Суд и праштање (Мт. 18, 23–35)

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Суд и праштање (Мт. 18, 23–35)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1095, Рубрика Библијске теме

 

Парабола о немилосрдном слуги у Еванђељу по Матеју (Мт. 18, 23–35) говори о Царству небеском, судњем дану и есхатолошком опроштају грехова. Како разумети ову причу?
 

После низа савета о томе како да се поступа према брату или сестри који греше – лични и црквени опроштај (Мт. 18, 15–18), непрестано праштање (18, 21–22) – следи парабола о немилосрдном слуги. Ова опширна прича се надовезује на тематску целину везану за грех и праштање, суд и помиловање.

 

ПАРАБОЛА: СЦЕНА 1

Парабола је подељена у три сцене. У првој сцени пред цара који је одлучио да се разрачуна са својим поданицима доводе једнога од његових слугу (18, 23–24). Под „слугом“ овде не треба разумети обичног слугу већ, сходно оријенталном начину изражавања, високог чиновника који је имао широка пословна овлашћења. Овај чиновник је успео да се задужи на рачун царске касе десет хиљада таланата. Реч је о (за античке појмове) огромној суми новца, која одговара вредности шездесет милиона денара или драхми. Дужничка сума је толико висока да слуга није у стању да је отплати – ни сада нити икада. Тада његов господар одлучује да се сума исплати тако што ће се продати све што дужник има, буквално све: биће продат он, његова жена и деца, највероватније у робље, и „све што имаше“ (18, 25).

Пракса продавања дужника са свим што поседује није била необична у источњачком свету. На тај начин је оштећена страна вршила страховит притисак на дужника, његову породицу и околину. Нашавши се у безизлазној ситуацији, слуга моли господара да га мало сачека и да ће му вратити „све“ што дугује (18, 26). Код цара долази до изненадне промене става: он се „сажали“ на слугу „и пусти га и дуг му опрости“. Цар дакле не само да одустаје од своје првобитне намере, већ одлучује да слуги опрости сав дуг који овај свакако никада не би могао да врати.

За античке појмове опраштање оволиког дуга граничи се са немогућим. Само најбогатији људи антике, али заиста најбогатији, попут грчких дијадоха или римских цезара могли су себи да допусте да поклоне оволику суму новца. Подсетимо само да је храмовна ризница у Јерусалиму за време Помпеја имала 2 000 таланата. У време Ирода Великог целокупан годишњи порез у његовом царству износио је 1 000 таланата. Клеопатра је Антонију пре битке код Акција ставила на располагање 20 000 таланата. Наведени подаци јасно говоре о величини опроштене суме.

 

ПАРАБОЛА: СЦЕНА 2

Друга сцена налази се у оштрој супротности са првом. Исти човек коме је управо опроштен дуг од 10 000 таланата, проналази свога пријатеља, који му дугује неупоредиво мању суму од 100 денара „и ухвати га и стаде давити говорећи: дај ми што си дужан“ (Мт. 18, 28). Истим речима којим је слуга непосредно раније молио цара да му опрости енормну суму новца, моли га његов пријатељ да њему опрости: „Причекај ме и све ћу ти вратити“ (Мт. 18, 29). Вредно је пажње да је ова молба била у оквирима могућег, за разлику од прве коју је слуга упутио господару: вратити 10 000 таланата је ван граница замисливог, док је вратити 100 денара свакако изводљиво. Међутим, немилосрдни слуга, заборављајући сопствену неприлику у којој је недавно био, доноси одлуку да пријатеља смести у затвор док не врати дуг (18, 30). Тиме би извршио притисак не његову породицу и родбину, те би тек по исплати дуга затвореник био пуштен.

Начин на који се описује смештање дужника у затвор јасно указује на то да се радња не одвија у јудејском миљеу. Наиме, у јудејском правном систему дужничко ропство није познато. Оно се не помиње ни у Старом Завету ни у Талмуду. Свет који се описује је свет великих богаташа и њихових повереника. Суме новца које се помињу пажљиво су одабране. Сваки слушалац ће понашање слуге – коме је управо опроштен огроман дуг који је немогуће вратити – сматрати крајње безосећајним и нељудским.

 

ПАРАБОЛА: СЦЕНА 3

Трећа сцена отпочиње тако што окружење сматра понашање слуге недопустивим и осећа потребу да цару саопшти шта се догодило (18, 31). Примивши к знању шта се десило, господар позива слугу и обраћа му се једном констатацијом и једним питањем: „Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Зар није требало да се и ти смилујеш на свога пријатеља, као што сам се ја смиловао на тебе?“ Занимљиво је да се цар не пребацује слуги његову бруталност и немилосрдност – оно дакле што је непосредан утисак свакога ко чује за овакав догађај –, него његову кратковидост и недоследност. Није потребно много приче, довољно је извући логичан закључак: онај који је сам осетио праштање и помиловање другима на исти начин треба да пружи праштање и помиловање. Чињеница да слуга управо овај једноставан закључак није могао да изведе и да га преточи у животну праксу разгневила је цара. Он повлачи опроштај дугова и предаје слугу мучитељима „док не врати све што му је дуговао“ (18, 34). Царев поступак је доследан: онај ко не разуме последице праштања и помиловања мора се суочити само са слепом правдом. А правда је овде јасна: дуг је направљен и мора бити у целости враћен.

 

ПОЕНТА

Прича се завршава безнадежно за немилосрдног слугу. Он ће морати да врати дуг који је немогуће вратити. Немогућност преношења доживљене милости и праштања у конкретан живот показала се за њега судбоносним. Међутим, слушаоци треба своју пажњу да изместе из света описане радње и усмере је ка теолошкој поенти: „Тако ће и Отац мој учинити вама, ако не опростите сваки брату своме од срца својих“ (18, 35).

 

СУД И ПРАШТАЊЕ

Кључ за разумевање параболе је семитска реч која се овде користи за „дуг“, док се у њеном пољу значења налазе и српске речи „кривица“, „грех“. Она може дакле да означава материјални дуг, али и моралну кривицу (грех). Цар је овде, као што је уобичајено код сличних парабола, метафора за Бога. Његов „гнев“ се односи на суд који долази (Ис. 13, 3; Јез. 7, 19; Зах. 1, 18; 2, 2–3; Нем. 1, 6; Сир. 48, 10; Прем. 5, 20), док се „муке“ на које предаје слугу односе на паклене муке, као што сведоче бројни јудејски списи (Прем. 3, 1; 2 Мак. 7, 17; 4 Мак. 9, 9; 12, 12; 13, 15). Парабола дакле има двоструко усмерење. С једне стране, она говори о правом новчаном дугу и његовом отпуштању, док пак с друге стране говори о моралној кривици и великодушном праштању. Бог је спреман да опрости човеку највећи грех (10 000 таланата је као што је поменуто готово фантастична сума!), али очекује од човека да он у својим, знатно мањим размерама, чини исто. Тамо где то није случај, уместо незаслужене милости и праштања на сцену ступа праведни суд.

У једном другачијем контексту Апостол Павле пише о незаслуженој милости: „А сарађујући с њим, молимо вас да не примите узалуд благодат Божију...“ (2 Кор. 6, 1). Узалуд је примљена благодат она која се не раздаје даље и не светли свету веру Христову. Стога, Апостол Павле као да на известан начин и резимира причу о немилосрдном слуги: „Види дакле доброту и строгост Божију: на онима што отпадоше строгост, а на теби доброту, ако останеш у доброти; иначе ћеш и ти бити одсечен“ (Рим. 11, 22).