Светогорски тамјан

[Онуфрије]

Тамјан је заступљен не само у Хришћанству, већ и у многим другим религијама света. Кроз читав Стари Завет помиње се тамјан и љегово приношење Богу. У тренутку кађења тамјаном Захарији је архангел Гаврило најавио рођење светог Јована Крститеља...Мудраци, приносећи Богомладенцу Христу биране дарове, поред злата и смирне дарују му и тамјан...У православљу користи се на свим богослужењима, јутрењу, вечерњој, литургији као и на обредима, како у олтару тако и ван њега, како у домовима хришћана тако и на литијама по улицама, пољима и на гробљима, да нас увек и на сваком месту његов мирис враћа мислима ка Богу.

Не ретко ћете чути да се користи и у справљању појединих мелема и лековитих напитака (обично за разбијање камена у жучи...). Обични тамјан, жути, расте као смола на тамјановом дрвету. Ово дрво се узгаја у Етипији, Судану, Сомалији, Арабији и Индији. Дрво је високо и веома лиснато. За време другог светског рата тамјан се код нас тешко налазио, па су се људи довијали на разне начине и често стављали на жар у кадионицу обичну четинарску смолу која нема баш пријатан мирис. Отуда, после рата када је отпочео поновни увоз тамјана, наша црква штампа кесице са натписом ПРАВИ ТАМЈАН. Тај натпис се и данас задржао.

Временом светогорски монаси у жељи да још више и на још лепши начин принесу Богу молитве смислили су рецепт за данас познати светогорски миришљави тамјан, који данас има на стотине различитих арома. Израда светогорског тамјана представља мукотрпан посао, који захтева поред доста времена и удисање свих тих концетрата мириса, као и јаке руке које морају да месе лепљиву смолу. Раније су тамјан искључиво правили келијоти и тиме обезбеђивали себи извор прихода. Данас поред келиота и многи манастири праве свој тамјан или за своје богослужбене потребе а не ретко и за продају у манастирским књижарама.

Незаобилазни састојак је свакако обичан тамјан (прави) који се меље посебним млином попут брашна. Постоје и специјализоване радње у Солуну које продају већ самлевен. Међутим велики произвођачи, попут ове келије скита Свете Ане, односно колиба Успења Пресвете Богородице у скиту Мала Света Ана мељу сами јер им је на већу количину исплатљивије.

 

 

 

на килограм млевеног тамјана додаје се децилитар ароме, тј етеричног уља. Већу количину свакако да је лакше умесити оваквим миксером него ручно, док за килограм два то се ради рукама као са тестом. Квалитет и количина ароме диктира цену тамјана.

Ако ставите јефтину арому која је лошег квалитета, ниске цене, и која брзо изветри свакако да нећете имати квалитетан тамјан али имаћете и мале расходе у производњи и самим тим и конкурентну цену у продаји. Поједини произвођачи ван Свете Горе, чак разблажују арому водом како би појефтинили материјал и како би оборили цену светогорцима. такав тамјан се разликује по мекоћи. Квалитетан тамјан мора бити мек, попут пластелина, без обзира колико дуго стоји, јер уље даје еластичност. Уколико је сипана вода она временом испари, тамјан калира на тежини, али постаје и тврд јер нема у себи влаге. Остаје само онај минимални мирис који осетимо пре стављања на жар, а кад ставимо на жар нема мириса већ само дим.

Магнезијум се користи да се смеса не лепи једна за другу, тј зрна тамјана. Боја магнезијума одређује боју тамјана што нема никакве везе са мирисом. Рекли смо уље даје мирис. Дакле, кад се лепо измеша, тј замеси маса, онда се ваљају назови глисте од смесе које се посипају и ваљају са магнезијумом или се развуче као кора од које се секу траке тј те глисте, ја их тако зовем.

кесу користи да му се маса не лепи за руку

 

и секу се глисте на комадиће, зрна.

то се опет меша са магнезијумом да се не улепе зрна међусобно.

 

Тако справљен тамјан се оставља да се мало просуши пре него оде у кутије.

 

Затим се просеје кроз сито како би скинули вишак магнезијума да не би продали људима магнезијум по цени тамјана.