Свете жене – преписивачи ранохришћанских списа

[Guest]

Из историје црквеног библиотекарства

Свете жене – преписивачи ранохришћанских списа

Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић, Број 1097, Рубрика Историја

 

Књига је имала једну од важнијих улога у ширењу хришћанства и образовању хришћана. Свети Епифаније Кипарски напомиње да је неопходно набављати и читати хришћанске књиге, јер њихов садржај може хришћанима помоћи као путеводитељ за исправан духован живот. Од самог почетка организовања монашких заједница, одабрани монаси су по послушању учествовали у свим етапама израда књига – преписивање, илуминирање и повезивање.
 

Књиге нису израђивали само за своје личне и манастирске потребе, него и за лица (мирске свештенике и световњаке) која су поручивала књиге за своје личне потребе и потребе црквене заједнице.

Не постоје подаци да је сваки манастир имао своју преписивачку радионицу. Сасвим је могуће да су само велики манастири (као што је на пример општежитељна заједница Св. Пахомија Великог) имали групу преписивача, који су можда, поред преписивања књига за манастирске потребе, преписивали и за мање манастирске заједнице. Било је побожних лаика а и монаха коју су поклањали књиге манастирима.

Један од главних разлога што су се књиге преписивале била је њихова презервација за будуће генерације. Познато је да су се у манастирским преписивачким радионицама у Египту преписивале и књиге класичних аутора. Недостатак података о постојању паганских преписивачких радионица у Египту наводи нас на претпоставку да су преко 6.000 књига класичних аутора које су сачуване из тог периода преписали монаси. Велико учешће у изради књига припадало је и женама. Податак који је покренуо интересовање за ову проблематику налази се у једном одељку Историје Цркве од Јевсевија Кесаријског, у којем је описана Оригенова организација за израду својих списа. Ориген је имао пријатеља Амвросија из Александрије, који му је пружао финансијску подршку за набавку и продукцију списа. Он (Амвросије из Александрије) је олакшао Оригену (185–254) писање и репродуковање списа, запошљавањем више од седам стенографа који су се смењивали, међу којима су биле и жене веште у калиграфији. У даљем тексту, изложићемо неколико примера жена које су се бавиле преписивачком вештином.
 

 

 

СВЕТА МЕЛАНИЈА РИМЉАНКА

Једна хагиографска белешка из живота Св. Меланије Римљанке (око 383–439) из V века, коју је записао свештеник Геронтије (око 474–491?), обавештава нас да је ова блажена жена имала обичај читати Стари и Нови Завет три или четири пута годишње. Књиге Старог и Новог Завета је преписивала својом руком и достављала „светима“. Одавде се не види јасно да ли је она ове копије израђивала за свој манастир или за неки други женски или мушки манастир. Употреба речи „светима“, можда указује да је ове копије достављала хришћанској читалачкој публици ван манастира. Познато је да се аутори новозаветних посланице обраћају свим верним хришћанима као „светима“. У сваком случају, ова белешка нам веродостојно показује да су се у палестинским женским манастирима у V веку заиста преписивали текстови. Писац њеног житија је за њено преписивање употребио термин калиграфија, што се поклапа са описом Оригенових женских калиграфа. Сасвим је могуће да се термином калиграфија (лепо писање) хтело описати дело женских преписивача. Св. Меланија Римљанка била је позната по томе што је била толико посвећена читању Светог Писма, да није могла да упути својој мајци ни једну реч, јер се бојала да не пропусти неки израз или појам из онога што је читала.
 

 

 

ЦЕЗАРИЈА (МЛАЂА) ИЗ АРЛЕСА

Постоји сведочанство о преписивању списа у једном женском манастиру у Арлесу (на југу Галије) из VI века. Реч је о Цезарији из Арлеса, сестричини Св. Цезарија из Арлеса (око 470–543), која је поред монашких обавеза (поста, бдења и читања Псалама), заједно са својом сестрама (монахињама) девицама прелепо преписивала свете књиге, имајући своју мајку Св. Цезарију Старију за учитеља. Иначе, њена мајка била је игуманија у овом манастиру. Ово сведочанство из VI века наговештава нам сличност са праксом преписивања књига у палестинским женским манастирима, као што је животописац Св. Меланије описао. У манастирском правилу за монахиње које је саставио Св. Цезарије из Арлеса стоји захтев да нико не може примити монашки постриг пре него што научи да чита, и да игуманија врши обуку за преписивање књига.
 

 

 

СВЕТА ТЕКЛА И CODEX ALEXANDRINUS

Следећи пример осликаће нам постојање женских преписивача из једног другог угла. Цариградски патријарх Кирило Лукарис (1572–1638) послао је Codex Alexandrinus енглеском краљу Чарлсу I Стујарту (1600–1649), на чијем почетку је записао следећу белешку: „(Ову) књигу светих рукописа, Новог и Старог Завета, према нама познатој традицији, својеручно написала је Текла, племићка египатска жена, отприлике пре 1300 година, мало после Сабора у Никеји. На крају књиге било је написано име Текла али због истребљена хришћана у Египту од стране муслимана и друге хришћанске књиге сачуване су у лошем стању. Тако да је име Текла отцепљено и уништено али предање и традиција потврђују њену (преписивачку) умешаност“ (E. M. Thompson, Facsimile of Codex Alexandrinus, vol. 4, London 1879–1883). По сведочењу Томаса Роеа (који је овај кодекс доставио енглеском краљу), постоје две приче о постанку овог рукописа, које је чуо од Кирила Лукариса. По првој причи, овај рукопис написала је Св. Мученица Текла, која је позната по свом мисионарском делању са Св. Апостолом Павлом; а по другој причи, рукопис је написала девица Текла, ћерка познатог Грка (Αβγιερινος) који је основао манастир у Египту (...) и коме је Григорије Назијанзин написао неколико писама. Већина научника једноставно одбацује ове приче, јер овај рукопис датира из познијег периода (из V века). Ако се узме могућност да је заиста постојала страница са њеним аутографом, могуће је да је постојала нека друга Текла, јер ово име није било неуобичајено у хришћанским круговима. Због Св. Текле, познате хришћанске хероине и узорне аскетске жене, неки хришћански родитељи су својим ћеркама давали ово име.

Када се овим (горе) изложеним примерима прикључи и опис Оригенових женских калиграфа, теза да су неке ранохришћанске рукописе преписивале жене постаје убедљивија, или, шта више, потпуно веродостојна.