Социјални фактори економског развоја - религија и култура

[ego]

Основни појмови креативне економије
 
Социјални фактори економског развоја - култура

Најчешћи начин концептуализације социјалних фактора економског развоја је да вредности, ставови и погледи, једном речју култура, утичу на понашање у сфери економије због чега имају важну улогу у одређењу способности постизања економског развоја. Наравно, не постоји консензус око тога како изгледа „права“ култура за економски развој, али се претпоставља да треба да подржава акумулацију добара, образовна достигнућа, дисциплину и преузимање ризика.

У оквиру ове школе мишљења истиче се теза Макса Вебера /Max Weber/ о позитивном утицају протестантизма на развој капитализма у западној Европи коју је изнео у свом делу „Протестантска етика и дух капитализма“. Вебер сматра да је протестантска етика која је базирана на два принципа: напорном раду као врховној дужности у животу и ограниченом уживању у резултатима тог рада довела до енормне акумулације капитала због тога што је вршила притисак на вернике да заслуже своје спасење (али не и зараде, због тога што је то предодређено).

Вебер је често погрешно тумачен као заговорник хегелијанског става (који су делили и припадници немачке историјске школе са којима је Вебер био близак) да идеја или „дух“ покреће историју, насупрот марксистима који су тврдили да су идеје само пуки епифеномен. Између ове две школе, Вебер је видео доминацију идеја над материјалним (економским) факторима као нешто што је могуће, али не и неизбежно. Такође, Вебер је критиковао неокласичну и аустријску школу схватања природе човека, јер обе полазе од тога да понашање појединца почива на чисто хедонистичким и рационалним калкулацијма. Вебер је намеравао да покаже да је рационалност којом се баве ова два приступа и која претпоставља универзалност у ствари историјска специфичност капитализма.

Од појаве источноазијских економских „чуда“ осамдесетих година, становиште да је конфучијанска култура погодна за економски развој постаје веома популарно. На то је посебно утицала књига познатог јапанског економисте Мичија Моришиме /Michio Morishima/, „Зашто је Јапан успео?“. Моришима је за свој рад говорио да примењује Веберову перспективу у истраживању историје економије Јапана. Он је тврдио да је успеху јапанске економије допринео специфични облик конфучијанизма у Јапану који истиче лојалност групи, присутну у Кини и Кореји, у односу на лично просвећивање. Други су наглашавали друге аспекте конфучијанизма, који би по њиховом мишљењу требало да допринесу економском развоју - попут штедљивости, подстицања акумулације капитала и друштвене дисциплине.

Као резултат свега појавила се серија аргумената са циљем да реафирмишу „супериорност“ западњачких  вредности над конфучијанизмом. Амерички економиста Пол Кругман /Paul Krugman/ тврдио је да колективистичке културе Истока (којем по њему припадају и источна Азија и источна Европа) нису у стању да подрже економски раст базиран на иновативности, јер је то ексклузивно поље деловања појединаца који припадају предузетничкој култури Запада. У својој контроверзној књизи „Богатство и сиромаштво нација“, историчар економије Дејвид Ландес /David Landes/ тврди да узрок економске неразвијености лежи у различитим културама које су штетне за економски развој. Неке скорашње студије покушале су да успоставе везу између „културних“ фактора попут правне традиције и економског раста.

Проблем са литературом огледа се у томе што „културни стереотипи“ не постоје из дугорочне перспективе. На пример, муслиманска култура и њена наводна ирационалност и то што потиче из другог света довели су до економског понора некадашњих центара науке и трговине у XV веку који су се налазили западно од индијског потконтинента. У ствари, ренесанса за коју многи сматрају да је поставила темеље развоја капитализма у западној Европи не би успела у томе да муслимански свет није сачувао текстове античких класика које је у великом број уништила католичка црква. Још један пример - конфучијанска култура је све до појаве „економских чуда“ у региону, често окривљивана за економску стагнацију источне Азије. Сматрало се да њено истицање класичног образовања резултује школским ставом који штети предузетништву, док традиционална друштвена хијерархија у којој су уметник и трговац испод сељака утиче на то да људи избегавају инжењерске каријере и бизнис.

Ови примери, као и многи други показују како је наша представа онога што је добра култура за економски развој базирана на поједностављеном виђењу културе. Суштина је да су културне традиције комплексне и вишеслојне. Све оне садрже елементе који доприносе економском развоју. Отуда је људска интервенција та која треба да утиче на баланс различитих елемената и то да ли ће они и заиста утицати на развој економије.
 
Mark Moritz

Текст преузет из International Encyclopedia of Economic Sociology, Jens Beckert & Milan Zaforovski, Routledge, Oxon 2011.

 

 

http://www.madmarx.rs/2012-11-16/Osnovni-pojmovi-kreativne-ekonomije-X-Socijalni-faktori-ekonomskog-razvoja-kultura