Парабола о злим виноградарима (Лк. 20, 9–19)

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Парабола о злим виноградарима (Лк. 20, 9–19) (први део)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1097, Рубрика Библијске теме

 

Господар је отпутовао и не долази због винограда. Он шаље сина који је његов пуноправни заступник...
 

Парабола о злим виноградарима је пророчка прича чији је циљ да позове на одговорност Израиљ, изабрани народ, који у више наврата не препознаје Божије деловање и чак се непријатељски односи према њему. Ово је прича о људском насиљу и о Божијем настојању да заштити свој народ, да га избави са лошег и изведе на прави пут. Ово је такође прича о Божијем последњем и одлучујућем делу: послању Сина у свет. Ово послање маркира суштински преокрет у историји спасења: виноград се предаје новим виноградарима. Истовремено се новим виноградарима предаје и нова одговорност. У којој мери ће бити одговорни према ономе што је од других узето, а њима предато? Ово је прича о онима који нису били достојни наслеђа, али истовремено и упозорење онима који су нови посленици.
 

 

 

ПАРАБОЛА

На почетку параболе (ст. 9) стоји један кратак извештај: виноград је посађен, договорено је да се виноград уговорно преда у закуп виноградарима и одлазак власника винограда. Троделно формулисана реченица с почетка параболе наговештава троструко послање слугу (ст. 10–12). Сваки пут посланство не успева да оствари жељени циљ, наплату зараде од закупа. Сва тројица слуга бивају злостављани и послати назад празних руку. Ствар која је с почетка деловала потпуно природно и свакодневно постаје за господара винограда веома компликована. Он се пита: „Шта да чиним?“ (ст. 13). Ово питање представља прекретницу у причи. Господар одлучује да пошаље свога сина.

Ток радње је сасвим логичан. Господар је отпутовао и не жели да долази због винограда. Он шаље сина који је његов пуноправни заступник. Син такође не успева у своме посланству. Његова судбина је трагична јер он бива убијен, пошто су зли виноградари намислили да би одстрањивањем сина они могли бити наследници (ст. 13–15).

У то време је заиста постојао закон који је допуштао право онима који обрађују земљу да постану њени власници, уколико докажу да се власник не стара довољно о свом имању или пак докажу да се власник није појављивао три године. Међутим, намисао злих виноградара је заснована на неистини: господар је додуше одсутан, али се стара о своме имању, јер је већ три пута слао слуге које су редовно долазиле. После трагичне мисије сина, приповедач Исус напушта свет приповести и поставља питање окупљенима: „Шта ће им, дакле, учинити господар винограда?“ Одговор следи: „Доћи ће и погубиће те виноградаре, па ће виноград дати другима“ (ст. 15–16). Господар се показује као свемоћни власник своје имовине и његовом стрпљењу је дошао крај. Окупљени прихватају исход са неверицом (ст. 16).

На њихову неверицу Исус Христос одговора цитатом из Светога Писма који треба да потврди исправност и легитимност господареве одлуке: „Камен који одбацише зидари тај поста угаони камен“ (Пс. 117, 22). Увођењем овог цитата јасно се наглашава христолошка димензија параболе. Лука (Лк. 2, 34) – кроз Симеона – наводи основно хришћанско убеђење да је управо Исус Христос, одбачени и победник, угаони камен: „Види, овај је одређен да обори и подигне многе у Израиљу и за знак коме ће се противити“. На овај моменат се надовезује наставак на старозаветни цитат у параболи о злим виноградарима: „Разбиће се сваки ко падне на тај камен и на кога он падне сатрће га“ (ст. 18).

Метафора Христа као угаоног камена који ће пасти на многе у раном хришћанству је била омиљена: ако неко падне на стену она ће му пресудити и ако стена падне на некога сатрће га. Уз помоћ ове метафоре хришћани су промишљали парадоксални догађај крста, одбаченог и прослављеног Месије Исуса. Писмознанци и првосвештеници разумеју да се парабола односи на њих, да су они у ствари зли виноградари који неправедно управљају власништвом које им је поверено. Они су се затворили у свој виноград и не износе плодове из њега да их принесу господару. Радо би се сместа обрачунали са оним који их изобличује и суочава са њиховим грешним односом према ономе што им је Бог поверио. Међутим, за сада се боје народа (ст. 19). Реакција народа се не описује, али свакако да је Исусова личност оставила позитиван утисак на њих.
 

 

 

МЕТАФОРЕ

Господар је уобичајена метафора за Бога у еванђелским параболама (исто као „цар“, „домаћин“ и сл.). Код Луке је то у наведеној параболи додуше „неки човек“, али његово богатство и одлазак указују на његову моћ и дистанцираност од „светског“. Сам почетак приче сигнализује да је прича која следи прича о Богу. Виноград је честа метафора у Старом Завету. У Песми над песмама, на пример, песник своју љубљену често описује као виноград (Пнп. 1, 6; 2, 13.15; 6, 11; 7, 8– 10.13; 8, 11–12). Код пророка Исаије виноград је изабрани народ у свој својој разнообразности (Ис 5).

Рукописи са Мртвог мора показују да у периоду деловања Исуса Христа Јевреји метафору винограда користе за изабрани народ, односно за себе. Готово је извесно да су први слушаоци Христове параболе одмах помислили да овде виноград има пренесено значење: сликовито је реч о односу Бога и Његовог народа. Сукцесивни долазак и неуспех слуга да дођу до онога што припада господару слушаоце подсећа на Лк. 13, 34: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем оне који су теби послани, колико пута сам хтео да скупим твоју децу као квочка своје пилиће под крила, али нисте хтели“.

Најава оног који долази у име Господње очекујући благослов (Лк. 13, 35) није најава никог другог до сина из параболе о злим виноградарима који уместо да буде дочекан ускликом „благословен који долази у име Господње“ бива брутално убијен. Угаони камен (Пс. 117, 22) је метафора за најпре одбаченог, а потом прослављеног Месију. Предаја винограда другима, због тога што су први непослушни и непоуздани, нов је моменат у историји јудејске пророчке мисли. Бог може и разориће недостојни виноград: „Сада ћу вам казати шта ћу учинити своме винограду: Оборићу му ограду, нека опусти, развалићу му зид, нека се погази ...“.

Међутим, код пророка виноград остаје Израиљ или Израиљев, не одузима се трајно од њега. У Христовој параболи пак, виноград се трајно одузима од виноградара, пошто су били зли: „Доћи ће и погубиће те виноградаре, па ће виноград дати другима“ (Лк. 20, 16). Догађај предаје винограда другима маркира раздвајање хришћанства од јудејства у коме и из кога је поникло (уп. нпр. Мт. 10, 5). Немогућност виноградара да одговоре на вишеструке Божије захтеве и њихово одбацивање „камена“ који је Исус довешће до смене повереника винограда. Међутим, предаја винограда није само привилегија, него и одговорност. Прича о злим виноградарима може бити читана не само као сажета историја спасења, већ и као упозорење новим виноградарима да одговорније од својих претходника поступају према ономе што им је поверено.

 

 

 

Наставак у следећем броју...

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Парабола о злим виноградарима (Лк. 20, 9–19) (други део)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1098, Рубрика Библијске теме

 

Господар је отпутовао и не долази због винограда. Он шаље сина који је његов пуноправни заступник... У наставку разматрања параболе о злим виноградарима осврнућемо се на неколико значајних станица у тумачењу овог текста у раној Цркви.

 

 

ЈЕРМИН ПАСТИР

Најстарије имплицитно тумачење параболе о злим виноградарима налазимо у једном ранохришћанском спису под називом Јермин Пастир. Аутор овог списа најпре говори о бесмислености поста који није праћен врлином, односно целокупним посвећивањем и послушности Богу. Да би појаснио овај свој став Јерма приповеда причу о винограду:

„Слушај сада причу коју ћу ти казати, која се односи на пост. Неко је имао њиву и много слугу, па је у једном делу њиве посадио виноград. Изабравши једног највернијег и угодног му слугу, и спремајући се да отпутује, позва га и рече му: ‘Узми овај виноград, којега посадих и огради га кољем док се ја не вратим и ништа друго немој чинити винограду. Ову заповест моју одржи, па ћеш бити слободан код мене.’ И отиде господар слуге на путовање. А када он отиде, слуга узе и огради виноград. Завршивши пак ограђивање винограда, виде да је виноград пун трава. Он тада у себи размишљаше говорећи: ову сам заповест виноградареву испунио, сада ћу окопати овај виноград и биће лепше обрађен и немајући трава донеће више рода јер га трава неће гушити, те узе и окопа виноград и све траве што беше у винограду оплеви. И поста виноград овај лепши и бујнији јер не би траве да га гуши. После неког времена дође господар и њиве и слуге и изиђе у виноград. И видевши виноград лепо ограђен и окопан и оплевљен и лозе бујне веома се обрадова ономе што је слуга урадио. Дозвавши, дакле, сина свога љубљенога који му је био наследник и пријатеље који су га саветовали, рече им шта је заповедио слузи своме и шта је затекао. И они честиташе слуги због сведочанства господаревог. И рече им господар: [...] ‘Стога за дело то које је учинио хоћу да га учиним сунаследником сину своме.’ [...] С тиме се сагласи и господарев син. После неколико дана спреми вечеру његов домаћин куће и посла му много јела са вечере. Слуга пак добивши јела која му је послао господар узе онолико колико му је довољно, а остала раздели својим пријатељима. [...] За све ове догађаје чу господар његов и опет се обрадова. Сазвавши опет господар пријатеље своје и сина свога, каза им за поступак слугин, шта учини са јелима која је добио, и они се још више сагласише да слуга постане сунаследник сину његовом“.

Може се рећи да овај текст представља позитивну верзију приче о злим виноградарима. Аутор кроз ову причу показује шта од винограда може постати у рукама „других“, нових виноградара. Он такође подсећа да послушност отвара пут ка слободи. За разлику од бивших, злих виноградара, нови виноградар своју слободу и господареву наклоност стиче кроз послушност, одговорност према предатоме и ангажовану љубав према ближњима.

 

ИРИНЕЈ ЛИОНСКИ

Свети Иринеј Лионски разумева причу о злим виноградарима као причу о јединству два савеза које Бог склапа са људима, видевши у овом акту испуњење Божијег плана о спасењу света: „Један једини и исти Бог Отац посадио је виноград, увео народ у њега, слао пророке, послао свога Сина и виноград свој поверио другима, који ће му плодове доносити у право време“.

 

АМВРОСИЈЕ МИЛАНСКИ

Амвросије параболу о злим виноградарима тумачи алегоријски. Виноград је дом Израиљев. Њега је посадио сам Бог, који од тада бди над њим. Он доводи у везу текст параболе са Јн. 15, 1–17, где је Отац виноградар, Христос представља чокот, док су хришћани лоза. Веома пластично, и ослањајући се на латинске песнике, описује рад и раднике у винограду. У злостављаним пророцима види Јеремију, Исаију и нарочито Навота.

 

КИРИЛО АЛЕКСАНДРИЈСКИ

Свети Кирило тежиште ставља на друге аспекте параболе. У злим виноградарима Кирило, као и готово сви хришћански аутори позне антике, види Израиљ, односно израиљске вође. Међутим, свети отац показује нарочито интересовање за личност господара винограда. По њему је неопходно објаснити чињеницу да је господар толико дуго времена одсутан. Он сматра да то треба тумачити тако да се Бог од јављања Мојсију на Синају није више људима јављао на видљив начин. То објашњава и вишеструко послање пророка да га „оприсутне“. То што је господар у недоумици и пита се шта да чини не представља његову слабост, већ је то ситуација у којој се налази сваки лекар који се налази пред неизлечивом болешћу.

 

ЗАКЉУЧАК

Иако поједини тумачи у раном хришћанству стављају различите акценте приликом тумачења параболе о злим виноградарима, поједини елементи представљају константу: 1) у параболи се огледа Божији план спасења света коме се Израиљ у више наврата противи својом непослушношћу, 2) христолошко тумачење улоге сина и његове судбине у параболи, 3) идентификација Цркве и њених настојатеља са „другима“ којима се предаје виноград, 4) покушај да се позитивно сагледа тема одсуства господара и његове недоумице, 5) недостатак довољног разликовања између виноградара (јудејских вођа) и винограда (јудејског народа) што је често водило изразитим антијудејским ставовима. Нарочито је последња тачка остала проблематична све до савременог доба.

Треба се подсетити да је у параболи Христос „угаони камен“, камен, дакле, који, насупрот намерама злих виноградара, спаја Јудејце и незнабошце у један народ Божији. У том погледу, параболу о злим виноградарима можемо сагледавати и кроз призму речи Апостола Павла (Рим. 11, 24 [13–24]): „Јер, ако си ти одсечен од природне дивље маслине и накалемљен – против природе – на питому маслину, колико ће се пре накалемити на рођену маслину они који су по природи њене гране“.

Зли виноградари нису, дакле, они који одређују судбину Израиља. Њихова судбина – судбина рођене и природне маслине – је у Божијим рукама и тајна велика (Рим. 11, 25–32).