Umjetnička vrijednost Leonardove Mona Lize

[Тавита]

Djordjo Vizari (1511-1574) u delu Zivoti slavnih slikara,vajara i arhitekata daje biografiju Leonarda da Vincija. Navodimo odlomak o Leonardovom delu Mona Liza.

                 

"Primio se Leonardo da za  Franceska Djokonda izradi portret njegove zene Mona Lize i, mada je radio cetiri godine, nije uspeo da ga zavrsi; ovo se delo danas nalazi kod francuskog kralja Fransoa u Fontenblou; onaj ko zeli da vidi u kojoj meri umetnost moze podrazavati prirodu lako ce to razumeti na ovoj slici; ovde su izradjene i najmanje pojedinosti koje se mogu naslikati samo velikom vestinom. Oci imaju sjaj i vlaznost zivih bica, a okruzene su crvenkasto-modrom bojom i trepavicama, sto se moze izvesti samo krajnjom tananoscu. I obrve su izradjene slicno, i kao da dlake rastu iz mesa, negde gusce, a negde redje, rasporedjene prema porama koze,tako da izgledaju ne moze biti prirodnije. Nos sa onim lepim ruzicastim i neznim otvorima izgleda kao u zivog coveka. Malo otvorena usta, koja se svojim krajevima i crvenilom spajaju sa bojom lica, ostavljaju utisak istinitog mesa i krvi a ne boje. U udubljenju na vratu pazljivi posmatrac ce primetiti kucanje zile kucavice; i zaista se moze reci da je ova slika naslikana tako da ce pred njom zadrhtati i uzmaci svaki odvazniji umetnik ili bilo ko drugi; Leonardo je pribegao i ovom nacinu rada; kako je Mona Liza bila vrlo lepa; on ju je za vreme slikanja okruzivao raznim sviracima, pevacima i lakrdijasima koji su je uveseljavali da bi se izbegao onaj melanholicni izraz, obicno neizbezan na portretima; na Leonardovoj slici je osmeh toliko prijatan da izgleda pre bozanski nego ljudski, i zbog toga je portret ove zene smatran izvanrednom tvorevinom, jer ona ni u zivotu nije izgledala drukcije."

www.znanje.org

[Тавита]

Mona Liza ili Đokonda (ital. La Gioconda, fr. La Joconde) je čuvena renesansna slika Leonarda da Vinčija. Izrađena je uljanom tehnikom na drvenoj ploči od topole. Predstavlja portret mlade firentinske dame, Lize del Đokondo. Portret Mona Lize je izložen u Muzeju Luvr u Parizu.

Ko je Mona Liza?

Još od Đorđa Vazarija, savremenika i autora biografija umetnika iz 16. veka, tvrdi se da je ovo portret Lize del Đokondo. Sam portret nije ni datiran ni potpisan. Vazari tvrdi da je Leonardo u godinama 1500-1506, po svom povratku u Firencu, naslikao portret Lize del Đokondo, treće supruge firentinskog trgovca svilom Frančeska del Đokonda. Takođe tvrdi da Leonardo ovaj portret nije završio ni posle 4 godine rada. Leonardo nije dao ovu nedovršenu sliku naručiocu, Frančesku del Đokondu, već ju je zadržao.

Vazari pominje ime Mona Liza (Mona - skraćeno od Madona, u značenju žena).

Vremenom su se pojavile nove teorije koje su tvrdile da je u liku Mona Lize predstavljena neka druga žena tog doba (Izabela od Aragona i Napulja, Cecilija Galerani...), bezimena idealizovana žena, Leonardova majka, pa možda i sam lik Leonarda.

Dileme o identitetu Mona Lize su okončane 14. januara 2008, kada je tim istraživača sa Univerziteta u Hajdelbergu objavio otkriće datiranih beleški na marginama knjige iz oktobra 1503. koje potvrđuju da je Liza de Đokondo bila Leonardov model.

Opis

Dimenzije slike su 76,8 × 53 cm, i po tome je slika malih dimenzija. Nastala je u periodu od 1503. do leta 1505.[2].

Leonardo je upotrebio piramidalni raspored elemenata koji slici daje osećaj spokojstva. Njene grudi, vrat, lice i ruke su obasjane svetlošću istog intenziteta. Mona Liza sedi uspravljena sa položenim rukama i otuda rezervisana prema posmatraču. Njen pogled ostavlja iluziju neme komunikacije. Opšti utisak je da je prikazana misteriozna idealizovana žena, bliska i daleka u isto vreme.

Kao i u mnogim svojim drugim delima, Leonardo je i na ovom portretu primenio tehniku sfumata, kako u pozadini, tako i u detljima lica. Na taj način oblici postaju zamagljeni. Leonardo je Mona Lizu slikao iz dve različite perspektive, jedne za pozadinu, a druge za figuru. Ovo ne postaje odmah očigledno za posmatrača i predstavlja efekat iznenađenja.

Mona Liza je jedan od prvih portreta koji lik prikazuje u imaginarnom pejzažu. Model se verovatno nalazi na terasi. U maglovitom pejzažu se vidi krivudavi put, most i planine.

Leonardo je za slikanje ruku i lica koristio boje različitog hemijskog sastava. Boja ruku se vremenom bolje održala, dok su boje lica izgubile kolorit, a njihove nijanse postale gotovo sasvim valerske.

Na prvi pogled, Mona Liza nema obrve. Smatralo se da bi to mogao biti deo ideala lepote renesansne žene. Analize samog platna otkrile su da su obrve slikane, ali su vremenom izbledele.

[Тавита]

Istorija

Leonardo je pre smrti prodao ovu sliku kralju Fransoa I, koji ju je izložio u dvorcu Amboaz. Kasnije je slika preseljena u dvorac Fontenblo, a najzad u Versaj u zbirku Luja XIV.

Posle Francuske revolucije slika je premeštena u Luvr. Napoleon Bonaparta ju je izložio u svojoj spavaćoj sobi. Posle njegovog poraza, slika je vraćena u Luvr.

Vinćenco Peruđa je 21. avgusta 1911. ukrao ovu sliku iz Luvra i izneo je sakrivenu ispod mantila. Namera mu je bila da Mona Lizu vrati „kući“, u Italiju. Skrivao ju je u zidu svoje sobe. Ova krađa je izazvala veliki skandal u Parizu, a francuska vlada je otpustila direktora muzeja. Na mestu gde je izlagana Mona Liza, muzej je izlagao dela inspirisana Leonardovim remek-delom.

Peruđa je 1913. pokušao da proda Mona Lizu u Firenci. U pratećem pismu je naveo da namerava da vrati ovu sliku u Italiju, a da za svoje troškove očekuje 500.000 lira naknade. Kada je policija zaplenila ovu sliku, deo javnosti je zahtevao da ona ostane u Italiji, dok je vlada bila za povraćaj slike muzeju Luvr. Posle izlaganja u Rimu, Milanu i Firenci, Mona Liza je uz veliku pompu vraćena u Francusku. Peruđa je dobio blagu kaznu od sedam meseci zatvora. Poznata slika je ovom aferom postala još poznatija.

Kustosi Luvra su sakrili Mona Lizu 1940. bojeći se da bi je nemački nacisti mogli prisvojiti za muzej koji je Herman Gering planirao da otvore u Lincu. Slika je ponovo javno izložena tek oktobra 1947.

Dva puta su vandali napali ovo umetničko delo 1956. Prvi put je kiselina teško oštetila donji deo slike. Drugom prilikom napadač je kamenom razbio zaštitno staklo i oštetio mali fragment Mona Lize. Od tog doba slika je zaštićena iza specijalnog blindiranog stakla.

Mona Liza je izlagana u SAD 1963. u Vašingtonu i Njujorku. To je bio rezultat zalaganja Žakline Kenedi, supruge predsednika SAD, poreklom francuskinje, kod francuske vlade. Ovaj portret je tada videlo oko 1,6 miliona ljudi.

Deset godina kasnije, slika je izlagana u Tokiju i u Moskvi.

Izvor: Wikipedia

[Тавита]

http://www.studiolo.org/Mona/MONALIST.htm

[Тавита]

Овај великан ренесансе био је цењен као сликар, архитекта, у каснијим годинама посветио се научним истраживањима. Веровао је да уметник не треба да познаје само правила свог заната, већ и законе природе. То је потврдио стотинама цртежа и бележака желећи да их уклопи у енциклопедијски вид расправа. Размишљао је о аеронаутици, инжењерству, музика и позориште такође су му били блиски. Мона Лиза није само најпознатије Леонардово дело – неки сматрају да је најчувенија слика у историји уметности. Прошло је тачно пет векова откако је Да Винчи насликао ову жену загонетног осмеха

Леонардо да Винчи (1452-1519)

Леонардо је, као ванбрачни син писара Пјера да Винчија, рођен у Винчију, месту у близини Фиренце. Прве тајне заната учи у радионици сликара и вајара Андрејеа дел Верокија (1435-1488). Јединственог дара и свестраног образовања, Леонардо је савременике уверио да су сликари много више него занатлије, те се изборио не само за себе него и за повлашћен положај уметника уопште. Још за Леонардовог живота поклоници уметности све су чинили не би ли се домогли и најмањег Да Винчијевог дела. А Леонардо, блистави ум, нестрпљив да се огледа у свим видовима уметности, али и у најразноврснијим гранама науке, једва је чекао да започне нешто ново тако да је слике често остављао недовршене. Остаће запамћен и по томе што није био поуздан и никад се није знало да ли ће завршити посао који је започео. Савременици га памте и као изузетно наочитог човека.

Загонетни осмех

У чему је тајна Мона Лизиног осмеха? То се никада поуздано неће знати. Можда одговор лежи у позадини? Када се слика помно посматра, чини се да природа насликана на левој страни „вуче” Мона Лизино око надоле, а призор на десној као да друго око подиже нагоре. Те супротстављене силе сударају се на средини лица, па се ствара утисак да углови Мона Лизиних усана благо подрхтавају. Да ли је то само наговештај осмеха или ће се на њеним благо извијеним уснама тек појавити широки осмех?

Крупан вез

Отвор хаљине краси вез у облику низа чворића и кружића. Пошто Леонардо ниједну појединост на слици није урадио случајно, многи покушавају да проникну у значење веза који је беспрекорно насликао.

Брдовито и бајковито

Уска и кривудава речица (или је то, можда, пут) која се пробија кроз каменита брда у Леонардово доба симболично је означавала пут врлине и женске чедности. Огољена природа, у којој готово да и нема наговештаја људског присуства, чест је мотив Леонарда да Винчија који уметник користи и на слици „Богородица у пећини”.

Велики мајстор

Мона Лизина коса и вео на глави спајају се с позадином у сфумату – разливеним и нежним тоновима, техници коју је Да Винчи толико усавршио да је још његовим савременицима изгледала чудесно и нестварно. Наносио је у слојевима као паучина танке глазуре тако да се чини да слика светли неким унутрашњим сјајем. Потези четкице не виде се чак ни под рендгенским зрацима. Леонардо је дуго радио на овој слици и од ње се, наводно, није раздвајао до краја живота. Чиме то Ђоконда зрачи већ пет векова? Нико до краја није успео да спозна њену тајну?

Стубови

С обе стране слике појављује се овај необични и, на изглед непотребни, облик. Верује се да је слика била уоквирена стубовима и да је Леонардо тиме првобитно желео да нагласи да Мона Лиза седи у лођи – отвореној просторији с надстрешницом. Даска на којој је Леонардо урадио овај портрет исечена је с обе стране тако да су стубови нестали.

Рафаел

Овај цртеж који је италијански сликар Рафаел (1483-1520) урадио, вероватно, пошто је видео Леонардов портрет подржава мишљење многих да су постојали стубови исликани с обе стране Мона Лизиног портрета.

Ла Ђоконда

Ко је жена на портрету? Већини је позната као Мона (Мадона) Лиза (Елизабета) или супруга Франческа ди Бартоломеа ди Занобија дел Ђоконда. Овај богати Фирентинац наручио је 1503. године од Леонарда портрет своје младе и лепе супруге. Овај портрет познат је, због њеног презимена, и као Ла Ђоконда, посебно у Да Винчијевој родној Италији. Да Леонардо није, можда, урадио портрет љубавнице моћног Ђулијана де Медичија? Уметник је највероватније почео да ради портрет супруге неког богаташа, али је временом та слика за њега попримила већи значај. Мона Лиза је постала симбол Жене и савршене лепоте.

Опуштено

Начин на који су насликане шаке и њихов положај само је један од детаља који доприносе јединственој лепоти портрета. По положају руку види се не само да је Мона Лиза опуштена, него те филигрански исликане шаке наглашавају и њену отменост.

Кад се упореде с Мона Лизом, сви дотадашњи портрети изгледају укочено и неприродно. Да Винчи је урадио нешто ново: млада жена је опуштена, у потпуно природном положају.

Загасите боје

Због сувише ревносног чишћења слике, кожа Мона Лизе сва је у помало загаситим тоновима. Иако се не зна које је тачно боје Леонардо користио, познато је да је, у поређењу са својим савременицима, радио знатно тамнијим тоновима.

Пејзаж из маште

Ако погледате пажљиво, јасно је да у позадини постоје два различита пејзажа. На оном са десне стране хоризонт је виши, нуди поглед из такозване птичје перспективе и ни на који начин не би могао да се споји са природом коју је Леонардо насликао на левој страни.

Без обрва

Питање које се намеће: зашто Мона Лиза нема обрва? Леонардо је, док је боја још била влажна, исликао веђе, али кад је слика очишћена (верује се да су рестауратери први пут на њој радили у 17. веку), оне су нестале. Да би се очистиле потамнеле уљане боје на препарираној дасци, како тврде поједини историчари уметности, рестауратори су употребили погрешну течност и обрве су се заувек изгубиле. Има и оних који верују да их је велики мајстор намерно изоставио како би на тај начин још више нагласио Мона Лизин продорни поглед.

Прозори душе

За Леонарда су очи „прозори човечјег тела кроз које се, као у огледалу, прелама све што се око њега одиграва - он тако успева да спозна лепоту света, па душа може да буде задовољна и спокојна што је затворена у тој људској тамници”.

Рукави

Постоји разлика између рукава и огртача немарно пребаченог преко Мона Лизиних рамена. Док су набори на рукавима исликани ширим и грубљим потезима, шал је урађен мекше и финије, што је била одлика Леонардовог каснијег раздобља. Можда је и то доказ да портрет који је започео 1503. године Да Винчи није завршио све до 1510. Или га је, како је већ наговештено, радио до смрти?

Благ окрет

На наслон столице, паралелан са ивицом слике, Мона Лиза је немарно ослонила руку и као да је благо окренула тело и главу према посматрачу.

Пустопоље

Једина назнака људског присуства на слици су пут и аквадукт. Негостољубива природа, с наговештајем моћи природних сила.

Припремила Весна Софреновић

Извор  Политика

[Тавита]

Tajna Mona Lizinog osmeha

Margaret Livingston, učesnica na Evropskom kongresu vizuelne percepcije koji se održava u Španiji, izjavila je u pokušaju da reši misteriju staru 500 godina, da je čuveni osmeh Da Vinčijeve Mona Lize "iluzija koja se pojavljuje i nestaje zahvaljujući načinu na koji oko obrađuje predstave."

"Umetnici su proučavali vizuelne procese duže nego mi neurobiolozi", rekla je Margaret Livingston.

Margaret Livingston, profesor Harvard univerziteta, izjavila je da, kada je početkom XVI veka Leonardo da Vinči naslikao Mona Lizu, uspeo je da postigne efekat da osmeh nestaje kada se gleda direktno, i pojavljuje kada se pažnja usmeri na ostale delove slike.

Ovu iluziju je stvorio intuitivno upotrebom nekih trikova za koje sada znamo da imaju naučnu podlogu. Njena teorija je zasnovana na činjenici da ljudsko oko ima centralni vid, koji služi za raspoznavanje detalja i drugi, periferni vid, manje precizan ali dovoljan za prepoznavanje senki.

"Da Vinči je naslikao Mona Lizu koristeći senke koje najbolje raspoznajemo perifernim vidom. To je razlog zbog koga moramo da gledamo u njene oči ili bilo koju drugu tačku na slici, kako bi videli njen osmeh, jer njene usne tako postaju periferna oblast vida."

Nakon objavljivanja teorije o promenama izraza na Da Vinčijevoj slici, Margaret Livingstone trenutno radi na studiji o tome kako su mnogi slikarski geniji imali neku očnu manu.

artdaily.com

[Тавита]

A Closer Look: A closer look at the Mona Lisa

http://www.louvre.fr/llv/dossiers/visu_oal.jsp;jsessionid=L4HXFyNFlFQnkSjyC3J0XxmGh87BkmqDyyd1hMyTG99znBqBfms8!

poooooooooooogledati!  0409_feel

[зеленизуб]

[Тавита]

:cheesy2: