Литургијска димензија православне веронауке

[Guest]

Верска настава – пут ка Цркви

Литургијска димензија православне веронауке (први део)

 

 

 

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1096, Рубрика Богословље Бог нам је спремио сто који је моћнији од сваког оружја. (Свети Јован Златоусти, 5. Поука, 388. г., Пасхално бденије, 12)
 

Када се говори о катихетској настави онда се, по природи ствари, пажња обавезно обраћа и на њено историјско и духовно корење – организовану припрему кандидата за крштење и њихово послекрштењско увођење у светотајински живот Цркве. То се не ради из чисте радозналости историчара – напротив. Истраживања овог феномена за циљ имају да нам покажу шта је од те древне праксе данас применљиво, шта је важно за нас, а шта је с временом ишчилело из катихетске праксе Цркве.

 

Најкарактеристичнији феномен који је напустио катихетску наставу (да ли с правом није до краја јасно – односно да ли би и нама данас ова врста озбиљности у понечему била добродошла) била је својеврсна склоњеност суштине црквеног живота од непосвећених очију, тзв. дисциплина тајне – disciplina arcani.То је подразумевало да ни катихуменима а камоли онима који су у потпуности изван Цркве не треба објашњавати саму суштину хришћанског светотајинског живота – „бисере праве вере и живота“. За то су постојале посебне мистагошке катихезе – намењене само посвећенима, а посвећени су за самосвест ране Цркве они који су крштени – које су предаване након крштења. Најпознатији пример ових катихеза су Пет мистагошких катихеза Кирила Јерусалимског. Истога је карактера и Амвросијев спис De Sacramentis. Амвросије у другој прерађеној верзији овога списа De Mysteriis даје антологијско објашњење потребе увођења мистагошких катихеза рекавши:

„Сада нам време налаже да говоримо о тајнама и да изложимо сами смисао свештених радњи. Да смо сматрали да вам га треба напоменути пре крштења, док нисте били уведени, имао би се утисак да смо га пре издали него изнели.“

 

ВЕРОНАУКА И ХРАМ

Изворни контекст катихетског процеса, предавања/примања знања био је у много већој мери богослужбени него класично школски (мада су постојале и катихетске школе попут оне у Александрији). Храм као богослужбени простор и богослужење као прва и најзначајнија делатност Цркве били су место и дело у коме је и којим је она образовала и васпитавала како кандидате за светотајински препород тако и своју новорођену децу.

Црква је своје ђаке, своје катихумене и неофите припремала на такав начин да је њихову катихизацију, поуку подржавала молитвом, уткивала поуку у молитву и молитвом преносила поуку. Остаци те праксе су Јектенија за оглашене (које не треба поистовећивати са некрштенима) и Јектенија за оне који се спремају за свето просвећење (данас само у Литургији Пређеосвећених дарова а некада и у Литургији Василија Великог током Поста).

 

ВЕЗА ЛИТУРГИЈСКОГ ЧИНА И КАТИХЕТСКЕ ПОУКЕ

Предавање знања у Цркви никада не сме да буде сведено само на један интелектуални процес, на једну рационалну делатност. Оно је увек шире од тога, обухватније и укључује све аспекте људске личности. Овде је реч о једном интегралном усвајању целовитог знања – знања које доживљајно превазилази ниво пуке информисаности, и које искуствено открива истинитост онога о чему сазнаје на теоријском нивоу. Пример за такав приступ стицању знања имамо у популарном псаламском стиху Окусите и видите како је благ Господ (Пс. 33, 9) који певамо као део причасне песме Тело Христово примите. Дакле, Црква ту није застала на нивоу преношења једне чињенице, једне информације својој деци – да је благ Господ. Она их позива да то доживе, и то кроз литургијско причешћивање Телом Христовим, и да тим својим доживљајем потврде и продубе своје знање. Примера за то у историји Цркве има много. Ако погледамо саме почетке црквеног живота, древни спис Дидахи, с краја првог века, на пример, уверићемо се у то. Дидахи има у себи морално учење које је предавано катихуменима – познато учење о „два пута“. Поред ове морално дидактичке димензије Дидахи нам сведочи и праксу заједничког поста који је претходио крштавању и послужио као основа за наш Велики Пост:

„Што се тиче крштавања, овако крштавајте: пошто сте све то претходно рекли (поуку – прим. аут.), крштавајте у Име Оца и Сина и Светога Духа у живој води. Ако пак немаш живе воде, крштавај у другој води; ако не можеш у хладној, онда у топлој. Ако немаш ни једне ни друге, излиј трипут воду на главу у Име Оца и Сина и Светога Духа. Пре крштења нека онај који крштава и онај који ће бити крштен и ако који други могу, посте. Заповеди да онај који треба да се крсти пости дан или два.“

Јустин Мученик († у Риму 165. г.) кратко се осврће на моралну и доктринарну припрему катихумена која је подразумевала и молитве и пост. Ова припрема није била систематски организована, али је за нас битно да је она, у овој или оној форми, постојала. Јустин Мученик бележи:

„Оне који су убеђени и верују да су ствари које ми говоримо и учимо истините и обећају да могу живети по њима упућујемо да се моле и преклињу Бога да им опрости грехе док се и ми молимо и постимо заједно са њима. Тада их одводимо на неко место где има воде и поново их рађамо оним поновним роћењем којим смо се и ми изнова родили.“ (Прва апологија, 61, 2)

У оба наведена примера видимо да је процес предавања и усвајања знања стављен у богослужбени контекст и да је подразумевао учествовање целога бића (пост) у процесу усвајања знања.

Прелазак катихетске наставе из храма у школу, са амвона за катедру, и појава школских уџбеника катихизиса довели су до промене не само места одржавања верске наставе него и њеног метода, смисла и циља. Пресудну улогу у другачијем конципирању катихетске наставе одиграле су реформација и контрареформација, мада су почеци овог процеса старији од њих.

Када се са масовног крштавања одраслих људи прешло на крштавање деце, дошло је и до промене у концепту верске наставе, катихетске припреме кандидата за крштење. Променила се и улога кума – од сведока пред заједницом верних, да је кандидат озбиљан у својој намери, он постаје онај чијом се вером крштава дете и ко преузима на себе део катихетске обавезе – о томе је и Св. Јован Златоусти говорио кумовима као духовним оцима (7. поука катихуменима, не зна се година, 15 и 16) ). Основна одлика овог новог стања састојала се у томе да је предкрштењска поука постала излишна и да се све катихизирање пренело на посткрштењски период. Раније то није било тако.

 

 

Наставак у следећем броју...

[Guest]

Верска настава – пут ка Цркви

Литургијска димензија православне веронауке (други део)

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1097, Рубрика Богословље

 

Верска настава сведена само на ниво преношења информација о Богу може да буде – и често бива – контрапродуктивна.

 

 

 

 

Верска настава – катихизација – увек је била везана за светотајински живот Цркве. Она је претходила светотајинском триптиху – иницијације (Крштења) посвећења (Миропомазања) и сједињења са Богом (Литургије), она се одвијала у светотајинском окружењу (у Храму на богослужењима) и њен садржај је највећим делом обухватао светотајински живот, представљао његово тумачење (поготово његов мистагошки део).

Другим речима казано – богослужење није било само оквир преношења и примања знања, оно је било и садржај тога што се прима и преноси, смисао и циљ верске наставе.

Ми смо данас велики део свога промишљања о квалитету верске наставе коју имамо свели на питања попут ваљаности уџбеника које користимо, саобразности програма по коме излажемо градиво интелектуалним и духовним способностима ђака, одговарајуће методологије излагања и сл. Ове теме свакако нису безначајне и од тога како на њих одговоримо зависиће и један део успеха наше верске наставе. Али оне нису, по нашем мишљењу, пресудне за тај успех. Основно питање које се пред нас поставља јесте из ког угла сагледавамо, разумевамо, тумачимо и излажемо градиво које преносимо нашим ђацима – односно, који је крајњи циљ верске наставе којом се бавимо. Шта је за нас жељени резултат катихетског процеса? Уколико то не поставимо на прави начин све друго пада у воду.

Ми мислимо да општи дух верске наставе, њен кључ, њено срце, садржај и циљ мора да буде усмерен ка литургијском, светотајинском животу Цркве. Литургија, не само она, него и целокупни светотајински, молитвени, богослужбени живот Цркве је оквир, циљ и садржај верске наставе.

Неко ће рећи – па зар на тај начин не сиромашимо сво богатство Црквеног учења? Где су ту библијска теологија, историја Цркве, догматика... На то одговарамо да су сви ти богословски, духовни и историјски садржаји ту, али смештени у њихов природни, органски контекст, у њихово право место, у богослужбени живот Цркве. Библија се тумачи као књига Цркве а доктрина као садржај црквеног богослужења и место из кога се она црпи (пример како је Свети Василије Велики на основу литургијских возгласа богословствовао о једносуштности лица Свете Тројице).

Верска настава сведена само на ниво преношења информација о Богу може да буде – и често бива – контрапродуктивна.
 

 

 

ЛИЧНОСТ ВЕРОУЧИТЕЉА

Уколико је Литургија, односно светотајински живот Цркве, наш жељени садржај, циљ и смисао верске наставе, онда, по природи ствари, онај ко предаје верску наставу мора да се непрекидно надахњује литургијским духом, да живи као једно, рецимо то мало јачим речима одушевљено литургијско биће да би и друге могао да одушевљава за ову врсту живота.

На важност надахнутости катихете указао је Митрополит Амфилохије рекавши: „Основна гаранција за успех катихетског часа, проповеди, школе, наставе ... то је: увереност у истину предаваног градива и радост која се рађа из ње... Наставник зна шта хоће: он предаје себе заједно са својом речју зато и рађа, родитељ је. Дарује се и дарује своју веру и знање као што се и крв дарује.“

Ово не значи да само свештена лица могу и треба да буду предавачи верске наставе, напротив. Сви ми као учесници и савршитељи Свете Литургије, олтарско и царско свештенство, свако из свог искуства о томе може и треба да говори. Литургијско искуство није привилегија само клира. Познати примери Максима Исповедника и Николе Кавасиле говоре о томе.

Још један аспект литургијског живота Цркве треба да буде унесен у савремену катихетску наставу. Реч је о својеврсном прожимању предавања и проповеди, истовременом излагању факата и благовештавању њиховог унутрашњег смисла. Литургијска беседа када је права и правилна а то важи и за час веронауке – а то значи епиклетски отворена за дејство истога Духа који је надахњивао писце Светог Писма и испуњена благодатном соли од Његове посете и осењена –у своје људске речи прима речи вечнога живота (Јн. 6, 68) које спречавају људе да напусте Христа и приводе их Њему. Данас се често потцењује моћ речи. Говоримо да живимо у времену опште девалвације речи али то није увек и у свему тако. Вредност и значај неких речи једноставно не престаје када знамо и умемо да их преносимо на прави начин. Јединство предавања и проповеди одликовало је катихетску праксу великих Отаца учитеља катихумена четвртога века. Такво треба да буде и наше катихизирање. На то указује Митрополит Амфилохије када каже да су: „Катихезе Светог Кирила необично су важне јер су .... оне и предавање и проповед у исто време. И догматика и етика и аскетика и психологија. И литургика. Шта то значи? Приступ њихов је целовит, оне не деле човека, не деле ни Бога; не одељују етос ни од Бога ни од човека.
 

 

 

ХРИСТОС ЈЕ КАТИХЕТА

Пођимо сад корак даље у нашем тумачењу личности катихете. Он треба да постане, како је то говорио Станилоје, транспарентан за Христа, да се он умањује а Христос да расте, да својим бићем што мање заклања Христа.

Као што је Христос, Велики Архијереј, не само Онај који се приноси и који прима на Светој Литургији, него и Онај који приноси – дакле он је Литург сваке наше Литургије, на известан начин он је и Катихета сваке наше катихезе, онај који благовести, који катихизира, ехо чијих речи одјекује у ушима слушалаца много након што ми завршимо речи својих људских катихеза (Златоусти, Предкрштенска поука, 387. г.).

У својим предкрштенским и мистагошким катихезама Свети Јован Златоусти учи о светотајинској односно литургијској функцији свештеника који оприсутњује Христа. Златоусти каже тумачећи крштење: „Стога када свештеник крштава не изговара: Крштавам те, него: Крштава се слуга Божији у Име Оца и Сина и Светога Духа. Тиме показује да не крштава он него Отац и Син и Дух Свети (4. Поука, 388. г., Велика среда, 3).

Златоусти, тумачећи исту Свету тајну продубљује своју теологију и учи о позајмљивању свога бића Христу, односно о теологији људског тела које светотајински постаје тело Христово и кроз које, којима, Христос наставља своју архипастирску функцију, делатност. Он каже: „Главу заправо не додирује само свештеник него и Христова десница, и то се види из самих речи онога који крштава јер он не каже: Ја крстим тога и тога. Он каже: Тај и тај се крштава. Тиме показује да је само слуга благодати и да позајмљује своју руку јер га је у ту сврху поставио Дух. Све пак обавља Отац и Син и Свети Дух нераздељива Тројица (7. поука катихуменима, Не зна се година, 26).

Исто је то видљиво и у његовом тумачењу предкрштенског помазања где Златоусти говори: „Павла послушај да те не помазује човек него сами Бог свештениковом руком....“ (4. Поука, 388. г., Велика среда, 3).

Свештеник, стога, позајмљује своје биће Христу да би Он могао да настави да свештенослужи, освећује, благосиља и препорађа. Пошто је катихеза саставни део литургијског живота Цркве онда ми као катихете такође позајмљујемо своје биће њему и трудимо се да будемо достојни овог високог звања у које смо уведени.

 

 

Наставак у следећем броју...

[Middle-earth]

Верска настава – пут ка Цркви

 

Литургијска димензија православне веронауке (трећи део)

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1098, РубрикаБогословље

 

 

Катихете понекад забораве на то да ми припадамо Цркви Васкрслог Христа који је, међутим, истовремено и смирени и страдали Месија, рањени Исцелитељ који узима на себе грехе света и који је дошао да служи а не да му служе (Мт. 20, 28) и представљају га, представљајући себе, на сасвим другачији начин.
 

За успех наше верске наставе од пресудног је значаја и то како ћемо ми представљати Христа односно Цркву нашим ђацима. Мишљења смо да овде вреба једна опасност које нисмо увек свесни али која постаје болно очигледна свакога пута када нас доведе у неку ситуацију у којој нисмо морали да будемо.

Овде је реч о томе да катихете понекад забораве на то да ми припадамо Цркви Васкрслог Христа који је, међутим, истовремено и смирени и страдали Месија, рањени Исцелитељ који узима на себе грехе света и који је дошао да служи а не да му служе (Мт. 20, 28) и представљају га, представљајући себе, на сасвим другачији начин. Ту треба имати на уму месијанску теологију Пророка Исаије из 53. главе његове књиге управо ону коју Црква није без дубоке основе и озбиљног разлога уткала у чин Проскомидије током резања агнеца из профоре тако на христолошки начин протумачивши ове Исаијине стихове.

Тријумфалистички приступ, приступ милитантни, приступ који претендује на било коју и било какву врсту непогрешивости није ни добар ни истински плодоносан за Цркву.

Катихета, рецимо то тако, није самим тим што је катихета најбољи, најморалнији, најправеднији човек у наставничком колегијуму који, при томе, има у свом власништву сву истину о Богу, свету и човеку и због тога захтева првенство у свему.

У чему он опет (треба да) првенствује? У спремности да сва истина о Богу, свету и човеку коју заиста баштини Црква којој припада сваким даном постаје његова не само на уснама него и у срцу, да усваја Предање и чини га изразом свога бића.

Због чега ми од човека кога крштавамо или од кума, ако је дете у питању, тражимо да прочита или изговори Символ вере? Да би вера Цркве постала њихова лична вера. У старини су кандидатима за крштење након одређеног времена проведеног у поукама предавали Символ вере да га науче наизуст. Они су га после изговарали пре крштења и на тај начин показивали да је вера Цркве постала њихова лична вера. То не важи само за Крштење то је један целоживотни процес, кажимо не лепим речником савременог школства – императив перманентног образовања. Катихета треба да првенствује у покајању, препознавању и признавању своје кривице, исправљању сопствених грешака, трпљењу последица... Та храброст на покајање је велики пример свету који истовремено од покајања и реалног самосагледавања успаничено бежи али истовремено има огромну потребу за тим. Од седења на климавом и лажном престолу непогрешивости нема никакве суштинске и дугорочне користи а штете су огромне.

МОЛИТВЕНА ВЕРОНАУКА

Верска настава мора да обухвати поред оних, да кажемо познатом мишљу, речи од Бога и речи о Богу и речи упућене Богу, молитву. Усвајање молитвеног односа према Богу, не само храмовско-богослужбеног, него и оног у клијети срца, изван храма, у дому и на сваком другом месту (не можемо га назвати приватним јер то не постоји у хришћанству а када га назовемо личним нисмо га довољно разликовали од храмовног пошто је и оно лично), један је од суштинских циљева верске наставе. Све друго што учимо и чему подучавамо само је припрема за ово искуство, само нас води ка њему. Зато је личност катихете пресудна. Да би друге одушевљавао за молитву и учио молитви, он сам мора да буде човек молитве. Уколико он није такав, уколико његово настројење није молитвено, све друго што ради у винограду катихеза, и ма како, формално гледано, то добро радио, неће родити правим плодом. То осећање за важност молитве у најтежим временима за нашу Цркву, у временима када је њена теорија и пракса навелико заливана водама западног богословља различитих оријентација, дух аутентичног православља умео је да препозна и да проговори о томе на неочекиваним местима. Једно од таквих места је Катихизис Кирила Живковића, Епископа пакрачког из 18. века.

Иако композиционо опонаша класични стил организовања катихетске грађе свога времена, Кирило Живковић ипак чини озбиљан отклон од богословског садржаја и начина на који оно бива изложено у сличним текстовима његове епохе. Богословски најозбиљније, у много чему најпрецизније, са подједнаким отклоном и од римокатоличких али и од протестантских теолошких предложака, истовремено бивајући ипак у одређеној мери зависно од њих, Живковићево дело заузима драгоцено место у историји развоја катихетске литературе код Срба. Посебна одлика овог текста је постојање исихастичког молитвеног предања које је Кирило уткао у њега, односно, у своју визију школе и образовања.

Наставак у следећем броју...

 

[Middle-earth]

Ево да и ја мало помогнем ако није проблем. 138999 

[marko_13]

Браво!

[Guest]

Верска настава – пут ка Цркви

    
    

Литургијска димензија православне веронауке (четврти део)

            Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић,
        Број 1099-1100, Рубрика Богословље
        
        
        Иако композиционо опонаша класични стил
организовања катихетске грађе свога времена, Кирило Живковић ипак чини
озбиљан отклон од богословског садржаја и начина на који оно бива
изложено у сличним текстовима његове епохе.
 

Очигледно
је да је током свог боравка на Светој Гори монах Кирило био ближе
упознат са овом вишевековном богословском и молитвеном праксом. То
видимо и из дела које штампа – Петра Дамаскина, Калиста Ксантопула и
Григорија Синаита (ту треба имати на уму да је у ово време, када је до
штампане књиге било веома тешко доћи, он управо овакву врсту богословске
литературе ставио у први план!), али и из карактеристичних одломака у
Катихизису:

Учитељ пита: „По чему се познаје [да је неко] хришћанин?“

Ђак
одговара: „По [знамењу] светога крста који чини на себи трима
састављеним првим прстима десне руке, стављајући их на чело, пупак,
десно и лево раме, говорећи: У име Оца и Сина и Светога Духа или Господе
Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“ (учење прво: О вери).

ЗАКЉУЧАК

Шта би могло данас да суштински допринесе развоју верске наставе?

Речено
једним симболичким језиком треба преокренути процес којим се она
развијала током прошлих векова. Веронауку, која је својевремено изведена
из храмова и уведена у школе, данас треба вратити храмове а да она при
томе не буде искључена из школа. Како би се то одвијало?

На првом
месту треба уткивати ритам предавања и наставног програма у
богослужбени круг црквене године, не само на начин да се ђаци информишу о
томе када је који празник, него да се припремају за активно учествовање
у њему. (Пример: да се некрштена деца након припреме кроз катихетску
наставу крсте на неком од богослужења од давнина намењеним за то. А то
су она, рецимо крајње једноставно, на којима уместо Свети Боже певамо
Јелици во Христа). Затим треба радити на развоју литургијске самосвести
предавача и ђака а посебно на литургијском одушевљавању вероучитеља.

Један
од важних корака свакако је и откривање литургијске функције сваког
ђака кроз охрабривање за узимање одређене улоге у редовном литургијском
животу Цркве. Дечаци да прислужују у олтару, девојчице да певају за
певницом или у хору и слично. Само онај који пронађе себе у молитвеном
животу Цркве и ко заживи њеним богослужбеним животом постаје и остаје
верни син Цркве који је неће напустити када се промене политички
системи, вредносни кодови и параметри и помодни друштвени трендови.

Ово
подразумева да постојање школске веронауке не искључује парохијску и не
би смело да је потисне или укине. Оне треба на органски начин да
сарађују и сапостоје јер много тога што није могуће извести у оквиру
редовног школског часа – а што је од суштинске важности за верско
формирање деце – могуће је извести у храму. То је једноставније извести
тамо где је парох истовремено и вероучитељ, али ни тамо где он то није –
није претерано компликовано, уколико постоји основни ниво свести о
оваквој потреби – добра воља обе стране да дође до плодоносне сарадње.

Верска
настава на сваком нивоу њеног одвијања – од најмањег до зрелог узраста
не може да буде лишена теологије, богословског садржаја. Критичари
одређених садржаја веронауке коју нуди наша Црква, стављају замерке да
деца одређеног узраста не могу да разумеју садржај који им се нуди –
мисле на богословље – па да их не треба тиме оптерећивати и сл. Деца не
могу да разумеју нешто што им се на неодговарајући и њиховом узрасту
несаобразан начин саопштава али то не значи да њих треба лишити
богословског садржаја. Треба прилагодити методе узрасту али сачувати
садржај неокрњеним. Црква се увек бави богословљем и богословље
проповеда, сведочи и дарује свима и свакоме. Сваком узрасту, сваком
нивоу знања, свима. Теологија која не уме и не може себе да искаже на
разумљив начин има проблем у себи, а не у слушаоцима. Зато је у праву
Атанасије Јевтић када, пишући о начину на који је катихизирао Свети
Кирило Јерусалимски, каже: „... многи сматрају да верска настава треба
да се ограничи на моралне савете. Теологија, то је за специјалисте, за
народ су просте поуке о добром понашању. То никада није био став Цркве и
носилаца њеног духа.... Реч Светога (Кирила Јерусалимског) није празна,
уопштена, она је догматска, поучна и духовна, истовремено.“

Чини
нам се да још нешто из древне праксе Цркве, ма колико то компликовано
звучало, треба усвојити када је реч о евалуацији усвојеног знања ученика
веронауке. Оцењивање се не сме свести само на оцењивања интелектуално
усвојеног знања – оно се мора проширити и на примењивање тог знања.
Видимо у Апостолском предању Иполита Римског да је крајем трећег века за
катихумене постајао својеврсан испит који се није толико састојао у
познавању факата колико у покушају да се увиди да ли су кандидати заиста
„живели побожно, посећивали болесне, и чинили свако добро дело“ (Ап.
Пред., 20).