Животопис свештеномученика Илариона, архиепископа Верејског

Децембар 29, 2012

[1] После револуције Каширски срез је постао у Серпуховски срез Московске губерније. Тачан датум и место рођења архиепископа Илариона наведени су у „Богословском веснику“ бр. 4 за 1913. годину у чланку посвећеном постригу владике.

[2] Свештеномученик Иларион (Тројицки). Писма о Западу. У књ.: „Без Цркве нема спасења“. – М., СПб., 2000., стр. 531-532.

[3] Свештеномученик Иларион (Тројицки). Тријединство Божанства и јединство човечанства. Наведено издање, стр. 408, 414.

[4] Свештеник Г.Добонравов. Из академског живота // Московске црквене новости. 1913., бр. 17, стр. 328.

[5] Свештеномученик Иларион (Тројицки). Немој имати других богова! (Беседа на дан прославе 95. годишњице од оснивања Московске духовне академије). В. књ.: „Без Цркве нема спасења“, стр. 133.

[6] Тројицки В. Од Академије до Атона. – Сергијев Посад, 1914., стр. 66.

[7] Исто, стр. 66.

[8] Свештеномученик Иларион (Тројицки). Писма о Западу. У књ.: Без Цркве нема спасења, стр. 477-478, 499.

[9] Свештеномученик Иларион (Тројицки). О црквености духовне школе и богослвоској науци. Наведено издање, стр. 362, 367.

[10] Тројицки В. О неопходности историјско-догматске апологије деветог члана Символа вере. У књ.: Архипископ Иларион (Тројицки). Есеји из историје догме о Цркви. – М.: „Православни ходочасник“, 1997., стр. 572.

[11] Дневник сабрања савета Московске духовне академије за 1912.г.

[12] Писмо од 24. марта 1913. године Лидији Павловној Архангелској, сестри од тетке архиепископа Илариона и њеном мужу, свештенику Леониду Архангелском. Цит. по: Игуман Дамаскин (Орловски). Мученици, исповедници и подвижници благочестивости Руске Православне Цркве ХХ века. Књига 4. – Твер: Д.О.О. Издаваштво Дом „Булат“, 2000., стр. 390.

[13] Архиепископ Иларион (Тројицки). Јединство Христовог идеала. У књ.: Без Цркве нема сапасења, стр. 253, 261.

[14] Епископ Теодор (Поздејевски). Беседа на монашењу доцента Московске академије В.Тројицког, у монаштву Илариона//Богословски весник. 1913., бр. 4.

[15] Писмо породици Архангелски, април 1913.г. Цит. по: Игуман Дамаскин (Орловски). Наведено дело, стр. 390-391.

[16] Цит. по: Игуман Дамаскин (Орловски). Наведено дело, стр. 391.

[17] Волков С.А. Последњи код Тројице. М., СПб., 1995., стр. 115-118.

[18] Постников С. Сећања о Академији (1910-1915.г.)// „Сусрет“, 1998., бр. 2.

[19] Московске црквене новости. 1914., бр. 32, стр. 584-586.

[20] Конгрес ученог монаштва // Богословски весник. 1917., бр. 7-8.

[21] Волков С.А. Последњи код Тројице, стр. 115.

[22] Архимандрит Иларион (Тројицки). Зашто је неопходно обновити патријараштво? У књ.: Акта Свјатејшег Тихона, Патријарха Московског и целе Русије, касније документа и преписка о канонској наследности највише црквене власти, 1917-1943.г. / Саст. М.В.Губоњин. – М., 1994., стр. 46.

[23] Волков С.А. Последњи код Тројице, стр. 120.

[24] Исто, стр. 119.

[25] Цит. по: Игуман Дамаскин (Орловски). Наведено дело, стр. 403.

[26] Исто, стр. 403.

[27] Писмо породици Архангелски од 9. маја 1919.г. Исто, стр. 403.

[28] Цит. по: Игуман Дамаскин (Орловски). Наведено дело, стр. 404-407.

[29] Из писама породици Архангелски од 23. марта и 20. септембра 1921. године. Исто, стр. 408.

[30] Окуњев Н.П. Дневник Московљанина. – Париз, 1995., стр. 446-447.

[31] Волков С.А. Последњи код Тројице, стр. 116.

[32] Из писама 1922.г. Ј.А.Воронцовој. Цит. по: Игуман Дамаскин. Наведено дело, стр. 411.

[33] Актови Свјатејшег Тихона, Патријарха Московског и целе Русије…, стр. 286.

[34] Акт о томе, као и многи други документи из 20-30.их година није се сачувао. Међутим, владика је несумњиво имао овај чин пошто су се у архиву М.Ј.Губоњина сачувале копије докумената потписаних с: „архиепископ Иларион“.

[35] Новине „Известија“, 23. септембар 1923.г.

[36] Апел православних епископа обновљенческом „митрополиту“ Евдокиму (Мешчерском) од 10./28. новембра 1923. године, Москва.

[37] Протопрезвитер Василије Виноградов. О неким најважнијим моментима последњег периода живота и делатности Свјатејшег Патријарха Тихона // Црквеноисторијски весник, 1998., бр. 1, стр. 10-11.

[38] Исто, стр. 15-18.

[39] Исто, стр. 18-25.

[40] Звао ме је „мој Евгеније“ (сећања на владику Илариона (Тројицког) Ј.П.Павлова) // Православне руске новине „Вед“, 1998., бр. 3 (17).

[41] Цит. по: Игуман Дамаскин (Орловски). Наведено дело, стр. 425.

[42] Архиепископ Иларион (Тројицки). Црква прогањана и Црква владајућа (Поводом прославе 1600-годишњице Миланског едикта). – Црква као савез љубави, стр. 247.

[43] Протојереј М.Пољски. Нови мученици руски. Репр. изд. Т. 1. – М., стр. 129.

[44] Исто, стр. 127-128.

[45] Митрополит Јован (Сничев). Свештеномученик Иларион, архиепископ Верејски. Житије и сведочанства за црквено прослављање. – М.: Издање Сретенског манастира, 1999., стр. 12-14.

[46] Ширјајев Б. Неугасиво кандило // Наш савременик. 1991., бр. 9, стр. 100-102.

[47] Писмо Љ.Архангелској 3. фебуара 1926. године. Цит. по: Игуман Дамаскин (Орловски). Наведено дело, стр. 432-433.488.

[48] Потојереј М.Пољски. Наведено дело, стр. 133.

[49] Цит. по: Игуман Дамаскин (Орловски). Наведено дело, стр. 437. Ширјајев Б. у књизи о Соловјецком логору „Неугасиво кандило“ овако описује празник Светлог Христовог Васкрсења: На Васкрс 1925. године владика Иларион је издејствовао од начелника СЛОНГ-а Ајхманса дозволу за богослужење. „Васкршње јутрење одвијало се у старој гробљанској цркви светог Онуфрија. Мајушна црква није могла да прими чак ни клир логора… Гробље је било пуно народа. Глас владике Илариона је допирао из дубине храма: у тишини северне ноћи. И ево, на улицу је изашла литија… „Христос воскресе!“ – „Воистину воскресе!“ зачуло се под свечаном куполом неба крунисаног поларном светлошћу. С победничким, ликујућим појањем због згажене, побеђене смрти ишли су они којима је претила сваког часа, сваког трена… Појући „сушчих во гробјех“ хор је славио и тврдио своје будуће, неизбежно васкрсење које не могу да победе силе зла.“ – Ширјајев Б. Наведено дело, стр. 102.

[50] Волков О. Век наде и рушења. – М., 1989, стр. 73-74.

[51] Писмо архиепископа Илариона Н.Н. поводом Декларације митрополита Сергија (Страгородског) од 16. (29.) јула 1927. године – Акта Свјатејшег Тихона, Патријарха Московског и целе Русије, стр. 524.

[52] Митрополит Јован (Сничев). Стајање у вери. Есеји о црквеној смути. СПб.: „Царско дело“, 1995., стр. 106, 164, 184, 195.

[53] Архимандрит Теодосије (Алмазов). Моја сећања (Записи соловјецког сужња). М.: Крутицко подворје Патријаршије. Душтво љубитеља црквене историје. 1997., стр. 99-100.

[54] Цит. по: Игуман Дамаскин (Орловски). Наведено дело, стр. 442.

[55] Протојереј М.Пољски, Наведено дело, стр. 133.

[56] Архимандрит Теодосије (Алмазов) пише о узроку смрти свештеномученика Илариона. „И.М.Зајцев (генерал-мајор Беле армије, који је две године провео у Соловјецком логору), по речима Јуповича, међународног авантуристе, који је прогнан на Соловке, саопштава да су архиепископа Илариона покушали да отрују, али његов снажан организам није подлегао отрову. Очигледно отров му је био убризган инјекцијом кад је боловао од тифуса у Петрограду и био је ослабљен. Несумњиво, архиепископ Иларион је у Петрограду умро од отрова. Тифус је вероватно такође вештачки убризган након смештања у исту ћелију с тифусарима“. – Архимандрит Теодосије (Алмазов). Наведено дело, стр. 106.

[57] Информације по подацима Анфимове М.Ф. По подацима протојереја М.Пољског, опело је извршио митрополит Серафим (Чичагов).

[58] Писмо протојереја В.Страхова // Московски црквени весник, 1993., бр. 4.

[59] Архиепископ Иларион (Тројицки). Есеји из историје догме о Цркви. – М.: „Православни ходочасник“, 1997., стр. 9.

[60] Архиепископ Иларион (Тројицки). Грех портив Цркве. у Књ.: Црква као савез љубаби, стр. 169.

[61] Митрополит Јован (Сничев). Свештеномученик Иларион, архиепископ Верејски. Житије и свеодчанства за црквено прослављање. – М.: Издање Сретенског манаситра, 1999., стр. 43-44.

Са руског Марина Тодић

Децембар 30, 2012

У Сретенском манастиру је свечано обележено сећање на свештеномученика Илариона, архиепископа Верејског

28. децембра 2012. године у московском Сретенском манастиру је указано поштовање небеском покровитељу обитељи, свештеномученику Илариону (Тројицком).

Дан раније, 27. децембра, у манастиру је било свеноћно бденије на којем су ученици богословије, који су 2012. године уписали Сретенску богословску школу, добили благослов за ношење подрасника. По благослову архиепископа Астраханског и Јенотајевског Јоне, манастиру је на дар предата честица моштију свештеномученика Јосифа, митрополита Астраханског (†1671.).

На сам дан празника по благослову свештеноархимандрита Сретенског манастира, Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Кирила, Свету литургију је предводио архиепископ Сергијево-Посадски Теогност, намесник Свето-Тројицке Сергијеве лавре.

С њим су служили намесник Сретенског манастира архимандрит Тихон (Шевкунов) и братија, свршени ђаци Сретенске богословске школе и многобројни гости у свештеном чину.

По завршетку литургије владика Теогност је прочитао молитву свештеномученику Илариону и обратио се окупљенима архипастирском беседом.

***