Свети Сава

[olja]

Растао је дечак Растко окружен топлином и љубављу родитеља. Рекло би се да ће друга браћа и сестре бити љубоморни на најмлађе дете. Али није било тако. Растка су сви волели. Браћа га никад нису задиркивала или тукла (иако им је то била међусобна омиљена забава). Сестре су га окруживале неизмерном љубављу. Помислио би неко – кад се дете оволико воли и мази, израшће у право размажено дериште. Али, на овом дечачићу одмах се видела смерност и кротост, питомост и блага нарав и није било на двору заиста никога, од високородних богаташа до последњег слуге, који ово детенце није искрено волео.

Кад је дечак мало поодрастао и ојачао, родитељи су га дали да се учи писмености. Посебно су за њега начинили палате у којима је боравио. У њему су видели сву своју наду у старости и неизмерно су га волели. Њему су били нађени најбољи учитељи, куповане највредније књиге, облачен је у најлепше одежде. Њему се све најбоље давало. На њега су родитељи с поносом гледали. А он, заливан благодаћу Божјом и љубављу родитељском, лепотом тела и душе превазилазио је сву браћу своју. Још као дете је све задивљавао својом памећу и сви су говорили: "Ово ће дете бити неко ново знамење."

Тако је растао Растко "васпитан у великој љубави, доброј вери и чистоти, и научен сваком богољубљу и доброј нарави." Младом кнезу у петнаестој години родитељи су дали један део државе да њиме управља. Мислили су да ће он тамо живети, да ће са својом браћом, вршњацима и велможама одлазити у лов, на трке или друге забаве. Али се млади Растко од других разликовао. Иако окружен силним богатством, љубављу и пажњом, он је тежио усамљеничком животу. Никад никога није увредио, отерао од себе или на пажњу одговорио непажњом. Најчешће се склањао у осаму, непрестано читао свете књиге и душу своју распаљивао богоразмишљањем и љубављу према Богу. "Својим чистим срцем и свежим и светлим младићским умом он разумеде да је овај живот пролазан, метежан и пустошан: царство и богатство, слава и сјај овога света су многометежни и непостојани; видљиве лепоте, обиље живота и среће на земљи су као сенке; уживање у јелу и пићу, весеље, пировање, и све човечанско на земљи – ташто је и нестварно."

Зато је од дечачких дана изабрао за себе други пут: док су се други забављали и ишли у лов, он је тражио тишину, читао свете књиге и ревносно ишао у цркву на богослужења. Док су други уживали у разним јелима и посластицама, он је љубио пост. Док су други псовали, он је мрзео непристојне речи и раскалашне песме. Био је благ, кротак, љубазан према свима, волео је сиротињу и јако поштовао монахе.

Стално се молио Господу да му покаже пут спасења. А родитељи, гледајући врлине његове, били су постиђени пред њим. Заиста су осећали као да није од њих рођен, него да им је стварно подарен од Бога. А дечак Растко је целим својим младим животом хрлио само ка Једном – да свој живот посвети Ономе кога је заволело његово дечачко срце. Зато он већ са седамнаест година бежи у Свету Гору. И тамо, додајући подвиг на подвиг, украшавајући себе бројним врлинама он ће заиста и постати светионик и својим родитељима. И не само њима, него будући духовни отац, светитељ и просветитељ српског народа – Свети Сава.

Кад су Свети били мали