Серија "313. - 1700 година слободног хришћанства" на РТС 1

[Милан Ракић]

Најава седме епизоде... Четвртак, 28. фебруар, РТС 1 у 22 сата

 

 

313. - Милански едикт

 

"Одлучили смо да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери којој би они желели... и да не треба апсолутно нико побијати право да следује и изабере побожност и веру хришћана."

Крајем фебруару 313. године у Милану су се састали цареви Константин и Лициније како би сагледали ситуацију насталу после обрачуна са савладарем Максенцијем. У верским питањима на састанку је постигнут договор који модерни истраживачи означавају као Милански едикт, едикт о верској толеранцији. Објављивање Миланског едикта један је од најважнијих датума у светској историји и догађај који је историју човечанства окренуо у новом смеру.

Константин Велики ће се до краја свог земаљског живота постепено приближавати Богу прихватајући све више његове циљеве и намере као своје. Божији изабраник, Константин Велики, у том тренутку најмоћнији човек на Земљи, започео је изградњу величанствене зграде хришћанске цивилизације која се већ 1700 година приближава своме циљу - савршеном друштву на Земљи. 

Учествују:  Проф. др Владета Јанковић; Кардинал Ђанфранко Раваси; Проф. др Ремо Качити; Проф. др Фабрицио Бисконти; Дон Франческо Браски; Епископ бачки др Иринеј; Анђело ди Берардино; Проф. др Радомир В. Поповић; др Оливер Томић; Проф. др Радивој Радић; Мр Владан Таталовић; Отац  Ђерардо Чофари.

Извор

[Милан Ракић]

Седма епизода за "скидање"...

[Милан Ракић]

Најава осме епизоде. Због преноса Лиге Европе у фудбалу, термин за приказивање је померен за сат унапред, тако да је почетак у 23:05...

 

 

Костантин Велики је имао обичај да каже: постати цар је ствар судбине; али ако је снага судбине наменила човеку да влада, он мора тежити да буде вредан империје!

После најдужег грађанског рата у историји Римског царства, који је трајао осамнаест година, апсолутна моћ се нашла у рукама једног владара. Константин Велики је напокон могао да је употреби за мирнодопске циљеве. Једна од првих одлука била је подизање нове римске престонице на Истоку, Роме секунде. Реч је о потезу који модерни истраживачи сматрају једним од најважнијих и најпромишљенијих.

Цар Константин није поседовао неко велико богословско образовање, међутим он је мудро проценио да би за хришћанство било добро да буде уједињено, да се око неких важних питања постигне договор и да престану сталне расправе. Тражио је да се постигне договор на највишој инстанци, то јест, на васељенском Сабору, и он га је сам сазвао  у Никеји 325. године. Чак је на располагање ставио и своју палату у којој ће заседати сви епископи.

 

Учествују: Проф. др Радивој Радић;  Епископ бачки др Иринеј; др Оливер Томић; Проф. др Жика Бујуклић; Проф. др Радомир В. Поповић; Академик Ненад Камби; Проф. др Василис Катсарос; Проф. др Фабрицио Бисконти; Кардинал Равази; Анђело ди Берардино; Проф. др Ђовани Марија Вијан;

Извор

[Бојан Сарачевић]

Супер је тема и најбоље од свега је што су сви линкови овде. Хвала и, такође, пиво од мене!

 

 

facenew22222222

[Милан Ракић]

Ево досадашње епизоде за "скидање" и гледање укључујући и осму од прошлог четвртка... (Клик на банер)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Милан Ракић]

Ево досадашње епизоде за "скидање" и гледање укључујући и осму од прошлог четвртка... (Клик на банер)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ево и девете епизоде...

 

[Милан Ракић]

Најава за десету епизоду у четвртак, РТС 1 у 22:05 сати...

 

 

Паганин никада потом није владао Римским, односно Византијским царством...

Теодосија Првог нису без разлога називали "новим" Константином јер је после првог хришћанског цара он учинио највише за верујуће у Христа. Већ је у фебруару 380. године он објавио гласовити едикт, познат под називом Кунктос популос (Cunctos populos) према првим речима латинског текста едикта:

„Желимо да сви људи којима влада наша милост буду уведени у веру за коју је очигледно да ју је Божији апостол Павле предао Римљанима и које се држе папа Дамаст и епископ Александрије, Петар, човек апостолске светости... Наређујемо да сви они који следе ова правила буду познати под именом правоверни хришћани."

„Ми, дакле, владамо", изјавио је Григорије Назијански. „То је власт која је изврснија и савршенија јер се дух не покорава телу, нити се небеско покорава земаљском."

Седамдесетих година четвртог века стасава ново поколење теолога, који су били дорасли да понесу тешко бреме које је пре њих безмало пола столећа носио Атанасије Александријски. Василије Велики, Григорије Назијански, Григорије Богослов и Јован Златоусти, изванредно образовани духовници, били су до танчина упознати како са наслеђем античке филозофије, тако и са хришћанским богословљем.

Учествују: епископ бачки др Иринеј; епископ крушевачки др Давид; проф. др Радомир В. Поповић; проф. др Ђовани Марија Вијан; патријарх јерусалимски Теофил III; епископ јегарски др Порфирије; отац Јозо Милановић; игуманија манастира Дренча; академик Ненад Камби; др Алка Старац; проф. др Јошко Беламарић; Златко Кованцалиев.

Извор

[Милан Ракић]

Ево и девете епизоде...

 

 

10 епизода за гледање и "скидање"...

 

[Милан Ракић]

Најава једанаесте епизоде документарне серије "313". Епизода ће бити емитована у четвртак, 28. марта у 23 сата на Првом програму Јавног сервиса...

 

Пети век је био век варварске најезде и пада Западног царства. Био је то век рушилачких подухвата који су у великој мери одредили смернице по којима ће се Европа даље развијати...

Престала је да ради царска пошта, велики путеви су пропали, рат је ставио тачку на трговину на велико, а живот се поново локализовао, како политички тако и привредно. Централизована римска власт сачувала се једино у Цркви, а и у њој са великим тешкоћама. Остроготи нису једини кумовали паду Западног царства. Некако у исто време када и Готи, појавили су се и азијски номади, Хуни.

Хришћанство на Западу под снажним рушилачким таласима германских варвара, који остају трајно насељени на тлу Италије, бори се, пре свега, да преживи, али истовремено, у том хаосу и рушењу римске државе, види и шансу за своје моћније и самосталније деловање. Амброзије, Јероним и Августин били су на врхунцу у кратком периоду између победе Цркве у Римском царству и варварске најезде. Цивилизација је у наредним вековима била у опадању и тек после хиљаду година хришћанство је поново дало људе који су им били равни по учености и култури. Они су више од било ког другог учврстили онај калуп по коме је црква добила свој облик.

Учествују: Проф. др Радомир В. Поповић; Проф. др Радивој Радић; др Оливер Томић; Драган Вукић; Др Паола Вентура; Проф. др Никола Јакшић; Отац Јозо Милановић; Кардинал Ђанфранко Раваси; Мр Владан Таталовић.

Извор

[pink panter]

.hvala.

[Милан Ракић]

Једанаеста епизода за гледање и "скидање"...

 

[Милан Ракић]

А тренутно је на програму дванаеста...

 

 

Пропаст западног дела Царства, које је 476. године подлегло пред незадрживом варварском најездом, није могла да уништи и идеју о јединству Римске империје. Свест о целовитости Царства, које би обухватало и изгубљене територије, никада није напуштена...

Ношен снагом идеје јединства Истока и Запада Римског царства, која га је заокупљала готово до степена опседнутости, Јустинијан Први Велики, највећи владар византијског раног средњовековља, одважио се на корак уједињења. Јустинијану је пошло за руком да васпостави у пуном сјају Римску империју из некадашњих славних времена, што је био подухват који се граничио са правим подвигом. Поново је Царство, распростирући се на три континента, по Европи, Азији и Африци, гордо и славодобитно носило ореол светске државе.

 

Много времена и енергије Јустинијан је посветио и црквеним питањима, тежећи стварању јединствене империје на основама хришћанске вере. Он је у себи помирио личност последњег римског императора на византијском престолу са личношћу владара који се искрено и ревносно залаже за ширење хришћанства и потискивање незнабоштва.

Учествују: Проф. др Радивој Радић; Епископ бачки др Иринеј; Драган Вукић; др Оливер Томић; Драгомир Ацовић; Кардинал Ђанфранко Раваси; Проф. др Радомир В. Поповић; Проф. др Фабрицио Бисконти; Иван Матејчић; Проф. др Сима Аврамовић; Проф. др Жика Бујуклић; Махмуд Дикмен.

Извор

[Милан Ракић]

Дванаеста епизода за гледање и скидање...

 

[Милан Ракић]

Најава тринаесте епизоде-четвртак 11. април у 23:15 сати

 

 

У годинама у којима се градила Света Софија у Константинопољу, Јустинијан је поново кренуо у освајање Италије и Африке. Између лета 533. и 540. године, Картагина, Сицилија, Рим и, напослетку, Равена пали су у руке Јустинијанових војски...

 

У Италију и северну Африку Царство се вратило за неколико наредних векова. Данашње име залеђа Равене, Ромања, обележје је негдашње „римске" земље - мала Romania, на Јадранском мору, из које су бродови често пловили у Константинопољ. Током читавог раног средњег века папе су биле поданици источноримских царева. Све до 800. године сваки папски документ послат западним епископима и западним владарима био је датиран по годинама владавине царева у Константинопољу, правих папских владара и господара.

Ипак, Јустинијану Првом је пошло за руком само да за кратко време обнови спољашњи сјај Царства, али не и да спроведе унутрашњу регенерацију остарелог и већ истрошеног римског државног организма. Али, с друге стране, хиљаду година после слома Западног царства, Византијско царство које је било грчко по језику и православно по вери, остаје као изграђено друштво, са веома развијеним правним и бирократским системима, и седиштем у великом трговачком и војном утврђењу, Цариграду, који је у свом зениту био највећи хришћански град на Земљи.

Учествују: др Оливер Томић; Кардинал Ђанфранко Раваси; Иван Матејић, Проф. др Никола Јакшић; др Едуард Перичић; Проф. др Радивој Радић; Проф. др Славко Ковачић, Др Фрањо Велчић; Нино Новак; Проф. др Јоанис Тарнанидис.

Извор

[Милан Ракић]

Најава за последњу, четрнаесту епизоду серијала "313"...

 

 

Последња епизода серијала "313" прати збивања с почетка 7. века, од доласка Срба и Хрвата на Балканско полуострво...

Два века касније Солуњани, браћа Ћирило и Методије, преводе црквене књиге на словенски језик тог доба. Тако су Хрвати прихватили глагољицу као своје народно писмо, а Бугари и Срби, нешто касније, усвајају Климентову и Наумову рецензију и прихватају ћирилицу. Оба народа, као поданици цара у Константинопољу, донела су извесну стабилност у хаос који су аварско-словенска освајања претходних 60 година донела у Илирик.

Некако у исто време, у првим деценијама 7. века, отпочела је на југоистоку велика арабљанска сеоба и војно освајање огромних територија тек обновљеног Византијског царства у Северној Африци, на Блиском истоку, Сирији и Палестини, а вишевековна супарничка супер сила, Персија, престала је да постоји. Света земља Јевреја и хришћана са Јерусалимом дуго је пркосила нападачу. Најзад су 638. године бранитељи Византинци били приморани да отворе капије и трећем монотеистичком освајачу, Мухамедовом наследнку Калифи Омару. Јединствена римско-грчка Империја била је тако заувек распарчана: етнички, језички, културно и конфесионално.

Учествују: Проф. др Радивој Радић; монсињор Станислав Хочевар; Проф. др Папастатос Караламбос; Митрополит црногорско приморски Амфилохије Радовић; Др Фрањо Велчић; Дана Куржић; Проф. др Сима Аврамовић; Отац Јозо Милановић; Исак Асијел; мр Мухамед еф. Јусуфспахић; Кардинал Ђанфранко Раваси; Драган Вукић; Патријарх Јерусалимски Теофил III

Извор