Prvi apostolski sabor

[Ignjatije]

 Apostolski Sabor - Dela 15

 

 

Prvi Hrišćani bili su jerusalimski Jevreji koji su držali celokupni Mojsijev zakon, počev od obrezanja, praznika, prinošenja žrtvi i svega ostalog. Tu se nije postavljalo pitanje da li je Mojsijev zakon (Tora) potreban ili ne - svi su ga držali od početka do kraja. Dolazak Mesije Jevreji su doživljavali kao "jevrejsku stvar", pa su se tako i ponašali.

 

Međutim, uskoro su Hrišćanstvo počeli da prihvataju i mnogi Grci i drugi neznabošci, posebno velika zajednica Hrišćana iz neznaboštva bila je u gradu Antiohiji. Tada je došlo do sukoba jer neki od Jevreja-Hrišćana "sišavši iz Judeje učahu braću: Ako se ne obrežete, po običaju Mojsejevu, ne možete se spasti... Onda ustadoše neki od jeresi farisejske koji su povjerovali, govoreći da ih valja obrezati i zapovjediti da drže Zakon Mojsejev" (Dela 15:1,5). Ovde se zapravo postavilo jedno ključno pitanje - da li biti Hrišćanin podrazumeva da se prvo primi Judaizam, tj. postane Jevrejin. Jer je "obrezati se" značilo prihvatiti celokupni Mojsijev zakon sa svim odredbama koje su držali ovi Jevreji-Hrišćani: "a svjedočim opet svakome čovjeku koji se obrezuje da je dužan sav zakon tvoriti" kaže apostol Pavle Galatima (5:1).

Dakle, glavni problem sa ovim prvim Jevrejima-Hrišćanima bio je u tome što su smatrali da sledbenik Hrista/Mesije može biti samo Jevrejin i zato su tražili od neznabožaca koji žele da postanu Hrišćani da se obrežu i prihvate celokupni Mojsijev zakon. To je po starozavetnom zakonu bilo moguće i takvi su se nazivali "jevrejski prozeliti", a pominju se na više mesta u Pismu. Nakon katiheze i obrezanja, oni bi postali sasvim ravnopravni članovi sinagoge - potpuni Jevreji. U tom kotekstu možemo razumeti pitanja koja je rešavao apostol Pavle u svojim poslanicama, pre svega Galatima i Rimljanima, mada se toga dotiče u gotovo svim svojim spisima.

I apostolski sabor doneo je jasnu odluku da Mojsijev zakon - Tora nije na snazi za Hrišćane:

 

 

 

"Apostoli i prezviteri i braća pozdravljaju braću iz neznabožaca koja su u Antiohiji i Siriji i Kilikiji. Pošto čusmo da neki izišavši od nas uznemiriše vas riječima, i smutiše duše vaše govoreći da se obrezujete i da držite Zakon, što im mi ne zapovjedismo; Zato mi sabrani jednodušno, nađosmo za dobro da vam pošaljemo izbrane ljude sa našim dragim Varnavom i Pavlom, Ljudima koji su predali duše svoje za Ime Gospoda našega Isusa Hrista. Poslasmo, dakle, Judu i Silu, da vam i oni to isto usmeno kažu. Jer ugodno bi Svetome Duhu i nama da nikakvo breme više ne mećemo na vas osim ovoga što je neophodno: Da se čuvate od žrtava idolskih i od krvi i od udavljenoga i od bluda, (i što nećete da se čini vama ne činite drugima); od ovoga ako se čuvate, dobro ćete činiti.

Budite zdravo."

(Dela 15)

 

 

Ovde je zanimljivo da apostolska odluka, iako oslobađa Hrišćane Mojsijevog zakona, strogo sledi pravila jevrejskih učitelja. Naime, ovde navedene "neophodne" zapovesti za Hrišćane jesu, po jevrejskom rabinskom učenju, tzv. "Nojeve zapovesti" koje važe za sve potomke Noja, tj. čitavo današnje čovečanstvo. Noju je Gospod dao nekoliko zapovesti (1.Mojsijeva 9) koje su Jevreji nazivali „Nojeve zapovesti” i koje su smatrali obaveznim za sve narode, jer su svi narodi potomci Noja. Na taj način, Jevreji-Hrišćani su bili zadovoljni odlukom jer se uklapala u njihovo učenje, a Hrišćani su bili spašeni ropstva Mojsijevom zakonu za koji apostol Pavle objašnjava da je bio samo privremen i da je ukinut Hristovom smrću i Vaskrsenjem.

 

LINK

[Ignjatije]

Апостолски сабор у Јерусалиму

 

 

 

 

 

 

Када се хришћанство почело ширити по целоме свету и мноштво незнабожаца почело примати хришћанску веру, међу хришћанима је избило двоумљење. Хришћани међу Јудејима почели су тврдити, да хришћани међу незнабожцима морају строго чувати обредни закон Мојсијев (у првом реду обрезање, тј. оно што је нужно пре обраћања у јеврејску веру), иначе да се они не могу спасти. Поводом тога, међу хришћанима десили су се ватрени спорови.

 

Самостално, ниједан од апостола није могао решити тако важно питање. То је приморало св. апостоле, да се заједно са презвитерима (свештеницима), сагласно заповести Христовој (Матеј 18,17), саберу на први Апостолски Сабор у Јерусалиму, 51 године после Р.Х.

 

После дугих спорова и размишљања узео је реч Ап. Петар, иступио је и рекао, да Господ, изабравши њега на почетку за обраћење незнабожаца, није одредио никакву разлику између незнабожаца и Јудеја и свима је подједнако даровао Духа Светога, па према томе, хришћанима међу незнабожцима није нужно да испуњавају обредни закон Мојсијев. "Ми верујемо" - завршио је своје речи апостол - да се благодаћу Господа Исуса Христа спасавамо".

 

Реч Ап. Петра произвела је дубок утисак. О томе беседништву сведочило је ћутање, целог многобројног скупа, настало после његове речи. А тај утисак затим се појачао још више, после саопштавања апостола Павла и Варнаве о знамењима и чудима, која је Бог учинио, кроз њих, међу незнабожцима.

 

После свега је, да би говорио, устао председавајући на Сабору, св. апостол Јаков - "брат Господа". Њему, као епископу Јерусалимске Цркве и председнику Сабора (првом међу једнакима) припадала је последња реч. Његово мишљење било је важно још и због тога, што је он сам био строг чувар закона и добио је за то не само међу хришћанима, већ и међу самим Јудејима, назив "праведног". Величином је био испуњен и његов положај у Цркви, он је био први Јерусалимски епископ, кога је поставио Сам Господ. Св. Јаков је водио строг аскетски (уздржљив, монашки) живот, носио је на себи "петалон", тј. златну дашчицу, коју су носили само првосвештеници. Он је проводио у храму читаве сате сам у молитви за свој народ. У Јерусалиму њега су сматрали "бедемом народа".

 

Св. Јаков је одобрио мишљење Ап. Петра, доказујући, да се оно саглашава са пророчанством (Амос 9, 11-12), а према томе, и са Божанственим предодређивањем. Он је предложио: "да се не праве тешкоће онима од незнабожаца који се обраћаjу Богу; али они су дужни да живе у чистоти и светости и да не чине другима оно, што не желе себи".

 

Овај предлог Ап. Јакова био је прихваћен од апостола, презвитера и целог скупа, тј. целог Сабора, једнодушно, као резолуција (одлука) Сабора. О томе су обавештени сви хришћани писмено (Саборном посланицом), која је почињала речима: "Угодно Духу Светоме и нама"...

 

 Тако, Апостолски Сабор је показао хришћанима, да одлуке Сабора јесу, сагласно речи Господа (Јован 16, 13; 14, 16), утврђивање Светога Духа.

 

Посланица Апостолског Сабора изазвала је међу хришћанима велику радост и утеху.

 

 

НАПОМЕНА: Види у књ. Дела Апостолска, гл.15, 1-35.

 

LINK