Јубиларна година - Милански едикт 313 - 2013.г., све прославе и догађаји на једном мести

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

АКАДЕМИЈА У ДАЉУ

 

 

 

У част 1700 година од доношења Миланског едикта (313-2013) Српска православна црквена општина Даљ организовала је у вечерњим часовима 20/7. октобра 2013. г. свечану академију Константину Великом у част. Велика сала дома културе у Даљу била је мала да би примила све знатижељне посетиоце ове духовне манифестације, која је окупила велики број представнике духовног, политичког, културног и економског живота наше регије, благочестивог народа из Даља, Борова и других места...

 

...Пре свега треба споменути присуство Епископа Осјечкопољског и барањског Лукијана који је на почетку и отворио академију, Генералног конзула Р. Србије у Вуковару Живорада Симића, Дожупана Осјечкобарањске жупаније Јована Јелића, Начелника општине Борово Зорана Баћановића, председника НС-а Јована Ајдуковића, велики број свештеника наше епархије и многе друге који су својим присуством увеличали централну свечаност у епархији Осјечкопољској и барањској, посвећену Цару Константину и правном акту којим је враћена одузета имовина Цркве и заустављен прогон хришћана. У програму су учествовали свештенички хор епархије Осјечкопољске и барањске, Етно група Ђурђевак из Боботе и народни гуслар Милан Мрдовић из Београда. Предавање на тему „Милански едикт“ одржао је јереј Зоран Мајкић парох II парохије даљске, а проф. Тајана Брајило надахнуто и уметнички произнела је оригинални текст миланског едикта и делове текста из књиге владике Николаја Велимировића „Беседе под гором“. Програм је водио проф. Ђорђе Нешић, док је идејни покретач манифестације и уредник програма био протонамесник Александар Ђурановић.

На крају програма дружење је настављено уз послужење које су припремиле чланице Кола српских сестара из Даља, чланице хора преподобне Евгеније Лазаревић и остале Марте и Марије нашег времена потпомогнуте Српском православном црквеном општином Даљ.

Организатори скупа су желели да овај велики јубилеј не буде само сећање, него пре свега догађај и преокрет, да постане исходиште нових корака у остваривању онога што је још увек остало као трајни изазов и задатак за нас, људе 21. века. Нису желели да овај јубилеј буде само „комеморативни скуп“, сећање на прошлост, још мање повратак у прошлост, већ им је била жеља  да ови јубиларни дани буду дани слике будућег Царства небеског, овде и сада; дани сусрета у истини и љубави, покајању, праштању и помирењу. Са друге стране, ово је био повод да сви поново размотримо положај Цркава и верских заједница у савременој Европи, да се протумачи питање верске слободе и равноправности у савременом историјском контексту и тако актуализује Милански едикт.

 

+ + +

 

Хришћански свет ове године слави 17 векова од доношења Миланског едикта, којим је цар Константин Велики који је рођен у Нишу озаконио хришћанство као равноправну религију у Римској империји. Српски народ има посебан разлог за славље, јер пуних седамнаест векова одржава пламен вере у епископским средиштима из Константиновог времена.

 

Балкан баштини хришћанство из апостолских времена и традицију епископија из Константиновог доба. Многи данашњи градови у Србији живе на темељима античких метропола из времена када су свети апостоли Андреј и Павле са ученицима проповедали на Балканском  полуострву, тадашњој римској области Илирик. Кад је прокламован Милански едикт, они су већ били седишта епископа.

Тако су се ранохришћански епископски центри налазили у Skupima – данашњем Скопљу, Ulpijani – Липљану код Грачанице, Naisu – Нишу, Singidunumu - Београду, Sirmijumu – Сремској Митровици, у којима су и данас седишта епископија Српске православне Цркве.

Наша Црква очувала је традицију Константиновог доба па се и данас у истим градовима налазе седишта наших епархија. Као мало који други део света, ми баштинимо ранохришћанску традицију. Зато, није чудо што је одавде са овог дела Балкана дошао и владар који је озаконио хришћанство и утемељио православље.

 

У то време Рим је у највећој моралној и економској кризи од настанка, а западни део царства војнички више није способан да се одбрани од варвара. На таквој сцени појављује се Константин из источног дела царства, које је економски, културно и војно много јаче. Како је говорио свети владика Николај, Константин је умео добро да прочита знакове времена. Он је схватио да је прогон хришћанства бесмислен у ситуацији када су многи међу најбољим легионарима хришћани. Константин веома промишљено, кад је 324. године победио супарнике у борби за трон, премешта седиште државе на исток царства. Нову престоницу смешта на Босфорски мореуз, најважнију стратешку тачку за економски опстанак здравог дела империје.

 

Са духовне стране, он је сигурно осетио позив вере, али је делао и политички веома промишљено. Он на месту мале грчке колоније Византион гради нову престоницу „Нови Рим“, познатију под њеним народним именом Константин-град, на грчком Константинопољ. Он је резидирао и у неколико мањих престоница на Балкану, у данашњој Србији, где је провео дуго времена бранећи границу царства на Дунавском лимесу. За то време столовао је у Sirmijumu – данашњој Сремској Митровици и Singidunumu – данашњем Београду.

 

Историчари наводе да је на световном нивоу Константин извео драстичну монетарну и војну реформу државе, да је његов најважнији подухват било духовно уједињење царства организовањем Првог васељенског сабора у Никеји 325. године коме су присуствовали епископи из целе империје. На никејском сабору су утврђени канони цркве и њена административна подела, и што је најважније „Символ вере“ – учење о Божјој природи. Чињеница да је сабор сазвао цар и да је своју моћ употребио да се саборске одлуке спроведу, Константину је дала и ореол духовног владара који је на престолу Божјом вољом.

 

Сазивањем Никејског сабора на коме је утврђен  „Символ вере“, Константин је ударио темеље за опстанак православног римског царства у следећих 1.000 година. Међутим, премештање престонице империје на исток доводи и до претензија епископа у Риму на царску световну власт. Тај сукоб на крају доводи до раздора хришћанства, чију дубину илуструје и чињеница да је цар Константин светац на целом православном истоку, док му западна црква никада није дала ореол.

 

Цар Константин је 313. године донео Милански едикт, документ који ће представљати прекретницу у односу државних власти према хришћанима. Доноси слободу хришћанима, али је битно и његово савремено тумачење, будући да је кроз овај документ који датира са почетка 4. века јасно изражена социјална правда и верска толеранција. Наиме, хришћанима којима је одузета имовина, Едикт је обезбеђивао њен поврат, а грађанима који су били у њеном поседу, држава је гарантовала обештећење. У том смислу Милански едикт може бити инспирација и за савремено доба и демократско друштво у коме живимо.

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Црква у доба Светог Цара Константина Великог

2. Јануар 2014 - 9:09

На крају јубиларне године Миланског едикта (313-2013) објављен је зборник радова са Међународног научног скупа Црква у доба Светог Цара Константина Великог, заједничким трудом Православног богословског факултета Универзитета у Београду и Високе школе – Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.

 

 

 

Вођени народном пословицом Конац дело краси... организатор научног скупа и – уједно – уредник овог зборника протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, и председник Научног одбора скупа Епископ бачки Г. Иринеј, после неколико међународних научних скупова (Ниш и Византија у Нишу, затим на Православног богословском факултету и у САНУ у Београду), округлих столова, неколико великих изложби ранохришћанске уметности (Луксембургу, Паризу и Београду), а затим и великог међуправославног молитвеног сабрања у Нишу, потписују рецензиран зборник петнаест научних радова.

У уводној речи уредник зборника истиче важност тренутка у којем је наша генерација Божјим промислом удостојена прослављања јубилеја Миланског едикта.

 

У наставку су радови Митрополита Антонија (Паканича) на тему Милански едикт – проблем историчности и интерпретације садржаја; Радивоја Радића – Константин Велики и Константини (неколико примера); Радомира Поповића – Свети цар Константин Велики и Ликиније – савладари и противници; Мирка Сајловића – Хришћанска мотивација законодавства цара Константина; Константина Костормина – Милански едикт и подела Цркава у контексту идеје средњовековног сакралног империјалног универзума; Драгомира Санда – Црквена катихеза у четвртом веку; Ивице Чаировића – Константиново преобраћење као парадигма описа преобраћења англо-саксонских краљева у 7. веку; Зорана Деврње – Два Константинова сабора; Енрика дал Ковола – Историјско-религијска етиологија такозваног константиновског обрта; Јоаниса Панајотопулоса – Стварање нове монархије; Драгана Ашковића – Константинова престоница и њене предности у стварањуи развоју византијске музичке традиције; Горана Јанићијевића – Константин Велики и Црква – тумачење феномена на основу артефаката; Епископа Амвросија – Милански едикт у делима руских црквених историчара; Владислава Пузовића – Константин Велики и Милански едикт у српској историографији; Бориса Стојковског – Римокатоличка житија Светог Цара Константина и Царице Јелене.

 

Зборник са међународног скупа одржаног на Православном богословском факултету у Београду, 24-25. маја 2013. године, предлажемо широј читалачкој јавности, јер су у радовима изнете многе научне премисе и закључци из поља историје, канонског права и историје црквене уметности, које осветљавају век у коме је први хришћански Цар – светитељ живео и стварао и све доприносе историји Цркве Христове сагледане са аспекта модерног човека, али и научног истраживача.

 

 

ђакон мр Ивица Чаировић

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!