Обнова и духовно васкрсавање манастира светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци

[olja]

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/01/17/обнова-и-духовно-васкрсавање-манасти/

[olja]

Кроз историју наше свете Цркве одувек су постојала посебна места духовности, места на којима су боготражитељи проналазили веру, уцвељени утеху, а у вери утврђени извор надахнућа на подвиг. Реч је, наравно, о нашим манастирима. Један од њих је и манастир светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци.

Острво Михољска Превлака код Тивта познато је и под називом Острво цвећа. Прича каже да је острво тако названо због чудесног мириса који се њиме шири. Владало је мишљење да то мирише неко необично цвеће. Но, данас знамо да је то мирис не само молитава, којима је ово место освећено, него и миомирис моштију Превлачких мученика, пројаљених 1994. године.

Прича о манастиру светог Архангела Михаила сеже много дубље у историју. Зна се да су апостол Павле и његови ученици пролазили нашим приморјем и темељи овог манастира највероватније потичу из тог доба. Векови су пролазили и за ово место, које се налази на размеђу истока и запада, многи су се отимали. И тако све до Светога Саве који успоставља архиепископију са десет епископија. Прва по части била је Зетска епископија са седиштем у манастиру светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци, васпостављеног 1219. године на рушевинама старог византијског манастира. За време цара Душана Зетска епископија уздигнута је на степен митрополије.

Средином петнаестог века седамдесет превлачких монаха је отровано и живот у манастиру се угасио. Део мироточивих моштију Превлачких мученика чува се у цркви Свете Тројице на Михољској Превлаци. Управо у овој цркви, која вероватно потиче из доба Светог Саве, а која је у 19. веку обновљена на старим темељима, данас се свакодневно одвија богослужење. Тако ће бити све док се не обнови Саборни храм светог Архангела Михаила. У плану је и обнова комплекса манастирких конака, а пре две године завршен је конак за госте. А гостију је сваког дана све више. Јер царска лавра светог Архангела Михаила поново постаје духовно средиште ове Богом чуване области.

Доласком архимандрита Бенедикта (Јовановића) за игумана ове светиње, осим обновe рукотвореног храма, почиње пре свега духовна обнова. Духовна окупљања, сликарске колоније, Иловичке свеске и издавачка делатност само су неки од видова духовног васкрсавања ове светиње. Тако је, захваљујући несебичној помоћи поштовалаца ове светиње, у протекле две године објављено петнаест књига едиције “Подвиг”.

Као главни и одговорни уредник манастирских издања, архимандрит Бенедикт започиње ову едицију књигом “Божићни пост”, зборником мисли и молитава за сваки дан Божићног поста. Након тога уследиле су књиге о молитви, и то “У свету молитве” светог Јована Кронштатског и “Молитва и живот” митрополита Антонија Сурошког. Ови велики молитвеници пре свега нас искуствено подсећају на то да је молитва лични однос са Богом као и на то какви бисмо заиста требали бити. Желећи да молитву што више приближи онима који је траже и који се труде, главни и одговорни уредник у ову едицију уврстио је и две књиге тумачења молитве. Прва је “Молитва Господња” у којој митрополит Венијамин (Федченков) подробно тумачи једину молитву коју нам је, преко светих апостола, подарио Сâм Господ, а друга “Тумачење великопосне молитве св. Јефрема Сирина” у којој свети Лука Кримски (Војно-Јасенецки) објашњава ову молитву која у богослужењу наше Свете Цркве заузима посебно место током Часног поста. Њоме свакодневно молимо Бога да нас избави од свега што је порочно и Богу мрско и да нас удостоји узвишених врлина. Након тога уследила је још једна књига светог Луке Кримског, зборник његових беседа током Часног поста под називом “Приносимо Ти љубав своју”.

Но, да би човек напредовао у посту, молитви и духовном животу уопште потребно је да га неко води путем подвига. Зато је у едицију “Подвиг” и уврштена књига “Зашто нам је потребан духовник”. То је пут на којем покушавамо да се ослободимо гордости и кроз смирење покушамо да, уз Божију помоћ, стекнемо врлине које красе истинског хришћанина. О томе говори књига “Хришћанске врлине и гордост”, књига изузетног духовника схиигумана Саве, који је Богу и ближњима служио и у Тројице-Сергијевој Лаври као и у Псково-печерском манастиру. Но подвиг без исповести и причешћа нити је могућ нити има смисла и зато је и уследило штампање књиге “Недостојан је онај ко себе сматра достојним” игумана Нектарија (Морозов). На то да је духовност и наша велика одговорност подсећа нас књига игумана Јевменија “Духовност као одговорност”. Они који су тога били свесни и који су се налазили високо на лествици духовности повлачили су се на неприступна места где су се, у осами и тиховању, молили за цео свет. Такви су и кавкаски пустиножитељи код којих нас прота Валентин Свенцицки води кроз своју књигу “Житељи неба”. Да је и свети Сергије Радоњешки још за овоземног живота био истински житељ Неба сведочи и игуман Данил Ишматов у својој књизи “Житије као икона”. Али не треба заборавити да су светитељи некад били деца, о чему се и говори у књизи Невенке Пјевач “Кад су Свети били мали”. Дакле, на светост смо сви позвани. О томе би требало мислити од доласка на ову нашу земљу, у чему је велика одговорност родитеља. На то нас Милена Тејлор подсећа кроз зборник текстова о хришћанском васпитању деце под називом “Старање о најдрагоценијем благу”, а затим кроз зборник текстова о духовном животу младих, под називом “Младима је потребна црква”, на сазревање душе, њену потребу за Црквом па све до подстицања тинејџера на размишљање или о хришћанском браку или пак о монаштву.

Духовника је мало, а оних који имају потребу за духовним руковођењем све више и више, о чему сведоче и бројни посетиоци манастира светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци. Надамо се да ће, молитвама наших отаца и стараца, књиге у издању ове свештене царске лавре многима помоћи да нађу бар неке одговоре на своје недоумице.

[olja]

МУЧЕНИЧКА СМРТ 70 МОНАХА

Пре више од пет векова, которски дућанџија Марин Друшко, по наговору провидника, сипнуо је мало, само мало, арсена или каквог другог смртоносног прашка у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. Против лек који је добио, да би заварао трагове, није деловао, па је и он испустио своју црну душу. То је по предању. По науци, ствар није до краја испитана - веле историчари, одвајкада, већином, уз јачег и владајућег. Али, ту је прсте умешала и савремена медицина, па, ако је веровати стручњацима, токсиколозима из Војномедицинске академије у Београду, читава работа биће ускоро сасвим разјашњена.

Када и како из костију старих пет векова тече света течност миро? Посреди је, веле, чудо Божје.

Умољавамо Ваше Високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја вијека о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити која друга чорба... пише у извјештају јеромонаха Илариона, настојатеља манастира Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској, митрополиту црногорско-приморском, зетско-брдском и скендеријском Амфилохију, о прослави славе овог манастира 21. новембра 1991. године.

Манастирска слава прослављена је монашки скромно. На ручку, без чорбе, који је, по светогорском обичају, припремио сусједни и братски манастир Подмаине, било је седморо званица.

Два дана касније комисија у саставу: др Нада Глоговац, љекар, јеромонах Иларион, намјесник манастира Светог Арханђела Михаила, јереј Момчило Глоговац, парох рисански, ђакон Јован Бајковић, секретар Епархијског црквеног суда, и др Ненад Милошевић, доцент Богословског факултета у Београду, откопала је манастирску крипту и узела више костију, дио земље око њих и дио земље изнад крипте и све је то послала Токсиколошком институту ВМА у Београду.

Седам мјесеци раније, 15. маја, извађене су из земље људске кости које су и навеле људе из Црногорско-приморске митрополије да се упусте у истраживање. Тог дана, копајући земљу ради обнављања манастирског конака, радници су наишли на кости.

Какве сад везе имају ове, рекло би се случајно нађене кости, са слањем костију из крипте на токсиколошку анализу, а ово са молбом јеромонаха Илариона митрополиту Амфилохију да се на манастирској слави не служи чорба?

Велик је Михољски збор, велика је Превлака Бококоторска! И чудна је прича о њој. Чудна, јер се на њој догађају чуда. Раније људска чуда, а сада, ево, и Божја!

Пођимо редом, од Божјег до људског чуда.

Свети Евстатије Превлачки био је шести по реду архиепископ српски (први је био Свети Сава), од 1279. до 1286. године. Претходно је осам година био епископ зетски и столовао је на Превлаци. Ту се, на Превлаци, и замонашио. У међувремену, био је у Светој Земљи, па на Светог Евстатија на Превлаци, био је и аутор овог текста. Након литургије и ручка, са свештеницима, монасима и неколико њима блиских мирјана, ушао сам у цркву Свете Тројице, која је дио манастирског комплекса. Отац Димитрије из Цетињског манастира, који обнавља манастир Стањевиће, изнео је из олтара дио моштију откопаних 15. маја прошле године. Подигао је парче једне кости, рекао бих дио зглоба, и из њега је капала течност. Већина присутних је већ била овдје и раније је видјела то што сам ја гледао први пут у животу.

Не вреди покушавати описати тај осјећај док гледате како парченце људске кости испушта течност. Видите га тако мало, а из њега капље ли капље. Трајало је то подуже, и из те кошчице је искапало течности по запремини барем колика је она сама. Како да опишете осјећај док гледате како вам се пред очима обурвава физика?

Заиста, читајући о мироточивим моштима Светог Симеона, пређашњег Стефана Немање, и неких других светитеља, мислио сам да је то нека метафора. То што сам гледао у цркви Свете Тројице на Превлаци на Светог Евстатија ове године шокирало ме. Рекли су ми да су то мироточиве мошти, али моја свијест школована на математичком смјеру гимназије и касније на астрономији то није могла да схвати буквално. А сада видим како миро буквално капље из кошчице.

Ушепртљао сам се пред светошћу која се показала испред мене. Тек када сам видио да отац Матеј из Цетињског манастира снима видео камером мироточење, а Лазар из Котора фотоапаратом, дохватио сам се фотоапарата који ми је висио о рамену. Шкљоцао сам насумице.

Нијесмо знали смијемо ли дотаћи миро. Онда, мирно, нормално, као на сваком другом миропомазању, отац Димитрије нас је миропомазао. Из кошчице је и даље капало. Сви смо хтјели да однесемо барем кап светог мира кући, а нико се није усуђивао да упита смијемо ли... Онда је неко питао...

Црква је мирисала. Био је то мирис моштију који је долазио из кивота гдје су оне похрањене.

- Мошти миришу као и друге мошти светитеља, као оне у ризници Хиландара - прича отац Иларион. — Миро мирише другачије. Миро и мошти немају исти мирис. Када смо, у мају, извадили дио моштију, умили смо их вином и у кеси донијели у моју келију. Иако је било суво вријеме, оне су почеле да влаже, па онда и да росе. Пренијели смо их у цркву. Ту је течност почела да излази нагоре, попут ситних гејзира. Схватили смо о чему је реч...

Послије је дошао и митрополит Амфихолије. Превлачко чудо није прихватио "здраво за готово", иако су у његовим рукама кости обилно мироточиле, тражио је максимални опрез.

- Миро је безбојно - каже отац Иларион. - Има мирис младог вина. Такав му је и укус када узмете само кап. Ако окусите мало више, горко је, као пелен.

Не точе миром све кости досад извађене на Превлаци. Точи дио оних извађених у мају и само једна бутна кост извађена у новембру из крипте.

До сада је извађено костију колико их, отприлике, има у два-три костура. Људи који су се позабавили чудом на Превлаци сматрају да треба извадити барем триста костура.

Читав локалитет манастира, гдје је прије више од пет вјекова био манастир, посут је костима. Пуно их је у крипти, али пуно и около, испод траве, и то плитко, на само неколико сантиметара.

Наука феномен мироточења не може да објасни. Он је у сфери Божјег.

Али какве то везе има са токсиколошком анализом моштију и монашком чорбом?

Вратимо се пет и по вјекова, на 1441. годину.

Которска старица, мати дућанџије Марина Друшка, на самртном часу, остави сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на Превлаци, да јој "свети Арандио Михаил притече души у помоћ кад се хтјела дијелити с овијем свијетом". Али, Друшко, "поклекнуо имућем, а остао сухотан од новца, трошећи у добру чоештву и зајмљујући господи которској, тек да се с њим друже ", па почне да криви " час Петра час Павла; занатлију у Млецима што звона споро слијева; морнара који их је под зиму укрцао; напокон југ што брани броду да у крму једри"... И тако три године.

Кад су видјели колико је сати, превлачки калуђери припријете Друшку судом. Али, Друшко не буде лијен него крене да опањкава калуђере. Набиједи, тако, свога пријатеља Враћена, "властелинског проњара", да превлачки калуђери наговарају кметове да не дају дажбине. Суд пресуди у корист калуђера, али нови которски провидник притекне у помоћ Друшку: дадне му звона да однесе у манастир и још му обећа "млетачко и которско племство", да је "господин задовијека", он и његово потомство "до најпотоње капи крви", и четвртину Превлаке.

Наравно, Латин није тако широкогруд без неке. Друшко је требало за понуђено да учини једну "малу" противуслугу, да на дан манастирске славе, на Светог Арханђела Михаила, у манастиру у казан са чорбом успе кесицу отрова.

Оде Друшко у манастир уочи славе, да носи звона. Претходно је игуману најавио да ће их донијети, трипут метанишући му је прилазио "и сваком удари челом о под". Повјерова му игуман и прими га као блудног сина из Јеванђеља, или стоту овцу, изгубљену, заборавивши на тренутак на оних деведесет девет.

Није Друшку било лако. Ипак, након литургије, коју је служио игуман "самоседми", а "пјевало тридесет ђакова и чтеца", када у превлачку цркву, иако велику, толику да јој је свод почивао на четири мраморна стуба, није могло да стане више од једне десетине окупљеног народа, када је сва ова гомила понијела крсте пјевајући: "Крсте носе, Бога моле...", неопажено се ушуњао у кухињу и у котао са рибљом чорбом изасуо је прах који му је дао провидник.

Игуман са свештеницима и са неколико угледних гостију сједне за трпезу. Са њима и Друшко. Служили су ђаци.

Провидник је Друшку дао још једну кутијицу, наводно са прашком који треба да ублажи дјејство отрова. И Друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избишкао мало рибљег меса, тек толико да монаси што не посумњају.

Када су, након пола сата - сат, калуђери почели да се стропоштавају под сто, Друшко скочи и, као што га је провидник научио, почне да виче: "Куга! Чума! Бјеж ко може!" Народ се смете, почне да бјежи међусобно се газећи. Уто млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима.

Провидник је све добро испланирао. Када су у Котору, нешто раније, "исти дан, ка да су главили", умрли Бескућа и Враћен, он им је запалио куће и покућство, а тијела убацио у живи креч, убиједивши народ да су умрли од куге. Потом је затворио пазар и путеве. Била је то сјајна психолошка припрема за оно што је требало учинити на Превлаци, а што је Млетачкој Републици било изузетно важно. У то вријеме нормална реакција је била порушити манастир и затрти кугу која се у њему појавила.

Да ли Друшко није попио онај други прашак, или му је у општем метежу испала кутија са њим, или је, "што је најприличније", од провидника добио "рог за свијећу", како би са њим умрло и оно што је учинио, тек, није стигао до Котора. Умро је у подножју Тројице.

Тако је било и са црквом Св. Луке Котору

Управо смо испричали то превлачко људско чудо, које је претходило данашњем Божјем. Испричали смо га тако што смо препричали приповијетку Стефана Митровог Љубише "Проклети кам".

У књизи "Књижевно дјело Стефана Митрова Љубише", објављеној у Сарајеву 1977. године, др Божидар Пејовић пише: "Љубишине приповијести са радњом из XV вијека, у ствари (су), у првом реду засноване на легендама... Према данашњим историјским сазнањима манастир је порушен у вријеме рата српских деспота и Млетачке Републике око приморских градова 1448-1452. Послије рушења, Превлака и манастир су постали својина породице Друшко, коју историја не терети ни за какво учешће у тровању калуђера и рушењу манастира. " Поткрепљујући ово, др Пејовић у фусноти каже: "Рушење превлачког манастира и улогу породице Друшко у том догађају расвијетлио је, према документима из ватиканских и италијанских архива, дон Иво Стјепчевић у студији 'Превлака' (Загреб, 1930)."

Професор Иван Божић, један од неприкосновених ауторитета у нашој историјској науци друге половине 20. вијека, у књизи "Немирно поморје XV века", такође се позива на дон Ива који је дошао до закључка да је превлачки манастир "претворен у рушевине" "када је Стефан Црнојевић, признавши у фебруару 1452. млетачку власт, кренуо да угуши устанак грбаљских сељака. У Грбљу је планула буна 1448. године, када се у Зетском приморју појавила војска деспота Ђурђа Бранковића настојећи да врати земљу коју су посели Млечани после првог пада деспотовине. Уз побуњене Грбљане нашли су се од почетка и сељаци светомихољске метохије...". Дакле, манастир на Превлаци је порушен у међусобном сукобу Срба.

Да ово не би превише подсјећало на оно: "Како је погинуо Мујо?" "Оклизнуо се и пао на нож". "Како има седам убода?" "Па, оклизнуо се и пао, и тако седам пута", "Иво Стјепчевић сматра за поуздано да су млетачке галије, које су с морске стране подупирале акцију Стефана Црнојевића и порушиле солане, окренуле такођер топове и проти манастиру и цркви Св. Михаила. "

"Његово су образложење историчари прихватили", пише професор Божић, додајући у фусноти: "Ни сам нисам сумњао у његову тачност када сам писао расправу 'Село Богдашићи у средњем веку'. "На основу "оправдане сумње" дон Ива даје превлачки манастир још почетком XV вијека запао у кризу и да је његов даљи живот био само "животарење", професор Божић констатује да је "напуштен бар две деценије раније" прије 1452. године. Дакле, о тровању превлачких монаха као историјској чињеници не може бити ријечи!

Да ли су наши историчари провјерили дон Ивове изводе из ватиканских архива? Сумњам. Нијесу провјеравали ни његове тврдње, такође поткријепљене фуснотама, да је црква Светог Луке у Котору римокатоличка, па се послије, када је то учињено, испоставило да није, него да припада Православној цркви.

Тако је, у овом случају, народно памћење наша историјска наука представила маштаријом, измишљотином. Такође и књижевни рад Стефана Митровог Љубише.

То и не мора да буде неки гријех. Историјска наука и предање, или историјска наука и књижевност, често се не слажу. Али зашто је наука једноставно одбацила књигу Младена Црногорчевића "Михољски збор у Боки Которској" (Михољски збор обухвата Превлаку и околно подручје бококоторског залива), штампану у штампарији Краљевине Србије у Београду 1893. године, поткријепљену, поред осталог, и старим записима из превлачког манастира. Ова књига недвосмислено потврђује истинитост народног предања о уништењу манастира Светог Арханђела Михаила на Превлаци. О млетачком разарању овог манастира и тровању његових монаха као историјској чињеници писали су и Милорад Медаковић у "Повесници Црне Горе од најстаријег времена до 1830. " и Сима Милутиновић у својој историји Црне Горе.

Марин Друшко је историјска личност. Живио је у Котору, а старином је из Бобовишта. Дућан му је био у Котору, на великом тргу, десно како се уђе у град. Његова породица која је касније, добивши власништво над Превлаком, постала имућна и знаменита, помиње се још 1428. године. Последњи Друшко био је Јеролим. Његов отац Марин умро је 1814. године.

Локалитет "Друшковина" који је припадао овој породици и данас је познат под тим именом. "Проклети кам" је стијена више сеоског пута у Одољену, на падинама Тројице. Ту је Друшко душу испустио. Нема података да је "Одољен", шири локалитет Проклетог кама, раније постојао под тим називом. Ту у Друшку муке одољеше...

Документа друмом, Ватикан шумом

Код попа Филипа Костића, кртољско-радовићког пароха пише Младен Црногорчевић - постојала је једна рукописна књига у којој минејским словима бјеше написана историја превлачког манастира. "И њој се траг заметнуо", али у Црногорчевићево вријеме још су били живи појединци "који наводе из ње читаве цитате". "У Котору се нашао извадак из те књиге учињен 1859." Такође је нестала књига на исту тему штампана на славено-српском језику у Москви, која се помиње у "Магазину" за 1849. годину.

Младен Црногорчевић вјероватно није слутио да ће се слично догодити и са његовом књигом. Још крајем прошлог и почетком овог вијека, бокељски римокатолици су је откупљивали и уништавали. Остала су сачувана само три-четири примјерка. Аутор овог текста један примјерак је нашао у заоставштини архимандрита Илариона Руварца у Патријаршији СПЦ. Слично се данас догађа и са недавно објављеном књигом потомка попа Филипа Костића, публицисте Васка Костића "Запретана прошлост Превлаке". И њу је већ сада тешко наћи.

С друге стране, памфлет "Црква католичка и вјероисповиједање у Боки Которској", одштампана у Загребу 1875. године, која почиње са: "Мучно је наићи на циглог српског писца, био црковњак, био свјетовњак, који се расправљајућ, у било којем облику, о прошлости наше хрватске Боке, не би у својем писању залетио на тобожњи католички фанатизам... ", растурен је по Боки и био је обавезна литература малтене сваке овдашње римокатоличке куће. Овај памфлет потписан је са "S"*. Само толико.

Васко Костић у допунама и прилозима "Запретане прошлости Превлаке" пише:

"За вријеме Немањића и превлачких епископа, као и за вријеме превлачких митрополита, није било притисака за прелазак католика у православље, али ни већих могућности за супротна дјеловања. Превлачка Светиња је уништена зато што је била главна препрека католичком прозелитизму у Боки, нарочито уз области Светомихољске метохије. Након отклањања те препреке, отворен је пут за превођење у католицизам. Католички теоретичари томе налазе оправдање: 'Неоспорно је да је католичка црква кроз повијест настојала повратити стечене позиције на овим просторима, теолошки је неисправно то називати 'прекрштавање', али повратити отето јест легитимно право и појединца и заједнице'" (Антон Белан у подгоричком листу "Монитор" од 21. јуна 1991).

Ко је на овим просторима коме отимао позиције, најречитије ће рећи чињеница да је 421. године цар Теодосије II издао едикт по којем је древни тзв. Илирик стављен под управу цариградског епископа.

"Још 1446. которски изасланици су молили сенат да дозволи которском епископу и самом кнезу да с которске територије прогнају српске свештенике који су против наше вере и схизматици и да их замени латинским свештеницима. Сенат се саглашавао под условом да се све изводи уз крајњу опрезност, не одједном, већ мало-помало и на вешт начин", пише у "Немирном поморју XV века" професор Иван Божић. Ово се, дакле, збило пет година након тровања превлачких монаха и рушења њиховог манастира.

Римокатоличком прозелитизму Превлака је, уистину, била рак-рана, као касније црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. Превлачки манастир посвећен сабору Светог Арханђела Михаила подигао је Стефан Првовјенчани, Немањин син. Још у XII вијеку Немањићи су на Превлаци и у сусједном острву Св. Гаврило подигли чак 12 великих цркава са по три олтара и више малих капела, "тако да се на ова два острва у једно јутро могло по 40 божествениј литургија одслужит", како пише у једном превлачком рукопису. У манастиру је живјело и по осамдесет монаха. Када их је Друшко потровао, било их је 72. Седамдесет их је отровано, двојици је овоземаљски живот спасла игуманова епитимија, па нијесу били на ручку.

Мудрост светог Саве

Свети Сава је 1219. године, када је Српска архиепископија добила самосталност, основао Зетску епархију са сједиштем на Превлаци. Ову епархију ставио је на прво мјесто по значају, одмах иза Жичке архидијацезе. То чине и Никодим Ружић у "Историји српске Цркве", па Василије Мирковић, Јозеф Шафарик... Познати научник римокатолик, професор Ђузепе Ђелчић, записао је да је Превлака била трн у оку Млечанима, и не само њима. Васко Костић је, из разних извора, дошао до података да су римокатолици насртали на Превлачки манастир 1379,1394,1420,1427. и 1435. године, да би га дефинитивно порушили 1441. године. А и тада га, пише Младен Црногорчевић, нијесу могли порушити топовима са бродова, него су га онако оштећеног " дигли у лагум ", са земљом су га поравнали барутом.

На Превлаци св. Михаила и Светом Гаврилу подигнуте су прве цркве на источним обалама Јадрана. Свети Гаврило се под тим именом помиње за вријеме цара Ираклија у VII вијеку. Добио је име по цркви Светог Арханђела која је саграђена за вријеме цара Јустинијана, након што је протјерао Источне Готе из Боке 555. године. У исто вријеме грађена је и првобитна црква Светог Арханђела Михаила на Превлаци. На острву Свети Гаврило била је и прва болница, лазарет, у свеколиком Српству. Превлака је била светилиште још у античко доба. Прије Светог Саве ту су били бенедиктанци, сљедбеници светог Бенедикта Нурсијског, који је дух источног монашког подвижништва, које је утемељио отац монаштва Свети Антоније Велики крајем III и почетком IV вијека, пренио на Запад, гдје се он и данас осјећа у овом римокатоличком реду. Из непосредне околине Превлаке је свети кнез Лазар Грбљановић, као и Никша, родоначелник Никшића, до кога досеже родослов читаве плејаде српских великана: Карађорђа, Хајдук-Вељка, Вука Караџића... затим из тог краја су владари Црне Горе Црнојевићи, а Васко Костић тврди да чак и Петровићи - Његоши воде поријекло из околине Превлаке!

Руски истраживач и пјесник Аполон М. Мајков писао је да је језгро српства била Зета. Француз Пјер Марше пише: "Баш у Црној Гори су Срби, већ одвојени од Хрвата, створили своју државу (око 900. г.), одакле се напосљетку проширише по Балкану и Босни. Ова мала земља бјеше језгро великог српског царства..." А срце тог језгра била је Превлака св. Михаила.

На Превлаци су боравили илирски владари Аргон и Теута, римски цар Диоклецијан, византијски Јустинијан, српски Душан... са Превлаке је Свети Сава кренуо у Свету Земљу.

Чудни миомирис на српској Превлаци

На Превлаци су се људима деценијама привиђале чудне појаве. О томе темељни, вриједни и упорни хроничар превлачког краја Васко Костић пише: "Многи су видјели колону калуђера погнутих глава који се бешумно крећу један за другим, али не корачајући него лебдећи, као и златно-црвени светосавски лаварум како лепрша око манастирске рушевине током литије, а нико га не носи (у то вријеме је стварни светосавски лаварум био закључан у храму Свете Тројице)."

Одавно су људи на Превлаци осјетили неки чудни миомирис. Васко Костић пише даље:

"Тај миомирис је и условио да се одмаралишни комплекс (на Превлаци - Ј. П.) назове 'Острво цвијећа', иако тамо прије изградње туристичких објеката није било цвијећа. Било је бујног зеленила, маслињака и воћњака, али је из земље нешто мирисало на цвијеће. Знају то сви околни мјештани. "

Превлаци је и име затрто. Данас је под тим појмом познат топоним Понто Оштра, рт око којега се споре СРЈ и Хрватска. А Превлака се зове "Острво цвијећа".

Превлачке мошти не мироточе стално. На дан Светог Алексеја, човјека Божјег, 30. марта ове године, биле су суве као барут. Неко је покушао да објасни: "Можда је то због часног Поста".

- Обично мироточе за вријеме литургије, посебно на веће празнике - каже отац Иларион, настојатељ манастира Светог Арханђела Михаила.

(Баш се Превлаци хоће са Иларионима. Већ у IV вијеку, након Миланског едикта из 313. г. којим је цар Константин прихватио православље, када у ове крајеве долазе монаси са Истока, са њима стиже велики представник светоантонијевског монаштва Свети Иларион Палестински. Први игуман манастира Светог Арханђела Михаила звао се Иларион. И ево сада, након више од пет и по вјекова од уништења превлачког манастира, прије двије године, на таласу несреће Српске Крајине, овдје је стигао наречени игуман манастира Драговића Иларион Ђурица!)

Педесетих година на Превлаци су вршена археолошка ископавања. Археолози су пронашли људске кости. Под утицајем историје дон Ива Стјепчевића и проф. Ивана Божића, мислили су да су то кости аустријских војника и убацили су их у једну гробницу. Истина је остала запретана.

Токсиколошка анализа на ВМА мироточивих превлачких костију показала је да у њима има много више отрова арсена од нормале, него у костима у крипти које су ту вјековима таложене. ВМА још није издала званичне резултате свог испитивања, јер оно није завршено. Ријеч је само о првим показатељима анализе. Али за потребе новинског текста они довољно говоре.

Питали смо митрополита Амфилохија о духовној димензији моштију, о моштима као Божјем чуду:

- Саме по себи мошти су свједочанство да је жив Бог, а када су уз то мошти и мироточиве онда је то показатељ да се тамо гдје се јавља Благодат Божја побјеђује поредак природе. Из мртве кости да точи миро - то је нешто што не спада у природне феномене. И једно и друго, опет, јавља се ради духовног окрепљења људи, да би Бога прослављали и да би Божјим путем ходили. Основна потреба људска јесте не само вјера, него вјера која се освједочује као истина, вјера која је основа онога чему се надамо, или како каже Апостол Павле:

"Провјера невидљивих ствари".

- То је и неки знак од Бога, подсјетник људима. Некад је то најава целебне моћи потребитима, а некада откривање некога које од људи заборављен; хоће Бог да на тај начин подсјети људе на његову врлину, подвиг, мучеништво... Могуће да ово што се догађа са моштима мученика превлачких спада у ту врсту знамења.

- У наше вријеме и на другим мјестима се јавља мироточење нарочито икона, рецимо на Кипру, у манастиру Кикосу. То се јавља као знамење: може да буде опомена, може свједочанство да је Бог присутан и да народ не треба да губи наду. Да, "ако је Бог са нама, ко ће против нас".

Било како било, тиме се Бог прославља и људи се томе радују јер се радују присуству и дјејству живог Бога. Православна црква никада од тога није правила спектакл, то је за њу најнормалнија ствар. Црква све што се догађа, па и саму природу, осјећа као чудо, тако да је и ово само једно од чудеса којим је Бог обдарио Творевину. За нас то изгледа нешто натприродно. У ствари, то је нешто што припада Богу који дјејствује у људима који носе Бога у себи. Не може да се догоди да се Бог не пројави кроз оне који приме Бога у себи, било док су живи, било кад се упокоје.

Превлачку светињу, коју су одували вјетрови размеђе Истока и Запада, сада ваља обнављати. За обновом манастира Светог Арханђела Михаила вапе мученичке мошти седамдесет превлачких монаха. Познато је да "градећи цркве градимо себе". А градити манастир на Превлаци, заиста, нешто је посебно. ,,

(Из књиге "Превлака Светог Архангела Михаила - Хумак српске духовности", издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила - Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)

[olja]

http://www.svetigora.com/node/7378

Михољска Превлака - први дио

На површини од 13812 км. квадратних, грлећи се на сјеверу и западу са сестрама Рашком и Херцеговином, на југу осунчана Боком и Приморјем, а на истоку увучена под скут Српског Јерусалима, простире се некадашња Зета а данашња Црна Гора.

Ово вјековно православно, светосавско тле, од времена Немањића до данашњих дана изњедрило је много знаменитих личности.

Задојени хришћанским млијеком, носећи у очима бистрину Скадарског и Биоградског језера, у срцу снагу и величину Ловћена, Дурмитора, Бјеласице, Румије, хук Зете, Мораче и Таре, уграђивали су себе, као носеће стубове у храмове и манастире у овим дивним предјелима.

По угледу на своје претке, и данашње хришћанске генерације се труде у Господу, да одрже и наставе традицију дугу скоро осам вјекова.

Од Св. Саве и Епископа Зетског Илариона до Митрополита Амфилохија , прошло је 790 година, а Манастир Св.Архангела на Михољској превлаци и даље живи и својим постојањем и опстајањем свједочи присуство живога Бога , његове благодати и заштите.

Манастир Св.Архангела је прво сједиште Зетске епископије, и један од око 60 манастира подигнутих у периоду од 13. до краја 20. вијека на тлу Црне горе. Морача,Ђурђеви Ступови, Подмалинско, Режевићи, Подластва, Жупа и др. потичу из времена Немањића. На овом, не тако великом простору подигнуто је око 620 православних цркава. Сматра се да је овај број био знатно већи, што се тиче цркава а и манастира, али да су многи од њих порушени и попаљени за време турске окупације.

Ако узмемо у обзир чињеницу да је густина насељености становништва у пређашњим временима, била далеко мања, долазимо до закључка да је свако село или чак сваки засеок у Црној Гори, имао своју цркву. Црква и светиња су биле насушна потреба овога народа. Народ се окупљао око своје цркве и ту црпио снагу за све невоље које су га сналазиле. А невоља је било на претек. Од ратова и ропства, преко сиромаштва и глади до превара и заблуда.

Дуго се православна црква у Црној Гори борила за свој опстанак. Време комунизма остаће упамћено по прогону и убијању свештенсва, као и по тужном Петровдану 1972. године када је срушена црква Св. Петра Цетињског и Његошев гроб на Ловћену.

Опорављамо се и још дуго ћемо се опорављати од овог нечасног чина! Богу хвала процес духовне обнове започео је почетком деведесетих година прошлога вијека и сада је у незаустављивом успону.

Данас на простору Црне Горе постоје четри епархије: Митрополија Црногорско-Приморска , Епархија Захумско- Херцеговачка, Епархија Будимљанско-Никшићка и Епархија Милешевска .

Од 2004. године при Митрополији Црногорско-Приморској постоји и викарни Епископ Диоклијски. По доласку Митрополита Амфилохија на чело Митрополије Црногорско-Приморске обновљен је рад Богословије Св. Петра Цетињског. Покренуто је гласило Митрополије у виду листа и радија, основана је и издавачка кућа, све троје под једним именом Светигора.

Данас се у Црној Гори обнавља и гради преко 200 цркава, манастира и других црквених објеката. Свештенства и монаштва из дана у дан је све више.

Митрополија Црногорско-Приморска сада броји 19 мушких и 17 женских манастира. Пет их је још запустјело и чека на оживљавање. У обновљеној Будимљанско-Никшићкој, раније Будимљанској епархији сада има преко 20 манастира, што живих, што у обнови. На жалост ови крајеви су доста страдали за вријеме Турака. Највећи број порушених и похараних храмова налазио се баш на сјеверу Црне Горе.

Запутити се на поклоњење светињама у Црној Гори,данас је заиста један диван и велики духовни доживљај. На Цетињу, гдје је сједиште Митрополије поклонићете се моштима Св. Петра Цетињског, десној руци Св. Јована Крститеља, честици Часног Крста Господњег и дијелу моштију Св. Теодора Стратилата. У манастиру Острог узећете благослов са кивота Св. Василија Острошког чудотворца и поклонићете се руци Св. Новомученика Станка. У Морачи, древној Немањићкој задужбини чува се рука Св. Свештеномученика Харалампија, а у Ћелији Пиперској мошти Преподобног Стефана Пиперског. У близини Даниловграда налази се Манастир Ждребаоник где наше сестре, монахиње чувају мошти Св. Арсенија Сремца и део моштију Св. Преподобномученице Февроније. У близини Подгорице налази се Манастир Дајбабе, гдје се чувају мошти новопросијавшег Св. Симеона Дајбабског.

Ако пак кренете пут прелијепог Приморја и Боке, на Михољској Превлаци поклонићете се моштима Св. Новомученика Превлачких,а у манастиру Бањи дијелу моштију Св. Великомученика Георгија. У манастиру Савина чува се рука Преподобне Евгеније и прст Св. Апостола Томе.

Историја Митрополије Црногорско - приморске дуга је осам вјекова. Прво сједиште Епископије Зетске налазило се на Михољској Превлаци,где и започињемо наше путовање.

Михољска Превлака је мало острво у Тиватском заливу Боке Которске. Име које носи, освештано је светињом древног Манастира Св. Архангела. Вероватно је из тог разлога постало невидљиво на мапама, скривено под именом Острво Цвијећа.

У окружењу Михољске Превлаке налази се полуострво Брда,затим шкољ Страдиоти и Богородичин оток. Ове области заједно са јужном страном полуострва Врмца чиниле су метохију Манастира Св. Архангела .Историјски подаци и археолошке ископине говоре да је на овом простору црква постојала још у трећем вијеку. У овој емисији о Михољској Превлаци говоре нам настојатељ манастира, архимандрит Бенедикт Јовановић и археолог, проф.др Ђорђе Јанковић.

[olja]

http://www.svetigora.com/node/7411

Михољска Превлака - други дио

Михољска Превлака је права ризница за сваког истраживача историје хришћанства на овим просторима. Прва црква саграђена је на гробу ранохришћанског мученика, из времена цара Диоклецијана. Његове мошти пронађене су 25. јула 2000. године. Овим крајем пролазио је чувени Римски пут, којим су пролазили Св. Апостол Павле и Св. Апостол и јеванђелист Лука. По благослову епископа Неофита, 1262. године, сачињен је препис Крмчије Св. Саве, по имену "Иловичка Крмчија" или "Иловичко Законоправило".

[olja]

http://www.svetigora.com/node/7446

Михољска Превлака - трећи дио

Сједећи за славском трпезом, велико братство манастира на Превлаци, један за другим падали су као покошени. Отровани су арсеником, 21. новембра 1452. године, на празник Св. Архангела Михајла. Овај отров је до лонца са рибљом чорбом доспио уз помоћ извјесног Марина Друшка. Мошти Превлачких мученика пронађене су 23. новембра 1996. године. Мјесецима је из њих текло миро. Молитва пред кивотом у коме се чувају њихове мошти, помогла је многим невољницима. У данашњој емисији слушамо о страдању Превлачких мученика и о сада већ традиционалној Литији која се одржава сваке године на празник Спаљивања моштију Светог Саве на Врачару, 10. маја.

[olja]

Манастир Превлака