвисимо до Њега. Стога нам и саопштава Божанске тајне помоћу познатих нам израза и речи, који се обично употребљавају у људском животу. Јер је било и немогуће открити људима небеска блага под њиховим правим именима, када су она и изнад људских чула и изнад људског разума.[2]

Земља о којој је реч у трећем блаженству јесте она земља, коју је кротки и незлобиви Давид, руковођен Духом, подразумевамо, и већ био по вери овладао њоме, када је рекао: "Верујем да ћу видети добра на земљи живих" (Пс. 26, 13). Јер Пророк није земљом живих назвао земљу која рађа све смртно и која враћа у себе и рашчиња све што је родила. Напротив, знао је он земљу живих, на коју није крочила смрт, на којој није утапкан пут грешника, која није примала на себе трагове пророка, коју сејач кукоља није избраздао плугом зла, која не рађа коров и трње, на којој је вода одмора и места цветна и све друго о чему се на загонетан начин говори у богонадахнутом учењу Светога Писма.[3] Кротки ће, нема сумње, наследити ону земљу, плодну у дивним плодовима, украшену дрветом живота, заливену рекама духовних дарова, на којој расте права виноградна Лоза, чији је виноградар сам Отац Господа Исуса (Јн. 15, 1).[4]

Блажени Августин сматра да је земља, о којој говори треће блаженство, она земља о којој је речено у псалму: "Господе, Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих" (Пс. 142, 5). Јер то значи извесну чврстину и постојаност вечног наслеђа, где душа, помоћу доброг расположења, почива, такорећи, у свом правом месту, као што тело почива у земљи, и од кога се душа храни својом храном, као тело од земље: то је сами живот и покој Светих. Притом, кротки су они који подносе дела зла, и не противе се злу, него савлађују зло добром (Рм. 12, 21). Нека се они, дакле, који нису кротки, свађају и боре за земаљске и привремене ствари; али "блажени су кротки, јер ће наследити земљу", са које не могу бити отерани.[5]

Објашњавајући треће блаженство, Блажени Теофилакт вели: Неки под земљом разумеју духовну земљу, тј. небо. Али, треба разумети и ову земљу. Пошто кротке обично сматрају за презрене и лишене значаја, то Спаситељ и каже да они баш и имају све. A кротки, то нису они који се никако не гневе (јер су такви они што су лишени разума), већ они који имају гнева, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно.[6]

[Ignjatije]

"БЛАЖЕНИ ГЛАДНИ И ЖЕДНИ ПРАВДЕ, ЈЕР ЋЕ СЕ НАСИТИТИ".

 

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити. - Опет блаженство у мукама, и то у страшним мукама, као што су оне од глади и жеђи. Опет се збива са човеком нешто тајанствено, нешто божанско, нешто небеско. То свемилостиви Чудотворац води по души шеговој своје четврто духовно и блажено чудо и зацарује га над свима њеним световима. Блаженство које ово духовно чудо разлива по целом бићу човековом најубедљивије сведочи човеку да је његову душу посетила вечна Истина и настанила се у њој.

Гладан не може себе собом да храни, ни жедан - себе собом да поји, јер су и глад и жеђ нешто што се може само нечим спољашњим утолити и угасити. Који то гладан човек сече своју руку, и једе, да би тако утолио своју глад? И који то жедан човек реже своје вене, и пије своју крв, да би тако угасо своју жеђ? Него, да би утолио глад и угасио жеђ свога тела, мора узети из света око себе и храну и пиће. Што важи за тело, важи и за душу. Кад је гладна и жедна, она не храни и не поји себе собом, него се пружа изван себе и у спољашњем свету тражи себи храну и пиће.

Глад и жеђ душе могу бити нормалне и ненормалне. Ненормална је глад и ненормална је жеђ, када је душа гладна и жедна греха, сласти и страсти. Кроз ту глад и кроз ту жеђ гладује и жеђује и тражи своју храну и своје пиће све што је греховно и смртно у човеку. А грех и смрт и јесу једина ненормалност у бићу човековом. И зато што су ненормалне, не могу се никад ни ова глад утолити ни ова жеђ угасити. Јер што више храни себе гресима и страстима, душа је све гладнија; и што више поји себе сластима, она је све жеднија. То је као кад човек жваће ваздух, да би утолио своју глад, или пије слану воду, да би угасио своју жеђ. Најбољи пример за то блудни син: никако да утоли своју ненормалну глад и да угаси своју ненормалну жеђ, иако их непрестано храни и поји страстима и сластима (Лк. 15, 16). Отуда ова глад и ова жеђ представљају проклетство за човека.

Нормална је глад и нормална је жеђ, када је душа гладна и жедна вечне Истине, вечне Љубави, вечне Доброте, вечне Мудрости, вечне Радости, вечног Живота, вечног Блаженства; једном речју: вечне Правде, Правде Божје. А нормална је то глад и нормална је то жеђ зато што кроз њих тражи своју храну и своје пиће сама боголика суштина душе човекове. Као боголика, она је увек богочежњива, то јест увек гладна и жедна свега бесмртног, свега небеског, свега вечног, свега божанског; увек гладна и жедна Бога живог и истинитог. Стога се нормална глад и нормална жеђ душе, не само могу утолити и угасити, већ и наситити једино Богом. Отуда оне на свима ступњевима својим представљају блаженство за човека.

Као боголиком бићу, човеку је урођена глад и жеђ за божанском Истином и Правдом, за божанском Љубављу и Добротом, за божанским Милосрђем и Животом. А кад их још човек појача у себи, онда нема мира у костима својим, већ дан и ноћ тражи оно чиме lie утолити своју глад и угасити своју жеђ. И нико му то од људи не можедати, јер нико то и нема. Но у нашем човечанском свету ипак постоји једно биће које то има и даје. То једно и једино такво биће јесте - Богочовек Христос. Целокупним својим животом и радом Он очигледно показује и непобитно доказује, да су у Њему сва божанска савршенства оличена и дата, и то на човечански, људски начин оличена и дата нама, људима. Човекова глад и жеђ за ма којим божанским савршенством у ствари је глад и жеђ за Њим - Богочовеком Христом. И када у четвртом блаженству објављује да су блажени гладни и жедни правде, Он под правдом разуме Себе, као оличење свих савршенстава Божјих и човечанских. Да је тако, сведочи нам богоносни Апостол који Господа Христа назива правдом Божјом (Рм. 1, 17; 3, 21-22; 5, 17; 1 Кор. 1, 30).

Гладни правде наситиће се, једино ако се Христом хране, јер је Он "хлеб живота који је сишао с неба" (Јн. 6, 51. 35), да утоли глад бића људског за небеским и бесмртним (ср. Јн. 6, 50). Жедни правде утолиће своју жеђ, ако пију од воде живота коју само Христос има и даје (ср. Јн. 4, 12). Христос собом представља и јесте једина права храна и једино право пиће за свако људско биће; који год једе ту храну - неће никад огладнети, и који год пије то пиће - неће никад ожеднети (ср. Јн. 6, 55. 35). А то значи: блаженству гладних и жедних правде нема краја, јер је у њима извор свих блаженстава: Господ Христос. Јер хранити се Христом, живети Њиме, у Њему и ради Њега, јесте врхунац блаженства за људско биће у свима световима.

У четвртом блаженству има много и од првог, и од другог, и од трећег блаженства, јер су и сиромашни духом, и еванђелски печалници, и кротки - гладни и жедни правде. Уствари, све је то једно и исто богочежњиво расположење, које се прелива и разлива кроз све четири свете врлине. Блажен је ко осећа да је божанске правде тако мало и у њему и у људима око њега, па жели и ради да сву правду Божију оствари у себи и у свету око себе. Као што је земља жедна небеске кише, тако је и боголика душа човекова жедна божанске правде. Загледа ли човек једанпут озбиљно у своју душу, мора приметити ово: безбројни су и бескрајни светови боголике душе, и сви су гладни и жедни Бога, Божје правде. Само ми то ретко примећујемо, јер су нам греси паралисали или наркотизовали боголико осећање правде. Ако се то осећање напором воље растресе, разбуди, живахне, онда силна глад и жеђ за правдом Божијом покуљају из свих осећања нашег богочежњивог бића људског. А њих може утолити и у блаженство претворити само - "правда Божија": Христос. Јер од како је у нашем човечанском свету, Он је постао и суштина, и мерило, и провера сваке више, савршене, божанске правде. Шта је правда? Христос и Његово Еванђеље, то јест све што Он јесте, и све што Он осећа, мисли, ради. А неправда? Све што није Он, и што није од Њега.

Зато што је оличење апсолутне божанске Правде, Богочовек је и мерило и провера сваке правде и сваког права на земљи. Да, сваке правде и сваког права. Јер само је у правди истинско право човеково. Људи се поломише тражећи право изван правде. А неће да виде да је право само у правди, савршено право у савршеној Правди и Праведности - Богочовеку Христу. Откуда распре и ратови међу људима? Отуда што хоће право мимо правду и мимо праведност. И још: што траже правду и право онде где њих нема: у људима и у стварима. А неће да знају да човеково право не може бити оно што није од правде и од праведности. Логика је толико посувраћена код људи, савест толико поремећена, да многи искрено сматрају да се неправдом може доћи до правде, насиљем до - права, злом до - добра. Такви људи, по дубокој мисли богомудрог Апостола, "држе истину у неправди" (Рм. 1, 18), то јест држе да се истина и правда остварују у овом свету помоћу лажи и неправде. Али, то није највеће зло; ево још већег: неки људи су толико изопачени, толико окренути од нормалног ка ненормалном, да су чак ненормално прогласили за нормално: неправду за правду, лаж за истину, насиље за право, грех за врлину, зло за добро. И притом се упорно боре да то остваре у нашем земаљском свету.

Ко ће бреме живота људског учинити лаким и јарам постојања људског учинити благим? - Он, сам Он: благи Господ Исус. Јер је Он и сишао у наше земаљско мучилиште, да све муке духа људског узме на себе и претвори их у блаженства. Зар није мука духу - глад и жеђ за Истином? А Он је - Истина. Ето блаженства! Сву муку нашу за Истином Он претвара у блаженство од Истине, јер нам је даје сву. Зар није мука духу - глад и жеђ за бесмртношћу? А Он ту муку нашу узима на себе и претвара у блаженство, дарујући нам живот вечни. Зар није мука духу - глад и жеђ за Љубављу, за Правдом, за Добротом, за Мудрошћу, за свим што је божанско, небеско, вечно? А гле, све те муке наше Он свемилостиви претвара у блаженства наша, јер нам све то даје у изобиљу. Сва та духовна храна коју Он једини има и даје, и јесте хлеб живота, од кога се никад не гладни, и вода жива, од које се никад не жедни. Зато је Он једини и могао изрећи ово блаженство о глади и жеђи за правдом, и завршити га речима: јер ће се наситити.

Свеистинити је рекао да ће Дух Свети покарати свет за правду (Јн. 16, 8. 10). Зашто? - Зато што је Христос - "правда Божја" - био ту, у свету, и свет није хтео да Га прими. Одбацујући Њега, људи су стално гладни и жедни правде; и у тој глади гризу и једу себе, и један другога. А то све зато што се људска природа не може хранити собом, једући себе. Која се то врста бића у природи храни тиме што једе себе? Када је тако код нижих бића која су и мање сложена, и мање вредносна од човека, како да то не важи за човека? То је основна стварност живота у овом свету, па стога и основни закон живота, које само богоборци не виде, и не желе да виде. Зато су увек и гладни и жедни, увек и свирепи и бедни. Стога их и кара Дух Свети. Стога ће се на дан Страшнога суда и "судити васионом свету по правди преко човека" - Исуса (Д. А. 17, 31).

Робовање греху - робовање је неправди (Рм. 6, 13. 20). Људи који робују гресима и пороцима, као врлинама, не траже Христа, нити Га хоће. Њима неда грех, неда неправда, која држи дух њихов у ропству, да крену ка правди. А правда је и тиме правда што се силом не намеће. Људи неправде, или ситне правде, "гледајући да своју правду утврде, не покоравају се правди Божјој" (Рм. 10, 3). Царство духа људског, који робује гресима и пороцима, пуно је неправде, немира, туге, те у многоме личи на мали пакао. Такав је дух свакога човека који хоће да живи сам од себе и собом, и од света материјалног око себе, а не од Бога и Богом. Дух људски тек се онда испуни правдом, миром и радошћу; тек онда постане мали рај на земљи, када се помоћу еванђелских врлина сједини са Духом Светим. То значе богонадахнуте речи светог Апостола: "Царство Божије није јело и пиће него правда и мир и радост у Духу Светом" (Рм. 14, 17). Да, у Духу Светом, јер је само у Њему свеколико блаженство духа људског.

По светом расуђивању Светог Григорија Ниског, много је ствари које природа људска жели; стога је потребно много обазривости, да бисмо могли разликовати хранљиво од отровног, те да оно што душа узима као храну не би у нама место живота изазвало смрт и разорење. Господ Христос, који је узео удела у свему што је наше, осим греха (Јевр. 4, 15; 2, 14-18), и постао заједничар наших слабости, није глад прогласио за грех него је допустио ову природну жељу за храном и својим властитим искуством доживео ову слабост. Јер, пошто је четрдесет дана провео без хране, "напослетку огладне" (Мт. 4, 2). Кушач, угледавши да се у Њему појавила слабост - глад, саветује Му да је утоли камењем, то јест да природну жељу за храном претвори у неприродну. Творац храни људе хлебом од разног семења. Ту мудрост Творчеву Кушач осуђује као нешто неумесно. Јер ако се камење покаже подесније за храну, значи да је Божја мудрост погрешила у промишљању о људском животу. "Реци да камење ово хлебови постану", - ово и досада говори Кушач онима који искушавају себе својом властитом жељом. Јер када жеља излази из оквира неопходних потреба, шта је то ако не савет ђавола, који забрањује храну од семења и изазива жељу за неприродним? Од камења једу хлебове среброљупци, који припремају богате и раскошне трпезе од неправде. Јер ту све излази из оквира онога што је неопходно за живот. Јер штаима заједничког између природне потребе за храном и сребрног посуђа које се не једе? А ко место хлеба приноси устима злато, зар задовољава ту потребу? Стога, када неко место онога што је подесно за храну тражи нешто што се не употребљава као храна, он се просто брипе о камењу, јер једно тражи природа а он је заузет другим. Природа тражп храну, а спремање скупоценог посуђа, украшених столова, столица, и осталога, све је то брига о камењу. Али Спаситељ, који побеђује искушење, не изгони из природе глад, као узрок зала, него, удаљивши само излишну бригу која се по савету Кушачевом придодаје потреби, препушта природи да се стара о себи не излазећи из својих природних оквира. Стога, пошто "огладне" Исус, онда је достојна хвале глад која бива у нама као подражавање Њему. Сазнамо ли пак чега је гладан - "огладне" - Господ, онда ћемо, разуме се, сазнати силу четвртог блаженства, о коме је реч. Каква је то храна коју се не стиди Исус да жели? После разговора са Самарјанком Он говори ученицима: "Јело је моје да творим вољу Оца свога" (Јн. 4, 34). А очигледна је воља Оца, "који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине" (1 Тм. 2, 4). Када дакле Он жели наше спасење и Његовом храном постаје наш живот, онда из тога сазнајемо нашта треба да употребимо такво расположење душе. Нашта дакле? На ово: да будемо гладни свога спасења и жедни Божје воље која жели спасење.[1]

Зар је достојно блаженства, пита исти свети мислилац, жудети само за правдом? А ако неко жуди за целомудреношћу, или мудрошћу, или којом другом врлином, - зар Спаситељ не даје блаженство и таквоме? Но, можда, Спаситељева реч о блаженству гладних и жедних правде има овај смисао: правда је једна од врлина; а Свето Писмо има обичај да, спомнњући део, подразумева целину. Тако, Бог има много имена; и када се једно употреби, то не значи да Му остала не припадају. Тако и овде, реч правда означава сваку врсту врлине. Према томе, блажени су и гладни и жедни целомудрености, и мудрости, и ма које друге врлине. Јер је немогуће да ма која врлина, одвојена од осталих, сама по себи буде савршена врлина. Појам правде искључује све што је рђаво, и обухвата све што је добро; а добро је све што се замишља као врлина. Стога правда у четвртом блаженству означава сваку врлину.[2]

Спаситељ је рекао: јер ће се наситити. Успевање у ма којој врлини, увек је праћено не неком пролазном и несталном радошћу, већ радошћу непролазном и сталном која се продужава у току целог живота. Откуда то? Отуда што се свака врлина може свагда уводити у делање, и у току целог живота нема времена када би човек могао бити презасићен доброг делања. И целомудрије, и чистота, и свако добро увек се уводе у делање, док човек има у виду врлину, и делање је праћено радошћу. Када се врлина у некоме чврсто укорени, она се ни временом не мери, ни засићеношћу не ограничава, већ њему, који живи њоме, увек доставља чисто, живо, силно осећање њених властитих блага. Стога гладнима овога осећања Бог Логос обећава утољење глади, такво утољење, које насићеношћу распаљује, а не гасн, жељу. Јер ко је пожелео врлину, тај чини добро својом тековином, видећи у себи оно што је пожелео. Отуда је блажен онај који је био гладан целомудрија, јер ће се испунити чистоте. А насићеност њоме изазива не гађење него појачање жеље; и насићеност и жеља заједнички расту подједнаком мером. Јер жудњу за врлином прати стицање жуђенога; и стечено благо уноси у душу радост која не престаје.[3]

Ако се треба коснути, вели Свети Григорије Ниски, и неког смелог тврђења, онда, мени изгледа да, под именом врлине и правде, жељи слушалаца Господ предлаже себе сама, "који нам постаде премудрост од Бога, и правда, и освећење, и избављење" (1 Кор. 1, 30), а тако исто и "хлеб који силази с неба" (Јн. 6, 50), и "вода жива" (Јн. 4, 10), жеђ за којом изражава Давид у једном псалму, откривајући Богу ово блажено страдање душе, када говори: "Жедна је душа моја Бога, Бога живота; када ћу доћи и показати се лицу Божијем?" (Пс. 41, 3). Ето, дакле, по моме мишљењу, истинита је врлина - добро без ичега рђавога, добро које садржи у себи све што је најбоље: сам Бог Логос, - та "врлина која је покрила небеса" (Авак. 3, 3). И потпуно су с правом названи блажени они што су гладни те Божје правде; јер заиста "онај који је окусио" Господа (Пс. 33, 9), то јест, онај који је примио у себе Бога, испуњује се оним чега је гладан и жедан био, по обећању Спасовом: "Ја и Отац доћи ћемо, и у њему ћемо се настанити" (Јн. 14, 23), очигледно, пошто се Дух Свети већ настанио. Тако је, изгледа ми, и велики Павле, који је окусио оне неисказане плодове раја, и испуњен био оним што је окусио, - свагда био гладан. Јер изјављује да је испуњен био оним што је желео, говорећи: "У мени живи Христос" (Гал. 2, 20), а као онај који је гладан - стално се пружа за оним што је напред (Флб. 3, 13), говорећи: "Не као да већ достигох, или се већ усаврших, него хитам, не бих ли достигао" (Флб. 3, 12).[4]

У четвртом блаженству, вели Блажени Августин, Спас говори о љубитељима истинског и непролазног добра. Они ће се наситити оном храном за коју сам Господ каже: "Јело је моје да творим вољу Оца свога", која је правда; и оном водом, за коју опет исти Господ каже, да ће у свакоме који од ње пије она бити извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4, 34. 14).[5]

[Ignjatije]

"БЛАЖЕНИ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ"

 

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. - Ево блаженства у
коме све најпре зависи од човека а затим од Бога; у коме човек задужује
Бога; у коме се човек изједначује са Богом по расположењу. Откуда то? -
Отуда што ниједна врлина није тако потребна човеку као божанска
милостивост. У васцелом животу, у свима тренуцима постојања, зар је
човеку ишта потребније од милости Божје? Та сав живот човеков, у свој
својој телесној и духовној разноврсности и сложености, зависи од видљиве
и невидљиве милости Божје. Да би видело, оку човековом је потребно
сунце. А зар сунце не сија по милости Божјој? Да би чуло, уву човековом
је потребан ваздух. А зар ваздух није дар милости Божје? Ко би од људи
створио ваздух да га нема? Што важи за око и уво човеково, важи за цело
тело његово и за све функције тела. А за душу? - Важи то исто начело,
само далеко више и далеко јаче. Како мисао мисли и осећање осећа? Само
по дару Божјем и по милости Божјој, јер је боголикој души човековој Бог
подарио способност да мисли и да осећа. Да није тако, који би то човек
био у стању да створи душу која мисли и осећа, кад ниједан човек није у
стању да створи један листић љубичице или један каменчић. Па савест
људска? Зар то није дар човеку изузетне милости Божје? Једном речју: сав
човек стоји и постоји по милости Божјој. То осећа сваки човек који се
иоле озбиљно загледа у загонетну тајну људског живота на земљи. Зато се
петим блаженством и захтева од човека да своје односе према људима
одређује по закону божанске милостивости. Човек и постоји и живи по
милости Божјој и од милости Божје. Природно је онда да и он буде
божански милостив према људима. У томе је изузетно блаженство, јер
божанска милостивост духовно сједињује човека са Богом, извором те
милостивости и тог блаженства.

Када душа човекова крене путем Христових блаженстава, она на сваком
кораку и у сваком тренутку осећа како се непрестано излива на њу
неизмерна милост Божја. Доживи ли прву божанску врлину, и у њој прво
божанско блаженство, човек свим бићем осети и сазна шта значи милост
Божја, шта значи кад Бог милује душу човекову. Зар није бескрајна милост
Божја, за смерност, за сиромаштво духом добити царство небеско? Зар
није бескрајна милост Божја, плакати над собом и над светом око себе и -
због тога се испунити Духом Светим, Утешитељем? Зар није бескрајна
милост Божја, за кротост - наследити целу земљу? Зар није бескрајна
милост Божја, богочежњивом глађу и жеђу за правдом, уселити у себе - сву
правду Божју, Христа Бога?

Шта је врхунац милости Божје? Оваплоћење Бога, и све што је
оваплоћени Бог, Господ Христос учинио и непрекидно чини за род људски.
Све то сачињава једну јединствену, непоновљиву, бескрајну и ваистину
божанску милост према људима и нашем земаљском свету. Претпоставимо:
човек се оваплоти у јагње, или у тигра, или у хијену, или у змију, са
циљем да животињски свет спасе од смрти и зла. Шта би то оваплоћење
значило у поређењу са оваплоћењем Бога у човека? Нешто бескрајно мало, а
по последицама нимало. Јер немоћни човек, сам роб зла и смрти, не би
био у стању да животињски свет спасе од њих. Усто, човек је крив за све
смрти и сва зла у животињском свету. А Господ Христос? Безгрешан, узима
на себе све грехе света и све муке од греха, - зар то није изузетна и
савршена милост Божја? Бесмртни, подноси смрт ради смртних људи, - зар
то није јединствена и невиђена милост Божија? Па још, подивљалим и
залуделим од греха људима, оваплоћени Бог дарује: вечну Истину, Вечну
Правду, вечну Мудрост, вечни Живот, и сва божанска безбројна савршенства
и бескрајна блаженства. Зар то није милост, којој нема равне у свима
световима?

Када човек озбиљно и свестрано испита себе, и постави тачну
дијагнозу о себи, њему ништа није тако потребно, и толико потребно, као
милост Божја. Јер је несумњива дијагноза сваког човека ово: грех, грех,
грех, и у греснма - болест, болест, болест, и у болестима - смрт, смрт,
смрт. Зато сваким осећањем, сваком мишљу, сваким покретом душе, духовно
разбуђен човек вапије Богу: милост, милост, милост! Ко није у таквом
односу према Богу, није милостив према људима. А такав човек је духовни
паралитик, пати од духовне узетости. Осећање грешности развија се
покајањем; покајање и вапије за милошћу Божјом, за опроштајем грехова.
Само покајници добијају нзузетну милост од Бога, која из њих зрачи на
људе око њих. Јер милост Божја, када уђе у срце човечије, претвара се
помоћу осталих божанских врлина у милосрђе. И милосрдан човек је увек
милостив према људима, као што је Бог милостив према њему. Једно осећање
је непроменљиво у души милосрдног човека, осећање да му је увек
потребна милост Божја, стога је и сам увек милостив према људима. Што
праведнији човек, све више осећа своју грешност; најсветији људи у току
целог живота најјаче и осећају своју грешност. Ево само једног примера.
Лице светог Сисоја заблиста пред смрт силном светлошћу. То к њему дођоше
свети Пророци и свети Апостоли. А кад још више заблиста, он рече
ученицима својим: "Ево Анђели дођоше да узму душу моју". Најзад лице
његово засија као сунце, и све спопаде страх, а свети подвижник рече:
"Ево Господ долази, погледајте сви!" Затим настаде тајац, свети старац
је разговарао нешто са Господом. Када га ученици упиташе, о чему
разговара, он им одговори: молих Господа да ми још мало продужи дане
живота, да бих се покајао.[1]
- Врло развијено осећање личне грешности је стални пратилац хришћанинов
на целом путу његовог духовног усавршавања. Ма којим осећањем, или
мишљу, ушао у своју душу, човек на свима путевима своје душе сусреће
грехе, мане, пороке. И ако је свестан опасности која му од њих прети, он
стално вапије за милошћу Божјом. То је она "велија милост" коју само
оваплоћени Бог дарује роду људском, свемилостиво извршивши домострој
спасења света од греха, смрти и ђавола. За том "великом милошћу" вапије
душа православног хришћанина кроз многобројне црквене стихире и молитве.

Пето блаженство је, могло би се рећи, природно човеково блаженство,
јер је условљено човековом милостивошћу. То значи: милостивост је нешто
природно за човека, нешто што сачињава саставни део бића човекова.
Другим речима: човек је у основи саздан као милосрдно биће. На то и
указује боголикост човекове природе. Бог је по целом бићу човековом
разлио божанску милостивост, и учинио је подлогом свега људског. Но то
је само једна половина истине о човеку, а друга је ово: Бог је божанску
милостивост учинио подлогом и свега божанског у човеку, свега чиме човек
расте ка Богу, постаје сличан Богу. Да није тако, да божанска
милостивост није ушла у основе људског бића, зар би Господ Христос
захтевао од људи да буду милостиви као што је милостив Отац њихов
небески - Бог? (Лк. 6, 36). Својом милостивошћу човек највише подсећа на
Бога, највише личи на Бога. А када је развије до највеће мере, он
постаје "бог по благодати", како веле Свети Оци. Божанском милостивошћу
човек постаје читаво мало божанство. Такав човек је - ходеће еванђеље
Божје, ходећа проповед о Богу.

Изгуби ли човек божанску милостивост, да ли је уопште остао
човеком? Кад то изгуби, изгубио је оног унутрашњег, оног боголиког, оног
вечног човека у себи. И остала само љуштура, и то - црвљива и смрдљива
љуштура. Шта је човек? - Оваплоћено милосрђе Божје. Шта је нечовек? -
Оваплоћена грубост и немилосрдност. Човек постепено дегенерише у
нечовека, ако не упражњава милостивост. Такав је сваки себичњак, сваки
саможивац. Душа му је сва изаткана од грубости, саможивости и осталих
грехова. А царство саможивости и њених одвратних сарадника - грехова,
зар то није пакао, који почиње у овом свету, да се никад не заврши у
оном свету? А живот у том паклу и јесте проклетство, вечно проклетство
за људско биће. Стога би се с правом могло рећи: Проклети немилостиви,
јер неће бити помиловани!

Зато што је од Бога, што вуче Богу и што сједињује са Богом,
милосрђе је блаженство за људску природу. И још: оно сједињује човека са
оним што је божанско у свима људима; тако и њих буди и подстиче на све
што је божанско, а и себе подржава помоћу њих у свему што је божанско.
На тај начин он полако васпоставља у људима рајско расположење, рај са
свима блаженствима његовим. Рај и јесте нешто што почиње овде на земљи
кроз - божанске врлине. На првом месту: кроз божанско милосрђе. Свака
божанска врлина и ствара читав мали рај у души човековој, и у њему
блаженство. А све скупа сачињавају вечни божански рај, и у њему вечно
блаженство, које никад не престаје ни у овом ни у оном свету. Зато су
уста Благословенога и изрекла: Блажени милостиви, јер tie бшпи помиловани.

Господ Христос, сав је од милости и самилости. Свим својим бићем Он
зове томе, орасположује за то, и оспособљује. Као да вели: смилуј се на
себе и на сабраћу око себе, јер и тебе и њих дави грех, сатире смрт.
Духовно слепи то не виде; они који су тек прогледали, виде то помало;
највидовитији пак - а то су светитељи - само то и виде. Зато су
бескрајно милостиви и самилостиви. Све што је људско, њих подстиче на
крик и вапај: Господе, помилуј! Зато је овај крик и најчешћи у светим
православним богослужењима. Гледа ли у себе озбиљно и видовито, човек се
сав претвара у молитвени уздах, коме нема краја, уздах кроз који стално
бруји: Господе помилуј!

Немаш милости и самилости за човека? - Помисли, ради чега је
саздан, а у шта је пао, и нашта спао: на смрт, на трулеж, на гроб, на
црве, на смрад, на пакао! Па колико је рана на његовој души! Та сваки је
- смртно рањен, сваки човек. Коме то греси нису задали смртну рану, и
то не једну него стотину, и ми пре смрти много пута умиремо! Погледај на
душу у човеку! На шта личи? На царицу небеску у - дроњцима; на бесмртну
лепотицу, премазану црним блатом; на блудницу, која је била створена за
вечну девственицу. А срце у човеку? - Видовито око Божје; а гле, оно
обневидело, па не види ни себе ни тебе, а камоли небо, Бога, Анђеле! А
савест у човеку? - Та то је неки пали анђео, који се заплео и збунио у
црној мрежи мрачне философије зла, н залутао и изгубио у језивом
лавиринту лукаве дијалектике греха. А трава, а биље, а цвеће, а
животиње, а птице? Та све сам рањеник до рањеника, болесник до
болесника, смртник до смртника! Зар све то не слива сва твоја осећања и
све твоје мисли у бескрајну божанску милост и бескрајну божанску
самилост према човеку и свима осталим тварима?

Милосрђе се грана у разне врсте милости и самилости, као што се
душа грана у разне врсте мисли и осећања. Милосрђе је: хранити гладне,
појити жедне, одевати наге, посећивати болесне, обилазити сужње,
збрињавати путнике. Али, ја сам сиромах, рећи ћe неко, ја сам убог,
немам ни пара, ни имања! Да, али - имаш душу, и у њој сва богатства
божанског милосрђа. Моли се Богу за гладне, за жедне, за наге, за
болесне, за сужње, за путнике, јер је и то милосрђе. Пости за друге, - и
то је милосрђе. Плачи за непокајане, - и то је милосрђе. Пострадај за
спасење ближњих, - и то је милосрђе. Ие одговарај на увреду увредом; не
враћај зло злом; савлађуј зло добром; благосиљај оне који те куну; моли
се Богу за оне који те гоне; чини добро онима који те мрзе; не
саблажњавај друге, - све је то милосрђе до милосрђа. А да би све то
чинио, човеку је потребно само да има душу и тело, и ништа друго,
никаква богатства овога света. То је оно што Свемилостиви наређује у
своме Еванђељу: "Дајите милостињу од онога што је унутра - τα ενοντα
(Лк. 11, 41). Шта то значи? Ово: дајте људима своју боголику душу, и сва
божанска богатства њена: божански самилосне мисли, божански самилосна
осећања и расположења. Копај по својој души, и под муљем грехова и тињом
страсти, пронаћи ћеш та божанска богатства, те невидљиве унутрашње
драгоцености, са којима је Бог створио човека, и учинио га изузетним
бићем у свима световима. На то самилосни Спаситељ и мисли када објављује
благовест: "Гле, царство Божје је унутра у вама - εντος υμων (Лк. 17,
21). У то царство спада и божанско милосрђе душе људске. Нема сумње, у
боголикој души човековој таји се дубоки кладенац божанског милосрђа,
који се грана у многе понорнице. Извори тих понорница воде прво на небо,
Богу. Сиђе ли човек на дно свога бића, и пронађе кладенац божанског
милосрђа у себи, одмах осети да је једно са свима људима свих времена, и
његовим целим бићем заструји, и увек струји, милост и самилост за све
људе, ту тужну и несрећну браћу и сабраћу нашу, тужну и несрећну од
греха и смрти.

У овом свету сваки је човек без изузетка божански богаташ, јер
сваки има царство Божје унутра у боголикој души. Има клнце и божанске
Истине, и божанске Правде, и божанске Љубави, и божанске Доброте, и
божанске Мудрости, и божанског Милосрђа, и божанске Светости, и божанске
Бесмртности, и божанског Живота. И све то може развити до савршенства у
поднебљу својих личних еванђелских подвига и доживљаја. Тако може
развити и своје милосрђе, и постати милостив и самилостив према свима
бићима и тварима. Ако иша људско одлази на небо пред само лице Божије,
онда је то - човекова милост и самилост за људе (ср. Д. А. 10, 4).

Сав свој однос према роду људском, свемилостиви Господ је засновао
на милости: "По својој милости спасе нас бањом препорођаја и обновљењем
Духа Светога" (Тит. 3, 5; ср. Лк. 1, 78; 1 Петр. 1, 3). Другим речима: и
оваплоћење Бога Логоса, и целокупни богочовечански домострој спасења
рода људског дело је доброте и човекољубља Божјег, јер спасти људе од
греха и смрти из милости а не по заслузи, и јесте једино истинско
човекољубље (ср. Тит. 3, 4). Зато што је тако, свемилостиви Спаситељ с
правом тражи од људи да милост буде врховни закон у њиховим међусобним
односима. То се мора претпоставити свему, јер сачињава суштину
Богочовековог Еванђеља спасења: "Милости хоћу, а не жртве" (Мт. 9, 13;
Ос. 6, 6; ср. Мт. 12, 18): милости хоћу према грешницима, јер су
грешници - духовни болесиици, које треба мудро и нежно лечити од греха и
смрти. Тиме човекољубиви Спаситељ захтева милост према свима људима,
јер - ко од људи није грешан, није смртан? У име тога Господ одбија и
неће жртве. Јер Њему је најмилија жртва - човекова милост према људима.

Од милосрђа човековог зависи не само живот његов у овом свету већ и
сам вечни живот његов и у овом и у оном свету. То нам благовести
Спаситељева прича о милостивом Самарјанину, јер одговара на човеково
питање: "Шта ћу чинити да добијем живот вечни?" (Лк. 10, 2537). Шта? -
Буди милостив. Ето одговора на питање о вечном животу. Милостивост је
божанска сила која савлађује у човеку све што је грешно и смртно; и
обесмрћује човека испуњујући га вечним животом. Милостив човек у ствари
живи још у овом свету оним што је бесмртно, божанско, вечно. А то је -
божанско милосрђе. Човек божанског милосрђа све људе гледа Божјим оком и
мери Божјом мером. Њему је сваки човек ближњи, јер му осећање милосрђа
свакога човека учини блиским, и он свачије грехе покрива својом љубављу,
молитвом и смерношћу. То није ни чудо, јер када се човек милосрђем
приближи Богу, онда му сваки човек постане близак: у Богу нико није
далеко. Гледани из Бога, сви су људи наши ближњи, јер су сви боголики,
иако више или мање унакажени. Осећање милосрђа је по себи божанско, те
стога бескрајно и свеобухватно. Као таквоме, све му је блиско и ближње,
јер најпре смањује растојање између човека и Бога, а затим, - између
човека и осталих људи. Човек божанског милосрђа живо осећа како је
људима, свима људима, потребна милост за сваки дах њиховог живота на
земљи, а камоли њиховог живота на небу. Живи ли божанским милосрђем,
човек је прави бесмртник још у овом свету, и њему никаква смрт не може
наудити ни у овом ни у оном свету. Он сваку смрт савлађује силом
божанског милосрђа, и смело је победнички пита: Смрти, где ти је победа?

Милосрђу Христовог човека нема краја, нема граница. Он никад не сме
рећи себи: довољно сам милостив! Рекне ли, ето смрти његовој души.
Престане ли пак бити милосрдан, већ је умро, пре смрти умро. Јер се
одвојио од Бога, који је једини извор бесмртности и вечнога живота.
Милосрђе чини човека божански узвишеним и божански бесмртним. Ништа тако
не уподобљава човека Богу као милосрђе; оно га чак чини "богом по
благодати". Да, по благодати, пошто је само Тројични Бог - Бог по
природи. Божанско милосрђе разлива по целом бићу човековом неку божанску
силу, која обожује духовне моћи, а он се сав осећа бесмртним,
бескрајним, вечним. Та божанска свестваралачка сила води човека из једне
милости у другу, из мање у већу, приводећи га постепено Богу који је
оличење савршене милостивости, и стога вечни идеал сваке људске милости и
самилости. О свему томе речито говори Спаситељева врховна благовест о
милосрђу: Будите милостиви као што је милостив Отац ваш - Бог (Лк. 6,
36). Ниједну врлину Спаситељ није подигао на већу висину. Штавише, Он је
објавио да ће на Страшном суду милосрђе бити Његово мерило, којим ће Он
мерити све људе и свакоме одредити његову вечну судбу (ср. Мт. 25,
3146; ср. Јк. 2, 13).

Милосрђе према другима у исто време је и милосрђе према себи самом.
Али то није ни попуштање себи, ни мажење себе, ни штеђење себе од
еванђелских подвига. Нити је то себичност илисаможивост у ма ком облику.
Милосрђе према себи допуштено је само када је еванђелско. А шта је то
еванђелско милосрђе према себи? То је: старање о спасењу своје душе од
греха, смрти и ђавола. Старајући се о томе, човек се показује милостив
према ономе што је божанско, боголико, бесмртно и вечно у њему. Сваки
грех је читава рана на души, а свака страст - читава болест душе.
Ослобађајући себе од грехова и страсти, човек се показује милостив према
себи, јер исцељује боголику лепотицу своју - душу своју - од свега што
прља, помрачује, унакажује, усмрћује, убија. Похота је убица душе, тако и
гордост, и гнев, и мржња, и пакост, и завист, и среброљубље, и сви
остали греси. Потиснеш ли их из себе и отераш помоћу еванђелских врлина,
отиснуо си из душе своје и отерао многе убице и многе смрти. И тако
показао према себи ону милост која је једино допуштена и прописана
човеку спасоносним Еванђељем Христовим. Милосрђем према другима човек
чини еванђелска добра другима. Али, истовремено и себе спасава од
страшне духовне звери: неосетљивости и несаосетљивости, јер сједињује
душу своју са свеосетљивим и свесаосетљивим Спаситељем који и даје
спасење ономе који се труди и подвизава у спасоносним еванђелским
врлинама.

Света мисао Светог Григорија Ниског о петом блаженству врло
је дубока и богомудра. У овом блаженству, вели свети мислилац, Спаситељ
на неки начин чини Богом онога који слуша и разуме ову реч. Јер каже: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Познато
је из многих места Светога Писма да свети људи називају бога
милостивим. Стога, ако Богу доликује назив милостив, не позива ли онда
Логос и тебе да постанеш Бог, пошто си украшен својством Божанства? Јер
ако се у богонадахнутом Писму Бог назива милостивим, а Божанство је
истински блажено, онда из тога логички следи да се човек, када постане
милостив, удостојава Божјег блаженства, пошто је достигао оно чиме се
назива Божанство. "Милостив је Господ и праведан, и Бог наш милује" (Пс.
114, 4). И зар није блаженство за човека називати се и постати оно чиме
се Бог назива за дела своја?[2]

Шта је то милост, и у чему је њена делатност? Зашто је блажен онај који прима натраг оно што даје? Јер је речено: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Најближи
смисао ове изреке позива човека на узајамну љубав и самилост. Милост је
добровољна туга, изазвана туђом невољом. Или јасније: милост је љубављу
испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу.
Јер као што суровост и зверскост потичу из мржње, тако и милост потиче
на неки начин из љубави, и њу саму има као свој извор. нарочито пак
својство милости је ово: појачавање испуњеног љубављу расположења које
је сједињено с осећањем туге. Да учествују у нечем добром, старају се
подједнако сви, и непријатељи и пријатељи; али желети учествовати у
нечем тужном, својствено је само онима који су испуњени љубављу. А од
свих веза у овом животу као најјача сматра се љубав; и милост је
појачање љубави.[3]

Нека нико не мисли да се сва врлина састоји само у материјалној
помоћи, јер би у том случају њу могао имати само онај који има неку
могућност за доброчинство. Али, правичније је у овој ствари гледати на
намеру. Ко је само пожелео добро, али је наишао на сметњу да га оствари,
пошто није имао могућности, тај по расположењу душе ништа није мањи од
онога који је своју жељу доказао делима. А велика је корист по живот,
када се тако схвати ово блаженство. Претпоставимо да код свих настане
такав однос душе према пониженима, онда већ не би остала подела на веће и
мање, више и ниже; сиромаштво не би мучило човека, ропство га не би
унизило, срамоћење га не би ожалостило, јер би свима све било
заједничко; једнакост у правима и слобода говора зацарила би се у
људском животу, када би се богаташ добровољно изједначио са сиромахом.
Када би то било, онда не би постојао разлог за непријатељство; завист би
ишчезла, мржња би умрла; одстрањени би били злопамћење, лаж, превара,
рат, тај пород похлепне грамзивости. Пошто се уклони то несамилосно
расположење, са њим би, као са рђавим кореном, били ишчупани и изданци
порока; а по искорењењу рђавих дела, наместо њих иступио би читав низ
свега доброга: мир, правда и остало што се замишља као најбоље. Отуда,
шта је блаженије него проводити живот, поверавајући сигурност свога
живота, не катанцима и бравама, него налазећи ту сигурност један у
другоме? Као што човек сурове и зверске нарави постаје непријатан онима
који су искусили његову свирепост, тако, супротно томе, сви постају лепо
расположени према милостивом човеку, јер милост код оних који су је
добили природно рађа љубав. Отуда је милост - мајка лепог расположења,
залог љубави, савез сваког пријатељског расположења.[4]

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. У овој речи
садржи се и ово узвишено учење: Створивши човека по лику свом, Творац је
ставио у његову природу клице свих добара, те добро не улази у нас из
спољашњег света, него зависи од наше воље које ћемо добро узети из наше
природе као из неке ризнице. Стога Господ и каже: "Царство Божје је
унутра у вама" (Лк. 17, 21); и "Сваки који иште, прима; и који тражи,
налази; и који куца, отвориће му се" (Мт. 7, 8). Тако, добити жељено, и
наћи тражено, и обрести се усред жељених добара - у нашој је вољи, и
зависи од наше слободне воље.[5]

Поводом петог блаженства Блажени Теофилакт каже: Милосрђе се
може указивати не само имовином, него и речју; а ако се ништа нема,
онда и сузама. Милостиви добијају милост и овде од људи, јер ко је јуче
показао милост, а данас се лишио свега, наићи ће на милосрђе код свих;
али ће му нарочито помоћи Бог после смрти.[6]
У самој ствари, милостиви су милостиви као људи, а сами ће бити
помиловани од Бога свих бића и твари. Милост људска и Божја нису једнаке
међу собом, већ се разликују једна од друге као зло од добра.[7]

[Ignjatije]

"БЛАЖЕНИ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЕТИ"

 

 

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. - Ево
божанске врлине која човека преноси на небо, те Бога види. Ево
најкраћег пута између човека и Бога; иде ли човек њиме, он стално види
Бога. И у том боговиђењу он доживљује неисказано блаженство. Чисто срце
је највидовитије на земљи око, јер види и оно што је невидљиво: Бога
(ср. 2 Кор. 4, 18). У свему видљивом, и иза свега видљивога, чисто срце
види оно што је невидљиво, оно што је вечно, оно што је Божје. Види и
осећа да сав овај видљиви свет није друго до раскошни огртач којим се
огрнуло Невидљиво. А звезде, а птице, а људи, а биље, а животиње, а
цвеће, нису ли то мисли Божје и речи Божје - процветале материјом,
бојом, мирисом; па још - осећањем, сазнањем, љубављу, истином, добротом,
милошћу, самилошћу?

Видети Бога срцем? То значи: имати Бога у срцу, носити Га у срцу,
живети Њиме, осећати Њиме, мислити Њиме; једном речју: бити богоносац. У
ствари, сваки је човек још од утробе мајке своје богоносац, јер носи у
себи лик Божји, и у њему зачетке божанских савршенстава (ср. Јн. 1, 9).
Назначење, божанско назначење човека у овом свету и јесте да буде
богоносац. Развије ли у себи боголике зачетке помоћу еванђелских врлина,
он постепено "расте растом Божјим" (Кол. 2, 19); то јест, све што је
боголико у њему расте ка своме божанском савршенству док не достигне "у
меру раста висине Христове" (Еф. 4, 13). Такав човек је заиста богоносац
и христоносац, и у њему Господ Христос живи кроз своје божанске врлине.
Његово је срце чисто од свакога греха, јер има Христа у себи. А где је
Христос, ту нема места греху. Живп ли Господ Христос у срцу човековом,
Он разлива по целом бићу његовом неисказано блаженство. И христоносац
радосно подноси еванђелске напоре и трудове, и помоћу божанских врлина
бди над срцем својим да се не увуче у њега неки грех, нека прљавштина.

Богоносац и јесте прави човек, јер је у њему све нормално и
природно, онакво какво је изашло из руке Божје, па се још развило и
усавршило Богочовеком Христом. Човек је само Богом прави човек, природан
човек, нормалан човек. Све пак што у човеку није од Бога, неприродно
је, ненормално је. А то је: грех, зло и смрт. Богочовек Христос је у
ствари једини нормалан и природан човек, јер у Њему нема ни греха, ни
зла, ни смрти. Сваки пак други човек постаје нормалан, и природан када
себе очисти, исправи, освети, обогочовечи Богочовеком. Учини ли то,
постаје богоносац, постаје човек чиста срца, који даноноћно стоји са
пламеним мачем еванђелских врлина на вратима срца свог, чувајући га од
свакога греха. Јер грех и јесте једина прљавштина која толико загади и
оболести срце, да оно обневиди и замре за све што је узвишено, бесмртно,
божанско. Пре греха, и до греха, срце је било око које је Бога видело.
То је била нормална и природна делатност његова. Такво је било Адамово
срце до пада. Али, грехом је оболело и обневидело то боговидно око.
Безгрешни Богочовек је и дошао међу људе да их излечи од те болести, да
им врати боговидност. И Христов човек постаје боговидац, јер претходно
постаје богоносац. И свим бићем осећа да је изузетно блаженство - бити
човек.

Несрећа је, и туга, и бол - имати нечисто срце. Јер сваки грех
кане у срце помало туге, помало бола, помало несреће. А када се греси
одомаће и накоте у срцу, онда се та несрећа, та туга, тај бол постепено
разрасту и развију у читаву трагедију, у читаво проклетство. И тужне
чињенице се поломе тврдећи ово: заиста је трагедија, заиста је
проклетство - бити човек. И с правом би се, по закону логичког мишљења,
еванђелској тези о блаженству чистих срцем могла супротставити антитеза о
трагедији нечистих срцем. Она би гласила: Несрећни су, тужни су, јадни
су, проклети су нечисти срцем, јер неће Бога видети. А видеће - кога?
Несумњиво ђавола, кад - тад. Јер грех, као лукава демонска сила, најпре
скрива одвратни лик ђавола; а кад овлада човеком, он му га покаже у свој
гнусоби и гадости његовој. Као што се помоћу врлина усељује у срце Бог,
тако се помоћу грехова усељује у срце ђаво, те је човек, хтео - не
хтео, богоносац или ђавоносац, боговидац или ђавовидац.

Од грехољубља долази нечистота срца. Грехољупци су понајвише
духовни слепци, и као такви понајчешће безбожници, јер не виде Бога нити
ишта Божје. А не виде зато што не осећају Бога. А не осећају Бога зато
што им је срце испуњено гресима који затупљују, закржљују, сасушују,
парализују и уништавају у срцу човечијем осећање Бога, док га најзад
сасвим не умртве. Овај последњи стадијум је врхунац ођавољења: ђаво
улази у човека као "у дом свој" (Мт. 12, 44). Греси најпре пропуте пут
ђаволу у душу човекову, који се и усељује у човека када њиме овлада
грехољубље. Најочигледнији пример: Јуда Искариотски (ср. Јн. 13, 2. 27;
Лк. 22, 3). Али је и ово истина: еванђелске врлине најпре пропуте пут
Богу у душу човекову, па се онда Бог усељује у човека претварајући га у
своје обиталиште (ср. Јн. 14, 21. 23; 17, 2126; 2 Кор. 6, 16). Природно
је да за гресима долази творац греха, а за врлинама - творац врлина.
Природно је да ђаво борави у царству греха и зла, као што је опет
природно да Бог борави у царству врлине и добра. Свака врлина везује
човека са Богом, али и сваки порок везује човека са ђаволом. Отуда су,
по правилу, добри људи побожни, а рђави - непобожни. Грех је увек
богоборац, увек ратује са Богом (ср. Рм. 8, 7; Јак. 4, 4), са крајњом
жељом: да нестане Бога, да Га нема. Иза безбожности увек се скривају
читави легиони грехова и страсти. Грех не воли Бога, зато и неће Бога.
То је природна логика греха и зла. Јер је Бог самим бићем својим сушта
супротност греху и злу. Правило је: људи нечиста срца обично не верују у
Бога, јер Га не воле. А не воле Га зато што воле грех и зло. Природа
пак људска не може истовремено служити Богу и ђаволу (ср. Мт. 6, 24).
Какву заједницу има Христос с Велијаром, светлост са тамом? (2 Кор. 6,
15). Од грехољубља у човеку замру, и најзад потпуно изумру богочежњива
осећања и силе; и човек постаје духовно мртав: не осећа Бога, зато и не
верује у Бога, зато и тврди: нема Бога. То су они духовни мртваци који
ни у оваплоћеном Богу не виде, и не осећају, и не признају Бога. За њих
је Спаситељ и рекао: "Оставите нека мртви укопавају своје мртваце" (Мт.
8, 22).

Ко су "чисти срцем"? - На првом месту светитељи, јер су
очистили себе од сваке прљавштине духа и тела. Чистота и јесте светлост.
Постиже се, на који начин? На тај начин што човек еванђелским врлинама
потисне из себе све грехе и стално живи у тим врлинама. Гордост се
потисне смерношћу, мржња - љубављу, гнев - кротошћу, суровост -
милосрђем, неосетљивост - самилошћу, похота - молитвом и постом, злоба -
добротом, злопамћење - праштањем, осветољубивост - благошћу,
малодушност - вером, очајање - надом. Када се све еванђелске врлине
стопе у једну свеврлину, и она постане наше стално, иеизменљиво
расположење, ето вам светости, и у светости чистоте, и у чистоти
боговиђења, и у боговиђењу блаженства. Свака еванђелска врлина очисти
помало срца, а све скупа - очишћују цело срце. Једна врлина истера из
срца једну врсту греха, а друга - другу, а трећа - трећу, док свеврлина
не истера из срца све грехе, и човек узаживи свима врлинама истовремено.
Непрекидно живљење у свима врлинама ствара чистоту срца која је
светост. Бог "борави у светима", - како да Га они не виде кад је Он у
њима, кад је Он за њих све у свему? Само по мери себеочишћења,
себеосвећења човек и види Бога. Ко је потпуно очистио, осветио себе, тај
види Бога, и осећа Бога као најнепосреднију и најглавнију стварност и у
себи и у свету око себе. Штавише: он јаче осећа Бога него себе, и себе
осећа као себе само Богом и у Богу. У њега богоосећање иде испред
његовог самоосећања и самосазнања. Он свим бићем осећа да су и само
његово самоосећање и само његово сазнање дар од Бога.

Свете врлине стварају свето расположење у души, постепено се
претварају у нашу природу, те човек и мисли њима, и осећа њима, и живи
њима. А свете мисли, а света осећања, зар нису то очи, безбројне очи,
које Бога виде? Јер светост самом природом вуче и односи Једино Светоме;
и светоме се даје Свето, и сам извор свега светог и свих Светиња: Бог.
Отуда литургијска истина: "Светиње светима". Човек је и створен са
боголиком душом, да би га сама природа душе вукла Богу. За човека су
богочежњива света расположења душе и природна и логична. Развити их до
највише мере и учинити их суштином свога бића и животом свога живота - и
јесте циљ човекова постојања и на земљи и на небу. Зато је Свесвети
изрекао: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески" - Бог
(Мт. 5, 48). И још преко светог Апостола наредио: "Будите свети у свему
живљењу свом, владајући се по Свецу (тј. по Христу) који вас је позвао.
Јер је писано: Будите свети, јер сам ја свет" (1 Петр. 1, 1416).

Без светости нема боговиђења. Апостол Павле као да објашњава шесто
блаженство када благовести: "Без светости - χωρις αγιαςμου - нико неће
видети Господа" (Јевр. 12, 14). Човеку је неопходна лична светост да би
могао видети Бога. Што мање свет човек, све мање види Бога; окорели
грешник Га нимало не види, јер Га нимало не осећа; не дају му греси. Јер
је за окорелог грешника природно осећати да је зло најнепосреднија и
најочигледнија стварност, јер је гресима зло - и логично и природно и
своје, а Бог им је нешто туђе, страно, нелогично, неприродно,
непотребно, па стога и - непостојеће. Стопе ли се греси са душом
човековом, онда они учествују и у њеним мислима, и у њеним осећањима, и у
њеним делима, и све што је њихово и њима слично, човек осећа као своје и
чини као своје. Али и супротно је истина: стопе ли се божанске врлине
са душом човековом, онда оне учествују у целокупном животу човековом, те
све што је њихово, а то је Бог и Божје, човек и види и осећа као нешто
своје. Из прљавог извора истиче прљава вода, из чистог - чиста. Из
огреховљене, прљаве, нечисте душе излазе грешне, прљаве, нечисте мисли и
осећања: а из добродетељне, светле, чисте душе излазе добре, светле,
чисте мисли и осећања. То је божанска истина, изречена светим Апостолом:
"Чистима је све чисто; а прљавима и невернима ништа није чисто, него су
им прљави и ум и савест" (Тит. 1, 15).

Основно је новозаветно правило богопознања: "Без светости нико
неће видети Господа" (Јевр. 12, 14). Без светог живота нема истинског
богопознања,јер нема истинског боговиђења. Да би човек познао Бога живог
и истинитог, мора претходно светим животом осветити свој главни орган
познања: срце. Освети ли њега, осветио је са њим и ум, и савест, и вољу,
и чула; једном речју: осветио је и душу и тело. Господ је рекао: блажени чисти срцем. А
зашто није рекао: блажени чисти умом, оком, савешћу, телом? Зато што
Господ под срцем разуме васцелог човека, сву психофизичку природу
његову. Срце је центар и жижа човечијег бића, човечије личности. Оно је
извор свих мисли, свих осећања, свих жеља, свих дела. Ту истину о срцу
човечијем Господ овако изражава: "Изнутра из срца људскога излазе мисли
зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће,
лукавство, лажна сведочанства, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос,
безумље" (Мк. 7, 2122; Мт. 15, 19). Ове речи Господње значе: ако је
нечисто срце, нечист је ум, нечиста - савест, нечиста - душа, нечисто -
тело; а ако је чисто срце, чист је ум, чиста - савест, чиста - душа,
чисто - тело. Греси прљају срце, чине га нечистим, поганим; врлине га
очишћују од грехова, чине чистим, светим. А на првом месту: сам Бог
врлина - Господ Христос. Еванђелска је истина: "Крв Исуса Христа
очишћава нас од свакога греха - κιαθαριζε ημας απο παςης αμαρτιας, али
под једним условом: "ако у светлости ходимо као што је Он сам у
светлости" (1 Јн. 1, 7). Божанском светлошћу Христовом треба стално
прати срце своје и споља и изнутра, да би било чисто и свето, и од
сваког греха слободно. А човек то чини, ако живи Еванђељем Христовим. А
Еванђељем Христовим живи, ако иде путем Христове Правде, Христове
Истине, Христове Љубави, Христове Доброте, Христове Смерности, Христове

Кротости и осталих богочовечанских врлина. Срце, Христом очишћено;
срце, Христом освећено, - ето ока које Бога види, и зна; зна на основу
свог личног искуства. То је једино истинско богопознање у човечанском
свету, јер је засновано на светом искуству. А свето искуство не
обмањује; једино оно сву истину о Богу казује.

Речено је: Блажени чисти срцем! Тиме као да је речено:
Блажени свети срцем! Чистота, светост, блаженство, то су синоними и
сачињавају једну целину, јер су од исте духовне грађе. Свете мисли,
света осећања, света расположења, то су невидљиви капилари који све
своје животне, стваралачке, бесмртне, вечне силе црпу из неисцрпних
извора Божјег живота, Божјег стваралаштва, Божје бесмртности, Божје
вечности. Све се то ризничи у срцу. Чисто срце не значи vacuum: у њему
нема грехова, али је пуно светих мисли, светих осећања, светих
расположења, којима нема краја ни у овом ни у оном свету. Кроз свете
врлине у чисто срце се стално с неба сливају и разливају неисказана
блаженства, којима никаква смрт наудити не може. Имати срце, - то је
велики дар и велика мука. Нечисто срце - велика је мука, читав пакао.
Тамо гади ихже њест числа, по речи Св. Серафима Саровског.[1]
Чисто срце - велики је дар, велика радост, велико блаженство, читав
рај, јер у њему живи Бог са својим савршенствима. Пита ли неко, шта је
рај у нашем земаљском свету, непогрешиви одговор може бити само један:
рај је - чисто срце, свето срце. А пакао? - Нечисто срце. Иако живи у
овом свету, човек је наслоњен на оне светове, и душа му се стално пружа
ка другим световима. Стога није ни лако, ни весело - бити човек. Очисти
ли себе од греха, - ето раја на земљи, ето блаженства за које не знају
друга земаљска бића. Зато се о човека отимају светови.

Када све еванђелске заповести узаживе у срцу, и прођу кроз њега од
врха до дна и од почетка до краја, онда се срце очисти и испуни вечном
божанском љубављу, онда се и савест очисти и занавек испуни Богом (ср. 1
Тм. 1, 5). Пита ли се, где је сав човек, еванђелски одговор је један:
сав човек је у срцу. Ту и сва савест његова, ту и сви светови његови.
Најтеже је очистити од зла савест, тог палог анђела у човеку, који је
сав од најтананије грађе. Савест се чисти само - "путем новим и живим". А
то је? - Крвљу Исуса Христа (ср. Јевр. 9, 22). Причешћује ли човек
савест своју животворном крвљу Богочовека Христа, савест његова заблиста
анђелском чистотом, и постаје му непогрешиви вођ који га са сигурношћу
води путевима божанске бесмртности и вечности. А сви ти путеви
завршавају царством небеским, у коме је рај са свима својим
блаженствима.

Само непрекидно живећи помоћу светих еванђелских врлина, само
непрекидно доживљујући божанску светост у васцелом бићу свом, човек
очишћује себе од сваке прљавштине тела и духа (ср. 2 Кор. 7, 1). Тако се
у човеку настањује она света божанска сила која далеко држи од њега
сваки грех и свако зло, осигурава му чистоту срца, и у њој - бескрајно
блаженство. Кроз свете еванђелске врлине у човеку се постепено настањује
сам Дух Свети који и даје срцу људском све божанске силе које су му
потребне за спасење од греха, смрти и ђавола, и неопходне за живот
бесмртни и у овом и у оном свету (ср. Д. А. 15, 89; 2 Петр. 1, 3). Из
Еванђеља је јасно: нема очишћења без освећења, нити чистоте без
светости. И обратно: нема светости без чистоте. Јер чистота од грехова
постиже се једино светим живљењем у божанским врлинама. У великом и
мучном подвигу очишћења и освећења срца учествују сложно све еванђелске
врлине, предвођене вером и молитвом. Јер се "свако створење Божје", а
најпре боголико срце човечије, "освећује речју Божјом и молитвом" (1 Тм.
4, 5). Све пак што прља човека и срце његово чини нечистим, - а то су
греси, пороци, страсти, и њихови творци - нечисти дуси, - изгони се из
срца "само молитвом и постом" (Мт. 17, 21). Да, само молитвом и постом!
То је свеистинита реч безгрешног Спаситеља. А вером се усељује Христос у
срце човечије, - то је такође свеистинита реч безгрешног Спаситеља (Еф.
3, 17). А да Господ Христос занавек остане у срцу човечијем, то човек
постиже творећи заповести Господње, ходећи као што је Он ходио, живећи
као што је Он живео (ср. Јн. 14, 21-23; 1 Јн. 1, 7; 2, 6; 1 Петр. 1,
15). Нема сумње, блаженство чистих срцем је у овоме: они серафимски
ревносно и херувимски видовито чувају Господа у срцу свом, али и срце
своје у Господу (ср. Гал.2, 20; Флб. 4, 7).

"Бога нико никада видео није" (Јн. 1, 18), - то је истина која
важи до Христа. Али од Христа важи ова истина: "Јединородни Син, који је
у наручју Оца, Он Бога објави" (Јн. 1, 18), показа. Јер у Јединородном
Сину Божјем, Богочовеку Христу: "живи сва пуноћа Божанства телесно -
κατοικει παν το πληρωμα της Θεοτητος σωματικως" (Кол. 2, 9; ср. 1, 19,
Еф. 1, 23), тј. Бог жнви у телу, као прави човек. И ко види Богочовека
Христа, у самој ствари види Бога. Зато је Он и рекао за себе: "Који види
мене - види Оца" (Јн. 14, 9). Само, овде се подразумева виђење, какво
је могуће за људску природу. Човек, као ограничено и релативно биће,
није у стању да види саму суштину Бога, нити да је потпуно позна. У том
погледу важи истина коју је свети апостол Павле изразио: "Бог живи у
светлости неприступачној; Њега нико од људи није видео, нити може
видети" (1 Тм. 6, 16). Људска природа није у стању да поднесе непосредно
виђење Божје суштине. То је истина коју је Бог још у Старом Завету
објавио људима: "Не може човек мене видети и жив остати" (2 Мојс. 33,
20).

Људи могу видети Бога само донекле, и то у облицима који су
приступачни људској природи. И у самом Богочовеку Христу Бог је сакривен
иза тела као иза завесе (ср. Јевр. 10, 20). А када вечна светлост
Божанства засија јаче кроз Његово тело, онда свети ученици Његови падају
ничице на земљу, јер не могу да поднесу њен блесак. Као што се десило
при Спасовом преображењу. А када Господ Исус допусти да вечна светлост
Његовог Божанства засија мало јаче, онда и неустрашиви Савле пада од ње
на земљу и - ослепљује! (Д. А. 9, 39). Када боговидац Мојсије види Бога,
он Га види у облику, приступачном за људску природу. То важи и за
патријарха Јакова када вели: Бога видех лицем к лицу (1 Мојс. 32, 30).
То важи и за боговиђење Св. пророка Исаије (Ис. 6, 113), и за сва виђења
Бога од стране многих угодника Божјих: они виде не Његову суштину, него
постају видиоци и заједничари Његове вечне силе и енергије, својствених
Његовој природи. Али у свему томе важно је ово: виђење Бога даје се
само људима чиста срца, људима који су помоћу божанских врлина осветили
своје срце и стално доживљују Бога доживљујући Његову Истину, Његову
Правду, Његову Љубав, и остале божанске врлине. Истинита је реч светог
благовесника: "Ако имамо љубав међу собом, Бог у нама борави" (1 Јн. 4,
12). Што важи за Љубав божанску, важи и за Правду, и за Истину, и за
Доброту, и за све Божје у човеку. Јер Бог борави у човеку кроз
еванђелске врлине, испуњујући његово биће неисказаним блаженством које
почиње у овом, да би се вечно продужило у оном животу.

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Овде Спаситељ назива чистима оне, вели Свети Златоуст, који
су стекли васцелу врлину - καθολικην αρετην -, и ништа рђаво не осећају
у себи, или оне што живот проводе у целомудрију - εν σωηροσυνη - ,[2]
јер да бисмо Бога видели, ништа нам није тако потребно као ова врлина.
Стога је и апостол Павле рекао: "Мир имајте и светост са свима, без које
нико неће видети Господа" (Јевр. 12, 14). Овде се разуме виђење, какво
је могуће за човека. Пошто многи бивају милостиви, не отимају, нити су
среброљупци, а блудниче и одају се разврату, то Спаситељ, показујући да
није довољно оно прво, додаје и ову заповест.[3]

О овом блаженству Блажени Теофилакт вели: Многи не отимају,
и пре су милосрдни, али блудниче, те се тако у другом погледу показују
нечисти. Христос, дакле, наређује да се уз друге врлине негује и
чистота, или целомудрије, не само по телу него и по срцу, јер без
светости и чистоте нико неће видети Господа. Као што се у огледалу, само
ако је чисто, огледају лица, тако је и созерцаље Бога и разумевање
Светога Писма доступно само чистој души.[4] Јер без светости, то јест без целомудрија нико неће видети Господа. Чисти срцем су, вели Зигабен, целомудрени - о( ocoeppovec;. Јер као што огледало, само ако је чисто, одражава ликове, тако и чиста душа прима виђење Бога.[5]

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Ово обећање је такво, вели Св. Григорије Ниски, да
превазилази сваку границу блаженства. Јер после таквог блага, ко ће
пожелети што друго, имајући све у ономе што је видео? Обично у Св. Писму
реч видети значи што и имати (Пс. 127, 6; 26, 10). Стога, ко види Бога,
он у самом виђењу већ има све што сачињава сва блага: бесконачни живот,
вечну нетрулежност, бесмртно блаженство, бескрајно царство, непрестано
весеље, истиниту светлост, духовну и слатку храну, неприступну славу,
непрекидно радовање и свако добро.[6]

Чистоме срцу даје се да види Бога. То значи да и чистота срца није
немогућа, са којом се иостаје блажен. Али, како се са овим може
помирити оно што говори велики Јован: "Бога нико никада видео није" (Јн.
1, 18), и оно што тврди високог ума Павле: "Њега нико од људи нпје
видео, нити може видети" (1 Тм. 6, 16)? Потребно је, вели свети философ,
рећи ово: Природа Божја, сама по себи, по својој суштини, стоји изнад
сваког мишљења, као нешто недоступно мисленим комбинацијама и незближиво
са њима; и у људима још није пронађена никаква сила за постигнуће
непостижног, и није измишљено никакво средство за схватање несхватљивог.
Стога велики Апостол назива Божје путеве неистражљивима (Рм. 11, 33),
означујући овом речју да на онај пут, који води познању Божје суштине,
не могу ни ступити људске мисли. Али, иако је такав по природи Онај који
је изнад сваке природе, и још - невидљив и неописив, ипак у другом
погледу бива видљив и достижан. Начини за то су многи. На првом месту,
по видљивој у васиони мудрости, може се у извесној мери видети Онај који
је све створио мудрошћу. Посматрајући красоту творевине, ми изводимо
појам не о суштини већ о мудрости Онога који је све премудро створио.
Ако размишљамо о узроку нашег живота, да је Бог, не по неопходности него
по доброј слободној вољи, приступио стварању човека, опет кажемо да смо
и на овај начин видели Бога, пошто смо сазнали његову доброту а не
суштину. Тако и све остало што нас приводи појму о бољем и узвишенијем,
ми називамо познавањем Бога, јер свака узвишена мисао представља Бога
нашем гледању. Јер и моћ, и чистота, и неизменљивост, и све томе слично,
ствара у нашој души представу о неком божанском и узвишеном појму. Из
реченога јасно се види да је Господ истинит у своме обећању када каже да
ће чисти срцем видети Бога; н не лаже Павле када тврди да нико
није видео Бога, нити може видети. Јер Невидљиви по природи постаје
видљив у дејствима (у енергијама), у ономе што је око Њега.[7]

Господ Христос назива блаженством не знати нешто о Богу, него имати у себи Бога, јер је речено: Блажени иисти срцем, јер ће Бога видети. Очишћеном
оку душе Бог се предлаже не као неко гледалиште, то нам сам Логос
објашњава када каже: "Царство Божје је унутра у вама" (Лк. 17, 12). А
ове речи значе, да онај који очисти срце своје од свега вештаственог и
од страсног расположења, у својој властитој лепоти види лик Божје
природе. Јер у теби је смештена твоја мера за постижење Бога, Који те је
тако створио, да је одмах остварио у прпроди такво добро. Јер је у
саставу твом одразио сличности добара своје властите природе, као да их
је урезао на неком воску. Али порок, пошто је збрисао боголике црте,
учинио је бескорисним добро, затрпано одвратним покривачима. Стога, ако
ревносним животом спереш нечистоту, која се наслагала у твом срцу, опет
ће засијати у теби боголика лепота. Као што гвожђе, када се с њега скине
рђа, иако је дотле било црно, сада на сунцу лије из себе неке зраке и
сија; тако и унутрашњи човек, кога Господ назива срцем, када се очисти
рђа нечистоте која се појавила на његовом лику од љубави према злу, опет
почне да личи на прволик, и постаје добар; јер оно што личи на добро,
несумњиво је добро. Стога, ко види себе, тај у себи види и оно што жели;
и тако чисти срцем постаје блажен, јер, гледајући своју властиту
чистоту, он у том лику види прволик. Јер као што они који виде сунце у
огледалу, иако не упиру поглед у само небо, ипак гледају сунце у
огледалу не мање од оних који гледају на сами сунчев шар; тако и ви,
каже Госиод, иако немате снаге да гледате у саму светлост, ипак, ако се
повратите оној благодати лика, каква вам је била дата у почетку, ви ћете
наћи у себи оно што тражите. Јер чистота, бестрашће, отуђење од свакога
зла јесте Божанство. Стога, ако тога има у теби, онда, нема сумње, у
теби је Бог; када је мисао твоја чиста од свакога зла, слободна од
страсти и далека од сваког оскврњења, ти си блажен по својој
видовитости. Јер, очистивши се, ти си угледао оно што је невидљиво за
оне који се нису очистили; и уклонивши вештаствену маглу са душевних
очију, ти јасно видиш блажени призор на чистом небу срца. Шта управо?
Чистоту, светост, простоту и све сличне светлоносне одблеске Божје
природе, у којима је видљив Бог.[8]

Како човек може очистити себе, и срце своје учинити чистим, то се може дознати, вели Свети Григорије Ниски, скоро
из сваке еванђелске поуке. У заповестима, које у Беседи на Гори долазе
иза Блаженстава, налази се јасно учење о очишћењу срца. Ту Господ редом
прописује законе против сваке врсте порока. И уопште, у свакој заповести
наћи ћеш реч која, као оштар плуг, из дубине срца чупа корење зла и
онемогућује рашћење трња.[9]

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Како су глупи, вели Блажени Августин, они
који траже Бога спољашњим, телесним очима, док се Он види срцем! као
што је и речено на другом месту: "У простоти срца тражите Га!" (Прем.
Сол. 1, 1). Јер просто срце и јесте чисто срце; и као што се ова
светлост може видети само очима које су чисте, тако се и Бог не да
видети док није чисто оно чиме се Он може видети.[10] Чистима срцем дата је моћ да виде Бога, као онима који имају чисто око за посматрање вечних предмета.[11]

Најчудеснији боговидац међу светим Оцима, Свети Симеон Нови Богослов, одлучно
тврди: "Не говорите да је Бог невидљив за људе! Не говорите да људи не
виде Божанску светлост, или да је то немогуће у садашње време! Никада то
није било немогуће, него је чак и веома могуће за оне који желе,
нарочито за оне који су, проводећи живот у очишћењу од страсти, очистили
очи ума".[12]
"Чисто срце чине не једна, ни две, ни десет врлина, него све заједно,
сливши се, такорећи, у једну добродетељност која се достиже на последњем
степену савршенства".[13]

[Ignjatije]

"БЛАЖЕНИ МИРОТВОРЦИ, ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИ БОЖЈИ НАЗВАТИ"

 

Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати. - Ево потпуно новозаветног блаженства, и у њему потпуно новозаветне врлине. Јер је оно дар оваплоћеног Сина Божјег, Господа Христа. Људи могу постати синови Божји зато што је Син Божји постао Сином човечијим, те као Човек даје људима божанске силе, помоћу којих они постају синови Божји. Миротворство је божанска врлина која у најпотпунијем и најсавршенијем смислу припада Богочовеку Христу, а људима може припадати утолико уколико живе Њиме, у Њему и ради Њега. У овој светој врлини све је од Богочовека: и сила њена и блаженство њено. А човек? - Човек ставља душу своју на расположење овој врлини.

Овде је реч не о обичном миру, већ о миру у коме је божанско блаженство. Шта то значи? То значи да је овде реч о миру који је, на првом месту, унутрашњи доживљај душе, доживљај који се протеже у непрекидно расположење душе. Ово расположење захвата и обухвата сав унутрашњи свет човеков: све мисли, сва осећања, све жеље. Само, овај мир је последица једног дугог и тоталног, али невидљивог рата у души. Бојно поље је - срце човечије, а рат воде добро и зло, врлине и пороци, Бог и ђаво. А у човеку има свега тога: и добра и зла, и врлина и порока, и Бога и ђавола. Између ових супротности рат је сасвим природан, јер међу њима нема ничег стварно заједничког. А када се сретну у срцу човечијем, оне ратују до истребљења.

Зло се разраста и пројављује кроз разноврсне и безбројне грехе. Али сваки грех посебно, и сви греси заједно, ратују против свега што је божанско, бесмртно и вечно у човеку. Зар сваки грех не ратује својим злом против савести, против оног божанског добра у њој које је и чини боголиком, бесмртном и богочежњивом? Зар свака лаж, чим крочи у душу човекову, не зарати са истином у њој, са оним божанским истинољубљем у њој које сву душу вуче у горње светове, где Вечна Истина царује и влада? Зар свако зло, чим се кроз грех увуче у душу човекову, не објави рат сваком добру човековом зато што свако добро човеково самом природом својом везује и спаја човека са Вечним и Савршеним Добром - Богом? Зар грех својом тамом не ратује против разума у човеку, разума који чезне за бескрајним и светлим видицима божанских истина? Зар зло, када се помоћу ма ког греха одомаћи у телу човековом, не ратује немилосрдно са телом зато што је оно - храм боголике, бесмртне душе, те чудесне царице небеске у нашем изгубљеном земаљском рају? Нема зла, нема греха, нема порока у нашем човечанском свету који не води непоштедан рат против сваког људског добра, и највећег и најмањег, и видљивог и невидљивог, јер је зло тиме зло, и грех тиме грех, и порок тиме порок, што непомирљиво мрзе добро, и желе да ra нестане и у човеку и у свима световима око човека и изнад човека.

Да ли се тај унутрашњи, духовни, невидљиви рат у души човековој може завршити потпуном победом добра над злом и зацарењем трајног, блаженог мира који би постао саставни део душе и пратио је у свима њеним световима? Да, може! И то само - Христом Богом. Сведок је тога - свеколико искуство рода људског. Јер само Христос, који је оличење Савршеног Божанског Добра у свету човечанском, има силе да потпуно победи свако зло посебно и сва зла скупа у нашем свету. Он то чини помоћу божанских врлина, и божанских сила које су у њима. Јер су Његове божанске врлине у исто време и божанске силе. У томе је сва разлика између Христових врлина и свих осталих врлина о којима говоре све остале религије, философије, етике, културе. Пошто је вечно жив, јер је васкрсењем победио смрт, Богочовек је тај који у душама својих следбеника, преко еванђелских врлина, својим божанским силама побеђује сваки грех и свако зло. Кроз сваку врлину слива се у душу божанска сила; а кроз све врлине сливају се у душу Христовог човека све божанске силе, потребне за победу над свима врстама греха и зла. Пустоши ли мржња душу човекову, против ње треба извести еванђелску љубав, и она ће својом свепобедном силом отерати мржњу и душом завладати божански, блажени мир. Мучи ли те гнев, - уведи у душу своју еванђелску кротост, и она ће божанском силом својом савладати сву демонску силу његову. Гуши ли те гордост, истави пред њу еванђелску смерност, и божанском силом својом истераће из тебе то ђаволско зло. Раздире ли те похота, - изведи против ње пост и молитву, и побећи ће из тебе као преплашена сенка. Тако, против сваког греха, порока и страсти, изведи одговарајуће еванђелске врлине, и оне ће их својом божанском силом савладати и уништити. И у души твојој зацариће се Христов мир, онај изузетни и јединствени мир, о коме Спаситељ говори својим светим ученицима на Тајној Вечери: "Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам као што свет даје: нека се не плаши срце ваше, и нека се не боји!" (Јн. 14, 27).

Христов мир је изузетан мир, јер настаје у души када се уклоне из ње греси. А грехе може победити у души и уклонити само - Једини Безгрешни. Ти не верујеш? Онда, уведи у душу Платона, Наполеона, Канта, Гетеа, Буду, Мухамеда, и све остале мудраце овога света, и сви ће остати немоћни и беспомоћни пред страшилном силом греха, зла и смрти. Зашто? Зато што су и сами робље греха, зла и смрти. А Богочовек, божанском силом својом помоћу врлина изгони из душе људске све грехе, сва зла, све смрти. И тако настаје у души изузетан мир, мир какав заиста свет не зна, и нема, те га стога не даје, нити може дати. У свакој Христовој врлини има несравњено више божанске силе добра него ли у антиподном греху демонске силе зла. Тако, у еванђелској љубави има толико божанске силе, да је она у стању да сваку демонску мржњу савлада лако као сенку. То важи за еванђелску смерност насупрот гордости, за еванђелску кротост насупрот гневу, за еванђелску самилост насупрот неосетљивости, и уопште за све еванђелске врлине насупрот антиподним пороцима. Све су оне непобедљиве победнице, које не знају за пораз, само ако им се човек преда свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим бићем својим.

Греси су, посредно или непосредно, главне клицоноше и проузроковачи свих душевних немира, бура и очајања. Оболи ли грехољубљем, душа је у сталном рату против Бога. Хтео или не, грехом човек увек ратује против Бога и свега Божјег. То је најлуђи рат под небом, јер немоћни ратује са Свемоћним. Отуда у том рату толико мука, толико патњи, толико ужаса, толико смрти за човека. Али, све то престаје, и мир са Богом настаје, када Христос помоћу божанских врлина уклони грехе из душе човекове. То је истина, посведочена искуством свих Светитеља и многих милиона правих хришћана. Прворазредна је еванђелска чињеница: "Мир с богом имамо кроз Исуса Христа" (Рм. 5, 1). "Он је мир наш" мир наш с Богом, тврди свети Апостол за Господа Христа (Еф. 2, 14), јер је својим богочовечанским подвигом спасења уклонио, и непрестано уклања, између нас и Бога оно што у нама ратује против Бога, а то су греси (Еф. 2, 1519). Очигледна је истина: "Бог нас помири са собом кроз Исуса Христа" (2 Кор. 5, 18). Стога се Христово Еванђеље и назива "Еванђеље мира" (Еф. 6, 15). Живи ли по том Еванђељу мира, човек испуњује душу своју богочовечанским миром, и доживљује неисказано блаженство које људској природи даје само живот у Христу, и ни у коме другом, и ни у чему другом (ср. Јн. 16, 33). А то је онај нарочити, онај изузетни "мир Божји који превазилази сваки ум" и чува срца наша и мисли наше у Господу Исусу (Флб. 4, 7).

Живећи Еванђељем Јединородног Сина Божјег, Еванђељем мира, човек и сам постаје син Божји по благодати. А постане ли то, он је већ миротворац, јер се свим бићем стара да између себе и људи успостави Христов мир. На који начин? На тај начин што не допушта да греси буду посредници између њега и осталих људи, и што не цени људе по њиховим гресима већ по њиховим добрим особинама. Он увек приступа ономе што је добро у свакоме човеку, и на томе зида своје односе са људима. У томе за њега је врховно правило она света еванђелска реч: "Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима" (Рм. 12, 18; ср. 2 Сол. 3, 16). Такав мир стиче се само светим животом (ср. Јевр. 12, 14). То је "мир у Христу Исусу" (1 Петр. 5, 14), мир најпре са Богом, а затим и са људима, помоћу светог живота у еванђелским врлинама.

Имајући у себи мир Христов, миротворци зраче тим миром, проповедају у Еванђељу мир (ср. Еф. 2, 17), и целокупним својим животом показују да је Христос - "Бог мира" (Флб. 4, 9; Рм. 15, 33; 16, 20; 1 Сол. 5, 22; Јевр. 13, 20), "Господ мира" (2 Сол. 3, 16). Живећи у свету човечанском Сином Божјим - Господом Христом, тим јединим свесавршеним Миротворцем, миротворци самом појавом својом утишавају бурне и смиравају немирне душе. Самим тим што живе, они миротворе. Они стално ратују са гресима људским, али - еванђелским средствима. За њих је очигледно: греси стварају у души људској немир, рат и хаос, а врлине - мир, благост и блаженство. А живот у Сину Божјем помоћу светих врлина и сачињава неисказано, божанско блаженство за природу људску. То блаженство је вечни удео синова Божјих по благодати: миротвораца. Зато је и речено: Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати.

Врлина миротворства, седма по реду, зачиње се у првој еванђелској врлини - смерности, расте кроз другу, разгранава се кроз трећу, разлистава кроз четврту, цвета кроз пету, сазрева кроз шесту, те тако достиже своју индивидуалност и самосталност. У свима претходним врлинама човек непрекидно војује са гресима и страстима помоћу божанских сила. Свака је еванђелска врлина као несаломљив божански мач који немилосрдно тамани грехе и страсти у човеку. То стално ратовање са собом и јесте еванђелски позив човека хришћанина у овом свету. О томе божански јасно говоре оне необичне речи Спаситељеве: "Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач" (Мт. 10, 34). У наш земаљски свет Господ Христос је сишао као божански огањ који спаљује све грехе, све пороке, све смрти, и осветљује све светове над родом људским. Уђе ли Господ помоћу еванђелских врлина у душу човекову, она се одмах запали божанским огњем, гори у њему, и не сагорева она, боголика, али сагоревају све њене страсти, сви њени греси, све њене смрти. О томе речито благовести Господ говорећи: "Ја сам дошао да бацим огањ на земљу; и како би ми се хтело да се већ запалио!" (Лк. 12, 49).

Присутан помоћу божанских врлина у души очишћеној од греха и страсти, чудесни "Господ мира" испуњује душу неисказаним блаженством које никад не престаје, ни у овом ни у оном свету. Насупрот овоме блаженству стоји мука, и немир, и очајање од присутности грехова у души. Сваки је грех - мучитељ душе, и ратотворац у души. Под утицајем грехова у души грехољубивог човека непрекидно се смењују тешка и мучна расположења: гнев, пакост, немир, очајање, злоба, мржња, завист, похота, похлепност, злурадост, гордост. Све то немилосрдно војује на душу, на њена урођена, или врлином стечена, боголика добра. И ако се човек не бори са гресима у себи, он постаје крваво разбојиште, на коме се увек лепа осећања, чисте мисли, добре намере жртвују сластнма и страстима, и по јадној души тутњи хаос, туга и смрт. А то значи: немир, немир, немир. Такав човек зрачи својом тамом, јер и тама има своје зраке, помоћу којих прелива себе у околне душе. Често пута, хтео или не, самом појавом својом он изазива код људи тешка, мучна, грехољубива расположења. Његово зло увек ратује против сваког добра у људима: његови греси, и његове страсти, и његове сласти, увек изазивају рат против свега честитог, светог, божанског, бесмртног, Христовог у људима, па желео он то или не. Посредно или непосредно, греси, сласти и страсти су увек узрок свих немира и ратова међу људима. Сва је од божанске истине ова реч светог Апостола: "Откуда ратови и распре међу вама? Не отуда ли, од сласти ваших које се боре у вашим удима?" (Јак. 4, 1). А кроз сласти у људе се невидљиво увлачи он, главни творац греха, рата и смрти. А са њим, и за њим - и сав пакао, са свима својим ужасима, очајањима, тугама и невољама. Све то носити и подносити, не само да је тешко, него је и читаво проклетство за људску природу. У таквом случају и тужно је, и мучно је, и страшно је, и свирепо је, и проклето је - бити човек. Упоређујући их са блаженим миротворцима, могло би се рећи за грехољубиве људе: Несрећни су, бедни су, проклети су ратотворци, јер ће се синови ђавола назвати! Да, синови ђавола! Јер су света уста најмилијег ученика Господњег Духом Светим изрекла ову истину: "Који твори грех - од ђавола је. По томе се познају деца ђавола" (1 Јн. 3, 8, 10). А деца ђавола - "синови су ђавола" (Мт. 13, 38; ср. Д. А. 13, 10).

Где је грех, ту нема мира, јер је грех по природи својој рат са Богом или рат са људима и осталом творевином Божјом. Само безгрешни, тј. Свесвети је једини ималац, једини носилац, једини раздавалац правог мира, и даје га људима по мери њихове светости. И то га даје Духом Светим, у чијем царству нема греховног немира и бунтовног безакоња. Стога је речено: "Царство Божје је правда и мир и радост у Духу Светом" (Рм. 14, 17). То је онај "вишњи мир" за који се свакодневно по неколико пута молимо у великој и прозбеној јектенији. Он живи у царству Божјем између божанске правде и божанске радости, стога је у њему тако много божанског блаженства. Царство је Божје мир у правди и радости; царство је ђавоље - немир у неправди и тузи. Христов мир је мир Духа Светога, увек једносуштан са благодаћу, зато су мир и благодат нераздвојни у осећању и сазнању Цркве (ср. 1 Кор. 1, 3; 2 Кор. 1,2; Гл. 1, 3; Еф. 1, 2; Флб. 1, 2; Кол. 1, 2; 1 Сол. 1, 1; 2 Сол. 1, 2; Тм. 1, 2; 2 Тм. 1, 2; Тит. 1, 4; Фил. 3; 1 Петр. 1, 2; Петр. 1, 2; 2 Јн. 3; Откр. 1, 4). То је разлог што је мир - дар Духа Светога: он и ниче, и расте, и развија се, и усавршава се само у присној заједници и саживоту са свима осталим еванђелским врлинама, са свима осталим даровима Духа Светога (ср. Гл. 5, 223; 2 Тм. 2, 22; Јуд. 2; 2 Јн. 3).

Нема сумње, изузетно је блаженство за човека: бити син Божји. Али, како се постаје син Божји? - Рађајући се од Бога. Само је Христос - Син Божји по природи, а људи постају синови Божји no благодати. И то постају, рађајући се од Бога кроз свете врлине (Јн. 1, 12-13). Испуњавањем светих еванђелских врлина људи постају синови Божји по благодати (Мт. 5, 45-48). На том путу њих води благи Утешитељ (Рм. 8, 14), који срца њихова испуњује собом: светим мислима, светим осећањима, светим расположењима (ср. Гл. 4, 67). За све то они узвраћају Богу бескрајном, безрезервном, непоколебљивом вером (ср. Гл. 3, 26), живећи у еванђелској чистоти помоћу светих еванђелских врлина (ср. 2 Кор. 6, 17).

Чисти срцем - виде Бога. То је велико блаженство. Блаженство од миротворства је веће и присније, јер се ту човек рађа од Бога, постаје син Божји: мисли му се рађају од Бога, и осећања, и жел^е, и дела. И све што је у њему - бесмртно је, вечно је, блажено је, јер је од Бога живог и истинитог. Рађајући се од Бога, постајући синови Божји, људи у ствари постају браћа Јединородног Сина Божјег, Господа Христа, који је ову благовест изрекао: "Ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати" (Мт. 12, 49). Воља Оца небеског изражена је у Христу и Његовом Еванђељу (ср. Еф. 1, 710). Ко испуњује Христово Еванђеље, рађа се духовно од Њега, постаје брат Његов по благодати. Миротворци су и синови Божји и браћа Христова, зато блаженству њиховом - нема краја.

И у вештаственом свету мир је, нема сумње, прва космичка стварност: све и сва је у бескрајној хармонији и свејединству. Уласком греха у свет, нарушена је та хармонија и то свејединство. Од тада као да се све покренуло са свога темеља, и кренуло у хаос, у неред, у немир. Очигледно: извор немира и нереда је грех, а извор мира и реда - логосност, светост. Логосно свејединство бића и твари и јесте залог мира, реда, хармоније; греховна разбијеност бића и твари - узрок је немира, нереда, дисхармоније. - У царству живота и постојања Бог је главни и први миротворац; ђаво је главни и први ратотворац, јер је главни грехотворац. Грех најпре одвоји од Бога, који је осовина сваког бића и сваке твари; и онда настаје сурвавање у хаос, у неред, у немир. "Откуда ратови и распре међу вама? Не отуда ли, од сласти ваших, које се боре у вашим удима?" (Јак. 4, 1). Сваки, па и најмањи, грех је квасац немира и нереда, најпре немира и нереда према Богу и пред Богом, па онда према људима и пред људима. Грех је први и једини нарушилац космичког и човечанског свејединства. Отуда је сва твар разбијена, разједињена, а и природа рода људског: ту грехом ратује све против свега, сваки против свих, сви против свакога. Оваплоћени Бог Логос је једини лек од тога свеопштег рата грехом, те стога Он једини и лечи ту кобну разбијеност и разједињеност твари и људске природе. Јединородни Син Божји исцељује оболелу грехом природу кроз синове Божје по благодати (ср. Рм. 8, 18-22), и уноси у њу онај предгреховни и догреховни божански мир, који значи блаженство у свејединству и свејединство у блаженству. Као глава вештаственог космоса и освећеног космоса, Цркве, оваплоћени Бог Логос разлива свој божански мир по целом бићу Цркве, освећујући чланове Цркве, а преко њих и сву твар (ср. Кол. 1, 1622). То је "мир Божји" - "у једном телу" (ср. Кол. 3, 15), у једном организму: богочовечанском. То је онај свеуједињујући мир за који се Православна Црква и дању и ноћу вапајно моли чудесном и свемилосном Творцу светова: "о мирје всего мира", "мир мирови даровати", "даровати мир вселењеј", "даровати мир и велију милост", и ...

Блажени миротворци. Овде Спаситељ, вели Свети Златоуст, не само осуђује међусобне распре и мржње, него и нешто више захтева: да завађене миримо. И опет наводи духовну награду. Какву? Јер ће се синови Божји назвати, јер је и дело Јединородног Сина било: разједињено сјединити, и завађено измирити.[1] Под миротворцима се разумеју, вели Блажени Теофилакт, не само они који сами живе са свима у миру, него н они који завађене измирују. Миротворци су и они који учењем својим обраћају истини непријатеље Божје. Такви су синови Божји, јер нас је и Јединородни Син Божји помирио са Богом.[2]

Поводом овог блаженства Блажени Августин вели: Синови Божји су миротворци у себи, уколико су, доводећи у ред све страсти своје душе, и потчињавајући их разуму, - тј. уму и духу - и потпуно подјармивши телесне жеље, они постали царство Божје: у коме су све ствари тако уређене, да главни и врховни елеменат у човеку влада без отпора над другима, који су у нас заједнички са животињама; и да је сам тај врховни елеменат у човеку, тј. ум и разум, потчињен нечем још бољем: самој истини, Јединородном Сину Божјем. Јер човек није у стању да влада над оним што је ниже, док не потчини себе нечем вишем. И то је мир који је дат на земљи људима добре воље (Лк. 2, 14); то је потпун и савршен живот. Из таквог једног царства, у коме је заведен савршен мир и ред, изгони се кнез овога света, који влада онде где је поквареност и неред.[3]

Богомудра мисао Св. Григорија Ниског открива нам нове дубине у божанској врлини миротворства. Блаженства, вели Светитељ, која претходе овоме таква су, да је свако свештено и свето, али ово је у правом смислу светилиште и светиња над светињама. Јер ако је највеће благо - видети Бога, онда - постати син Божји, несумњиво је веће од свега.[4] Бог, који је толико моћан и велики, да се не може ни видети, ни чути, ни мишљу постићи, прима за сина свог човека, то ништавило међу бићима, тај пепео, то сено, ту таштину. Може ли се наћи достојна захвалност за овакву милост? Човек прекорачује границе своје природе, постаје од смртног бесмртан, од пролазног - непролазан, од једнодневног - вечан, једном речју: од човека - Бог. Јер онај који се удостојио да постане син Божји, без сумње ће имати у себи достојанство Оца, поставши наследник свих Очевих добара.[5]

Таква је награда, а какав је то подвиг? - Ако будеш миротворац. Изгледа да је и дело, за које је обећана таква награда, нови дар. Међу насладама у овом свету шта је слађе за људе од мирног живота? Ма каква пријатност у животу, да би била пријатна, потребан јој је мир.[6]

Блажени миротворци. У две речи предлаже се лек од многих недуга. Шта је мир? Мир је љубављу испуњено расположење према саплеменику. А шта је супротно љубави? Мржња, гнев, раздраженост, завист, злопамћење, лицемерство, невоље рата. Ето од коликих и од каквих недуга је предохрана овај лек. Јер мир стоји насупрот свему побројаном, и својим присуством уништава зло. Као што се враћањем здравља уништава болест, и појавом светлости прогони тама, тако са појавом мира ишчезавају све страсти, изазване супротним.[7]

Ко побројане страсти искорењује из људског живота, благорасположењем и миром везује људе и доводи у пријатељску слогу, не врши ли заиста дело божанске моћи, истребљујући у роду људском оно што је рђаво и место тога уводећи заједницу добара? Стога Господ и назива миротворца сином Божјим; јер дарујући то људском животу, он постаје подражавалац Бога истинога. Дакле, блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати. Ко управо? Подражаваоци Божјег човекољубља; они који у своме животу показују оно што је својствено Божјој делатности. Добротворни Давалац добара и Господ потпуно истребљује и у ништа претвара све што није сродно добру и што му је туђе, и од човека захтева овакву делатност: прогонити мржњу, прекидати рат, уништавати завист, спречавати битке, искорењивати лицемерство, гасити у срцу злопамћење, и на место свега тога уводити оно што је супротно томе. Као што са уклањањем таме наступа светлост, тако уместо горе побројанога појављују се плодови духа: љубав, радост, мир, доброта, дуготрпељивост, и сва остала блага које Апостол наводи (Гал. 5, 22-23). Стога, како да не буде блажен раздавалац божанских дарова који се даровима уподобљује Богу, и који своје добротворство уподобљује Божјој великодарежљивости? Но, можда, ово блаженство има у виду не само добро које се чини другима, него се у правом смислу миротворцем назива онај који метеж тела и духа и међусобну борбу природе у себи самој доводи до мира и слоге, када већ престаје закон телесни који се супроти закону ума (Рм. 7, 23), и, потчинивши се бољем царству, постаје служитељ божанских заповести. Боље је држати се мисли, изражене Светим Писмом, а то је: живот успевалаца није у двојствености него у томе да, када је у нама разваљен "зид подвојености" (Еф. 2, 14) порока, кроз сједињење са бољим "обоје" се саставе у једно. Дакле, пошто верујемо да је Божанство просто, несложено и неописиво, то се и људска природа, када због таквог умирења постане туђа двојствености, тачно враћа добру, постајући проста, неописива и у правом смислу једна, те је у њој једно исто и видљиво са сакривеним и сакривено са видљивим. Тада се стварно потврђује блаженство, и такви се у правом смислу називају синовима Божјим, јер су постали блажени по обећању Господа нашег Исуса Христа.[8]

[Ignjatije]

"БЛАЖЕНИ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО"

 

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско. - Ето врлине, и у њој блаженства, божанског блаженства за све муке и невоље, за све буре и олује, за све патње и несреће, за све неправде и смрти кроз које пролази Христов следбеник у овом свету. Јер шта је правда? Правда је душа свих еванђелских врлина; у њој су оне сједињене у једну органску целину, у једно недељиво и неразориво јединство. Сва блаженства еванђелских врлина су блаженства правдом и правде ради. Прва еванђелска врлина: сиромаштво духом, смерност, пуна је божанске правде, те блажени прогнани правде ради значи: блажени прогнани смерности ради. Друга еванђелска врлина: покајничко расположење, такође је пуна божанске правде, те блажени прогнани правде ради значи и: блажени прогнани покајничког расположења ради. Трећа еванђелска врлина: кротост, препуна је божанске правде, те блажени прогнани правде ради значи и ово: блажени прогнани кротости ради. Четврта еванђелска врлина: глад и жеђ за правдом, пета: милостивост, шеста: чистота срца: седма: миротворство, - пуне су и препуне божанске правде, те блажени прогнани правде ради свакако значи још и ово: блажени прогнани ради глади и жеђи за правдом; блажени прогнани милостивости ради; блажени прогнани чистоте срца ради; блажени прогнани миротворства ради.

Еванђелске врлине се преливају једна у другу, и сливају у једну свеврлину: правду. Правда је тиме правда што је сва од Бога, и сва у Богу. Стога је већа од сваке врлине посебно, и од свих врлина скупа. И сам назив "свеврлина" не обухвата је сву, не изражава је сву, јер је и од тога несравњено шира, дубља, бескрајнија. Уопште, она је толико већа, узвишенија, савршенија од свега људског, колико је већи, узвишенији, савршенији од сваког човека - Богочовек Христос. Јер Богочовек Христос и јесте једино биће у нашем земаљском свету у коме је оличена савршена правда Божја. Да, тек у Њему правда Божја је добила своје људско лице, своје људско тело. До Њега, ми људи нисмо уствари знали шта је то правда, права, истинита, савршена правда. Тек смо Њиме прогледали, и такву правду у Њему сагледали. Ни најкритичнија мисао људска не може пронаћи у Њему ни трунке неправде. Сав Он, и све што је Његово, представља и јесте: савршена правда Божја, оваплоћена у људско биће. Ту правду Он нам Собом показује, и својим Еванђељем казује. Зато што је оваплоћење и оличење савршене правде Божје, Он је у нашем човечанском свету и једино сигурно, непогрешиво мерило правде, сваке правде уопште. Својом савршеном, и беспримерном, праведношћу Он најочигледније показује и најубедљивије доказује да је ималац и носилац савршене правде само Савршени Праведник: Он - Богочовек Христос. Стога је и једино стварно мерило правде и праведности: Он, само Он. За свако око које хоће да види, и за сваку мисао која хоће да увиди, јасна је ова апостолска, ова на искуству људском заснована истина: Христос је - правда Божја, правда од Бога; и само у Њему и Њиме ми људи постајемо правда Божја, и тиме - праведници (ср. 1 Кор. 1, 30; 2 Кор. 5, 21). Отуда, блажени прогнани правде ради у најодређенијем и најширем смислу значи: блажени прогнани Христа ради. Блаженство је њихово у доживљавању правде = Христа као суштине и циља свога живота. А у томе је не само блаженство, већ и блаженство над блаженствима: само небеско царство. Јер где је Цар неба, Господ Христос, ту је и васцело небеско царство, са свима својим савршенствима и блаженствима. Зато је Свеистинити и рекао: јер је њихово царство небеско. Само осећање правде у души човековој није друго до доживљај нечег небеског; а осећање Христа у души - доживљај је читавог небеског царства са свима вечним блаженствима његовим.

Правда се подвизима претвара у личну праведност. Еванђелска смерност, постане ли трајна врлина, трајно расположење човеково, то се већ део правде Божје претворио у душу његову. Тако и кротост, и правдољубивост, и милостивост, и чистота срца, и миротворство, постану ли трајне врлине, трајно расположење човекова бића, то се већ сва правда Божја претворила у душу његову, и појављује се као његова лична праведност. Јер шта је праведност? Праведност је: стално живети у правди и по правди Бога истинога. При томе, образац и остварени идеал савршене праведности јесте, и занавек остаје, Богочовек Христос, јер је Он једини - оваплоћена и очовечена свесавршена Правда Божја. Уколико човек еванђелским врлинама усељује у себе Господа Христа, и живи Њиме и ради Њега, утолико постаје праведан. Узаживи ли потпуно Њиме и Његовом божанском правдом, да је готов и умрети за Њега у свако време, онда је такав човек - истински праведник. Само истински праведници страдају за истинску Правду. А то су? - Апостоли, Мученици, Исповедници, Бесребрници, Подвижници, и сви Светитељи уопште. Сви су они, у већој или мањој мери, или од видљивих или од невидљивих непријатеља, гоњени и прогоњени "правде ради", а то значи: Христа ради, Еванђеља ради. Разуме се, ту најраскошнији венац славе припада најревноснијима и најпожртвованијима. У свију светих Праведника, правда се Христова претворила у саму душу њихову, у саму савест њихову, у само биће њихово, те из њих зрачи кроз све мисли њихове, кроз све речи њихове, кроз сва осећања њихова, кроз сва дела њихова. Када мисле, када осећају, када делају, они правдом мисле, правдом осећају, правдом делају, јер се она благодаћу Божјом преобразила у њихово самоосећање и самосазнање.

Христочежњиви страдалници правде ради: прогоњени - благосиљају оне који их гоне (Рм. 12, 14), не освећују се за себе (Рм. 12, 19), не враћају зло за зло него савлађују зло добром (1 Петр. 3,9; Рм. 12,21); кад их псују - благосиљају, кад их гоне - трпе, кад хуле на њих - моле; постају сметлиште света по коме сви газе (1 Кор. 5, 1213); у свему имају невоље, али им се не досађује; прогоне их, али нису остављени; једнако носе на телу смрт Господа Исуса; једнако се предају на смрт за Исуса (2 Кор. 4, 811). И у свему томе они су блажени, јер Господ Христос који правдом својом живи у њима, разлива по њиховом бићу неисказана блаженства божанска. Тако се једино и може објаснити блаженство светих Мученика и осталих Божјих праведника у свима њиховим мукама, невољама, страдањима, смртима и прогонствима "правде ради". И што праведнији Христов човек, то је блаженији у свима својим страдањима за правду. Треба се само сетити "праведнога" Јова. А апостола Павла? Која је то велика мука, када нагрне на њих, да не изазове у њима - велико блаженство? Свети Апостоли се радују што су се удостојили да буду мучени и бијени ради Христа и његове правде (ср. Д. А. 5, 40-41).

Блаженство у мукама, познато је само христоносним праведницима. Они се радују живећи по правди, а још више - умирући за правду. То је она радост коју, по пророчанској речи Спаситељевој, нико и ништа неће моћи узети од њих (Јн. 16, 2022): ни смрт, ни живот, ни невоља, ни туга, ни гоњење, ни глад, ни голотиња, ни страх, ни мач, ни анђели, ни поглаварства, ни ишта садашње, ни ишта будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар. И у свему томе? "Ради Тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање. Али у свему томе побеђујемо помоћу Онога који нас љуби" (Рм. 8, 35-39), тј. помоћу Господа Христа. Ето, у томе је тајна хришћанства, тајна његовог успеха, његове непобедивости, његове силе, његове моћи, његове свемоћи. Да, сам Господ Христос је та свесвета и свемоћна тајна и сила, јер је Он све и сва у душама својих правих следбеника: и правда, и радост, и блаженство, и истина, и љубав, и сила, и свемоћ. Он је тај што сваку њихову жалост претвара у радост, у радост коју им никакав мучитељ отети не може, па ни сам врховни учитељ свих њихових мучитеља - Сатана.

Праведником постаје само онај који, гладан и жедан правде, свим бићем тражи правду, па кад је нађе, он се храни њоме, живи њоме и ради ње, и богочежњиву душу своју засићује свим оним што је божанско, бесмртно, вечно (ср. Мт. 5, 6). Друкчије се и не може постати праведник, а још мање - остати праведник. Јер само истински праведници страдају правде ради, иду у смрт ње ради; и у свему томе испуњени су блаженством. Они су до краја искусили и познали да нема праведности без правде Божје, и да нема блаженства без праведности. А све што није од правде Божје, мука је духу људском, и несрећа, и пакао. Зато и не даје човеку блаженство, јер га нема.

Шта је главни циљ људског постојања у овом свету? Правда Божија. То је објавио Богочовек: "Иштите најпре царство Божје и правду његову" (Мт. 6, 33). Правда Божја уводи човека у царство Божје, и чини ra божански вечним. Уствари, правда Божја и јесте царство Божје. Јер Бог царује правдом у свима својим световима. Насупрот томе, ђаво царује неправдом у свима својим световима: најпре у себи, па у човеку, па у паклу. Еванђелско је правило живота: Бог да буде на првом месту у свему људском. Живи ли по том правилу, човек и сам стаје на прво место, већ је у царству Божјем. А тако се стаје, и остаје на првом месту само правдом Божјом. Ђаво је оличење неправде, стога и главни непријатељ правде (ср. Д. А. 13, 10). Као што правда Божја остварује царство Божје, тако и неправда остварује царство ђавоље.

У боголикој суштини људске природе налазе се клице правде Божје. Ко их божанским врлинама негује и усавршава, постаје праведник; а ко их нехатом закопа и пороцима задави, постаје неправедник. Жито правде расте у човеку када човек упражњава еванђелске врлине, када сав живи у поднебљу еванђелских расположења, мисли и осећања. Имајући то у виду, свети Апостол и наређује хришћанима: "Да узрасту жита правде ваше" (2 Кор. 9, 10). Негујући тако правду Божју, хришћани се испуњују плодовима правде кроз Господа Исуса (Флб. 1, 11).

Бог ће "судити целоме свету по правди - εν δικαιοσυνη -, преко човека кога одреди, о чему даде свима доказ васкрснувши га из мртвих" (Д. А.17, 31). А тај човек јесте Богочовек Христос. Судиће преко Њега, јер је Он, као човек, објавио свима људима сву правду Божју. И дао свима доказ о томе. Како? Васкрснувши из мртвих. Васкрсење Христово из мртвих доказ је да је правда Његова јача од смрти, да је бесмртна и вечна, и да важи и у овом и у оном свету. Уствари, нема правде без Христа и мимо Христа. "У Њему се јавља правда Божја" (Рм. 1, 17), и то јавља сва на човечански очигледан начин. Он "царује правдом за живот вечни" (Рм. 5, 21). Он се и јавио у свету "да ми будемо правда Божја у Њему" (2 Кор. 5, 21). Јер усвајајући Њега и његову божанску правду, људи постају праведни. Својом свесавршеном божанском правдом Христос је као човек оправдао Бога пред људима што их је створио такве, јер их је створио за бесмртност и живот вечни. То значе Апостолове речи: "Тако правдом једнога, тј. Христа, дође на све људе оправдање живота" (Рм. 5, 18). Бог је делао као савршена Правда стварајући људе за бесмртност и живот вечни. То је најубедљивије доказао Богочовек Христос. Зато људи немају изговора, немају оправдања, ако Бога оптужују што је створио овакав свет, овакав живот, оваквог човека.

Грех је неправда: врлина је правда. Човек живи или у једном или у другом. Када грех помоћу својих сласти овлада човеком, претвара га у оруђе и "оружје неправде", и он се, свесно или несвесно, сваким својим грешним поступком, грешном мишљу, грешним осећањем бори за неправду. А заволи ли врлину, човек претвара себе у "оружје правде", којим Бог остварује своје небеско царство на земљи (ср. Рм. 6, 12/13). Човек је или слуга греха или слуга правде, трећега нема. Само кад престане бити слуга греха он постаје слуга правде. Служећи правди, он освећује себе, цело своје биће, и постиже оно што је крај и циљ правде: живот вечни (Рм. 6, 16. 18. 19. 22; Мт. 25, 46; 2 Кор. 3, 9; 2 Петр. 2, 21).

Дух људски не зна за истинску правду док га Дух Свети не испуни њоме. А Дух Свети усељује се у човека кроз божанске врлине. "Царство Божје је правда и мир и радост у Духу Светом" (Рм. 14, 17): најпре правда, и у њој и мир и радост. Дух Свети нарочито јавља себе правдом, живи у човеку правдом, претвара га у храм свој, и правдом умножава у човеку све што је божанско, бесмртно, вечно. У бићу човековом онда бујно и незадрживо расте и доброта и правда и истина. То свето тројство које освећује човека од врха до дна. Кроза њ Дух Свети нарочито дела и ствара. Јер доброта, правда и истина су главни неимари човекове бесмртности, вечности, боголикости. Зато свети апостол и вели: "Плод је Духа у свакој доброти и правди и истини" (Еф. 5, 9)."

Правда чини човека вечно новим. Јер човек Христове правде и истине и јесте једини прави нови човек. То је човек "саздан по Богу у правди и светости истине" (Еф. 4, 24). Као стваралачка божанска сила, правда изграђује "по Богу" све човекове мисли, осећања, расположења, те га на тај начин чини боголиким, сличним Богу. Удружена са светошћу истине, Христова правда освећује човека и чини га божански добрим, светим, праведним, лепим. То је прави нови човек, који никада не стари, јер никада не умире. Бесмртност га и чини вечно новим и вечно младим. Грех је једина сила која састарује човека, јер га она једина усмрћује. Човек не стари, не умире, када се обуче "у оклоп правде" (Еф. 6, 14), те ни једиа стрела греха не може да пробије тај оклоп и зарије се у срце његово. Правда Христова, када човек живи њоме, толико учини човека Христовим, толико га сроди са Њим, да се он уствари духовно рађа од Христа. Апостол говори хришћанима: "Ако знате да је Христос праведник, познајте да је сваки који твори правду од њега рођен" (1 Јн. 2, 29). Штавише: "Који твори правду, праведник је, као и Он што је праведан" (1 Јн. 3, 7). Отуда свето апостолско мерило: "Који год не твори правде, није од Бога" (1 Јн. 3, 10).

Господ Христос није рекао само блажени прогнани, него је додао правде ради, и тиме јасно показао да се блаженство даје само прогнанима правде ради а не чега другог ради. То је изузетна еванђелска благовест и истина. Она бруји и у речима Св. апостола Петра: "Ако страдате правде ради, блажени сте" (1 Петр. 3, 14). Свако друго страдање далеко је од правог блаженства, а понајчешће је извор разноврсних несрећа, очајања и мука. Стога свети апостол и пише хришћанима: "Ако бивате укорени за име Христово, блажени сте! - јер Дух славе и Бога почива на вама. Само нека нико од вас не пострада као убица, или као лупеж, или као злочинац, или као онај који се меша у туђе послове. Ако пак страда као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога ради тога" (1 Петр. 4, 14-16).

Доводећи у везу блаженство миротворства ради са блаженством прогнаних правде ради, Свети Златоуст вели: Да не би помислили да је мир увек нешто добро, Спаситељ је додао и ову заповест: блажени прогнани правде ради, тј. прогнани врлине ради, заштите других ради, побожности ради, јер Он обично правдом увек назива васцелу философију душе - την απασαν της ψυχης φιλοσοφιαν.[1]

Поводом овог блаженства, Блажени Теофилакт пише: Прогоне не само Мученике, него и многе друге због указивања помоћи невољнима и уопште због сваке врлине, јер свака врлина јесте правда. Лопове и убице такође прогоне, ипак они нису блажени.[2] Пошто је прогнанима правде ради одређено царство небеско као награда, не треба потцењивати оне којима су одређене друге награде. Јер иако награде, споменуте у осталим блаженствима, због разноврсности назива изгледају различите, ипак све оне означавају царство небеско. Јер сви који се удостоје ових награда, наслађују се и царством небеским, због чега се сви и називају блаженима.[3]

О овом, осмом блаженству, богомудри светитељ, Григорије Ниски вели: Као неки врхунац свих блаженстава, ово блаженство сачињава сами врх доброга пењања. Јер Господ каже: блажени прогнани мене ради, јер је њихово царство небеско. Ето краја подвига у Богу, ето награде за труд, ето плате за проливени зној: удостојити се царства небеског.[4]

Блажени прогнани правде ради. Одакле и киме прогнани? Најближи смисао речи указује на поприште Мученика, подразумева подвиг вере. Заиста је блаженство - бити гоњен ради Господа. Зашто? Зато што гоњење рђавим чини да гоњени борави у добру. Удаљење од злога служи као повод за усвајање добра. А добро, и оно што је изнад свакога добра, јесте сам Господ, коме гоњени хита. Стога је истински блажен ко искоришћује на добро себи гоњење од стране непријатеља. Гоњење које мучитељи дижу на верне, пошто има у себи много болнога за чувства, чини да телесни људи одбацују наду која обећава добијање царства путем страдања. Али Господ, видећи немоћ људске природе, унапред објављује најпре немоћнима, какав је крај подвига, да би надом на царство они без муке савладали привремено осећање бола. Стога се велики Стефан радује док га са свих страна затрпавају камењем, облаке камења који лете на његово тело прима као неку пријатну росу, и благословима награђује убице молећи се да им то не буде примљено у грех. Јер је он и чуо обећање, и видео обећано. Чувши да ће прогнани Господа ради бити у царству небеском, он је видео то када је сам био гоњен. Када он хита на мучеништво, њему се отвара небо и он види оно што је обећано: Божију славу и Онога о коме он сведочи својим подвизима. Стога, ко је блаженији од гоњенога Господа ради, када му је саподвижник сам Господ?[5]

Каква је награда, какав венац прогнанима правде ради? Ма шта замишљали под тим, све то није ништа друго до сам Господ. Јер је Он сам и вођ подвижника и венац победника. Он раздаје награде; Он је и сама награда. Он је - добри удео; Он и дарује тај удео. Он обогаћује; Он је и богатство. Он ти указује на ризницу; Он и постаје за тебе ризницом. Он изазива у теби жељу за дивним бисером; Он и предлаже Себе теби који све остављаш ради Њега. Гоњени ради Господа треба да се радују, јер прогоњени са земље они су гоњени ка небеском благу, по обећању Господњем: блажени прогнани Њега ради, јер је њихово царство небеско, по благодати Господа нашег Исуса Христа.[6]

[Ignjatije]

БЛАЖЕНИ ВИ КАД ВАС СТАНУ ГРДИТИ, И ГОНИТИ, И ГОВОРИТИ ПРОТИВ ВАС СВАКОЈАКЕ РЂАВЕ РЕЧИ ЛАЖУЋИ, МЕНЕ РАДИ. РАДУЈТЕ СЕ И ВЕСЕЛИТЕ СЕ, ЈЕР ЈЕ ВЕЛИКА НАГРАДА ВАША НА НЕБЕСИМА, ЈЕР СУ ТАКО ГОНИЛИ ПРОРОКЕ ПРЕ ВАС.

 

Блажени ви кад вас стану грдити, и гонити, и говорити против вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима, јер су тако гонили пророке пре вас. - Ето тајне свих блаженства и свих врлина: Он сам - Богочовек Христос. Њиме је свако блаженство - блаженство, и свака врлина - врлина. И још: Њиме је свака врлина у исто време и блаженство. Зашто? Зато што је Он оличење свих божанских врлина и свих божанских блаженстава, "јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно - παν το πληρωμα της Θεοτητος σωματικως" (Кол. 2, 9; ср. Еф. 1, 23). У Њему су се сва блаженства стопила у једно блаженство: свеблаженство, и све врлине стопиле у једну врлину: свеврлину. Нема сумње, Богочовек је свеврлина, и стога - свеблаженство. Са истог разлога Он је и Свеистина, и Свеправда, и Свељубав, и Свемудрост, и Свесветлост, и Сведоброта, и Свеблагост, и Свемилост, и Свезнање. Једном речју: у Њему су сва божанска и сва човечанска савршенства, јер је Он - савршени Бог и савршени човек, и тиме - савршени Богочовек. Ко и после Њега пита: шта је истина, шта - правда, шта - љубав, шта - живот, шта - бесмртност, шта - Бог, шта - човек, шта - свет? није истински осетио и истински поставио ни проблем истине, ни проблем правде, ни проблем љубави, ни проблем живота, ни проблем бесмртности, ни проблем Бога, ни проблем човека, ни проблем света. Јер да је истински осетио ма који од тих проблема, и свом душом, свим срцем, свим бићем потражио његово решење, морао би наићи на Њега - чудесног Богочовека, и у Њему наћи жељени одговор. На сва судбоносна питања људскога духа само Богочовек даје човечански стварне и божански савршене одговоре, који важе за све светове у којима живи људско биће. Јер је ради тога и дошао међу људе, ради тога и објавио ову благовест: "Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се" (Мт. 7, 78).

Девето блаженство јасно нам казује и очигледно показује да је Богочовек Христос и творац, и циљ, и смисао свих блаженстава у свима световима. Он је та правда ради које прогоне правдољупце; Он је и смерност у смернима, и кротост у кроткима, и милостивост у милостивима, и чистота у чистих срцем, и мир у миротворцима, и доброта у добрима; једном речју: Он је душа сваке врлине, а са тим - и сваког блаженства. И све рђаво што се рекне ма о којој врлини, односи се на Њега, бива "Њега ради". Грде ли, клеветају ли, руже ли носиоце Његових врлина, то Њега грде, Њега клеветају, Њега руже (ср. Рм. 15, 3). Гоне ли их, то Њега самог гоне. "Савле, Савле, зашто ме гониш?" јер гонећи моје следбенике - мене гониш. Запрепашћен и престрављен, гонилац хришћана дршћући пита: "Ко си ти, Господе?" И добија одговор: "Ја сам Исус, кога ти гониш" (Д. А. 9, 45; 22, 78; 26, 14/15).

Из превелике љубави Господ Исус се оваплоћује у своје следбенике, живи у њима, и све што они подносе Њега ради Он прима на себе: сваки ударац који падне на њих, пада најпре на Њега; свака увреда, упућена њима, погађа прво Њега; тако и свака неправда, и свака клевета, и свака рђава реч. У свима њиховим осећањима, мислима, доживљајима, Он учествује на тајанствен божански начин. Често пута, Он све њихово толико учини својим, да свуда у себи, у целом бићу свом они осећају Њега. И попут Павла, сваки од њих може рећи за себе: "Ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гл. 2, 20). Живећи у својим следбеницима, чудесни Господ све муке, све невоље, све патње, све смрти њихове Њега ради неосетно претвара у блаженство коме нема краја ни у овом ни у оном свету. Зато су они радосни, зато блажени, када их грде, клеветају, оговарају, срамоте, бију и убијају ради Господа Исуса. Више свега што се цени они цене "срамоту Христову", и иду кроз овај свет с радошћу "носећи Његову срамоту" на себи (Јевр. 11, 26; 13, 13), увек "гледајући на Њега, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божјег" (Јевр. 12, 2). Што се десило са Господом Исусом, дешава се и са Његовим следбеницима. У свакоме од њих, понавља се живот Његов у већој или мањој мери. Ево еванђелског правила обавезног за хришћане свих векова: "Сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени" (2 Тм. 3, 12). Зато Христоносац с усхићењем препоручује хришћанима: "Благосиљајте оне који вас гоне; благосиљајте, а не куните!" (Рм. 12, 14). А сам свемилостиви Спаситељ саветује: "Молите се Богу за оне који вас гоне" (Мт. 5, 44).

Када људи руже, срамоте, клеветају, гоне, бију и убијају следбенике Христове, све то чине "лажући", лажно схватајући, лажно представљајући, лажно тумачећи Христа и Његово Еванђеље. У свему томе увек је истинита она Спаситељева реч: "Омрзнуше на ме ни за шта" (Јн. 15, 25). И када руже - руже "ни за шта"; и када гоне - гоне "ни за шта"; и када бију и убијају - бију и убијају "ни за шта". Чинећи тако, људи доказују колико су се изједначили са злом и логиком зла, да свесно, логички, рационално мрзе "ни за шта" све што је Христово, божанско, бесмртно, вечно. Разуме се, у томе се и састоји бесмисленост, нелогичност и лудило зла, и његових поборника: мрзети "ни за шта" Бога и све што је Божје.

Сва сила деветог блаженства, а и оних што му претходе, таји се у речима: "мене ради". Јер Он, само као Победитељ смрти, а то значи: само као бесмртна и вечно жива и Божанска личност могао је, може и увек ће моћи испуњавати непролазним блаженством све оне које "Њега ради" руже, срамоте, клеветају, гоне, бију и убијају. Свака еванђелска врлина, продужена до краја, одводи право Њему, Богу и Господу Исусу, открива Њега као свог творца, извршитеља и наградитеља. Тако и свако блаженство - у Њему има свој извор и увор. Није ни чудо, јер се хришћанство, у свеколикој разноликости и разноврсности доживљаја, мисли, осећања, дела, своди на Христа. Да, хришћанство је - Христос продужен у све векове (ср. Мт. 28, 20). И идући за Христом, живећи Њиме, страдајући за Њега, човек свим бићем улази у небеско царство, у његове радости и сладости, у његова савршенства и блаженства, и Христом постаје бесмртни наследник свега божанског, бесмртног и вечног (ср. Гл. 4, 7; Рм. 8, 17). Зато је Свеистинити и рекао: Радујте се и веселшие се, јер је велика награда ваша на небесима. Мала је земља, и што је на њој, да би достојно наградила христочежњиве страдалнике.

Само Вечни и вечност, само Бесмртни и бесмртност, могу достојно наградити оно што човек чини Вечним и ради вечнога, Бесмртним и ради бесмртнога, Богом и ради Божјег. Чинећи оно што је Христово, човек израста из нашег света, надраста га, душом се прелива у небо и небеске светове, на земљи живи небом и по законима неба: нестају границе између земље и неба, под врелим дахом његове вере, молитве и љубави оне се топе као да су од снега; све његове мисли, сва његова осећања, сва његова расположења крећу се слободно и по небу и по земљи (ср. Кол. 3, 13; Флб. 2, 5; 4, 7; 3, 20). Све што је на земљи он гледа с неба, цени небом и мери небом. Као небески човек на земљи, он свим бићем осећа да је и његов живот и његова награда на небесима. Гледајући с неба на сва своја страдања ради Христа, он им радосно и весело хита у сусрет.

Еванђелска је благовест: иза сваке увреде коју човек кротко поднесе ради Христа - стоје сва небеса као награда. Зар има увреде, зар има патње коју хришћанин неће с радошћу поднети ради Христа? Хиљаде прогонстава, и иза њих многе хиљаде смрти, наваљују на Христовог човека, и он им весео и радостан хита у сусрет, јер му у душу навиру хиљаде и хиљаде блаженстава кроз свеистините речи Свеблаженога: Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима. Шта су наша земаљска страдања за Христа према оваквој награди? Зрно песка према сунцу, капља - према океану. "Јер наше лаке садашње невоље доносе нам вечну и од свега претежнију славу, нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види, јер је ово што се види - привремено, а оно што се не види - вечно" (2 Кор. 4, 17-18). А иза свега тога стоји Он, који и небо чини небом, и рај - рајем, и блаженство - блаженством. Стога је и награда наша већа од неба и од небеса над небесима, већа толико колико је бесконачни Бог већи од сваке творевине, па и од најсавршеније.

То је оно што је давало, и увек даје, радост и блаженство свима Апостолима у њиховим трудовима, свима Мученицима у њиховим мукама, свима Подвижницима у њиховим подвизима, свима праведницима у њиховим страдањима, свима хришћанима у њиховим потхватима. Иза сваког подвига Христа ради стоји сав Он, са свима својим небесима и Анђелима, савршенствима и блаженствима, радостима и сладостима. Зар не вреди, поднети за Њега по хиљаду смрти сваки дан, ако устреба? Нема сумње, у свакој од њих скрива се по безброј радости и блаженстава за Христовог страдалца. Зато нема краја човековој радости у Христу. Ту нам радост благовести најревноснији благовесник и ненаситни страдалник: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се" (Флб. 4, 4; ср. 1 Сол. 5, 17; Кол. 1, 24).

Сва историја хришћанства није друго до непрекидан пример те радости, тог блаженства у страдањима за Христа. Избијени и осрамоћени ради Христа, свети Апостоли одлазе "радујући се што се удостојише примити срамоту за Господа Исуса" (Д. А. 5, 40-41). Свети Првомученик Стефан је уистину свети Прворадосник, јер је за време својих страдања доживео неисказано блаженство: "видео небеса отворена и Господа Исуса где стоји с десне стране Богу" (Д. А. 7, 55-56). Попут светог Првомученика, то блаженство у страдањима за Христа, доживљују, у већој или мањој мери, и сви остали свети Мученици, свети Исповедници, свети Бесребрници, свети Подвижници, и сви праведници. Ко ће исказати, ко описати њихове радости и њихова блаженства у њиховим тугама за Христа, страдањима за Христа, умирањима за Христа? Јер уколико се страдања Христова умножавају на њима, утолико се и утеха њихова умножава кроз Христа: "Бог сваке утехе" свемилостиво их "теши у свакој невољи" њиховој (ср. 2 Кор. 1, 35). Зато су они "добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа" (ср. 2 Кор. 12, 10). Они знају, и са светим Апостолом свима хришћанима сведоче и објављују: да се "нама дарова, Христа ради, не само да верујемо у Њега него и да страдамо за Њега" (Флб. 1, 29). Испуњена благодаћу Светога Духа, душа хришћана постаје чудотворна радионица, у којој се свака туга, свака невоља, свако страдање за Христа неминовно претвара у радост, у усхићење, у блаженство (ср. Јн. 16, 20). Зато христоносни Апостол поручује хришћанима: "Сваку радост имајте, браћо моја, када падате у различне напасти, знајући да кушање вере ваше гради трпљење; а трпљење нека дело довршује, да будете савршени и цели без икаквог недостатка" (Јак. 1, 24). А други свети Апостол као да допуњује ову благовест, говорећи у име свих хришћана: "Ми се хвалимо невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство надање; а надање не посрамљује, јер се љубав Божја изли у срца наша Духом Светим који нам је дат" (Рм. 5, 35).

Девето блаженство је доживљај, и само као доживљај несумњива еванђелска истина. Њега доживљују они хришћани које због Христа руже, прогоне, клеветају "лажући", тј. употребљавајући лажи против њих, само да би их могли ружити, прогонити, клеветати. Спаситељ ни у ком смислу не обећава нити даје ово блаженство оним хришћанима које руже и прогоне због њихових недела и нееванђелских поступака. У овоме за хришћанско сазнање служи као руководство и путоказ она богомудра реч светог апостола Петра, упућена хришћанима свих времена: "Љубљени, радујте се што страдате с Христом, да бисте се могли радовати и веселити и онда кад се појави слава његова. Ако бивате укорени за име Христово, блажени сте! - јер Дух славе и Бога почива на вама. Само нека нико од вас не пострада као убица, или као лупеж, или као злочинац, или као онај који се меша у туђе послове. Ако пак страда као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога ради тога" (1 Петр. 4, 14-16).

Вођен Духом Светим кроз света тајанства Христовог Еванђеља, Свети Златоуст овако благовести о деветом блаженству: Спаситељ као да вели: Макар вас називали варалицама, макар - заводницима, макар - злочинцима, или којим другим именом, ипак - ви сте блажени. Шта је необичније од оваквих поука: називати жељеним оно што други избегавају, то јест: сиромаштво, сузе, гоњење, грдње? Али, Он је не само то рекао, него и убедио у то не двојицу, не десеторицу, не дваесторицу, не стотину, не хиљаду људи, већ сву васељену. Таква је била сила божанског Учитеља! Но, да не би неко помислио, да саме по себи грдње чине људе блаженима, Христос их своди на две врсте: када бивају ради Њега и када су лажне. Ако тога нема, онда грђени не само није блажен, него је и несрећан. Погледај, каква је опет награда: јер је велика награда ваша на небесима. Но, не треба падати духом што се не каже да се за свако блаженство дарује царство небеско. Јер Спаситељ, иако различито назива награде, ипак све оне уводе у царство. Јер и када каже да ће се који плачу утешити, и милостиви бити помиловани, и чисти срцем видети Бога, и миротворци назвати синовима Божјим, - свим тим Он означава не што друго него царство небеско. Јер који добију та блага, несумњиво добијају и царство небеско. Не треба, дакле, мислити да се царства небеског удостојавају само сиромашни духом; њега добијају и жедни правде, и кротки, и сви остали.[1]

Пошто је рекао: награда је ваша велика, Спаситељ је додао и другу утеху: јер су тако гонили пророке пре вас. Пошто се приближавало царство, и било очекивано, Он им предочава утеху од општења са онима који су пре њих пострадали. Не мислите, вели Он, да ви тобож страдате зато што говорите и прописујете нешто супротно правди; и да ће вас гонити зато што сте учитељи рђавих учења. На вас ће се окомити претње и опасности не што проповедате зло него што су слушаоци зли. Стога ће и клевете пасти, не на вас - страдалнике, него на оне који зло чине. О томе сведочи све прошло време. Јер ни пророке нису оптуживали за безакоње или безбожно учење, када су неке од њих каменовали, неке прогонили, а неке опет подвргавали безбројним невољама.[2]

Мада Господ и у другим блаженствима говори: блажени сиромашни, блажени милостиви, ипак Он овде говори одређено, и реч упућује непосредно ученицима: блажени ви кад вас стану грдити, и гонити, и говорити против вас свакојаке рђаве речи, показујући да се то најпре односи на њих, и да је то својствено на првом месту учитељима. Уједно с тим Он овде наговештава своје достојанство и истоветност части са Оцем. Он каже: као што су пророци страдали Оца ради, тако ћете и ви страдати мене ради. А када каже: пророке пре вас, показује да су и они сами већ пророци. Затим, показујући да ће страдања нарочито бити корисна за њих и да ће их прославити, Он није рекао: вас ће грдити и гонити, а ја ћу то спречавати. Јер Он хоће да их осигура не од тога да ништа рђаво о себи не чују, него да великодушно подносе рђаве речи о себи, и да их делима оповргавају. Јер ово је веће од онога: као што је опет много веће не падати духом за време страдања него не страдати уопште.[3]

Немогуће је да буду од свих хваљени они који живе у врлинама. Спаситељ одређује награду не само за опасности, којима се они подвргавају, него и за опадање. Стога Он није рекао: када вас стану злостављати и убијати, него: када вас стану грдити, и говорити против вас свакојаке рђаве речи. Стварно, опадање задаје теже ране него сама дела. У опасностима има много чега што олакшава бол, на пример, када сви подстичу, многи одобравају, хвале и величају. Али овде, у опадању, онемогућује се и сама утеха. Подносити опадање не сматра се за велики подвиг, мада оно задаје подвижнику више јада него саме опасности. Многи су дигли руку на себе, јер нису били у стању да поднесу рђаве гласове о себи. Стога је Христос и одредио велику награду за ово. Да неко не би рекао Христу: зашто сада не одмажђујеш клеветницима, и не запушујеш им уста, него обећаваш награду на небесима? Он је споменуо пророке, показујући да Бог ни у њихово време није одмажђивао непријатељима њиховим. А када је њих Бог бодрио надом на будућност, утолико пре Он бодри њих сада, када је и сама нада будућности постала јаснија и схватање живота узвишеније - μειζωη η φιλοσοφια. Треба обратити пажњу и на то да је Господ после толиких заповести предложио ову последњу. То није учинио без разлога, него да би показао, да ове подвиге може узети на себе онај који се раније припремио помоћу свих претходних заповести и утврдио у њима. Ради тога нам је Христос исплео од тих заповести златан ланац, увек крчећи пут од претходне заповести следећој. У самој ствари, смеран човек ће и грехе своје оплакивати; а ко оплакује грехе своје, биће и кротак и праведан и милостив; милостив, праведан и скрушен биће свакако и чист срцем; а чист срцем биће миротворац. Ко је пак све то постигао, биће готов и на опасности, неће се поплашити опадања, оговарања и безбројних зала.[4]

О деветом блаженству Блажени Теофилакт вели: Најзад, Господ говори својим Апостолима, показујући, да је учитељима на првом месту својствено трпети грдње. Није блажен сваки кога грде, већ само онај кога грде за Христа и лажно. У противном пак случају он је несрећан, јер је за многе саблазан. Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима. Господ није говорио о великој награди за друге врлине, а овде говори о њој, показујући тиме - да је подношење грдњи - велика и тешка ствар, јер су многи сами себи одузели живот. И Јов, који је поднео друга искушења, био је нарочито узбуђен када су га пријатељи вређали како он, тобож, страда због грехова.[5]

У овом блаженству, вели Зигабен, јасно је да је: блажени сте ви, упућено на првом месту ученицима, а преко њих и свима који их буду подражавали. Јер су тако, вели, гонили пророке пре вас. На који начин "тако"? Очигледно: грдећи их, и прогонећи их, и говорећи свакојаке рђаве речи о њима лажући, Бога ради. Као што Спаситељ шаље своје ученике да проповедају оно што им је заповедио, тако је и Бог слао пророке. Рекавши пак: пророке пре вас, Господ показује да ће и они пророковати. Изједначујући их са пророцима, Он бодри њихове душе.[6]

Поводом речи: Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима, Блажени Августин вели: Ја не мислим да су овде на небесима названи виши делови овог видљивог света. Јер наша награда, која треба да буде постојана и вечна, не може се ставити у ствари пролазне и привремене. Но ја сматрам да израз на небесима означава духовна небеса где обитава вечна правда. О овим небесима говори Апостол: "Јер је наше живљење на небесима: (Фл. 3, 20).[7]